Један од Лазаревих

Џомићева неправда у „Правди“

Зар тиме не учинисте разлику у себи

 и постадосте судије са злим помислима?

(Јак. 2,4.)

Како наш народ каже, „ивер не лети далеко од кладе“, а кад полети уме да упадне у око па жуља све док се из ока не извади. Ево, нама је још колико јуче упао један такав ивер (и то позамашни) у око. Но, то није обичан ивер, и није полетео са једне већ са две кладе, те ћемо покушати, како нас сама природа људска жељна здравља и духовног и телесног учи, да је из ока извадимо.

Ради се о далеко чувеној клеветничкој колумни у „Правди“ попa Велибора Џомића, и то o онoj од 6.07.2010. год. Изгледа да се иронија живота овог пута баш поиграла са уредништвом овога листа. Нисам сигуран да ли је ово уредништво свесно пред какав је избор себе поставило уступањем простора Велибору Џомићу у свом листу; уколико и није, мислим да ће читајући његове текстове убрзо постати свесно. Њихов избор је сада следећи: или да избаце колумну Велибора Џомића, која нема никакве везе са било каквом правдом, ни оном људском ни божанском, или да промене назив свога листа, будући да се садашњи назив суштински, битијно потире са његовим садржајем; пре свега мислимо на квазипосланице Велибора Џомића.

Испод његове фанариотске поповске капице могло се очекивати мало више памети и интелигенције, што судећи по досадашњем јавном прегалаштву овог свештеника и није случај.  Иако је, како смо у наслову пословично наговестили, духовно чедо двојице наших „духовних горостаса“, епископа Атанасија и митрополита Амфилохија, од којих много иверја пада  у очи нашем црквеном народу, ипак, судећи по његовом наступу, није много научио од ове двојице стручњака за све и сва у Цркви, а ових дана „неприкосновених стручњака“ особито за каноне. Његова заједљивост само личи на Атанасијеву (од кога је отишао под чудним околностима), а његова диференцијација и удаљавање од човека који је прошао дугачак пут од хулитеља комунизма, до савршеног човека Новог Светског Поретка, и није довољно јасна, попут, рецимо, Митрополитиве. 

Митрополит је доскора био на „црној листи“ ЕУ  због свог национализма, тако да му није било баш лако ући у било коју земљу те уније. Данас је он, међутим, „persona grata“  у правом смислу те речи, када су у питању све земље ЕУ и Запада уопште. Ових дана нам постаје све јасније зашто је то тако.

У сваком случају, поп Велибор се труди да верно следи своје „оце“ у свему, па и њиховом „братоубилачком“ походу на владику Артемија. Схватио је да  ако већ владика Артемије није дао материјала, у протеклом рату на Косову, Западу за писање оптужнице против њега, ваљало би бар да има ову црквену, „братску“. Део његовог рада на пољу истеривања правде, али не на видело, већ из Цркве, представља и поменути стубац, тј. колумна у „Правди“. То је ваљда Бог допустио да би се показало безобзирно и нечовечно гажење сваке правде: и оне еванђеске, и оне медијске од стране овог „истеривача“ правде.

Мањак његове фанариотске интелигенције допуњен је сувишком латинске, која се ових дана и година у њеном преизобиљу излива из манастира Високи Дечани. У овом манастиру, прецизније у његовој управи, се поред приморско-романичке архитектуре, у којој је саграђена црква, чува и негује  римско-латински „осећај“ за правду и праведност, али не у контексту Римског права, већ латинско-језуитског менталитета. Материјал и информације које Велибор Џомић „по благослову свог епископа“ тендециозно износи и још тенденциозније тумачи у вези дипломатских активности владике Артемија, више је него очигледно да потичу из дечанске архиве. То показује већ препознатљива дечанска прашина која је по овој архиви нападала протеклих година, а коју дечански „информативни маг“ Сава Јањић већ годинама баца у очи црквеној и свеукупној јавности кад год пише или говори о владици Артемију.  Уосталом, крајем деведесетих је Џомић вероватно још увек јурио шестице по Правном факултету, спремајући се на њему за свештенички чин, тако да га владика Артемије није много занимао, као сада кад су му његови претпостављени „показали братским прстом“ на кога треба зверски да кидише. О ауторима ове колумне је ово сасвим довољно, а све остало нам они сами о себи својом „правдом и правицом“ довољно показују и говоре.

У колумни су изнешене информације о, како наведосмо дипломатским(!) активностима владике Артемија пред сам почетак бомбардовања, када је рат на Косову увелико трајао. Судећи по датим околностима сваком здравомислећем човеку је јасно колике су потребе за таквим Владикиним ангажманом биле у том моменту. Мислим да се и црногорско-приморски правни експерт из Краљева мора сложити са овом констатацијом. То што је овакву дипломатију отац колумниста претворио у „екуменизам на делу“, представља управо одрицање од било каквог здравоумља и памети што, како смо могли приметити у колумни о којој је реч, нашем „правном експерту“ врло лако полази за руком. Његово алегоријско-кабалистичко тумачење, више подсећа на гатање него на коректну, понајмање правну, анализу поменутих Владикиних поступака, који и у најширем смислу немају никакве везе са његовим противуставним и антиканонским смењивањем, нити са било каквим црквено-судским процесом који у случају Вадикиног смењивања, иначе, није ни вођен.

Питамо се зашто се онда овај „правни експерт“ уопште бави том тематиком која нема никакве везе са необјективним и лажним оптужбама због којих је владика Артемије смењен са своје епископске катедре? И тај одговор налазимо у Еванђељу, које у контексту писања Велибора Џомића изгледа као једина књига коју није користио у припремама за свој тренутни позив црквено-правног експерта. Тај одговор налазимо заправо у једном питању, насталом у јеку једног другог прогонства, које је као архетип показало како се завршавају сва прогонства на правди Бога, попут овог које се спроводи над Владиком - у питању је прогон Самога Господа који су Му фарисеји припремали: “А фарисеји говораху међу собом: Видите да ништа не помаже? Гле, свет иде за њим.“(Јн 12,9). Владику Артемија пљују распетог на крсту лажних оптужби и клевета, а гле народ све више иде за њим, гле његов живот све више личи на Еванђеље, које се опет и опет понавља, а то очигледно некоме веома смета. То нас и наводи на реалну помисао да је Џомићево писаније још један талас лавине из вулкана „братске љубави“ која, како кажу поменути Џомићеви духовни оци, „није нимало охладнела“ према њиховом брату Артемију. Пошто је вулкан те „љубави“ уништио Епархију рашко-призренску, сада, док се он постепено гаси, повременим експлозијама „братске зависти“ покушава својом лавином да затрпа чак и прогнаног владику Артемија. Тако да колумнисту Џомића треба сматрати само испоручиоцем те „лавине братске љубави“ која врло пече и опаљује, јер како изгледа његове правничке квалификације не би могле ни да понесу неко одговорније задужење у Цркви.

А сада да созрцавамо помало бесмислену појаву (бар за познаваоце наших црквенох прилика) као што је „екуменистичко деловање“, владике Артемија. Свесни смо да Џомић, будући неспособан да спере праву екуменистичку љагу са свог надлежног архијереја, покушава да њоме упрља и владику Артемија који је, као што је у Православној  Васељени познато, највећи антиекумениста. Бар за оне који објективно посматрају његов досадашњи живот и пастирски рад, и по томе је он једини од духовних чада оца Јустина сличан своме оцу, а тога су његова „браћа“ грозничаво свесна. Управо овај Џомићев писани домаћи задатак, задат му од његовог оца, то потврђује.

И пре него што наставимо даље, сматрамо сврсисходним да се на овом месту подсетимо са каквом је еуфоријом митрополит Амфилохије говорио о својој посети папи скупа са еп. бачким Иринејем Буловићем. Ево дела изјаве митроп. Амфилохија за "Блиц" од 10. фебруара 2003, а доносимо и линк целог интервјуа:

„...Посета Риму је била у духу наше цркве и продубљивања дијалога са Римокатоличком црквом, јер дијалог никада није престајао. Сусрет је био на највишем нивоу, кажу, не без разлога да је то први сусрет, тако званичан између наше цркве и врха Католичке цркве - истиче митрополит Амфилохије у кратком разговору за ,,Блиц" после повратка делегације СПЦ из Ватикана/.../

Како сте доживели сусрет с папом?

- Имали смо прилике да се сретнемо са већином водећих људи Римокатоличке цркве и са папом Јованом Павлом II, у дужем разговору. Није без значаја колико се он унео у дубину односа. Можемо мирне душе рећи да је први пут да један римски папа на такав начин ословљава СПЦ и српски народ, са одговорношћу, са схватањем стања и положаја у коме су се та црква и тај народ нашли и са пуним разумевањем за то. То је нешто што је веома значајно“.(http://borbazaveru.info/content/view/1117/53/)

А какав је био "екуменистички" пут владике Артемија? Што се његове „екуменистичке“ афирмације тиче горе су набројане све његове активности у том смеру, али оно што правник-колумниста Џомић неправедно крије и пренебрегава, или му можда његов колега колумниста са сајта ЕРП није саопштио, заједно са оним написаним, јесте следеће:

1. Владикини сусрети са било каквим представницима неке конфесије били су крајње политички инспирисани, у смислу свестраног труда на заштити Србског народа и Цркве на Косову. То потврђује да никада није потписао ниједан „радни документ“ попут оног потписаног у Равени од стране наших екумениста синодалаца. То изазива једно врло сувисло питање: по ком то црквеном предању неко може да потпише бесмислицу и глупост која се зове радни докумен догматске садржине? У стварима вере и догмата постоји само једна веста рада, а то је јасно исповедање Православне вере, а свака друга обрада и дорада подсећа на римокатоличко свејеретичко учење о развоју догмата, ваљда зато што су они „закржљали“ па морају да се развијају? О самом садржају поменутог документа већ је доста написано, а из свега се назире неоунијатски поход Рима.

2.Владика Артемије није никада, а посебно  не на званичном нивоу присуствовао мисама, „освећењима“ џамија и томе слично. Од мноштва фотографија са таквим садржајем на којима се виде митрополит Амфилохије, еп. Бачки Иринеј, еп. Атанасије Јефтић, еп. Теодосије и њима слични, могао би да се пуни лист „Правда“ од данас па до Страшнога Суда, и опет би недостало простора и колумни за њих.

 

 

Владика Артемије је, иначе, био  једини епископ који се увек и свагда борио против неканонских поступања појединаца у СПЦ, који су учествовали у молитвеном општењу с инославнима.

Тако је, после текста „Три дана наде“  – објављеног у „Православљу“ 1. септембра 2000, епископ Артемије подсетио православне Србе да се такве ствари не смеју чинити ако се хоће очувати верност Св. Предању. 

(http://borbazaveru.info/content/view/1134/53/ )

Такође је важно подсетити, да је владика Артемије поводом заседања Мешовите Комисије за Богословски Дијалог Православних и Римокатолика на Кипру, у октобру 2009. године, упутио Апел Светом Архијерејском Синоду и свим Архијерејима СПЦ  да, због важности теме која ће бити расправљана на Кипру, Јерархија наше Цркве заузме саборни став који ће наши представници заступати и бранити на предстојећем заседању.

http://borbazaveru.info/content/view/1570/32/ )

И то је један од разлога зашто га гоне, јер хоће да угуше глас православне савести. 

3. Владика Артемије није никада  позивао јеретике на службе, што је рецимо у  Епархији бачкој постао саставни део богослужбеног типика кад су празници.

 (http://borbazaveru.info/content/view/1465/37/)

Јеретике често виђамо на службама и у саборној цркви у Београду, као што је то био случај на устоличењу садашњег Патријарха, који се је са њима „братски“ поздравио примивши од њих честитке.

Посебна је атракција, из аспекта савременог црквеног реформаторства, када јеретике видимо на епископској хиротонији где слушају док их наречени епископ проклиње у анатемизмима које је дужан да пред архијерејима и народом прочита. Посебно подсећамо на хиротонију епископа херцеговачког Григорија када је у моменту рукоположења у олтар уведен римокатолички бискуп. У  Епархији захумско-херцеговачкој догађају се и такве ствари, да један бискуп проповеда православним верницима!

(http://borbazaveru.info/content/view/1752/47/)

 4. Владика Артемије се никада није хвалио како је од папе добио бискупски прстен и крст, јер никада није ни срео папу, а камоли од њега нешто добио, али зато јесу и један и други, Митрополит и еп. Ириније, чиме се последњи више пута отворено хвалио:

 5. Оно што свако ко је извесно време провео поред Владике може да посведочи (чак и пошиљалац „пушкица“ из којих Џомић преписује - Сава Јањић, само кад му истина не би био толико стран појам као што јесте) управо је један детаљ који нам много говори, чак и кад је морао да се среће са представницима религија никада осим куртуазног руковања Владика  са њима никада није размењивао целив, грлио или узимао благослов као што је то случај са следбеницима екуменизма из редова наших епископа.

6. Владика Артемије је својом студиом о екуменизму коју је предочио САСабору непосредно заслужан за доношење саборске одлуке о иступању из ССЦ, а како је опште познато спровођење те одлуке донешене 1997. год. спречено је управо трудом митрополита Амфилохија и поменутог еп. Иринеја.

7. Владика Артемије је тренутно прогоњен управо због таквог свог антиекуменистичког и антиреформаторског става, док иницијатори тог прогонства уз помоћ правних молера, попут Џомића, покушавају да замаскирају своје праве разлоге кидисања на Владику некаквим канонским измишљеним преступима.

Навели смо само најосновније аргументе који невиђену глупост и бесмислицу попут „екуменисања“ владике Артемија развејавају у прах. Судећи по правди Велибора Џомића, коју дели у нашој Цркви, тешко да ће му са његовом памећу ово представљати разлог да престане са својим антицрквеним колумнама, попут ове у „Правди“, и прављењем антицрквених сајтова попут оног који је недавно направио.

Ипак, „истину рекох и спасох се“! А ако је „Правдина“ правда оваква, шта ће бити са њеним правницима и „праведницима“ уколико се не покају и окану своје правде која није већа од „правде књижевника и фарисеја“?

О одговору на ово питање нека они сами размисле.