|
Свети Никодим Светогорац КЊИГА ДУХОВНИХ САВЕТА (Атос, мисионарски идуховни центар, Београд 2003.) У времену у коме живимо постоји феномен брзине времена који собом чини да догађаје и ствари у простору примећујемо пребрзо или прекасно без могућности да их сагледамо у њиховом правом светлу и да им одредимо право место у времену и простору. То је отуда јер нам се начин живота засновао на погрешној поставци да време и простор одређују човека и да човек са својим чулима може то само да константује и колико је могуће из тога извуче корист за себе.
Овакво одређење утемељења живота страно је за слободног човека који је икона Христова, јер човек је тај који има власт, по дару свога Творца, да осмишљава време и простор. Не да он буде осмишљен временом и простором, ограничен природним чулима, већ да их осмишљава и слобоно њима располаже. То у овом свету значи непрекидну борбу која у себи носи тајну богопознања али и тајну човекопознања. Управо о томе нам говори књига Светог Никодима Светогорца која је угледала светлост дана и у српском преводу. Књига је уствари приручник заснован на животном искуству Цркве у овом свету. Подељена у дванаест поглавља она нам постепено указује на порекло и узрок сатња у коме се човек сада налази као и на замке које су око њега настале због погрешне употребе чула, истовремено указујући и на једини могући излаз из тог палог стања. Пре тога у уводним речима Уредника о.Симеона и у предговору који је преузет из дела Теоклита Дионисијатског ''Свети Никодим Светогорац'' сусрећемо се са личношћу самог Никодима која тек на крају списа блиста у правој слави онога који је благодаћу Духа Светога прослављен као војник Христов који је испунио вољу Очеву. Свети Никодим нам сведочи у овом делу да помешана осећања, услед самовоље и растрзаности која је настала као последица распојасања и превласти чулног над благодатним, у човеку стварају само још већу присност са реалношћу у којој се човек нашао после пада. На тај начин одвлаче га ка дубини самосажаљења која у себи крије самоуништење јер не наилази на самоодречење. Самоодречење о коме говоримо није самоубилачка тежња за смрћу да би макар на тај начин показали своју слободу од ње. Не то је парадокс који у себи нема истине и који није достојан човека, напротив самоодречење управо јесте одречење од те нестварне стварности засноване не на бићу већ на акту личности која је тиме прихватила погрешан (неправилан) начин остварења слободе од ограничености створене природе (тј.бића). Човек у коме је чулно однело превласт над благодатним стално се враћа до врата безизлаза (тј.чула природе) и открива да у том слатком пространству самосажаљивости нема места ни за кога, а понајмање за њега. Погледајмо мало о томе код старих Јелина њихове трагедије или комедије или зашто да не и њихову философску мисао која је у најбољем могла да константује чињеницу да човек не може да изађе из оквира разума и чула тј. природе. Страх од одлуке (слободе),да се одрекне тог чулноразумног, чинио је и чини човека недоношчетом које све друге криви, а уствари само себи врат ломи. Зашто је то тако? Зато што од бљеска лажне светлости, pompo diaboli, не могу се видети ни звезде на небу, а још мање прави циљ човеков, а тај циљ јесте Богочовек Христос по чијем лику смо и створени. Ми смо икона Његова, а не Он наша коју можемо да сакатимо и сводимо на степен самочулног опажаја и искуства. Богочовек не негира чула и разум код човека, напротив дарује нам собом могућност њихове правилне употребе благодаћу Духа Светога по вољи Очевој, али нам то не намеће. Дар подразумева слободно примање преточено у делатно хтење да се тај дар прими и умножи у нама по вољи Дародавца. Другим речима очуван је човек као личносно биће иако човекова личност тек кроз Личност Богочовека Христа, тј. Бога Логоса, добија своју пуноћу постојања. Колико је важно дефинисати циљ не мање је важно дефинисати непријатеља који је најрадије сакривен у нама самима. Тај непријатељ није неко ко воли сиромаштво и оскудицу, јер тамо нема шта да упропасти и да се тако нахрани у свом бесу и гневу. Напротив он воли обиље у коме најлакше напада и вара јер под његовим плаштом крије своју ружноћу човекоубице од искони. Наш непријатељ јесте ђаво који је обиљем видљивог, опипљивог, чулног засенио Еву и навео је на грех. Грех који је обиље ставио на место Бога. Адам и Ева су обоготворили рајске насладе јер су хтели да им оне буду мера њиховог постојања и погрешили су јер Рај ма како био рајски није мера човекова, за човека је по речима Апостола Павла намењено оно што око људско није видело, ухо људско није чуло и у срце људско није дошло. Другим речима нешто што чулима и разумом није обухватљиво и исказљиво, а које се човеку на неки начин даје, они нису знали како, а нама је то дато да знамо и учествујемо у томе. Међутим човекоубица је себи доследан и нема ''логичнијег'' створа од њега. Попут првог пута у Рају тако и нам и сада прилази под маском другог човека јер зна добро да ће на тај начин најлакше доћи до циља, а то је отуђење човека од бога и од људи тј. смрт1. Други човек, је услед прелести коју смо прихватили као мерило свог начина постојања, постао смрт за нас и опасност за наше обиље чулног. Када се припрема смрт другог човека у нама, због нашег опредељења за самоћу и самозатвореност коју нам својом логиком нуди демон као слободу и спасење, криви се време и простор јер и они трпе последице нашег опредељења. Уместо да време и простор буду сведоци нашег међусобног једниства у Господу они постају весници паклених зидина јер нам показују да једни без других не можемо и ма колико бежали од Бога не можемо побећи.У почетку изгледа као да нам се дешавају безазлене ствари које на крају постану питање ''спасења'' од другог. Очигледно постаје да се на прави начин не остварује комуникација са другим (човеком) чију смрт у себи предосећамо. Предосећамо али уколико се само ослонимо на чулно и логично од овога света не можемо да избегнемо оно што предстоји. Тада људи међусобно подесћају на покварене телефоне који шаљу погрешне поруке, негде у жицама је квар и свима прети крај. Крај сада изгледа као ослобођење, а уствари је стрмоглављење у царство егоистичког самообожујућег мучеништва у наводном страдању за "праву"(чулну) ствар. Па опет све то указује да нечије присуство или одсутство, а нарочито немогућност присуства или одсутства неког конкретног за човека представља стање (предукус) раја или пакла. Прећи границу лудила пале природе то је дар подвижништва о коме нам искуствено сведочи Св.Никодим чија је књига пред нама, који нам показује на могућност, дар, заборава прошлости као камена темељца за будућност. Открива нам и сведочи истину да је будућност у стању да преобрази прошлост будући да је утемељена на Царству Небеском,које је већ међу нама иако тек долази као коначна реалност и разлог свега што постоји, а не на историји. Подршка у остваривању тога ( Царства) долази са различитих страна, иако увек из једног Извора, не ретко и кроз сазнање да оно волети у себи скрива и праву снагу онога мрзети које подједнако разорно делује у човеку, опет у зависности како се човек определи. Уколико се определи за Христа Цара Славе онда он и себе и све људе око себе воли Духом Светим као боголика бића и тиме у себи разра егоизам и злоупотребу другог задобијајући дар богопознања.Уколико се определи за обиље (само)чулног по наговру демона онда у њему делује мрзост према Богу и човеку јер се они у изопаченом уму показују као претња човековој слободи на грех. Слова и речи су не ретко само средства којима се заваравамо и одлажемо, макар и у припрему, дела која су уствари права слика душе. Свети Никодим не одлаже већ сведочи да сада и овде можемо изабрати живот, којим не господари смрт, и љубав која нас ослобађа кроз упознавање других као христоликих бића по дару Христовом да у Њму сви будемо једно, тј. богови по благодати који су сишли са странпутице на Пут,скинувши лаж у подвигу тражења Истине Која им подари себе као Живот. Имајући у виду све напред речену од срца бих препоручио ову књигу свима онима који желе и хоће да сада и овде буду причасници Царства Небеског које је ту међу нама уз дужну напомену да то у пракси значи подвиг и борбу непрестану против кнезова поднебесја тј. демона који иако побеђени Христом имају приступ човеку да би се човек сам на делу показао слободним од њих по благовољењу Љубави Бога Оца благодаћу Христовом у заједници духа Светога. ТРОЈИЦЕ СВЕТА БОЖЕ НАШ СЛАВА ТИ У СВЕ ВЕКОВЕ. АМИН О Видовдану 2003. год. јереј Бобан Миленковић НИШ наставник Призренске Богословије, привремено у Нишу Извор: „Свети кнез Лазар“, 2003. ________ [1] Када кажемо смрт подразумевамо стање човека, а не престанак постојања или повратак у не биће. Допуштајући људима да остану у стању смрти Бог поштује њихову слободу воље и својом љубављу чини да им се та слобода оствари кроз дар бића и бесмртности који су неотуђиводати човеку приликом стварања. |
