header image
Нека појашњења о егзодусу монаштва Епархије рашко-призренске Штампај Е-пошта
понедељак, 21 јун 2010

Нека појашњења о егзодусу рашко-призренског монаштва

         Теку дани у нашој напаћеној Србији. Седма сила, тј. медији, свим снагама јуришају на отвореном фронту, често ни сами не знајући на кога, нити из ког разлога. Али, то очигледно за њих није ни битно; за данашње медије битно је да доследно извршавају заповести својих налогодаваца, тј. послодаваца.  Никако случајно, на списку мета и циљева ових најамника нашла се после свих и свега у овој држави и Црква. О крупним црквеним проблемима пишу и говоре потпуно неписмени (у црквеном смислу), али зато врло тендециозни новинари и извештачи.

Једна од актуелних црквених тема, која се просто тетура по редовима прозападних, проевропских, просвакавих новинских чланкописаца јесте одлазак половине (иако то није коначан број) монаштва Епархије рашко-призренске. Да би неко објективно мислио, а особито писао о овом проблему, не само да није довољно да има књишку упућеност у Православље (о чему сведочи посебан социолошки феномен, попут чувених „верских аналитичара“ - трагичне, уједно и комичне појаве у нашој јавности), већ није довољан ни било какав црквени живот.

Неко би се могао запитати како може црквени живот бити било какав?

Одговор на такво питање је дат сваком црквено, а самим тим и национално освешћеном и осавешћеном човеку у нашој земљи, који пажљиво прати дешавања у нашој светосавској Цркви и у нашем светосимеоновском народу. Одговор је дат управо у гомили информација на поменуту тему у јавним гласилима. Наравно, зарад минимума објективности човек не мора да чита новинарске извештаје како би се информисао; довољно је да пропрати писанија на званичним(!) црквеним сајтовима и медијима. Разлог томе је својеврсна обнова Ресавске преписивачке школе, чије се технике преписивања увелико упражњавају, негују и развијају у односима званичних црквених и званичних државних гласила, као и оних званичних, антидржавних, евронадахнутих медија.

Одкуда таква једнодушност и сагласност званичних црквених, државних и европских медија у нашој земљи?

То није тема овог чланка, већ питање у чијем одговору (а одговор је сасвим јасан онима којима је овај чланак намењен) се налази основ правилног схватања и разумевања теме којом се бавимо.

Вратићемо се сада на дефинисање појма „било каквог“ црквеног живота.

Православно, правоверно и предањско схватање Цркве је тема о којој  херувимски благовесте хорови Светих Отаца, чувара и утемељитеља богочовечански дароване, апостолски проповедане и мученички осведочене еванђелске Христове науке. По том схватању здрава црквеност и оцрквењеност подразумева поседовање, и серафимски ревносно чување апостолског прејемства (у ужем смислу сукцесије), тј. примања и предавања рукополагањем благодати Духа Светога, од стране канонски постављених епископа у Цркви. У ширем и потпунијем смислу то подразумева и примање - прихватање и чување до крви свецеле Христове науке, педесетнички запечаћене и откривене Светима Апостолима, носиоцима, проповедницима и преносиоцима еванђелског наука и целокупног божанског откривења уризниченог Христом у Цркви. 

Дакле, овде наилазимо на два основна елемента којим, у теолошко формалном смислу, Црква јесте Црква, тј. Обиталиште Бога Живога, сведочанство Његовог присуства и јединства са нама, Народом Божијим. То су, дакле, апостолско прејемство, или сукцесија, и апостолско-светоотачко, еванђелски утемељено учење, које се нераздвојно,  рађано и преношено прејемничком благодаћу Духа Светога, ненарушиво чува у Цркви Христовој.  И једно и друго сачињава Свето Предање: и благодат преношена рукополагањем у Цркви  и сво писано и неписано предање Цркве.

Здраво црквовање, тј. здрава црквеност, смештена је у неразлучној сједињености и сажимању до поистовећења апостолског прејемства и апостолског предања у смислу науке њима проповедане а нама предане. У овој двоједној реалности скривена је Тајна Цркве, и њеног постојања у Христу, боље речено Христом. Сваки покушај одвајања апостолског прејемства, које је гарант црквене аутентичности у институционалном смислу и апостолско – светототачког предања, тј учења Цркве, јесте рушење и раскопавање самих темеља Цркве, тј. рушење и расецање Тела Христовог, Које је Црква. Једноставније речено, уколико је епископска власт утемељена искључиво на ауторитету апостолског чина који епископ носи, а притом је лишена правилног управљања „речју истине, тј. правилног исповедања и чувања правоверја и правоживља, ту неминовно долази до стварања јаза и провалије између два горе наведена елемента здраве црквености. Управо такву шизофрену црквеност, институционално легитимну, а лишену богочовечанске, еванђелске истине апостолско-светоотачког предања, називамо „било каквом“ црквеношћу. У практичном смислу таква „црквеност“ се наших дана пројављује у лику свејадне шачице епископа који су, потпуно антисаборски, сами себе и једни друге поистоветили са Црквом, мимо остатка Свештеног Сабора епископа наше Цркве, и остатка црквене пуноте, тј. свештенства и народа Божијег, будући да су своју вољу прогласили за Божију (папистички синдром у зачетку), упорно опструирајући правилан рад САСабора, узурпирјући притом, такође, САСинод својим нелегалним избором и наметањем себе као чланова истог. Поодмакли степен такве, назови црквености, видимо у духовној лешини римске папоцентричне синагоге, чији смртоносни задах јересујућег учења запахњује вековима наше богоизабрано Христово стадо у Цркви, чега смо сведоци и ових дана. 

На запрепашћење многих, на такво једно бирократско, ускогрудо схватање Цркве наилазимо и у једној од многих, дугих и предугих беседа садашњег администратора Рашко-призренске епархије, митрополита Амфилохија, главног промотера овакве „црквености“.

 Иако је још колико прошле године изјавио, да уколико се владика Артемије до краја године не врати у Призрен у епископију, да ће овај град  бити трајно изгубљен, ову своју знамениту беседу изговорио је у Грачаници, пре три недеље, у којој, по угледу на свог предходника, администратора првог, Атанасија, суверено столује.

 У тој беседи употребио је сву своју морачанску беседничку вештину, како би прикрио наготу своје разобличене и разоткривене савести. Његову савест разобличило је Црноречко братство у разговору са њим, неколико дана пре ове његове беседе, када је ушао у манастир са маском оца а изашао из манастира са ликом вука, претећи им Црквеним Судом. Управо чињеница да је последњи аргумент у разговорима Митрополита са свим рашко-призренским монасима, који су напустили епархију, био Црквени Суд, рашчињења, размонашења и скидање мантија (после тога вероватно и глава), показује праву кризу благодатног и истинског пастирствовања актуелне управе у нашој Помесној Цркви. Самој братији је, међутим, било потпуно јасно да ће сваки разговор са њим убудуће бити сувишан и испразан. Исти дух, иста инспирација садржана је управо и у речима Свјатјејшег Патријарха Иринеја, која је изазвала прави скандал у црквеном народу, а обрадовала својом „одсечношћу“ и „бриткошћу“ само проевропске чланкописце у нашој земљи, а то су речи: „Што виси, то треба и да отпадне“. 

Уместо еванђелски и светоотачки аргументованих и поткрепљених поука, могу се чути само претње и застрашивања. Она  би се могла схватити једино у случају када се исцрпу сва остала средства (а њих је остало на претек) здравог црквеног вођења и руковођења паством, заснованог на вековном искуству Светих Пастира Цркве Христове, од Началопастира Христа, Главе наше Цркве, па све до Св. Николаја Жичког, који је апостолски мудро успео да инкорпорира у тело Цркве богомољце и да оцрквени читав Богомољачки покрет, који је у то време од многих тадашњих „велеучених“ архијереја обележен као расколништво и секташење (опет се, очигледно је, историја понавља). 

Елем, наш славни беседник у гомилама ловћенско-дурмиторских реторичких фигура покушао је да протури једну „велику ријеч“ (Митрополитова стилска фигура) о Цркви, која је због своје теолошке неутемељености ипак остала само фраза понављана данима на свим могућим и немогућим проевроатлантски интегришућим медијима. То је она знаменита реченица у којој наш беседник вели да „у Цркви камен на камену не би остао, да се није чувао канонски поредак у њој“.

Јадна је и свејадна оваква тврдња доктора теологије, особито што је он као грана духовно и богословски најплодоноснијег дрвета светосавког рукосада, Св. Јустина Ћелијског, морао да покаже више слуха и смисла за право црквено-благодатно, икономијско пастирствовање и управљање Црквом. Насупрот томе, из његовог мјестобљуститељског, администраторског, али не и пастирског наступа, јасно извире управо оно институционално, пренаглашено, горе поменуто, бирократско, па чак и политичко усмерење у црквеном управљању.

С обзиром на наше поређење у горњим редовима текста, јасно је откуда долази овакво теолошко усмерење, особито ако се зна да је за део његовог теолошког усавршавања заслужан стари Рим. Плодове тог и таквог усавршавања управо убирамо ових дана у нашој Цркви, али крвавим рукама и сузним очима. Све то у Цркви Светог Саве, који је отворено и недвосмислено осуђивао римокатолицизам као погибељну јерес, чувајући душу свог народа од отрова ове старе змије, не мешајући вечне, богочовечанским призивом установљене циљеве и задатке Цркве Божије на пољу спасења људских душа, са ситним земаљским интересима и политикантском сервилношћу према  земаљским властима.

 Зато су најмучнији редови у званичним саопштењима патријаршијског сајта, управо они који говоре о доласку римског папе у Србију, где се бестидно истиче како је један од главних разлога толиког уважавања према Ватикану чињеница да као држава није признао независно Косово. О томе колики је допринос Ватикана у стварању косовске лажне државе, сведочи велики папски благослов који је закриљавао Ибрахима Ругову (и њему сличне шиптарске сецесионисте), као једног од најзалужнијих у том послу, а који се у знак захвалности, претпостављамо, покатоличио пред своју смрт. Зато је жалосно и болно да синодско црквено руководство са једне стране даје апсолутну подршку дечанској политици креираној у мрачним одајама Саве Јањића, који најупорније, већ годинама, ради на остварењу идеје независног Косова, као и на независности Дечана (што последњих дана очито не иде баш најбоље, бар кад је упитању изостајање заштите од стране КФОР-а),  а са друге стране као главну карику у „везама“ са Ватиканом истиче непризнавање Косова од стране ове квазитеократске републике.

Но, да се вратимо на теолошке - еклисиолошке основе које нам Митрополит доноси из поменуте „теoкратске“ републике. Чак је и оној деци која тек уписују Православни богословски факултет сасвим познато да целокупно устројство Цркве, а самим тим и канонски поредак, који Митрополит толико усрдно брани, али уједно и руши (чини се још усрдније), почива, темељи се и извире из вечитих еванђелских, богооткривених истина, најјасније изложених и сажетих у догматима наше вере. Чување тих догмата представља најтврђи гарант очувања свеукупног јерархијског, литургијског, канонског и целокупног црквеног поретка. Релативизам који наш Митрополит показује у пре свега олаком и кривотвореном тумачењу саборских одлука односно служења Свете Литургије, као и својим врло либералним екуменистичким ставовима по питању односа наше Цркве и римокатолицизма, показује незинтересованост, неспремност и неискреност у очувању догматских основа и начела Правосланог, светоотачког, црквено-саборног богословља. Зато је, у истој мери, неискрено и патворено његово  беседничко и полицијско прегалаштво на „очувању“ канонског поретка у Цркви. Та неискреност и јесте прави разлог изостајања поверења код једног дела рашко-призренског монаштва (тачније половине) према новопостављеној управи на челу са митрополитом Амфилохијем, као и њиховог напуштања епархије, будући да су од свог старца и духовника, епископа Артемија, као и он од свог, научени да је чистота вере једина права основа за изградњу поверења и поретка у Цркви Божијој. Прогонство владике Артемија из Епархије рашко-призренске, у самој суштини, поред гомиле политичких разлога, представља управо покушај сламања такве непоколебиве истрајности у очувању Православне вере, као и одлучно непристајање на поменути дух релативизма по питањима и литургијског и догматског, а самим тим и канонског устројства  у СПЦ, а које је, екуменистичко-реформаторским деловањем појединих архијереја, угрожено.

Са таквом свешћу половина монаштва поменуте епархије је и напустила своје манастире, не пристајући да се својим останком одрекне предања примљеног од Светих Отаца. Ово је суштински повод прогона епископа Артемија унутар Цркве од стране његове „браће“ архијереја. Такође, то је и суштина судског гоњења, ислеђивања и покушаја својеврсног расцрквљења његовог монаштва. Најзад, то је суштина свих актуелних сукоба унутар наше Цркве.

 Због свега наведеног, одлазак монаха је у самој бити покушај очувања правог, црквеног, канонског поретка, с обзиром да тај одлазак представља акт противљења одржању лажног и наметнутог поретка, који је свакакав, само не канонски, и који прети да се као вирус донешен наметнутом епархијском администрацијом, из епархије коју су монаси напустили, пренесе на читаву Цркву.

Својим одласком, такође, монаси сведоче да се не може са једне стране у тор нашег црквеног стада уводити тројански коњ проекуменистичког, литургијско-реформаторског богословља, које својим суштински неправославним усмерењем дубоко подрива догматске темеље наше Цркве, а са друге стране „чувати“ канонски поредак у Цркви  (што смо раније у тексту показали), а што покушава митрополит Афилохије. 

Зато је такво, двоједушно и неискрено очување канонског поретка у Цркви у суштини његово рушење. Такво рушење није јуче почело - оно траје деценијама, а ових дана је само кулминирало. Почетке такве дезинтеграције канонског поретка треба тражити на Богословском факултету у Београду, и то од доласка тројице младих јеромоноха доктораната из Грчке, који ових дана свој посао „очувања“ канонског поретка у Српској Цркви „довршавају“ - као епископи. Јасно је да богословље у Цркви инспирише и надахњује црквени живот. Када је оно по богоустановљеном поретку плод светотаинског, световрлинског, подвижничко-благодатног живота у Цркви, као јединог истинског следовања пута Светих Апостола, Светих Отаца и Свих Светих Мученика и Исповедника Православне вере и догмата, онда такво богословље у Цркву уноси „мир и радост у Духу Светоме“. Када су у Цркви такви здрави темељи, онда се канонски и сваки други поредак подразумева, и не постоји потреба за усиљеним беседничким и судско - инквизиторским настојањем  да се канонски поредак очува. Неодговорно и релативистичко одношење према богословљу, јесте играње Црквом. Зато је отворено устајање овог света на Цркву, кроз читаву њену мученичку историју, увек било мање погубно од оног унутрашњег разбијања Цркве уношењем светског духа и умовања у Православно богословље (а сведоци смо да се данас на сцени српског богословља, либералног и реформистичког, управо то догађа). За такво усмерење највећу одговорност у нашој Цркви сносе управо „највећи заштитници“ канонског поретка у њој, а то су многопомињани митрополит Амфилохије, портпарол САСинода, епископ Иринеј,  као и незабилазни учесник свих дешавања у нашој Цркви, епископ Атанасије Јефтић. Довољно је присуствовати једном предавању овог последњег на Богословском факултету у Београду, па видети шта значи грађење и утврђивање култа личности и антрополатрије у нашој Цркви, за коју данима неосновано оптужују епископа Артемија. Наравно, у међувремену су исфорсирани и млади кадрови у нашем епископату, који су, такође, ревносни проповедници ове „нове науке“. Сматрамо да њих не треба посебно помињати, будући да су то само мање или више успеле копије поменуте тројице епископа наше Цркве.

Зато се уместо разводњеног модернистичког богословља треба вратити чистом извору свагда нове, увек свеже и нестариве еванђелске богочовечанске науке, јер је Христос Сам за Себе посведочио да је Он „Камен који одбацише зидари“, да би касније Светом Апостолу Петру појаснио како је исповедање вере у Њега, као Сина Божијег, опет Камен на коме ће сазидати Цркви Своју, а коју ни „врата пакла неће надвладати“.

Зато, дакле, ако Митрополит са својим једнодушним сарадницима, сасинодалном сабраћом, на овом Камену не буде зидао канонски и сваки други поредак у Цркви, у њој сигурно неће остати  камен на камену. Али, крајеугаони Камен кога он својим поступцима и речима одбацује, ипак ће остати тамо где му је и место, у самом темељу Цркве. Зато ће, по речи Господњој, она и остати и опстати до краја века. А прекрајања Цркве по људским, а не Богочовечанским мерилима, која спроводе они који ових дана „сређују“ ситуацију у Цркви, спремају суд таквим починиоцима; суд  и пред Богом и пред људима; и  у овом и у будућем веку; од ког нека би све нас Свемилостиви Бог сачувао!

 Један од Лазаревих

Последњи пут ажурирано ( петак, 02 јул 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 26 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.