Занемела грачаничка звона

Косовска битка је једна од најпарадоксалнијих у историји, не само нас Срба, већ и шире. У тој парадоксалности је управо запретено и уткано оно нојвеће чудо у историји рода људског, а то је Сам Логос Оваплоћени, Богочовек Христос, као извор и осмишљење свих спасоносних чуда и парадокса, пре и после Његовог очовечења. Отуда исходе и сви остали парадокси спасоносне еванђелске науке, умри да би живео, кад сам слаб- онда сам силан...итд.

Одавде извире и она небеска, христолика и христоносна мисао најсветије Лазареве главе: “Земаљско је замалена царство, а Небеско увек и до века“. Ова мисао својом надубљом еванђелском премудрошћу потреса и као мач расеца до најдубљих раздеоба, душе свих нас Срба до дана данашњег. Оне богочежњиве укрепљује на путу ка Царству Небеском, оне двоједушне збуњује, и изнуђује од њих питање, да ли је баш толика жртва потребна? Оне богоборне разгневљује и будући сами безумни, утолико им и ова лазаревска мисао делује безумнија, они не постављају никаква питања, већ унапред дају одговор: “то је бесмислица, а не мудрост“.

Зато имамо данас Србе који бој на Косову и косовски избор светог Кнеза, сматрају врхунцем српске духовне, народне и културне зрелости, други нису баш у то убеђени, па га се понекад и помало стиде, док трећи то опредељење сматрају митолошком бесмислицом српских, неписмених,  народних гуслара и певача. Како год било, сведоци смо да та мисао, као и сам Косовски бој, будући духовно, метаисторијски и метафизички осмишљен и вођен и дан данас траје.

Још једна у низу битака у овом боју као да је јуче завршена, новојављени Лазар духовни војвода и архипастир косовских Срба прогнан је са славне светосавске Рашко-призренске катедре. Његова духовна војска разбијена и разбијана расејава се по унутрашњости Србије,  али не одступа од своје борбе и свог пастира, зашто? - Многи се питају! Зар не треба остати и борити се на Косову за Косово? Одговор је кратак и јасан, не! Као што је за светим Кнезом сва његова војска кренула у свесно страдање, и ништа мање свесније и извесније спасење, и сви изгинули са њим, тако је и ова духовна војска Владике Артемија кренула за њим, свесна свих предстојећих прогона и страдања, али и спасења које Господ обећава свима који правде ради бивају изгнани и страдају. На овај начин они и настављају праву борбу за Косово, јер као што је после оне давне и крваве 1389-те године на Косову остао само Бранковић и Бранковићи, тако и сада после ове, само наизглед изгубљене битке, на Косову остају њихови духовни потомци, који се не боре за Косово, као што се ни онај није борио, већ за себе. Овде наравно не мислимо на крстоносни, распети народ, који носи највећи терет борбе за Косово својим опстанком на њему, они су победу у овој бици већ извојевали, и док год су на том небоземном пољу свакако остају победоносни народ светог Кнеза Лазара, он нека би их у томе укрепио.

Па о коме је онда овде реч? – Одговор опет јасан и једноставан, као што је Бранковић био истог властелинског чина, неки кажу да по пролазном земаљском богатству беше и већи од светог Кнеза Лазара, тако су и ови духовни потомци Бранковића истог чина са нашим новим Лазаром, Владиком Артемијем, иако по духовном богатству далеко заостају. А   некада, иако Вук и Бранковић, удостоји мртвог Лазара доличног испраћаја његовог чесног тела са Косова у Раваницу, јер зазвонише звона цркава, иако завијених у црно, док, још колико јуче, нашег живог Лазара, косовског прогнаника, ови нови Бранковићевци ни тога не удостојише. Овим се и убројаше у оне, пређепоменуте који се стиде и боја и  Косова и Лазара, зато ће се и он њих постидети на Страшном Христовом Суду.

Ипак се упркос оваквом гесту далеко чувене „братске љубави“ и замукла звона грачаничка далеко чују и чуће се још даље, јер њихово мучање говори речитије и гласније о онима који забранише звонима да звоне, јер истини неће моћи да забране да се чује и види, во вјеки вјеков.

Један од Лазаревих