Грешни Милоје

НЕ МОГУ СЕ СЛУЖИТИ ДВА ГОСПОДАРА 

- Одговор свештенику Милићу Драговићу -

Господине Драговићу,

Прочитавши Ваш текст „Слике наших дана“ нису ме  изненадиле контрадикторности и недоследности у њему, јер сам раније ту Вашу склоност упознао.

Разлог мог обраћања су ове Ваше речи: „Гледај у многе путеве, али бирај прави пут. Слушај многе речи, али научи да препознаш која је истинита... Или патријарх Иринеј или патријарх Милоје...“

Предлажем да истини, за коју се, тобож, залажете, погледамо у очи. И то право. Да не трепнемо.

1. Речи „патријарх Милоје“ нису Ваш изум, па би био ред да их ставите под наводнике и именујете њихов извор. Да сте то учинили, сви би видели да су оне потекле из једног „дозлабога“  отровног извора – из пљуваонице бившег епископа Атанасија Јевтића, написане у манастиру Тврдош у Недељу свих Светих 2008. и објављене на сајту Новинар.де, а потом прештампаване у „Православљу“, „Жичком благовеснику“, „Крки“...

На те речи моја маленкост 26. новембра 2008. године каза:

„...А, друго, твој чика Таса је у том (часопис „Крка“ – прим. „Борба за веру“) и још неким часописима оставио траг о себи, изговоривши још једну лаж. Чак, двоструку лаж. С једне стране, Законоправило, кога он покушава својим нечасним језиком да испогани, није никакво „самозвано“ већ легално Удружење грађана уписано у регистар државе која се Србијом зове. То Удружење има свој Статут и друга акта као и своје легитимне циљеве. С друге, пак, стране, његова тврдња да је „Патријарх Милоје“ председник тог Удружења је бестидна лаж. Каква брука: матор човек, а лаже.

Осим тога кад он мене назива „Патријарх Милоје“, он тиме подвлачи разлику између нас. А разлика међу нама је вишеструка: он је прогонитељ а ми смо гоњени; он је неправедни судија а ми његовим пресудама осуђени; он је силник а ми жртве његовог силеџијства; он нам удара шамар својим гадним и прљавим изразима, а ми му окрећемо други образ подсећајући га на то да ко год је друге неправедно пљувао своје лице је попљувао. Разлика је и у томе што ја „Патријарх“ (Боже ’прости) нити могу нити желим бити, а он (Богу хвала) Патријарх неће бити иако то силно и изнад свега жели.

Нека би Бог дао да такве разлике међу нама не буде, но да он истисне мржњу из срца својега и замени је љубављу, да са језика његовог уместо отрова потекне духовни мед, а мени нека би Бог дао да пред њим приклоним смерно главу своју молећи благослов његов.“ (http://borbazaveru.info/content/view/490/54/)

Дакле, не позајмљујте неовлашћено туђе умотворине, јер су то наши стари називали крађом.

2. Ако сте имитирајући свог идола извршили задатак говорећи: „Распни га, распни“, зашто Ви „са прљавом водом из корита избацујете дете“ (Ваша омиљена мисао, коју сте својевремено, такође, неовлашћено преотели од Фридриха Енгелса), па не чусте речи које Вам упутих:

 „И зато, кад се Ви ругате „недоученим монасима“, онда ми заиста немилосрдно солите и стављате љуту траву на љуту рану! То ме боли, оче! И зато морам да јаукнем пред Богом и људима: не, оче Милићу Драговићу! Не чини то, кумим те Богом Јединијем!

Ево ускоро почиње пост. Ово писмо приводим крају пред иконама Господа, Мајке Божије и Светог Николаја Мирликијског вапијући:  не дирајте нам монахе наше, тако Вам Бог помог'о! Они су наше велико благо! Они су наши учитељи! Народоучитељи! Они спасавају душе наше! Они су украс дома Господњег! Њихове молитве држе овај род прељуботворни и грешни! Кад њих помињемо треба да устанемо! Јер су даноноћно на стражи, служећи Богу и роду...*

Због тога сам, часни оче, одлучио да Вас коленопреклоно преклињем и молим: отклоните непотребан спор мудрошћу својом, као што су то учиниле бројне Ваше колеге у Ужицу, Чачку, Ариљу...

Они су повратили мир у душе духовне деце своје, а да притом ништа нису сагубили од своје вредности: нико им није замерио што служе Свете Литургије онако како су раније служили они. И онако како су служили богоносни оци наши, од Светога Саве до Светога Владике Николаја и аве Јустина...

Часни оче, ја Вас преклињем учините корак добре воље, едаби немир заменио мир, а неслогу и трвење слога и љубав...

Још Вас преклињем: иде пост. Хајде да се мирбожимо, часни оче! Да се измиримо сви са свима Бога ради! Предака нашијех ради! Деце наше ради!...

Нека би Бог дао да се испуни Ваша и моја жеља да се не делимо на ви и ми, но да будемо једно. И да не да Бог да се обистине Ваше речи: 'Ви, дакле, радите свој посао, а ми ћемо наш'. Јер смо посленици на истој њиви Господњој!“ (види: Ко продаје веру за вечеру, Борба за веру, 2009, стр. 135-142).

3. То што моје речи, као једног од преко 11000 верника који се обратише Сабору те 2008. са презрењем одбацисте, могу да разумем, јер се тако понашају над подређенима сви који се осиле, ал' не разумем зашто сте игнорисали речи блаженопочившег патријарха нашег Павла, који Вас кроз Нека литургијска питања  учаше како да служите, и који Вас упозори да „чинити супротно значило би дизати своје мишљење изнад Цркве и Светих Отаца... и значило би да су Црква и њени свештенослужитељи све до сада били у заблуди“ (Патријарх србски Павле, Нека литургијска питања, Крагујевац, мај л. Г. 2007, стр. 43).

4. Такође, не разумем зашто нисте извршили заповест епископа жичког г. Хризостома, који је доставивши Вам одлуку Сабора, наложио: „У исто време, подсећамо вас да ову одлуку треба стриктно примењивати и ње се држати“ (Е. бр. 741/20. јун 2008.)

5. Чини се да је основна порука Ваших, горе наведених речи: Не слушајте гласове који долазе из народа Божијег, а један од гласова који том народу припадају је „патријарх Милоје“, него послушајте глас патријарха Иринеја. Слава Богу! И сам сам се залагао да се глас и заповед патријарха Иринеја с љубављу слуша и извршава, јер тај глас управо и извире из недара народа. Да ово није лицемерје нека за сведочанство послужи моје отворено писмо Игуману студеничком, у коме сам, поводом првог интервјуа тек устоличеног Патријарха написао:

„Шта нам то, дакле, каза (Теби, мени и свој духовној деци својој) Поглавар Српске Православне Цркве...?

Каза нам:

1. Да је тзв. „Литургијско питање“ важно питање;

2. Да је оно искрсло непотребно;

3. Да је добро што је народ устао у одбрану поретка који код нас траје вековима;

4. Да је грешка најпрво оних који су лансирали новине;

5. Да литургијски поредак не може да се мења без Сабора;

6. Да је грешка других што исувише оштро реагују;

7. Да апсолутно треба стати на одлуци Сабора;

8. Да треба да се држимо сви старог обичаја, да се не уносе забуне у народ;

9. Да је народ врло осетљив и да то морамо имати у виду...

...Оче игумане,

Преклињем Те, учини и Ти корак добре воље:

- Покажи, часни оче, примером својим свој браћи нашој у Христу да је послушност Цркви нашој - Сабору, прописима, Патријарху, најсветија ствар о којој се не расправља, не гордоумује, не мудрује, него се беспоговорно љубећим срцем извршава.

        - Почни, тако Ти Бог помог'о, да богослужиш онако како си то примио од Твог претходника оца Јилијана, а он од Светих Отаца нашијех, од Светога Саве, преко Светог Владике Николаја, Преподобног аве Јустина, онако како нас је учио блаженопочивши Патријарх Павле  и онако како саветује и заповеда Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, онако како је служена Света Литургија на устоличењу Његове Светости;

          - Упути предлог онима који су се у незнању на Тебе позивали да узаслушају глас Поглавара наше свете Цркве;

- Упути и Ти молбу онима који су Те навели да одступиш од вековног поретка, да се сагласно својој заклетви повинују Сабору и његовим одлукама;

Преклињем Те, оче игумане, врати љубављу својом и послушношћу својом радост међу нас, едаби смо дошли у нашу и Твоју свету лавру, к'о што долазисмо, да заједно у слози и братској љубави Господу молитве узносимо.“ (http://borbazaveru.info/content/view/1952/85/)

6. Ви, господине Милићу Драговићу, нисте хтели да чујете речи патријарха Иринеја, исто као ни мој вапај: наставили сте да се ругате прописима о богослужбеном поретку, одлукама Сабора, акту епископа Хризостома, па и заповеди патријарха српског г. Иринеја. Наставили сте, дакле, да безаконујете, да и даље служите по новотарским, произвољним, самовољним „правилима“.

Зашто то радите, кумим Вас Богом? Коме служите? Ви и Ваши городумљем занети идоли сте себи дали за право да тумачите прописе и одлуке Свете Цркве, измишљајући шта је тобож „старо“. Зато ми је Ваш текст изазвао асоцијацију на Фридриха Ничеа: „Праве се да верују у Бога, а верују само у полицију“.

7. Господине Драговићу,

Принуђен сам да Вас подсетим на још један изричити захтев, Његове Светости Патријарха Иринеја, који на састанку са београдским свештеницима каза гласно и јасно: Тзв. новотарци, који служе по новом Типику, новим правилима која су сами измислили... остају без народа. То није добро! Стотинама година служимо на један начин који никоме није сметао. Већ свети постају служитељи таквог начина... Наглашавам, као што је Сабор већ одлучио,  да се има служити по досадашњем начину.  Ни старо ни ново! Него по досадашњем начину... Према томе ништа ново не уносити, него да се служи онако како се раније служило. Да се склони подела међу народом.

8. Ви се, господине Милићу Драговићу, нисте наругали „патријарху Милоју“, подижући га на ниво тобожње дилеме. Ви се, драги господине, бесрамно ругате Поглавару наше Свете Цркве, Патријарху српском г. Иринеју, баш као што сте се непослушношћу својом ругали блаженопочившем патријарху нашем Павлу. А то је, драги господине, срамота голема! И грехота неизмерна!

9. Али Ви не радите само против Патријарха Иринеја, Ви радите и против себе самог, јер служите супротно од онога што сте написали 1998. године Господње, припремивши за штампу са благословом владике жичког Стефана, са својим у безакоњу побратимом Дмитром Луковићем, „Одговарање на Литургији Светог Јована Златоустог“. Није ли срамота пред људима и грехота пред Господом, што Ви и Ваш коаутор, Дмитар Луковић, служите супротно од онога што сте написали и што сте раније чинили. Није ли срамота и грехота то што делите и завађате народ у парохијама својим.

Зашто то чините?

Зашто делите и свађате народ?

Коме то користи: роду нашем, нашој Светој Цркви, или ђаволу и ђавољим слугама?

То је дилема, господине Драговићу! То је питање! А није питање да ли ићи за овим или оним. Јер сви они који стоје у Истини знају за киме треба ићи - за Вама и Дмритром Луковићем, засигурно не треба, јер нас Свети Оци уче да је проклетство ићи за непослушним. А Ви сте, да 'простите, господине Драговићу непослушни!

За почетак је довољно да упамтите речи Патријарха српског: Ни по старом, ни по новом! Него, дакле,  онако како сте и сами писали оне 1998., и онако како сте деценијама чинили, док се у редове непослушних и самовољних не сврстасте.

10. Дакле, господине Драговићу, до суза је неискрена, и до бола исконструисана Ваша „дилема“ за ким ићи. Било би крајње време да се зауставите у свом острашћеном гордоумљу и у својој погибељној непослушности! Јер, тако говори Господ: „Шта вам се чини? Човек неки имаше два сина; и дошавши к првоме рече: сине! иди данас ради у винограду моме. А он одговарајући рече: нећу; а после се раскаја и отиде. И приступивши к другоме рече тако. А он одговарајући рече: хоћу, господару; и не отиде. Који је од ове двојице испунио вољу очеву?“ (Мт. 21, 28-31).

Помозимо, заједнички, искрено, с љубављу нашем Патријарху да уведе ред у цркве наше, у службе наше, у душе наше. Да никад више не буде подела на „ми“ и „ви“, на „наше“ и „ваше“ послове (те поделе сте Ви инаугурисали и промовисали речју и (не)делом) -  него да буде једно стадо и један пастир.

Зауставите  се, кумим Вас Богом, док не буде доцкан! А ако одоцните, нећете моћи објаснити „мајци и жени и деци и парохијанима“ зашто сте продавали веру за вечеру. Јер ће и њима бити јасно да сте покушали немогуће: да служите два господара.

1./14. јуни 2010. г. Господње

С доброжељењем,

Грешни Милоје Стевановић

_______

*А Ви, опет, острашћено јуришате на владике Артемија и Никанора, на оце: Симеона, Венијамина и Николаја, на мати Јелену. Дакле, на оне којима заиста нисте достојни ремење на обући завезати. Јер они спасавају душе наше, док Ви покушавате те душе у погибао ниспослати.