Послушање у Цркви и „послушање“ Цркви

Потресне су ове речи, како због драматичности њихове садржине, тако и због актера тј. учесника у том најстрашнијем и за цео космос најсудбоноснијем судском процесу од постања света до данас. На једној страни судилишта егзекутори, језиво свесни свог злочина, а на другој страни богочовечански смирена жртва - Јагње Божије - Христос. Овај, до крајњих граница на којима се додирују богочовечност и нечовештво потресан призор, је чак и из јуридичког - римског,  бескрупулозног властољупца Пилата измамио (макар и привидно) покајне речи: „Ја нисам крив у крви овог праведника: ви ћете видети “(Мт. 27,24).

 Ипак, непредвидивост људске ћуди не престаје ни дан данас да изненађује. Наиме, и после две хиљаде година читања ових потресних речи и описа еванђелских свеспасоносних догађаја у Цркви Божијој, у Дому Бога Живога, многи су остали глуви, скамењена срца и умртвљене савести; да су макар и површно, пилатовски дирнути и потрешени њима преиспитали себе и своја дела и недела. Међу таквима су, нажалост, чак и они који живе у нашим светињама и манастирима - и то косовским.

До Христа, Који је Свoјим доласком постао мерило свега створеног, па и времена, старозаветне праслике називамо сенком онога што је требало да дође. Дакле, многе старозаветне личности и догађаји прасликовали су очекиваног Месију – Исуса Христа, као и многе спасоносне догађаје свештене еванђелске историје. Од Христовог доласка у овај свет, као оваплоћеног Логоса, тј. Речи Божије, Он постаје зенит целокупне људске историје, као и историје читаве творевине Божије - историје и неба и земље. И као што сунце у свом зениту најјасније са најмање сенки обасјава земљу и све што је на њој, тако и целокупни домострој спасења извршен Спаситељем Христом на земљи, уризничен, забележен, сачуван и проживљаван - актуелизован, еванђелским и целокупним црквеним предањем, ево већ две хиљаде година богочовечански јасно обасјава и објашњава историју рода људског и све и сва у њој.

Зато је сваки еванђелски писмен и суштински оцрквењен човек,  који актуелне догађаје у Епархији рашко-призренској и читавој нашој Цркви посматра обасјане еванђелским зрацима, свестан да се та христоносна историја до најмањих танчина понавља и одиграва на позорници садашњице.

 Није никакво чудо што се таква еванђелска историјска драма опет и опет одиграва и актуелизује управо на Косову. Косово је место за које се везују највеће и духовно најосмишљеније победе убогог, али Божијег, Српског народа. На њему је боголикост човека као иконе Божије најјасније заблистала, осликана христоликим цртама и крвљу Светог Кнеза Лазара и његове мученичке војске.

Ипак, неумољиво упорствовање људске палости учинило је и чини да се на том истом пољу, поред најсветлијих ликова наше крштене историје, некако као залутали у сопственом мраку, изроде и изникну јудински помрачени ликови из нашега рода. И врло кратка јеванђелска поука „...по плодовима њиховим познаћете их “(Mт. 7,20), довољна је да нам осветли пут спознаје и разлучивања живих икона Божијих и накарадних, посветоњачених карикатура глобалистичко-америчког манира у нашој Светој Цркви. Плодове ових других (тј. њихова убедљива (не)дела и речи) познао је ових дана не само наш народ, већ и поједини србофобни, западни хегемони и политички експоненти ЕУ и Стејт Департмента, попут Питера Фејта (не само да их је познао, већ ни његова холандска хладнокрвност није одолела а да не изрази захвалност на њима). Ни неуверљиве морфолошке анализе „лошег превода“ изјаве поменутог окупатора нису успеле да наруше и покваре праву и реалну слику на Косовском пољу и на пољу наше Цркве. Сви знамо шта је номинатив а шта генитив и у филолошка знања јужног и северног портпарола наше Цркве не сумњамо; знамо одлично да су о. Сава Јањић, будући годинама блиски сарадник НАТО-окупатора, као и еп. Иринеј Буловић, челник екуменистичког строја у нашој Цркви,  врсне полиглоте, али у њихове анализе црквених и политичких дешавања у нашој земљи не верује нико савестан, па чак ни они за које (како „премудри дечанац“ вели) претпостављамо да имају савести макар и у назнакама (види: Коментар на писање франкфуртских "Вести" - са заваничног сајта ЕРП http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/komentar-na-pisanje-frankfurtskih-vesti).  

Овом приликом нећемо наводити цитате Саве Јањића, јер нису ни вредни тога с обзиром на уличарско-новинарски цинизам са којим он анализира наше текстове и речи, а који је  својствен више неком подруму и подземљу жутоштампских листова у нашој земљи него монашкој келији или манастирској канцеларији, одакле, иначе, ове наивне писмене вежбе просте и простачке дијалектике, тј. индукције и дедукције из „Увода у логику“, долазе.

 Дакле, горе разоткривену горчину плодова вишегодишње колаборационашке и антисрпске политике, креиране од стране мозга дечанске корпорације Саве Јањића, а пропагиране исфорсираним (вином, ракијом, свећама, иконама, иконостасима, прасићима и осталим врстама мита) ауторитетом еп. Теодосија, скривене иза имена манастира Високи Дечани, портпарол САСинода мора да амортизује, ублажава и маскира врло јефтином фразеологијом, изенађујуће припростом, с обзиром на академске квалификације дотичног. Стиче се утисак (бар кад је у питању поменути портпарол СПЦ-а) да поједини епископи до те мере прецењују сопствени ауторитет, те стога сматрају да шта год напишу, ма биле то и бајке, ко год то прочитао мора и да прихвати као чињеницу, иако то потцењује и вређа сваки појам о присуству и минимума интелигенције.

Но, да се вратимо нашим браниоцима Косова из Дечана чија је „одбрана“ не само убрзала проглашење лажне независности Косова, већ је и власништво Српске Православне Цркве предала у руке те фиктивне нарко-босовске републике. О томе сведоче благодати дечанске политике, које као заслужену плату добијају од оних у које се уздаше. Наиме, реч је о одлуци да се повуче војна заштита КФОР-а из појединих манастира, како би их надаље штитила КПС полиција. Одговор актуелне Епархијске управе на такву одлуку била је претња да ће повући монаштво из манастира који буду препуштени на чување косовској полицији. Овде долазимо до мат позиције у коју се нашла Епархијска управа у којој администратор углавном фигурира, док главне потезе налаже и повлачи еп. Теодосије, тачније преноси их од свог незамењивог заменика, Саве Јањића, из Дечана до Грачанице. Са једне стране инквизиторским претњама пуним „пастирске љубави“ позивју монахе, који су бежећи од такве „очинске и братске љубави“ њихових „доброжелатеља“, напустили Епархију рашко-призренску, да се врате у своје манастире, а са друге стране показују потпуну неспремност и неспособност да обезбеде нормалан монашки живот и уопште безбедан боравак у манастирима монаха који су у њима остали. Само овај детаљ довољно показује посуновраћеност дечанског политичког усмерења из самог њеног фундамента (касније ћемо видети где је извор ове посуновраћености).

Иначе, та политика и читава дечанска ујдурма око њиховог „спасавања“ и „очувања“  Косова у самој ствари своди се на упорно очување ничег другог до дечанске манастирске порте, тј. пре и изнад свега њихове сопствене безбедности. Политичке и интелектуалне способности предводника „акције спасавања“ српства и Косова еп. Теодосија (у прилог томе довољно је чути бар једну његову беседу) и Саве Јањића (у чијим се саопштењима јасно види недостатак заједљиве интелигенције и нешто теолошкије упућености бившег администратора Атанасија) сасвим су еквивалентне површини њихове манастирске порте, тако да им због неспособности очувања оног дела Косова који се налази изван високих, и шиптарском руком дограђиваних и обнављаних манастирскох зидова, не треба замерати, јер од њих то нико нормалан не би никада ни очекивао.

Ту своју неспособност они показују годинама, јер годинама постоје као нека (у политичком смислу) паралелна институција „републике“ Косово унутар Цркве, у односу на надлежну Епархијску управу, до скора предвођену владиком Артемијем. Сада, када су у ситуацији да своје „старање“ о Косову морају да покажу на читавој његовој територији, промашеност њихових идеја, средстава и циљева постала је сасвим очигледна. Оно поверење које су годинама показивали и пропагирали према окупаторским политичким и војним представницима, како оних са запада, тако и према (што је још језивије)  члановима и представницима шиптарских, непризнатих „републичких“ власти, полако али сигурно ишчезава. О томе сведоче све чешћа званична саопштења еп. Теодосија (читај Саве Јањића, које дотични само потписује) на званичном(!) (ову реч као њихов главни, често и једини аргумент у прилог њихове „објективности“ у саопштењима не смемо пропустити) епархијском сајту, у којима се изражава велика забринутост на име многих пропуста представника међународне заједнице у смислу заштите Срба и српских светиња. Чему толика забринутост када је све време, по дечанској теорији, главни проблем била „погрешно“ вођена политика и уопште управљање епархијом од стране владике Артемија? Како је могуће да у овом моменту кад владике нема више на Косову, и када у Епархији влада „мир и поредак“ (о чему „објективно“ пишу портпароли „званичних“ црквених сајтова), одједном као главни проблем видимо нешто друго, а то је управо издаја „поверења“ указиваног од стране дечанског дипломатског кора међународним и „косовским“ представницима власти. Очито да је дошло до пуцања оног „танког леда“ дечанске политике и читавог „националног“, а како ће се ускоро неминовно показати и њиховог духовног усмерења.

Ово „усмерење“ није ништа друго до странпутица чија онтологија задире дубоко у историју не само људских бића, већ и свих умних, свесних, словесних и слободом обдарених створења Божијих. Наиме, у дубини залуталости дечанске управе стоји управо ова духовна потка и подлога, већ виђена и одиграна у неколико трагичних чинова у историји неба и земље.

Први пут оваква појава потресла је не земљу, већ небо, када је један од Архангела, иако најближи престолу Божијем, управо устао на Њега зажелевши се у безмерно гордо-безумној револуцији престола свога Творца. Престо није добио, али је са собом у погибао повукао трећину анђела.

Други пут је заплакала земља повучена у пад, такође гордоумном помишљу, коју од змије примише Адам  и Ева „да ће бити као(!) богови“ (1.Мојс.3,5) ако прекрше прву заповест Божију о посту и поједу од дрвета познања добра и зла. И прекршише је.

И трећи пут заплакало је и потресло се и небо и земља када је несрећни човек и након(!) крсноваскрсне свеспасоносне благовести дошавшег у свет Христа, опет и опет устао на Њега, Творца и Бога, прогласивши себе за Његовог „безгрешног заменика“ (папизам).

Да је проблем у Епархији рашко-призранској исте суштине, а само друкчије пројавности у односу на три поменута чина злоупотребе богодароване слободе, јасно је.

У прилог томе приводимо облак сведока (како говори Свети Апостол Павле) просијавших у монашком подвигу, а међу којима сви до једног као једини здрав основ сваке врлине и монашког подвига виде свето послушање.

Послушању нас учи Сам Спаситељ, како Својим богочовечанским речима и силом, тако и  Својим делима. „А Он им рече: Јело је моје да извршим вољу Оног који ме је послао“(Јн. 4,34); „Јер не тражим воље своје него вољу Оца који ме је послао“(Јн. 5,30); исто (Јн. 6,38.); „И сиђе с њима и дође у Назарет; и беше им послушан“(Лк. 2,51). На другом месту поменути Апостол сведочи за Христа: “Унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту“ (Фил. 2,8).

До скора је монаштво рашко-призренско понижавано у небројеним саопштењима званичног сајта рашко-призрнског, писаних од стране најупорнијег пропагатора и проповедника новотарског (иначе монахофобног и монахоборног) богословља и праксе - еп. Атанасија Јефтића, у којима је било поређено са светогорским монаштвом, па се онда „долазило до закључка“ да то косовско монаштво нема  баш никакве везе са светогорским (подразумева се да је у тим проценама изузето дечанско братство, јер они ипак клепају око, и врте хорос празником - у цркви, што је по монашкој неупућености и површним проценама поменутог епископа ваљда довољно да би се поистоветили са светогорским монаштвом, мада би вероватно било пожељно још једење меса и играње фудбала, како би се по узору на херцеговачко монаштво „приближили“ светогорском). Да не помињемо и наивну представу (епископа пучиста у ЕРП) светогорског монаштва у лику само једног братства, Симоно-петритског манастира (које помињемо са дужним поштовањем, али истичемо чињеницу да то братство није аутохтоно светогорско, већ је дошло са Метеора), или сестринства манастира Ормилија које, подразумева се, није са Свете Горе.

Верујем да је чак и туристичким посетиоцима Свете Горе, па ваљда и еп. Атанасију (који ево већ данима врбује монаштво Свете Горе покушавајући да помути истанчане монашке савести светогораца, како не би чувствовале тектонске поремећаје изазване грубим потезима САСинода у нашој Цркви) познато да је светогорско монаштво, ово савремено, обновило малено братство једног од највећих исихаста и созерцатеља прошлог века, блажене успомене старца Јосифа Спилеота.

Његово житије распето послушањем и молитвом, а још више његове поуке о послушању, најречитије сведоче о значају ове свете врлине на пољу монашког трудољубља. Зато је и код овог највећег молитвеника прошлог века важила вековима освећивана изрека: „Послушање изнад поста и молитве“, и то не неко апстрактно послушање Цркви или Синоду, већ послушање конкретном старцу и духовнику који је одговоран за душу свог послушника не само пред Црквом и Синодом, већ и пред Самим, Живим Богом.

Зато је провизоран и јефтин демагошки трик покушај  еп. Теодосија,  или  Саве Јањића (показали смо да је то једно те исто, две особе али једна памет), да послушање своме старцу на које су се заклели пред Христом Господом, да би га пред Њим и пред целим Народом Божијим најгрубље погазили,  замене неким фиктивним „послушањем“ Цркви и Синоду, које је монашком (а самим тим, што је најпарадоксалније црквеном) предању потпуно страно.

Овакав сурогат послушања, што је нејстрашније, намећу и оном делу монаштва са Косова које није издало свог старца и духовника владику Артемија, а које је напустило Епархију не мирећи се са антиуставном и антиканонском одлуком САСинода, инспирисаном ничим канонским, еванђелским и црквеним, већ искључиво црквоборним деловањем светских утицаја у нашој земљи, којом се забрањује даље духовно општење поменутог владике са својим монаштвом.

Многострана је заблуда и искривљеност поимања послушања ове двојице дечанских лидера. Међутим, ова њихова заблуделост углавном долази од њиховог тутора и демагошког виртуоза, бившег администратора Епархије рашко-призренске, еп. Атанасија Јефтића. Он је, иначе, познат по давању упутстава и подршке сваком облику побуне и свим побуњеницима против установљеног црквеног поретка (пре свега богослужбеног, али и свеукупног црквеног поретка) у било ком делу наше Цркве -  у овом случају подршке поменутој двојици младих револуционара и побуњеника против свог старца и епископа Епархије рашко-призренске.

Иако је новотарско-реформаторским богословима својствена недоследност, како Светом Предању тако и самима себи, ради оних који здраво расуђују овде ћемо изнети и једно теолошко оправдање (ни мање ни више) њиховог богословског идола, пергамског митрополита Зузјуласа, коме се клањају сва богословска пера актуелног српског „богословља“, предвођеног главним поклоником ове теолошке струје (мада судећи по њеним поседицама у Цркви пре бисмо је назвали „теолошким“ громом који све спаљује) - еп. Атанасијем. Ово би уједно био одговор на „тројичну љубав на којој почива Црква“, а на коју се несрећно (судећи по околностима и дешавањима у Епархији у којој тренутно администрира) недавно у свом „бесједничком заносу“ позивао митрополит Амвилохије.

Однос духовног оца и послушника је у самој основи и светодуховском сведочењу тог односа, икона и образ Свете Живоначалне Тројице. Унутар тог односа духовни отац јесте икона Бога Оца, док је послушник образ Сина Божијег, а Дух Свети својим благодатним осењењем и присуством актуелизује и оживљава иконичност овог, Самим Тројичним Богом установљеног поретка и односа у предању Цркве - у ужем смислу монашком предању. Духовник духовно рађа свог сина у Христу, а послушник се свецело предаје у послушање своме духовнику. Ово је изображење тајне унутар-тројичног живота, тајне Свете Тријице, а самим тим и тајне саме Цркве, настале вољом Очевом, остварене у Исусу Христу, саздане и саздаване Духом Светим. Ето, то је истински и живи живот Цркве који запушује уста онима који веле да је харизматски однос са духовником могуће ставити изнад Цркве, а видели смо да је тај однос изображење Саме Свете Тројице и саме Цркве Божије, са којом се тај и такав однос одржаван и негован Духом Светим и у Духу Светом поистовећује са Црквом.

Још је Црква  икона Царства Небеског на земљи, тачније оприсутњење овог Царства у овоисторијском постојању и течењу, а Царство Небеско је тамо где је Христос, Који је рекао: „Јер где су два или три сабрани у име моје онде сам ја међу њима“(Мт. 18, 20), што значи да је тамо и Црква. Кад се каже сабрање у Цркви, пре свега се мисли на литургијско сабрање, али и на сваку другу тајну као благодатну пројаву дарова Божијих изливаних Христом, па и на тајну духовног очинства где се у Духу Светоме око једног духовног оца сабирају његова духовна чада. Наравно, све то унутар богочовечанске и параклитске, светодуховске(!), а не само административне реалности Цркве, која, очито, једино занима ове портпаролске црквене бирократе, а чији је појам црквености и црквене реалности, судећи по њиховим делима, лишен не само богочовечанске надахнутости, већ у великој мери  лишен и човечности.

Ово је било кратко (с обзиром на озбиљност теме), али надамо се сажето представљање дубоке утемељености духовног очинства и сходно томе послушања своме духовном оцу, унутар еванђелског и богословског, пре свега тријадолошког предања одакле извире сво остало богословље и богославље Цркве Божије, као и унутар монашког, светоотачког предања, из којег смо као из океана примера и аргумената изнели само кап, а на које немонашки настројени „богослови“ и остала црквена лица хуле називајући ово предање гуруизмом. И, нарочито, ако су ти „богослови“ из монашког реда, тиме показују да су узалуд провели толике године у манастиру, јер немонашка настројеност и немонашки ставови извиру из немонашког живота, јер није довољно само живети у манастиру - несвети живот у светињи је суд пре Страшног суда.

 Уверени смо да су у великој мери са овим предањем упознати и еп. Теодосије као и његовом имену нераздвојни Сава Јањић. Зато је увод у овом тексту који се бави Јудиним издајством сада потпуно разјашњен поступцима и деловањем   поменуте двојице. Међутим, оно што ипак никоме није јасно јесте следеће: како се ова двојица, поучени јеванђелском причом наведеном у уводу овог текста, макар и пилатовски, онако овлаш, не раскају бар повремено, будући да смо убеђени у постојање њихове, такође страхотне, свести о духовном злочину који чине над својим старцем и својом донедавном сабраћом? Или ће својим поступцима и надаље изговарати оне потресне речи: „Крв Његова на нас и децу нашу!“, свесни шта те речи собом носе?

Један од Лазаревих