Љубав Божија и „љубав“ синодска Бити члан Цркве Божије, која је Тело Христово, возглављено-рекапитулирано у Њему Самом, значи бити органски део тог истог мистичног Тела Христовог. О Цркви као таквој Апостол народа каже да треба у њој живети „држећи се главе из које је све тело помоћу зглавака и свеза састављено да расте растом Божијим“ (Кол. 2,19). И као што при страдању ма ког дела тела, па и оног најнезнатнијег уда на том телу, цео организам, цело тело, састрадава том страдајућем уду, тако и у Цркви Христовој сваки онај уд и део тог Тела, који органски њему припада, уколико живи као здраво ткиво напајано богочовечанским, светотаинским и световрлинским соковима у њему, осећа, састрадава и болује боли ма и најмањег уда Тела Христовог, тј. и оног неприметног и најспореднијег (условно речено) члана Цркве Божије.
Овакво предање Цркве потврђују и сведоче реке суза, прегршт молитава и пошћења свесрпског Авве, Старца Ћелијског, узношене и приношене Богу за Цркву кад год је неки њен део страдао. Наравно, и онда када је притискиван расколничким тендецијама комунистичке безбожне власти, посредством њених хладних продужених руку у Цркви. Свети старац је отплакао скоро свако заседање САСабора Српске Православне Цркве, као што то исто већ годинама чине његова истинска духовна чада у лику рашко-призренског монаштва, доследна њему и његовом богонадахнутом догматском и сваком другом предању, а кроз њега и целокупном светоотачком, еванђелском и црквеном Предању. Плакали су и плачу испод христоликог распећа свог авве и старца Артемија, гледајући како га његова „браћа“, а духовна недоношчад авве Јустина распињу и пљују, управо због његове доследности њиховом заједничком духовном оцу; због доследности којом (својим примером) поучава, води и руководи своје монаштво и сав црквени народ већ деценијама. Управо из тог разлога тај народ у њему, а не у његовој „браћи“, препознаје истинског пастира Цркве Христове, и то поред невиђеног и незапамћеног медијског линча који му управо та „браћа“ приређују, а што они кажу (језуитски хладнокрвно) да чине „из велике љубави према њему“ (од такве „љубави“ нека Бог сачува и владику Артемија а и све нас). У сред ових дешавања свакој православној души, трепетно и молитвено надвијеној над последњим догађајима у нашој Цркви, јасно је да управо тим гоњењем новог свесрпског Авве Артемија њега усличњују његовом Авви Јустину, а и самоме Христу надахнитељу и осмислитељу свих страдања Њега ради одстрадаваних. Зато је прогон владике Артемија најјаснија потврда његове аутентичности. Њу из дана у дан потврђују не само исти методи прогона примењивани над хиљадама Светих Мученика и Исповедника наше Свете Вере, већ и сами људи који га гоне, по карактеру и духу потпуно слични вековним гонитељима и рушитељима Цркве. За њих један од Светих Апостола вели: „Ово су они који стварају раздоре, чулни су и Духа немају.“( Јуд. 1,19). Он затим додаје и поуку вернима, вазда гоњеним и прогоњеним у Цркви и за Цркву, тј. за чисту веру која, као што правда (како наш народ нелажно сведочи) одржава земљу и градове, тако исто и чиста непомућена вера Православна држи сваку правду, каноне и законе којом је Црква као град који на гори стоји, утврђена са свих страна. Зато Апостол и каже: “А ви, љубљени, изграђујте себе својом најсветијим вером, молећи се у Духу Светоме“ (Јуд. 1,20). Због свега наведеног, питамо се: имамо ли данас неког Јустина или Јеремију међу нашим епископима? Имамо ли епископа који су на САСабору били сведоци једног пилатовски вођеног процеса, са голготско-трагичним исходом, а који ће пролити сузу и молитву над тренутно страдајућим удовима наше Светосавске Цркве и подићи свој глас у одбрани истине? Има ли међу тим епископима и свештенством бар једног Симона Киринејца који ће јеванђелски подићи крст свога крстоносећег и христоносног брата и саслужитеља Артемија и његових састрадалних чада у Христу, или ће тај део Христовог стада бити препуштен горепоменутој „братској љубави“ епископа - иницијатора ове смутње у Цркви? Авај, бојажљиву реч (а углавном мук и ћутање) тих епископа опет је, по ко зна који пут у историји Цркве, надвладала вика јудејствујућих првосвештеника, чија правда није већа од правде „књижевника и фарисеја!“ О тој и таквој „правди“ и „братској љубави“ данас нам нејречитије сведочи управо прогон владике Артемија и његовог монаштва. Удео овог монаштва овде на земљи исти је као и удео њиховог старца Артемија и њиховног духовног деде Јустина - сузе и молитва (по томе се и познаје чији су). Такву “правду” и такву “љубав” заиста треба оплакивати рекама суза све дотле док оне саме не усахну. Јер каква је то правда, и каква је то љубав која се више показује према јеретицима сваког реда, грљењем, заједничким мољењем, ручковима, саборовањем и теологисањем (у самој ствари испразним теоретисањем и „чешањем ушију“) у тзв. мешовитим(!?) богословским комисијама, због којих се чак више од деценију крши саборска одлука о иступању из Светског Савета цркава, него према једноверној браћи и чедима Једине Свете Саборне и Апостолске Цркве Божије, над којима се канони најжешће примењују, наравно опет у име те „љубави“? У име те љубави годинама поједини архијереји наше Цркве, за које се до скоро сматрало да су њени стубови, никад јавно не назваше римокатолике ни парасинагогом ни сектом, чак се и реч јеретици избегава, уколико није затворена просторија у којој се говори, и уколико ту није мањи број људи. Напротив, за римокатоличке отпаднике користи се термин „сестринска црква“. Дакле, они имају неки „повлашћени“ положај, што је сасвим у складу са званичним учењем на Богословском факултету у Београду, где се тврди да су нам римокатолици „ближи јер су код њих трагови црквености израженији“ (питамо се да ли то постоји неки апарат за испитивање и уочавање „трагова црквености“), док се за остале јереси користи само израз „црква“. Колико је реч „Црква“ скупа за сваког Православног хришћанина, сведочи бесконачни број мученичких имена у црквеном календару, који су пострадали у Цркви и за Цркву. Дакле, ми смо данас сведоци својеврсне теолошке шизофреније, у којој од наших супертеолога, особито оних херцеговачих, ни за једну јеретичку скупину нећемо чути тако погрдне, теолошко-пијачне изразе и оптужбе попут: парасинагога, секта, расколници, псевдохришћани, псевдозилоти итд. Пошто немамо ни времена ни снаге да побројимо све термине тог типа, као основ новог теолошког правца, тачније ратоборнијег огранка свеукупног новотарско-богословског замешатељства, које претендује да постане званична теологија Цркве(!) (а притом је употпуности антицрквена), а чији креатори држе монопол над Црквом и црквеношћу, препоручујемо као литературу најбогатију таквом терминологијом, знамениту књигу о расколницима еп. Атанасија из Херцеговине, а особито њиме писана званична саопштења на најзваничнијем (наглашавамо овај њихов једини аргумент, којим месецима покушавају да дају кредибилитет бајковитом и, из аспекта црквене реалности, апстрактном стилу писања) велегласном сајту Епархије рашко-призренске. Дакле, ниједна мрља свог тог теолошког талога и муља њихове мутне теологије већ годинама није ниједном пала ни на једну фарисејску хаљину лажног свештенства свих могућих конфесија у нашој земљи и суседству. Чак напротив! Али је зато у огромним количинама, запакована и сабијена гневом, нетрпељивошћу и јарошћу према неједномишљеницима њихових аутора, сваљена на велики део рашко-призрнског монаштва, и на њихове часне монашке ризе, које ових дана ти исти прогонитељи покушавају да им и тако облаћене од стране управо тих прогонитеља, скину. Свакодневна дешавања у нашој Светосавској Цркви најбоље сведоче о погубности овакве Еванђељу и хришћанству стране „љубави“. Она не наноси штету само људима у Цркви, тј. самој Цркви, већ у великој мери и онима који су ван Цркве, а који би покретани истинољубивошћу и искреношћу свог боготражења и богочежњивости евентуално препознали и прихватили спасење које у Христу нуди и гарантује Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Лажна љубав о којој је реч, а која им се сервира из фабрика поменуте шизофрене и нецрквене новотарско-екуменистичке теологије, такве душе својим успављујућим дејством на њихове савести, и искрену чежњу и трагањем за спасењем погубљује, удаљујући их од истине проповедане у Цркви. Управо тиме што их лажном љубављу уљуљкују и утврђују у њиховим јеретичким заблудама, и правим парасинагогама у којима они и остају (што крајњи исход те екуменистичке „љубави“), они бивају лишавани Бога и спасења. Ова је „љубав“ и „теолошко“ оправдање наших архијереја за њихово каљање у свејереси званој екуменизам. Ако је по речима оца Јустина „суштина љубави и душа љубави истина“, онда је лако схватити откуда толико катастрофалних последица ове „љубави“ која је потпуно лишена истине. Зато је она страно тело које имунитет здравог црквеног организма препознаје као болест и избацује. А ево одакле потиче таква херувимска устрепталост и пажња Цркве у њеном богочовечанском инстинкту самоочишћења и сомоочувања. Црква, како нас учи њено освештано предање, као тело Христово свесавршено пребива у истини, јер је Сам Христос Истина (Јн. 14,16), тако да се у Цркви сваким сегментом њеног живота у Христу пројављује управо та Истина, садржана у Еванђељу, уризничена у предању, оличена у Самоме Христу а пројављивана и проповедана у Цркви и Црквом. Зато све што чинимо у Цркви, ми чинимо истинујући у њој, сваким нашим делом, речју и целокупном динамиком живљења у Цркви. Сва Црква утемељена је на Свеистини Христу, Који је као Камен вере (Мат. 16,18) уједно и непоколебиви Темељ читаве црквене грађевине. Зато Он, као протонеимар Цркве Своје, богочовечански мудро саветује, сведочи и каже: „Сваки дакле који слуша ове моје речи и извршује их, казаћу да је као мудар човек који сазида кућу своју на камену“ (Мт.7,24). Тако, дакле, извршујући свеспасоносне заповести еванђелске науке у Цркви, ми градимо своје спасење само уколико је темељ тог и сваког нашег дела и труда на свом спасењу, не само привидно заоденут Еванђељем, попут ове лажне љубави екуменистичких прегаоца о којој је реч, већ само и онда кад је темељ свег тог нашег деловања положен на најчвршћем тлу – истини: “Јер се закон даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде од Исуса Христа“(Јн. 1,17). Јер Истина је ништа друго и нико други до Сам Богочовек Христос: „Ја сам пут и истина и живот; нико неће доћи к Оцу до кроза ме“(Јн. 14,16). Будући Истина, Он је дакле Логос и суштина, а уједно и извориште, исходиште, основ и темељ сваке истине, а изнад свега оне еванђелске. Зато нико ко пре свега еванђелским и светоотачким мерилима истине не провери, искуша и испита своју љубав коју има према ближњима, не треба да је проглашава за хришћанску љубав, јер „Бог је љубав“(1.Јн. 4,16), а лажно названом љубављу заправо хулимо на Бога. Права љубав јесте тајна Крста на коме је распет Христос, па је зато љубав, поред истине, синоним за жртву, жртву полагану и осмишљену у Христу. То нам Сам Господ поручује: „Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје“(Јн. 15,13). Кад је екуменизам упитању, ту као жртве видимо само небројене душе саблажњене и погубљене; како оне у Цркви тако и оне које због екуменизма остају ван ње. Све те душе жртвоване су на олтару самовоље појединих архијереја наше Цркве, који су се управо због те самовоље удаљили од светоотачког предања, лутајући по беспућима западњачког сујетомудреног богословског рационализма. У таквој „мудрости“ предњачи кумир савременог српског „богословља“, пергамски митрополит Зизјулас, будући да је сво наше богословље, уствари, скуп небројених варијација на тему кључних теолошких ставова овог прозападно орјентисаног богослова. Ето, са таквом „љубављу“ се данас суочавају управо највећи противници екуменизма - епископ Артемије и његово монаштво, чије душе, такође, иште поменута самовоља појединих „пастира“ наше Цркве. На несрећу, слапови овакве „љубави“ не изливају се само из срца његове „љубвеобилне браће“, већ се трагови такве „љубави“ находе и у авесаломским трудовима и настојањима викарног епископа Теодосија и његовог сатрапа и идеолошког гуруа Саве Јањића, да свог духовног оца протерају са његовог епископског трона како би га викарни епископ Теодосије заузео (што се у практичном смислу већ догодило, а у формално-административном смислу ће се та ствар завршити вероватно на следећем Сабору). Све ове речи ће за некога (тачније, за већи део народа) бити „тврда беседа“, али верујемо да ће ужурбано припремани сабор у Нишу, као највећи тријумф највеће лажи зване екуменизам, освестити коначно овај народ и пробудити помало успавано чуло за очување онога што је нас као народ до сада чувало, а то је најсветија Православна вера. Тад ће се све лажи које сада, као припрему тријумфа свелажи екуменизма, гомилају у нашој Цркви поједини архијереји, пасти као нова Вавилонска кула и затрпати велом историјске таме све њене градитеље. Тада ће се показати бесмисао слаткоречивих саопштења „чувара канонског поретка и Косова“ свих портпарола на званичним црквеним сајтовима. Почетак тих припрема јесте добро испланирано актуелно прогањање владике Артемија и његовог монаштва, а какав ће бити крај видећемо. Слава Богу и хвала за све. Амин. Један од Лазаревих |