Уредништво "Борбе за веру"

ПРОТА ВЕЛИБОР ЏОМИЋ – КРАДЉИВАЦ ТУЂЕ ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ СВОЈИНЕ

Међутим, један од чланова нашег Уредништва изнео је  мишљење да је конфузија у чланку о. Велибора плод његове жеље да на ограниченом простору једне новинске колумне изнесе бесконачно много лажи. И ово, несумњиво, стоји. Али је, такође, истина да нам је о. Велибор слао текстове величине дванаест интернетовских страница, па су и они били у потпуном хаосу. Биће да је, ипак, у питању нешто друго. Јер конфузија у писању и говорењу карактеристична је за све новотарце. Ми сматрамо да је узрок томе губљење здраве вере. Јер кад се изгуби здрава вера, губи се и здраво расуђивање, а плод тога је ово што свакодневно видимо у чињењу, говорењу и писању новотараца у нашој Цркви – конфузија и хаос.

Ако, рецимо, погледамо само једну лекцију било ког уџбеника из веронауке владике Игњатија, видећемо потпуну конфузију и нејасноћу у излагању. Такође, ако одслушамо само једно његово предавање, уочићемо то исто. Има ли неког ко се наслађивао читањем марксистичке литературе? Исти је случај и са овим нашим новотарцима, духовним потомцима Маркса, Енгелса и њима подобних. Јер ови наши новотарци су и телесна (наравно, не сви), али и духовна деца комунизма. Они то пројављују у свим сегментима свог делања (њихова комунистичка - тиранска и осветољубива црта у карактеру, у потпуности се открила у последње време). И као што је комунистички систем био непродуктиван, и ови су новотарци непродуктивни; то су обични плагијатори туђих идеја и учења. Видите ли, поштовани посетиоци, каквих је размера некреативност наших новотараца? Они нису у стању ни наслов једне новинске колумне да смисле, већ и то морају да украду од других! И ове новотарије којима трују српску омладину – будуће свештенике и вероучитеље, нису њихове, већ су их позајмили од Јована Зизјуласа, а овај, у главним цртама, од протестаната.

У неку руку је и добро што има оваквих новотараца, какав је о. Велибор Џомић, који изгарају од жеље да у јавности што више облате правоверне. Јер на тај начин они, у ствари, пред читалачком публиком сведоче о себи самима. А не верујемо да се било ко од иоле разумних људи неће уплашити видећи их какви су и да неће  побећи од њих главом без обзира.

Како би се видела разлика између једног новотарског и једног православног свештеника, ми најтоплије препоручујемо нашим посетиоцима да упореде писање о. Велибора Џомића са писањем нашег уваженог сарадника о. Матаје Матејића (против кога о. Велибор, такође, дише мржњом као некада Савле на Хришћане).

Иначе, комплетан чланак о. Велибора оставићемо суду читалаца, а осврнућемо се само на неке његове делове.

Најпре ћемо прокоментарисати пасус који сматрамо  веома занимљивим, јер потврђује један закључак до кога смо дошли још пре неколико година. Наиме, говорећи о другима, новотарци, у ствари, пројављују истину о себи. Ево тог пасуса:

„Историја Цркве Христове показује да све ово што се данас дешава није ништа ново, непознато, а ни необично. Историја Цркве Христове показује благочешће верности верника и трагедију отпадије од Цркве оних који, на жалост, нису имали довољно вере, духовног расуђивања, смирења и послушности у различитим искушењима, па и овим данашњим“.

Како је ово истинито речено! Свака Вам част, оче Велиборе! Историја Цркве показује да ово што се данас дешава није ништа ново. Управо тако, оче Велиборе, déjà vu (већ виђено)! Историја Цркве показује благочешће верности верника, и трагедију отпадије од Цркве епископа и свештеника који нису имали довољно вере, духовног расуђивања, смирења и послушности у различитим искушењима, па и овим данашњим. Изумитељ јереси  и изазивач раскола у Цркви никада није био народ, већ епископи и свештеници. Народ је увек био благочестив, као што је и сада, и бранио је Веру од јеретика и расколника из црквеног клира. И како је народ одбранио Веру тада, одбраниће је и сада!

(Зато је и руски Новомученик Михаил Новоселов, пострадао од комуниста, рекао: „Ако епископи нису надвладали Цркву, ни врата адова је неће надвладати!“ При томе, наравно, не сви епископи, него они који су продали веру за вечеру. А што се црквене историје тиче, верни народ је у случају владике Артемија препознао оно што је већ било: Св. Јован Златоусти је умро „рашчињен“ од разбојничког архијерејског Сабора. Свети Филип Московски, такође. А Св. Јована Шангајског су браћа архијереји, уз помоћ себи оданих мирјана, бацили на државни суд због наводне проневере црквеног новца).  

Ево још једног пасуса из чланка о. Велибора који желимо прокоментарисати:

„У тобожњој „борби за веру“ се непрестано позивају на Свете Оце, који се, као што је познато, нису крили него су своју веру исповедали јавно и борили се, чак и по цену највећих страдања, само под својим именом и презименом. Борци против Цркве под паролама наводне "борбе за веру“ на тај начин покушавају да уведу некакве своје новотарије или новачења покушавајући да постану, како то воле другима да кажу и залепе, новатори, новаци или новотарци“.

(Што се тиче писмености о. Велибора, показаној у горњем пасусу, и уопште његове писмености, као и његовог убогог речника, то нећемо коментарисати. Надамо се да његови учитељи, или учитељице, неће имати прилике да ово читају и да ће бити поштеђени душевних потреса, зато што су допустили да од првог до четвртог разреда прође и стигне до магистарске титуле човек чији вокабулар није ни за новинара у фабричким новинама).

На нашем сајту ништа није скривено, већ се све види. Нама је жао што нисмо у могућности да онима који су слепи код очију покажемо оно што је тако очигледно. Јер слеп човек ће и при пуном сјају сунчеве светлости рећи да се ништа не види и да је мрак. Такође, потпуно глувом човеку узалудно је појачавати звукове, он их свеједно неће чути.

Када је реч о настојањима о. Велибора да Борцима за веру припише назив „новотарци“, то му, заиста, уз сав труд не полази за руком. У „Окружној посланици“ Источних патријарха из 1848. године каже се: „Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца“. Дакле, нешто ново увек су покушавали да уведу патријарси и сабори (клир), а чувар благочешћа увек је био народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца. Пошто о. Велибор у песничком заносу рече да постоји нека „чињеница која је видљива и са земље и са неба“, онда је то свакако ова чињеница: неки епископи, и њима послушни свештеници, Српске Православне Цркве уводе новотарије, па их је народ с правом назвао НОВОТАРЦИМА, док верни народ не уводи ништа ново, већ чува оно што му је од Отаца предано, тако да га само нездравомислећи и злонамерни могу назвати новотарцем. Јер „Ми стојимо у борби за наше заједничко предање, за богатство здраве вере коју смо примили од Отаца“ (Свети Василије Велики, посланица 243).

 Што се тиче тужбе коју је поменуо господин Драгутин Селић, морамо рећи да је нећемо подносити. Истина је да је назив нашег сајта о. Велибор украо и назвао тако своју колумну у „Правди“, али ми не желимо да се повлачимо по светским судовима као што то чине новотарци. Јер има ко њих тужи, и ко њима суди.

Иначе, истине се никада нисмо плашили, па смо на нашем сајту објављивали и написе наших опонената (што никада није био случај са другом страном), као што смо учинили и овом приликом ( http://borbazaveru.info/content/view/2522/1/). Нека верни народ чита и „Борбу за веру“ о. Велибора и нашу „Борбу за веру“ и нека сам просуђује о истинитости написаног. Ми верујемо у здраво расуђивање огромне већине верника наше Цркве, за разлику од о. Велибора који је у више наврата помињао „теолошки необразовану јавност“. Сматрамо да није потребно завршити Теолошки факултет да би се могла разликовати лаж од истине, поготово такве интелектуално примитивне лажи какве су  лажи о. Велибора.

На крају крајева, о. Велибор је можда био искрен када је насловио своју колумну „Борба за веру“. И он се, очигледно, бори за веру, али која је то вера у питању није наше да судимо. Видимо само да та вера пароху подгоричком доноси добре паре, одлична превозна средства (џип) и места у високошколским установа СПЦ, која је зарадио својим додворавањем црквеним моћницима. Отац Велибор се на време определио за, земаљски гледано, победничку страну, коју је, у свом иступу пред Европским парламентом 22. јуна 2010, похвалио и „велики српски пријатељ“ Питер Фејт.

Како бисмо показали право лице о. Велибора Џомића, доносимо наслове и линкове текстова који су до сада на нашем сајту објављени у  полемикама са њим.

1.„Пречасни са нечасним намерама“ (http://borbazaveru.info/content/view/1446/77/)

2. „Уредништво 'Борбе за веру' редакцији 'Гласа јавности' (http://borbazaveru.info/content/view/1736/77/)

3.„Колико је 'друг Џома' 'залудни попа'...“ (http://borbazaveru.info/content/view/2052/30/)

4.„Мутивода и фалсификатор прота Велибор Џомић“ (http://borbazaveru.info/content/view/1850/90/)

5. „Павел Тихомиров: Одговор на реаговање о. Велибора Џомића“ (http://borbazaveru.info/content/view/1894/90/)

6. „Ранко Гојковић: Одговор проти Велибору Џомићу“ (http://borbazaveru.info/content/view/2243/90/)