Прозба за удомљење монаштва Рашко-призренске епархије (отворено писмо епископима СПЦ) „Нека праведник чини правду, а освету нека остави Богу“ (Свети Николај Жички) Часни оци архијереји, Oбраћамо Вам се овим вапајним умољенијем, јер је једна непромишљена одлука Сабора СПЦ, (донета тесном већином), којом се владика Артемије разрешава управљања Епархијом рашко-призренском, унела смутњу међу монаштво и верујући народ.
Одлуку о умировљењу на окупираној територији пратила је и друга, не мање исхитрена: забрана да владика одабере манастир на Косову и Метохији у коме би остао, иако је у Рашко–призренској епископији провео 33 године. Забрана о владичином повратку на распето Косово монаштво и верујући народ онеспокојила је сасвим. Ових дана, на почетку Петровског поста, отворила се још једна тешка рана на многострадалном косовскометохијском и лазаревском телу Епископије рашко–призренске. То је и разлог што Вам упућујемо своју коленопреклону молбу, јер су монаси ове епископије решени да иду тамо где им је духовни отац. О овом призиву Св. Григорије Палама сведочи: „Ако очеве по телу треба поштовати и волети, толико више треба да поштујеш и волиш оце који су те родили по духу“ („Књига о светој послушности“, стр. 129). Одлука Светог Архијерејског Синода да забрани епископу Артемију да духовно руководи својим верним чедима, покренула је монашке збегове са распетог Косова и Метохије и из Немањине Рашке. Оно што нису успеле да ураде хорде шиптарских терориста, урадила је једна сурова синодска одлука, у потпуности противна Светом Предању и учењу Православне Цркве, јер „ко се одриче духовног оца, одриче се Христа“ (Св. Симеон Нови Богослов). Десетине монаха и монахиња одлазе из царских и краљевских лаври које су у најтежим годинама сачували, из најплоднијих духовних расадника Српске Цркве, идући за својим пастиром добрим, јер његов глас чују и његове речи разумеју (Уп. Јн. 10, 14 – 16). Сва њихова кривица састоји се у томе што не желе да буду духовни сирочићи, који ће своје душе оставити без истинске очинске бриге, оног који их је призвао у манастирске пустиње и кроз кога су спознали Спаситеља. Ваша Преосвештенства, у време трагичног разарања свих националних установа, када нам пред очима нестају војска, просвета, здравство, правосуђе, привреда, сва заоставштина наших предака, не смемо да изгубимо и ово велико монашко стадо. Бранећи им слободу на нераскидиву духовну везу опоменимо се и речи светих отаца, стубова православне вере, који нас у залогу безвремености свевремено уче: „Ако по благодати Божјој нађеш (а ако потражиш, свакако ћеш наћи) учитеља у добрим делима, пази на себе и гледај да не чиниш ништа супротно његовој вољи" (Св. Василије Велики, "Књига о светој послушности“, стр. 75). Најзад, ко је спреман, и у име чега, да се нађе на супротној страни од Св. Максима Исповедника, који духовној деци каже да се пазе профаног искушења: „Не примај прекоре упућене оцу и не одобравај ономе који га понижава, да се Господ не би разгневио на дела твоја и збрисао те са земље живих“ („Књига о светој послушности“, стр.115, објављена са благословом Митрополита црногорског Амфилохија, Цетиње, 2001). Зато Вас, Ваша Преосвештенства, молимо да учините све „да не пропадне ниједан од оних малих“ (Мт. 18, 14) који сада напуштају манастире Рашко–призренске епархије, трагајући за новим монашким домом, већ да их примите под Ваш владичански омофор. Пружите милост онима који су прогнани због одбране Предања наше Свете Цркве, јер ћете тако потврдити речи Светог владике Николаја, да „тамо где има праве вере, има и праве милости“. Нека Ваше свете деснице сачувају „стадо Христово од вукова неповређено“ (Св. Јосиф Волоцки), па ћете тако очувати зрно соли којим ће се све осолити у временима која долазе. У светом задатку удомљења избеглог рашкопризренског монаштва, чији ће број превазићи укупан број монаха и монахиња појединих Помесних Цркава, немамо право на страх, малодушност и одуговлачење, јер ће се испунити страшна опомена Божија – тако, „пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих“ (Откр. 3, 16). Ваша Преосвештенства, у спровођењу у дело овог праведног црквеног и националног задатка, имаћете сву подршку и помоћ пробуђених православних Срба, али се пре свега надајте у помоћ Божију, јер песниковом речју „прегаоцу Бог даје махове“. У Београду, Уочи Светог мученика Јустина философа 14/1. јун 2010. Целивајући Ваше свете деснице, до краја одани на путу Светог Саве: проф. Слађана Алексић, Косовска Митровица проф. др Вера Бојић, Београд проф. др Драгиша Бојовић, Ниш проф. Игор Војиновић, Косовска Митровица Владимир Димитријевић, Чачак Коста Димитријевић, Београд Предраг Р. Драгић Кијук, Београд Милорад Ђурић, Београд др Милан Ивановић, Косовска Митровица др Марко Јакшић, Косовска Митровица мр Иван Јовановић, Косовска Митровица проф. др Слободан Костић, Речане, Косовска Каменица Момир Лазић, Крушедол проф. др Радмила Маринковић, Београд Ангелина Марковић, Београд др Марко С. Марковић, Орлеан, Француска протојереј-ставрофор др Матеја Матејић, Охајо, САД проф. др Милан Мићуновић, Крагујевац Љубица Милетић, Београд проф. др Марко Павловић, Крагујевац Душко М. Петровић, Београд др Витомир Перић, Косовска Митровица проф. др Милан Петровић, Ниш проф. др Љубомир Протић, Београд проф. др Тиодор Росић, Београд асис. мр Соња Спасојевић, Крагујевац проф. Владан Томовић, Косовска Митровица проф. др Љиљана Чолић, Београд асис. мр Зоран Чворовић, Краљево |