Један од Лазаревих

Ко ствара раскол у СПЦ?

(1.део)

Херувимски загледан у Тајну Цркве наш Свети, Богом даровани, старац и авва Јустин зналачки благовести:

>>Путеви Цркве - путеви су Господњи: проклетство поражава оне који их кваре (ср. Дап. 13, 10). Ко сам ја, а ко ти, да самопоуздано путимо путеве Цркве кроз историју? То је благодатни позив духоносних отаца: Св. Серафима Саровског, Св. Прохора Пчињског, Св. Саве, Јована Кронштатског. А наш је позив да за њима идемо молитвено и смирено, сем ако не желимо да полугом гордости избацимо себе из саборне заједнице са Црквом. Никакав модернистички salto mortale није у духу Православне Цркве. Спремаш ли се да учиниш корак унапред, осврни се, ослушни шта ти Дух Свети саветује кроз богоносне Оце и Св. Васељенске Саборе. Не осврнеш ли се, не ослушнеш ли, не послушаш ли - себе стављаш изнад Васељенских Сабора, и тиме на себе згрћеш све њихове анатеме (Преп. Јустин Ћелијски, Богочовечански конзерватизам и неки наши црквени реформатори).<<

Да ли ће ове христовесне речи ћелијског пророка стићи до ушију, до ума и срца оних који данас у духовном лугу наше Светосавске Цркве самопоуздано прокрчују и пропућују „канонском“ секиром, и инквизиторском „љубављу“ (која не приводи већ „тера“ на “покајање”), путеве Цркве кроз садашњицу и кроз будућност? Да ли су то, како се чини, поједини епископи наше Цркве препознали себе као „духоносне оце“, те не осећају потребу за „молитвеним и смирени“ идењем за било ким, макар то били и поменути Свети Оци?

И поред исконске жеље сваког људског бића створеног и предодређеног за Царство Небеско, и његове вечне богочовечанске красоте, да ствари и догађаје који га окружују посматра у најлепшем светлу, у овим смутним временима не смемо забадати главу у песак и реалност која нас окружује фарбати у ружичасто. То би представљало издају управо оног Пута који истински води у Небеско Царство. Да би ишчитали еванђелске путоказе који усмеравају боготражитељне путнике ка Небеском Царству кроз све, па и оне најтамније, помрачине овога света „који у злу лежи“, најпре треба скинути тамне наочаре које нашем христоименом народу навлаче на очи нико други до црквено-европски(!) медији у нашој земљи. Колико је ова кованица, овај нови термин у нашој медијској јавности парадоксалан, јасно је свима који поштују једноставно правило „читај како је написано“. Ко год ово наглас или у себи прочита, упитаће себе: да ли је могуће да је у нашем Српском језику, у нашој Српској земљи, и, авај, у нашој Српској Цркви настао овакав термин, оваква реч? Реалност нам нуди страхотан одговор-ДА!

Ово нам показује једна кап из мутног и усковитланог мора  саопштења на већ пословично-званичном сајту ЕРП. У том кратком (и по памети аутора, и по садржини текста) саопштењу, од истих оних „бранитеља“ канонског поретка у Цркви, који се после такве „одбране“ полако и страхотно руши, ево започела је и одбрана кодекса правила о слободи јавног информисања и уопште  функционисања медија. Сматрамо, поучени искуством стеченим у актуелним црквеним дешавањима, да је оваква „одбрана“, најава повратка „слободе медија“ из једног периода за који смо мислили да је остао далеко иза нас, будући да уредници поменутог и њему сличних црквено-расцрквљујућих сајтова унутар Цркве, још увек негују управо давно прошлу „слободу јавног информисања“.

Како се с тим изборити? Хвала Богу те Еванђеље не ћути ни пред овим питањем које нам суровост реалности злобно поставља. Као што нам сама реч ИСТИНА на нашем језику говори, она је нешто непроменљиво, увек исто; тако нам и Свето Еванђеље благовести, да је истина управо Реч - и то Божија. Реч Која „постаде тело и усели се у нас пуно благодати и истине; и видесмо славу Његову, славу, као Јединороднога од Оца“ (Јн. 1,14).  Богочовек Христос - Он је Истина којом свака истина у свима световима истинује, а у Њему видимо ту непроменљиву и вечну Истину, не апстрактно, фиктивно, појмовно, већ личносно, дакле најконкретније. Кроз Њега, Који је Један од три Личности Свете Живоначалне и Животодавне Тројице, сагледавамо богочовечански јасно, божански блиставо и човечански једноставно Истину сваке истине, Свеистину Христа- суштину, основ и садржај  истине. Јер „благодат и истина постаде од Исуса Христа“ (Јн. 1,17). Будући да је Он Истина, Сам вечан, свака истина вечнује Њиме; будући непролазан - свака истина траје Њиме; будући бесмртан - свака истина живи Њиме кроза сву вечност. Сваки устанак људи на ту Истину наш новојављени Светац Божији, Јустин Ћелијски христозритељно сагледавши понорне и адске дубине палости европског дела човечанства назива „побуном крпеља“.

Ова актуелна побуна крпеља кренула је не од Диоклецијана и Максимијана, већ од европски „просвећених“ и европски посвећених црквених сајтодржаца у нашој мученичкој Цркви. Неуништвост и непролазност Истине, најављује какав ће бити крај и овог устанка, као и свих устанака на Истину до сада. Ову науку је, посматрајући историју људског рода, научило и небо и земља, али европски човек, и „наши“ проевропски „црквени“ људи очито  још увек нису. Иако су приведени „до дувара“, онда када је у њих уперена истина, уместо да подигну руке, не да би се предали, већ да Богу кажу само једно опрости, ови побуњеници против Истине се хватају за сламку  још једне и још јадније европске тековине, а то је “новинарски кодекс и Закон о јавном информисању“. И будући да су до краја искомпромитовали  „објективношћу“ писања свој, све мање, званичан сајт, уместо беле заставе којом би објавили свој очигледни пораз, ми чујемо вапајни позив медијима да „контактирају Информативну службу Епархије Рашко-Призренске“. Питање зашто медији до сада нису то чинили, све  нам објашњава.

Но, да се вратимо нашим „духоносним оцима“ који „препознаше“ себе и своју „светост“, те понешени таквом „ауторитативношћу“ сада по Цркви деле „прецизне дијагнозе“ ко је у прелести, а ко није. Да овакво „духовно лекарство“ није ни духовно, нити духовито, јасно нам показује чињеница да ови лжепастири као основ своје критериологије и аксиологије немају богочовечански, свеспасоносни и свеспаситељни Дар Очеве љубави, Христа Исуса, једино непогрешиво мерило и Логоса све твари у свима световима, а особито саме круне Божије творевине – човека. Њиме, како нам њихова дела, а много више недела показују, не мере ни себе нити свој живот, јер би се у том случају сетили оне еванђелске „лекару излечи се сам“ и заћутали, ако су људи и хришћани. А то се, нажалост, није догодило!

На несрећу наше Цркве и свих нас у њој, овакво „пастирско и одговорно“ етикетирање маркетиншки врло поткованих и подржаних „духоносних отаца“ није највећи грех који чине, ни према владици Артемију, ни према његовом монаштву. Ово самоуверено кићење других, а не себе,  прелешћу представља само припрему терена за једну много крупнију намеру коју покушавају да остваре. Колико крупнију - утолико погубнију за Цркву у којој врше и примењују своја страхотна квазиеванђелска, богопротивна, расцрквљујућа „духовна лекарства“.

Како бисмо  указали на ову душегубну, цркворазбијачку, братоубилачку и каинску намеру појединих „братољубивих пастира“ нашег светоименог стада, вратићемо се на горе наведено црквословље христоумног Ћелијског тајнозритеља.

 Иза његових речи које позивају на „молитвено и смирено“ идење за Светим Оцима, констатовали смо да се у нашој Цркви, бар судећи по њиховим делима, не слажу са њима нити их прихватају сви наши пастири. Да бисмо то показали, довољно је да подсетимо на детаљ из предавања једне праве Српкиње, која је у дијаспори из своје породице понела и сачувала дух и васпитање оне праве српске интелигенције и аристократије, верне Цркви и монархији - у питању је сестра Косара Гавриловић. Она је, наиме, изнела једну запрепашћујућу чињеницу, коју су својим поступцима касније потврдили „пастири“ наше Свете Цркве на које се те чињенице односе.

 Да подсетимо, она је у једном свом предавању навела, као лични очевидац, да су двојици наших архијереја, бившем и садашњем администратору ЕРП, написане оптужнице у Хашком, тј. америчком трибуналу (http://borbazaveru.info/content/view/1787/30/). Те оптужнице су инспирисане управо деценијским немолитвеним и несмиреним прохођењем њиховог пастирствовања у нашој Цркви, не само на подручним епархијама ових архијереја, већ, као што наведосмо, у читавој Цркви. Њихове запаљиве патриотске беседе, у стилу „ударања у прса“ у име србовања на политички трусним подручјима старе Југославије, као и још неке њихове активности усклађене са поменутом реториком, представљају повод антисрпској западњачкој, политички ангажованој судској бирократији за састављање поменутих оптужница. Иако је већина нас свесна да у тим оптужницама нема суштинских  основа за њихово подизање и њихову објективност, ипак они којима су оптужнице намењене нису ни покушали то да докажу, нити је иједан од њих демантовао тврдњу сестре Косаре о тим оптужницама. Напротив, по древном епском принципу „сви јунаци ником поникоше“, ова два отачаствена архијереја изабрала су пут мањег отпора и окренула своју реторику, и уопште своја политичка (теолошка су још много раније) усмерења, за стоосамдесет степени, тј. ка прихватању западног политичког, чак културног, самим тим и војног експанзионизма у нашој јадној Србији и у осталим Српским земљама.

Као што наведосмо, будући да су своја теолошка усмерења много раније удаљили од правца који је пропутио и у аманет оставио нашој Цркви отац Јустин, као аутентични и свеобухватни представник Православног светоотачког богословља, и прихватили неправославне теолошке тековине западне „париске школе“, с тим у вези сасвим је природно и очекивано да пре или касније прихвате и остале „духовне“ и културне тековине Запада, конкретно њихову политику. Поготово ако су „умољени“ (а јесу) претњом подизања оптужница против њих.

У каквој је спрези теолошки - религијски основ једног друштва са културом, философијом, политиком, чак и уметношћу тог друштва, јасно нам показују теолошко-социолошка истраживања. Нећемо залазити дубље у ову проблематику, само ћемо ради јасноће навести чињеницу да је, рецимо, западно грађанско друштво у потпуности порођено и утемељено на протенстантизму, или да је, рецимо, српска сеоска друштвена организација у виду сеоских породичних задруга утемељена на основама православне еванђелске социологије, док се монархија и принцип симфоније подразумевају као апсолутно православна хришћанска тековина. Ово значи да теолошка основа диктира развој једног друштва у сваком смислу.

Стога је инсистирање једне групе наших архијереја, међу којима су најистакнутији поменута двојица администратора, на увођењу овакве прозападне теологије запаковане у обланде црквеног предања (пре свега богослужбеног, а самим тим и свеукупног) прва три века постојања Цркве, у тесној вези са експанзијом западне политике и западних интереса у нашој земљи, а чији су пропагатори постали управо поменути архијереји, који су са великом лакоћом окренули свој политички курс од највећих патриота до највећих грађана Европе, којој управо „поравнавају“ (како веле црквени олигарси - „сређују стање“) стазе у нашој Цркви, припремајући је за европско интегрисање.

Но, како се та промена њиховог курса емитује на релном плану у нашој Цркви? Пре свега, што је ових дана постало и постаје све очигледније, безаконим уклањањем и буквално протеривањем владике Артемија са његове епископске катедре и из његове Епархије. Рекосмо да то постаје све очигледније и то управо наставком прогона овог Божијег човека и његовог монаштва од стране горепоменутих администратора, који су му преотевши уз помоћ „епископа гласача“ (читај њихових духовних ишчадија) на САСабору, у једном врло чудном гласачком одлучивању, преузели његову Епархију  и „средили“ стање у њој. О томе како су је „средили“ сведоче полупусти манастири у тој епархији који су некада живели и дисали у богослужбеном и молитвеном смислу „пуним плућима“, а сада преживљавају са једним или двојицом монаха у њима. Остали монаси ове Епархије су, као што је познато, захваљујући „мудром“ управљању ових администратора сада по српским „беспућима“, како сами администратори сведоче.

И ево, стижемо до још једне армагедонски страшне пројаве и последице промене политичког курса ове двојице администратора и њихове једнодушне браће. Одлагање њихових хашких оптужница у фијоку као противтежу има њихов труд којим морају то да оправдају и узврате противуслугом, а она је и више него скупа за нашу Цркву, тј. за наш народ. Она је, такође, у вези са горепоменутим прозападним неореформаторским теолошким усмерењем ових епископа администратора и поменутим смењивањем владике Артемија. Наиме, свако ко пажљиво прати изјаве и потезе које повлаче ова двојица администратора (синодска логистичка подршка се подразумева) може запазити једну врло негативну намеру која се кроз њих провлачи, а то је изазивање раскола у нашој Помесној Цркви. Сведоци смо да је крајње неканонским и неуставним процесом извршен пуч у ЕРП и смењен владика Артемије. Као реакцију на тако драконске, притом безаконе, казне за гомилу измишљених и недоказаних оптужби на рачун владике Артемија, господа администратори заједно са читавим екуменистичким штабом у нашој Цркви, очекивали су од овог архијереја да заједно са својим монаштвом направи некакав раскол. Будући да је сам владика Артемије видео „на коју воденицу његова „браћа“ наводе воду“, од самог почетка његовог прогона са епископске катедре, најјасније и недвосмислено се пуно пута оградио од оваквих претпоставки, чак и оптужби појединих турбо епископа, какав је рецимо велики прозападни потенцијал Григорије, епископ херцеговачки. Све ово  подсећа на милошевићевски политички период у који нас информативна служба ЕРП упорно враћа својим писањем и деловањем, конкретно на преговоре у Рамбујеу где су српској делегацији постављани услови за које се знало да неће и не може да их прихвати, а све у циљу доношења одлуке о бомбардовању Србије. Тако и сада наши црквени администратори постављају из дана у дан владици Артемију један за другим захтеве и неређења која он „мора“ да испуни, а који нити су црквени, нити људски, нити еванђелски, а који би требало да га натерају (по несрећној логици актера овог хаоса)  ни мање ни више него да направи раскол. Свако ко познаје владику Артемија познаје и дубину његовог смирења и трпљења, особито кад је у питање очување црквеног јединства. Владика је својом неустрашивом борбом за Косово и за своју Цркву током протеклих година показао да је за те два духовна и историјска темеља нашег народа спреман да положи све, па и свој живот. Сличне „технике“ поменутих администратора примењују се и на монаштво владике Артемија, од њиховог преступа, тј. одласка без канонског отпуста, медијски се прави највећи могући прекршај црквених канона. А само једно (а  било их је много више) молитвено општење са јеретицима, епископа иницијатора оваквог замешатељства у Цркви, било би довољно да у потпуности, у складу са свештеним канонима Цркве, ови епископи сви до једног буду рашчињени. Тако да је очигледно њихово канонско „цеђење комарца, а гутање камиле“ принцип својствен њиховом извештаченом, реторички замаскираном фарисејском менталитету.

Ово је била припрема терена за правилно схватање ове врло остељиве теме у садашњем тренутку у коме се налазимо. Детаљније о спровођењу ове злохуде идеје о расколу наших неславних црквених администратора и мјестобљуститеља, а најмање  пастира, изнећемо, ако Бог да, у следећем тексту, јер смо понешени речју већ написали по обиму сасвим довољно за ову прилику.