Један од Лазаревих

Ко ствара раскол у СПЦ?

(2.део)

„Путеви Цркве - путеви су Господњи: проклетство поражава оне који их кваре (ср. д. А. 13, 10). Ко сам ја, а ко ти, да самопоуздано путимо путеве Цркве кроз историју? То је благодатни позив духоносних отаца: Св. Серафима Саровског, Св. Прохора Пчињског, Св. Саве, Јована Кронштатског. А наш је позив да за њима идемо молитвено и смирено, сем ако не желимо да полугом гордости избацимо себе из саборне заједнице са Црквом. Никакав модернистички salto mortale није у духу Православне Цркве. Спремаш ли се да учиниш корак унапред, осврни се, ослушни шта ти Дух Свети саветује кроз богоносне Оце и Св. Васељенске Саборе. Не осврнеш ли се, не ослушнеш ли, не послушаш ли - себе стављаш изнад Васељенских Сабора, и тиме на себе згрћеш све њихове анатеме“ (Преподобни Јустин Ћелијски, Богочовечански конзерватизам и неки наши црквени модернисти).

У прошлом тексту смо начели тему о актуелном покушају стварања раскола у нашој Помесној Цркви. Наравно, у питању је страшно недело којим коловође  у овом несрећном послу на себе навлаче проклетства и анатеме свих Светих Васељенских Сабора и свих Светих Отаца, који су на њима, Духом Светим руковођени, утврђивали Цркву Божију подупирући њене зидине Православном христоносном науком преточеном у свете догмате и свете каноне. Навлаче проклетство и свих Светих Мученика и Исповедника пострадалих за веру коју Црква држи и која Цркву држи, а особити навлаче проклетство Светих Јасеновачких Мученика чије су име избацили из црквеног календара  зарад  „братске љубави“ и тежње ка лажном јединству.

Косово, „грдно судилиште“, опет нам је показало ко је „вера а ко невера“, тј. опет нам је проказало иницијаторе овог злодела у нашој Цркви. То су, како смо у прошлом тексту навели, бивши и садашњи администратор ЕРП. Имена нећемо наводити, јер су се својим бирократским администрирањем до те мере стопили са својим функцијама да ће дуго времена по њима бити упамћени.

Да подсетимо, започета је врло суптилна медијска кампања (како рекосмо у претходном тексту) подржана САСинодом, где поменута двојица административна и синодска ветерана покушавају да јавности наметну теорију по којој од њих прогоњени владика Артемије ствара раскол у СПЦ. Такође смо навели да им је једна од главних инспирација у овој прљавој работи одсветосављивања наше Цркве, подразумева се и нашег народа, махање Запада оптужницама које су им спремљене у Хагу. Осим овакве „инспирације“ постоји још једна која се види не на Западу, већ у нашој, хвала Богу, још увек Светосавској Цркви. О чему се заправо ради?

Већ годинама смо сведоци једног сукоба у Цркви на богословској равни, а знамо да богословље које се у Цркви негује, усмерава и диктира динамику живота Цркве, живота у његовој спољашњој (да се тако изразимо) пројави; ту се мисли на богослужбено - литургијско благочешће; на основну идеју и садржај црквено-мисионарског, пастирског и проповедничког рада;  једном речју, на свеукупност  кретања Цркве и уопште народа Божијег привођеног Богу у њој, привођеног ка Царству Небеском, последњој станици и мирној луци „Барке спасења“ зване Црква. Следствено томе, овакво богословско сучељавање две потпуно супротстављене теолошке струје у Цркви, преноси се, што је сасвим природно, на читаву црквену пуноту. Отуда је сваком црквеном човеку у нашој земљи очигледно да ових дана кулминира тај тихи раскол изазван управо поменутим сударањем богословских идеја увезених са запада (увелико пропагираним у нашим високообразовним црквеним установама, а које се означавају као „Литургијско богословље“) и богословља које наша Црква негује и чува од Светог Саве до Светог Владике Николаја, а особито Светог Јустина Ћелијског. Ово друго, истинско богословље,  називамо предањским - традиционалним богословљем. Овакав назив нашег аутентичног светосавског, светониколајевског и светојустиновског - светоотачког богословља, утемељен је на самом смислу речи „предање“, које у Цркви представља темељ здравог црквовања, тј. живота у Цркви као Телу Христовом. Предање означава нешто што смо примили - и то неизмењено. Дакле, није Предање у Цркви нешто што смо сами измислили, или пронашли, или увезли са Запада, већ само оно што смо примили, и само оно што је у складу са тим. Свети Оци ово једноставно дефинишу и веле: „Ако си примио злато, предај злато, а не подмећи олово или нешто друго“.

Пропагатори поменутог Литургијског богословља у нашој Цркви су управо славни администратори ЕРП, као и њихова једноумна браћа епископи који су запосели САСинод. Ово богословље,  као своју пројаву, подразумева извесне реформе у богослужењу, што се у једном делу Српске Цркве и догодило. Самим тим пропагатори овог богословља су главни носиоци већ опипљивог раскола у богослужбеној пракси наше Цркве, а који за собом носи све оно што реч раскол у себи имплицира.

 О Литургијском богословљу као „тројанском коњу“ у нашој Цркви ћемо, ако Бог да, посебно писати, будући да је та тема врло захтевна, а сада ћемо само напоменути да је један од основних постулата Православне еклисиолигије, тј. црквословља, које говори о  јединству Православних Помесних Цркава, у њима самима и међусобно, управо литургијско општење, тј. саслуживање. Уколико се оно прекине или омете, аутоматски се нарушава и црквено јединство. Нажалост, то се у нашој Цркви управо дешава.

Кривци за овакву несрећу која као рак полако метастазира у нашој Цркви немају намеру (како показују) да одустану од свог упорствовања у тим цркворушилачким, модернистичким реформама, док су са друге стране и сами свесни шизме, тј. цепања које те реформе изазивају у Цркви. На то је опомињао и богозритељно указивао Ћелијски старац горе неведеним речима: „Никакав модернистички salto mortale није у духу Православне Цркве.“ Зато га Православни дух Цркве и не прихвата и бурно реагује. Након што су се оглушили о ту опомену и направили реално опипљив раскол у нашој Цркви, једино решење које су у својим ситним, крајње светским, „првосвештеничким“, кајафским калкулацијама успели да пронађу у овом моменту јесте да нађу кривца на кога ће свалити  сву кривицу за сопствену расколничку креацију у Цркви. Кривца су нашли у владици Артемију и његовом монаштву. Та идеја о „расколу“ који „прави“ владика Артемије није од јуче. Она датира од оног момента када су поједини епископи својим изразито екуменистичким опредељењем себе удаљили од Светог Предања, и када су ти исти модернисти увидели прве негативне резлутате својих богословских и богослужбених реформи у нашој Помесној Цркви, а то је постепено лишавање Цркве њеног мира у Духу Светоме. А по речима оца Јустина „нема већег ни спасоноснијег добра од мира и јединства у Цркви Божјој, као што нема већег зла и пропасти од немира, раздора и разбијања јединства Цркве Божје. А нереде и расцепе у Цркви, који разбијају мир и јединство једног и јединог и јединственог Тела Богочовека Христа, изазивале су и изазивају јереси и црквени расколи“ (Преп. Јустин Ћелијски, О Америчком расколу).  О томе која је јерес у питању данас, јасно нам је из недвосмислене осуде екуменизма овог Светог Оца, где он вели: „Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легион“ (Преп. Јустин Ћелијски - ХУМАНИСТИЧКИ ЕКУМЕНИЗАМ).  То нам, такође, помаже да јасно препознамо ко заправо провоцира раскол у нашој Помесној Цркви.

 Посматрајући историју Цркве у свим пометњама које су стваране јеретичким мућењем чисте воде Православног богословља, наилазимо на један парадокс, који се, ево, пред нашим очима понавља. Ради се о једној бестидној техници свих досадашњих узурпатора црквеног мира, благоустројства и њеног јединства  у оном најбитнијем - а то је Православно вероисповедање. Та техника се огледа у томе да су прави расколници који су удаљавали себе од Светог Предања овим или оним одступањем, а самим тим су у великој мери удаљавали себе и од Цркве, како би прикрили своје безакоње увек први устајали, будући лишени свога мира, на оне који су спокојно, следујући Светим Оцима, остајали доследни Светом Предању (и у смислу правоверја и у смислу правоживља). Са нашим савременим реформаторима је случај исти: сваког ко не иде њиховим путем одступања од Отачког Предња, они проглашавају расколником, будући да су себе, а не Христа и Његову науку, нити Свете Оце, пре тога поставили за меру православности и предањскости, чиме су себе поистоветили са Црквом. По тој логици свако ко није у јединомислију са њима - није у Цркви. По агресивности са којом наступају у том проглашавању другога за расколника (у суштини пребацивању своје кривице на другога, по принципу „држ'те лопова“), препознаје се прави расколнички менталитет оних који су уистину одговорни за реални, болни и врло дубоки раскол који својом непромишљеношћу изазивају. О таквим модераторима и моделаторима Цркве и предања отац Јустин вели: „Неки наши црквени модернисти непрестано увозе са Запада у нашу средину неке римокатоличко-протестантске модернизме. И у име тих кожних модернизама они чине бучне походе против благодатно-богочовечанског конзерватизма Православне Цркве“ (Богочовечански конзерватизам и неки наши црквени реформисти).

Зато је јасно да су литургијске реформе, као и главна њихова идеолошка позадина, екуменизам, уствари одвођење у раскол оних који их пропагирају, заступају и оних који такве следе. Управо ће такви  „полугом гордости избацити себе из саборне заједнице“, по речима оца Јустина, јер антисаборни карактер ових реформи показује да су пропагатори оваквих идеја потпуно лишени истинског послушања Цркви, за које се ових дана наводно залажу; али, наравно, кад су у питању други чланови Цркве, а не они. Таква њихова непослушност саборски регулисаној забрани увођења поменутих богослужбених реформи, као и саборски донешеној одлуци о иступању из ССЦ-а, показује да иза те њихове „литургијске обнове“ почива гордост порођена академским самомњење и том гордошћу ће управо као полугом заиста избацити себе из саборне заједнице Цркве, уколико се не покају. Ако Свети Кирило Александријски вели: "Свака од наших (црквених) ствари, када се правилно чини по добром канонском поретку (κανονικής ευταξίας) не причињава нам никакав неред и ослобађа нас од било каквих погрда, или боље рећи доноси нам још и похвале од људи који здраво мисле" (Канон 1. Св. Кирила Александријског), јасно је шта супротно чињење, попут поменутог гажења саборских одлука, доноси Цркви. Наравно, неред(!)  кога смо сви сведоци.

Ето, видели смо праве намере наших епископа који администрирају а не пастирствују Црквом; један је епископ-беседник, један епископ-портпарол и један епископ-бескрајнописац мноштва теолошких томова. Како разумети, како схватити са једне стране њихов покушај ампутирања једног дела наше Цркве, а са друге стране екуменистички, сентименталистички труд  у „испуњењу“ Спаситељевих речи „да сви једно буду?“ (Јн. 17,21) У овим свеспасоносним речима  садржан је основни смисао и испуњење највеће Христове тајне на земљи, Цркве Божије, а то је да све људе, који крштењем прихвате веру у Христа, и свеколику творевину Божију, Христос у Духу Светоме приведе и принесе Богу Оцу, како би у заједници са Богом вечновала и благовала кроза све векове. Управо су од ових речи екуменистички „спаситељи“ целога света направили најјефтинију рекламу, лажне, антихришћанске и најпогубније екуменистичке љубави. О екуменизму и дијалогу „љубави“ Ћелијски пророк громогласи: „Савремени 'дијалог љубави' који се обавља у форми голог сентиментализма уствари је маловерни отказ од спасоносне 'светиње Духа и вере Истине' (2. Сол. 2, 13), то јест од једино спасоносне 'љубави Истине' (тамо, 2,10). Суштина љубави је Истина; и љубав живи истинујући. Истина је срце сваке богочовечанске врлине, па и љубави“ (Хуманистички екуменизам). Видимо да та „љубав“ (како је наши администратири често називају „братска љубав“) покушава да приведе у „црквено јединство“ промашеним екуменистичким „апостоловањем“ по белом свету све могуће секташе и јеретике почев од римокатолика, а своју духовну и једнокрвну браћу проглашавајући расколницима покушавају да изгнају из црквеног тора Христовог словесног стада. Сада је свима јасно да је управо дело изазивања правог раскола, дело ових љубвесловаца, који чак и кад говоре о љубави не успевају да звуче искрено, а камоли када је „показују“ према својој једноверној у Христу и Цркви браћи прогонећи их. Колико су таква љубав и њена пројава, о којој пишемо, далеко од здравог поимања спасења људи у Цркви, говори нам и Свети Максим Исповедник: „Циљ божанског промисла је да правом вером и духовном љубаљу(!) сједини оне који су на разне начине злом раздељени. Јер ради тога је и пострадао Сапаситељ 'да расејану децу Божију сабере у једно' (Јн. 11,52).“ (400 Глава о љубави, 4. стотина 17. глава)

Оно што гледано кроз призму страдалне историје Цркве, тачније историје јереси и раскола у Цркви, јасно указује ко заправо гура Цркву у раскол, јесте и то да су иницијатори таквог зла у Цркви, будући „флексибилни“ и спремни на компромисе са овим светом захваљујући својој навици одступања од еванђелског и светоотачког предања, безмало увек били у спрези(!) са светским „моћницима“, макар колико ти „моћници“ били безбожни, користећи се обилно предностима и благодетима такве христоиздајничке симбиозе. Сам екуменизам, као једна безбожна идеологија, представља својеврсно снисхођење, тачније покушај помирења Цркве која није од овога свет и актуелне светске политичке идеологије - глобализма. Екуменизам је пандан глобализма, тј. његова демонска пројекција у Цркви, зато га Црква никада неће прихватити „јер какве везе има светлост са тамом и Христос са Велијаром“. Неће га прихвати чак ни онда када га неки наши „славни богослови“ назову икуменизмом и какав год префикс додали овој женевској творевини демонски рогови ће из ње увек вирити за сваког хришћанина који ту реч посматра еванђелски и светоотачки бистрим погледом.

Сада је, верујемо, јасно свакој истинољубивој и забринутој души наше светосавске Цркве ко су прави иницијатори раскола. Откуда им „храброст“ за тако страхотно недело у нашој Цркви, бојимо се да нам је немогуће до краја објаснити, јер то су дубине прелести којима ми нисмо способни да се бавимо.

Остаје нам непоколебиво пребивање у уверењу да „Цркву ни врата пакла неће надвладати“,  а камоли европоклонички елементи у нашем народу и Цркви, и да се уздамо у Онога који је то изрекао и обећао, Њега и Његову правду чекајући и иштући. Амин!

Један од Лазаревих