Један од Лазаревих 

Послушање у Цркви и „послушање“ Цркви

(2. део)

 „Јер ако имате и много учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас ја у Христу Исусу родих јеванђељем“ (1.Кор.4,15). Ово су речи најгласнијег и најречитијег проповедника Енађеља Христовог, Светог Апостола Павла.

 Пошто настављамо писање на тему из прошлог текста, овај цитат наводимо у контексту те теме, а све у покушају рашчлањивања и анализе једне од многих „благодети“ новотарског, неолитургијског, реформаторског богословља. Тачније, покушавамо да прикажемо девијантност једног од многих, у том богословљу, искривљених и унакажених детаља Православног Светоотачког Предања. Наравно, реч је о светом послушању и њему неодвојивом духовништву или старчеству. О старчеству је писано доста, а овом приликом осврнућемо се само на актуелни покушај рушења и изопачења ове институције, дубоко укорењене и инкорпориране у целокупно предање Цркве, особито оно монашко, које је интегрални део свеукупног Светог Предања.

Кроз историју је било застрањења на ову тему и удесно и улево, како то обично бива у Цркви, тако да је било оних који су идолатризовали ову институцију својим нездравим приступом њој, али је много више било, а и сада их има, оних који се против ње отворено боре. Они први су углавном потицали из редова простог народа, те је тај проблем увек брзо решаван, будући да је настајао из неупућености и простодушности народа, због које често ђаво уме да превари такве просте душе (пример „Јованита“ из житија Светог Јована Кронштатског, што је од тадашњих „чувара канонског поретка“ њему спочитавано као његов велики пропуст и грех). Ови други, међутим, потичу скоро искључиво из редова академски образованих (данас особито богословски образованих) чланова Цркве, којима је као плод неомолитвењеног, неоцрквењеног, подвигом неискушаног и врлинама неутемељеног знања својствена умишљеност и самомњење, које су кћери стоглаве гордости, мајке свих грехова. Са таквом надутошћу овакви људи нису способни да прођу кроз „уска врата и тесан пут послушања - што воде у „живот вечни“ (ср. Мт. 7,14). Свесни тога, њихова опечаљена савест узнемиравана свешћу да се можда неће спасти без таквог стешњавања себе, тај свој немир претачу у „реке богословља“ којим покушавају да сперу дубоке трагове предања духовног очинства и старчества у Цркви Божијој. Овом мутном водом свог „богословља“ они као опијумом, који не лечи већ само привремено утољује бол и умртвљује, покушавају да умире и своју савест. Неуспевајући у таквом „ћоравом послу“, свој немир покушавају да реше обрушавањем свим силама на оне који и животом и речју чувају ово црквено предање послушности и послушања свом духовном оцу. Уствари, на оне који су им по њиховом помућеном поимању реалности непријатељи и противници у Цркви. У својој „богословској“, но пре би се могло рећи новинарско-памфлетској,  борби против оних који су верни предању верности духовнику и живљењу у послушању њему, а тиме и Самоме Христу, тј. Цркви возглављеној у Њему, ови „храбри борци“ створили су „нови огранак“ (као и у сваком другом сегменту Православног богословља кога су се дотакли) у свом богословљу које бисмо, иначе, могли назвати гуруизмологија. Следбеници овог двоструко новог  реформаторско-богословског правца, заблистали су у „заслепљујућем сјају“ управо ових дана у  Епархији рашко-призренској, где ужурбано спроводе своје принципе „послушања“ Цркви. Начела и резултате тих принципа начели смо у прошлом тексту, а њима се, иначе, ево већ данима, баве и скоро сви медији у нашој земљи, јер је новотарско-надахнутим члановима Цркве својствена велика жеља и потреба за медијским експонирањем, јер се зажеле срце њихово славе – али не Небеске славе, већ овоземаљске.

Свима очигледно дело издаје свог старца Артемија, двојице његових неуспелих духовних рукосада на врху дечанске управе, еп. Теодосија и Саве Јањића, показала је црквеној јавности ко је још упрљао руке делом издаје свог старца и духовника. Наиме, у животопису новопросијавшег светитеља наше Светосавске Цркве, оца Јустина Ћелијског, стоји да су га комунисти избацили са факултета. Колико је ово суштински гледано тачно можемо сами да проверимо.

 Наиме, опште позната ствар јесте ултра-либерално усмерење наше највише образовне институције у Цркви,  Богословског Факултета Српске Православне Цркве (у даљем тексту БФСПЦ). Ако неко у то сумња, довољно му је да прочита Уводно, приступно предавање еп. Игњатија Мидића, садашњег професора догматике на нашем факултету. Застрашујуће одступање овог професора факултета у суштинским стварима Православног богословског предања, поред тог предавања, потврђивано је и понављано на скоро свим његовим предавањима одржаваним током читаве његове предавачке каријере све до данас. Где је корен ове страхоте која је задесила нашу најеминентнију богословско-образовну институцију у Цркви, а која се пројављује тоталним промашајем и посуновраћеношћу катедре догматике, која је осовина, темељ и срж свеукупног теолошког образовања сваког богословског факултета? Да ли у пројави горепоменутог подвигом неосвештаног академског знања поменутог епископа, који скоро да нема дана манастирског, монашког живота? Или се одговор налази у питању: захваљујући коме је он уопште дошао на катедру и епископа и професора догматике? Сматрамо да се прави одговор налази у разрешењу овог другог питања. Да, заиста треба видети и размотрити ко је одговоран за такву појаву, или тачније речено - пропуст, да на катедри догматике имамо духовно потпуно неискусног човека који је животни пут од асистента до епископа и доктора наука  прошао за рекордно брзо време. Одговор треба тражити у утемељивачима свремених богословских кретања на факултету у Београду, а то су митрополит Амфилохије, еп. Иринеј Буловић и умировљени еп. Атанасије Јефтић. Већ смо у једном од предходних текстова поменули да је најбољи пример изграђеног култа личности однос студената БФСПЦ према поменутом еп. Атанасију, ког од ове тројице треба сматрати најодговорнијим за либерално-реформаторско скретање богословља на БФСПЦ. Сваки ред написан у бескрајним томовима његове богословско-литерарне заоставшите посведочује ову тврдњу.

Поменута троица професора БФСПЦ су од самог почетка започели програм дејустинизације нашег српског богословља. Као најбољи сведок у прилог овакве трдње јесте управо еп. Игњатије - њихов (не)успели пројекат и прејемник њиховог прозизјуласовског, неолибералног, богословског усмерења. На његовим предавањима се отворено говори о богословљу оца Јустина у крајње негативном и анатемишућем контексту. У оквиру литературе потребне за припрему испита из догматике код поменутог професора од оца Јустина се препоручује, и то само као помоћна литература, одељак његове Догматике који говори о Духу Светоме; дакле, Пневматологија оца Јустина. Наравно, и ово само ради очувања некакве форме. Ситуација није боља ни на другим катедрама БФСПЦ, када је у питању заступљеност богословља оца Јустина.

У овоме ми видимо право прогонство нашег богословског и духовног горостаса, оца Јустина, кога се његова духовна „чеда“ одричу и речима и делима, а који су, горе описаним чином, њега суштински прогнали са БФСПЦ, довршивши оно што комунисти нису успели. Повремено се користе његовим ауторитетом како би оно што је невероватно учинили реалним, тј. на своје  богословски шупље екуменистичке ставове додају закрпе у виду бајковитих причица како је рецимо о. Јустин из „велике љубави“, коју данашњи „ускогруди зилоти“ немају, дао нафору неком римокатоличком богослову. Као што се у крајње недоличном стилу трачарења данас злоупотребљава и ауторитет Патријарха Павла од стране АЕМ Амфилохија, како је тобоже Патријарх Павле рекао да ће „Артемије направити раскол“ (у ово нико нормалан не може да поверује, осим можда они које је митрополит „својом бесједничком харизмом" успео да заведе).

 Стога није никакво чудо што су управо та и таква „чеда“ оца Јустина најупорнији помагачи једне нове издаје и прогонства духовног чеда оца Јустина, владике Артемија, будући најчвршћи ослонац еп. Теодосију и Сави Јањићу у остварењу њихове авесаломске замисли. Ето, у каквој работи су се сјединили епископи, одговорни за пуч спроведен у Епархији рашко-призренској, чије последице још увек потресају нашу Помесну Цркву.

После свега наведеног, мучно је и некоректно када поменути епископи и њихови дактилографи из Дечана пишу, говоре и позивају се на послушање, јер је за све њих заједничко да су се одрекли свог старца. Зато је крајње бесмислена њихова теорија, тј. басна, о послушању Цркви (Синоду или Сабору, који чини већи број епископа), кад су показали неспособност да истрају у послушању само једном једином старцу, тј. епископу, док се са друге стране, у исто време, својим гуруизмолошким „богословским“ тековинама труде да релативизују потребу истрајавања на послушању своме старцу, како би монахе који су напустили ЕРП убедили да се врате. У суштини ово није ништа друго до покушај да умире сопствену савест.

У контексту „послушања Цркви“ интересантно је питање да ли би, на пример, Еп. Теодосије „послушао Цркву“ када би му она рекла да ипак неће бити епископ Рашко-призренски? Или би тада нашао нових пар епископа који би му то поново обећали, а које би он прогласио Црквом и тако опет био „послушан Цркви“?

Како зло никад не иде само, овакво кршење једног од монашких завета оних који на сва уста позивају на „поштовање монашких завета“ - епископа актера и иницијатора овог хаоса у Цркви - повлачи за собом њихово лишавање благослова њихових стараца, духовних отаца. То лишавање допринело је стварању једне чудне симбиозе дечанске управе и Синода  (која најмање личи на верност Цркви или саборности у њој). У јавности је то уочљиво буквалним стапњем до савршеног јединомислија званичног сајта СПЦ и ЕРП - што једни мисле, то други пишу.

Намеће се, стога, још једно питање: како је могуће да двојица челника управе овог манастира већ дуги низ година протурањем својих информација и ставова по питању ситуације на Косову, задобију толико поверење Синода и свих синодских комисија, које је омогућило њихово функционисање потпуно мимо и изнад власти доскора надлежног архијереја у ЕРП, владике Артемија, против кога су окренули цео тај Синод? Сматрамо да је недостатак просвећења поменутим благословом старца, допринео њиховом јединству не само у непослушању старцу као узроку недостатка тог благослова, већ и у заједничким циљевима(!) ка којима усмеравају кретање наше црквене политике, а који су сагледани еванђелским очима под великим знаком питања.

Ти знаци питања стоје иза две ствари: прво, како је могуће пренебрегавање и релативизовање основних еванђелских богочовечанских принципа у тим циљевима (а ти циљеви су: литургијско реформаторство, а са тим у вези екуменизам, као и „меко“ признавање независности Косова) на којима је утемељено читаво Православно хришћанство и предање Цркве, особито наше Светосавске Цркве; друго, како је могуће поистовећење тих синодских циљева са овоземаљским циљевима „моћ“ имајућих? Жалосно је што одговор на оба питања налазимо управо на једном месту, а то су глобалистички циљеви Запада, који су ове две управе у Цркви, манастирску и синодску, ујединили и уједнодушили.

Све ово свако разуман види и зато разумемо Саву Јањића и све остале званичне портпароле у нашој Цркви, колико им је тешко да својим фразеолошким досеткама и бесконачним писанијима то оповргну. Јер тешко је устајати против истине, ма колико она била болна; тешко је и бесмислено устајати против Еванђеља и његове вечне Истине. У то нас већ хиљадама година уверава историја  Цркве. Зато је њихов неуспех у том послу загарантован и поред милошевићевских прослава Видовдана и осталих празника у ЕРП, попут организовања панђура и вашара позивањем на литургије читавих радних колектива Срба на Косову од стране њихових претпостављених, и нарученог довођења деце са веронауке од стране њихових вероучутеља, као опробана техника најгласнијег патриоте за време Милошевића, а сада тихог европејца еп. Атанасија Јефтића. Иако Сава милошевићевски менталитет прилепљује монасима верним владики Артемију, овде је сасвим јасно ко су прави следбеници таквог менталитета. Наравно, ту је и монопол над медијима који Сава и портпароли држе, такође поучени милошевићевском „слободом јавне информисаности“, где званични црквени сајтови не пристају да објављују писма и текстове владике Артемија, пошто им истина у њима и о њима смета, али кад се они нађу на црквеним сајтовима који не подлежу њиховој црквено-портпаролској „безгрешној“ цензури, онда су ти текстови и ти сајтови антицрквени.

 И на крају, додаћемо још једно питање чијим би одговором требало, вероватно, да се бави  психопатологија, а не теологија. Елем, како је  наш портпарол дечански успео да спере „кривицу“ за писање књиге „Екуменизам и време апостасије“, а да данас ипак буде оберучке прихваћен од стране северног портпарола СПЦ и њему сличних? Да ли је и то неки нови изум евро-атлантских снага кроз који је Сава Јањић прошао доживевши катарзу, чији циљеви полако уједињују наше „црквене портпароле“?

На ова питања одговоре немамо, а што се тиче дечанског „послушања Цркви“ Саве Јањића и осталих „црквених портпарола“, одговор је, верујемо, сада свима јасан.