Један од Лазаревих

Ко ствара раскол у СПЦ?

(3.део)

 Иако смо на ову тему написали већ два текста, њена битност у садашњем моменту затегнутости свих неодмршених чворова у нашој Цркви, изискује и даље што је могуће свестраније и свеобухватније писање. И то још више с обзиром на револуционарну свест присутну у СПЦ, на коју врло правилно указује поштовани и пожртвовани г. Зоран Чворовић у једном од својих изврсних чланака, а коју један умировљени, али не и мирни, а по најмање смирени епископ, Атанасије Јевтић, негује у односу на целокупно Светоотачко Предање. И уместо да то Предање наследи од свог духовног оца, Светог Јустина Ћелијског, он га је презрео и почео да негује некакве букачно-академски изнедрене мисли и ставове.

После трагичног пира прослављеног на Косову - српском Јерусалиму - после добијене „главе на тањиру“ владике Артемија, видимо да опет бесни наша богословска Иродијада из Херцеговине у интервјуу за грчку новинску агенцију „Ромфеа“. Жалосно је само што данас немамо још једног Златоуста да пробеседи и о овом страшном пиру који поменусмо.  Његова „витешка одбрана Косова“, како о њему пишу (његовим јуродиво-глумачким, а све више простачким понашањем) зеведени чланови својеврсне подсинодске екуменистичко-реформаторске секте, која се само смењује у узурпираном САСиноду као владар из сенке, допринела је да се ових дана „независност“ Косова приводи крају. Ускоро, вероватно, и независност Косовске Цркве. Пошто је четири године „помагао“ владици Артемију на Косову сахрањујући мртве Србе, ево ових дана покушава да сахрани и оне преживеле - владику Артемија, његово монаштво (распуђујући га својом „витешком борбом“ за некакву његову и синодску, никоме схватљиву истину) и паству у ЕРП.

Но, нећемо њему и његовој „браћи у епископству“ и у новотарству ми судити за њихова „канонска“ недела, има ко ће њима судити - њихов отац кога су се већ сасвим одрекли;  упркос томе што га уснама и „канонизацијом“ поштују, делима га се одричу, јер је њихово срце далеко од њега. То нам понајвише показује еп. Атанасије, јер да има оца Јустина барем поред срца из његовог срца не би излазиле речи какве годинама слушамо и читамо од њега. Својом реториком и речником срозао је своје и људско и епископско достојанство на пијачни и уличарски ниво, тачније ускладио је речник са својим деформисаним ставовима по питању свега. На жалост, захваљујући монополу који држи над нашим савременим „богословљем“, у великој мери нарушава и достојанство нашег богословља, враћајући га својим „експлозивним темпераментом“ и неуротичношћу на ниво (чак и испод нивоа) незнабожачке реторике и философије пре Христа. Највећа је несрећа, међутим, што је својим самопрокламовањем и наметљивошћу, иако умировљен, постао неко ко се пита у Цркви за све и сва (види насловну страну сајта СПЦ: „Еп. Атанасије служио у Тврдошу“(!?) – чудног ли чуда!) попут неког паралелног патријарха, подпатријарха, или копатријарха, подражавајући у том наметању своју једномислену и једноамбициозну  браћу митроп. Амфилохија и еп. Иринеја Бачког. Ма колико се они крили иза ауторитета Патријарха, Сабора и Синода, њихови поступци нам јасно показују да ова тројица епископа претендују да својим наметањем и „непогрешивом“ самовољом у самој ствари обесправе и униште све три поменуте институције у нашој Цркви. Уништавају их, како је то очигледно, користећи их као параван за своје „канонско“ самовлашће које спречава правилно, тј. истински саборно функционисање и САСабора и САСинода. У том смислу еп. Атанасије и наглашава да Црква није „правна установа“, па ваљда зато, сходно таквом становишту, обесправљују и урушавају сваки - па и правни поредак и институције у њој. Није ли све поменуто, уз штанцовање њихових чада за епископе гласаче, одраз истинског раколничко-секташког менталитета, утолико опаснијег за Цркву због своје суптилне (мада све мање суптилне) и плански разрађене борбе против саборности у Цркви, тј. борбе против саме Цркве.

Својевремено су на једном од сајтова који се бави црквеним дешавањима на врло духовит начин појашњаване неке релације у СПЦ, тако да се помињала фирма „Таса и синови“. Оно што је најстрашније јесте да је ђаво однео шалу, јер су такви лобии страхотна реалност у нашој Помесној Цркви; поред фамилије „Атанасије и синови“, ту су још две овакве „фамилије“: „Амфилохије и синови“ (и то охридски), као и „Иринеј и синови“.  Консезус који се постигне између ове тројице епископа апсолутно прихватају и њихова „братства“, и то се касније промовише као „саборна“ или „синодска“ одлука у Цркви.  Иначе, еп. Атанасије овакву „саборност“, као и сва своја безакоња, представља као наводно остварење аманета оца Јустина  који је Ава пред смрт оставио (наравно, остављеног само њему):  „Децо све чините саборно“.

По истом рецепту и митрополит Амфилохије сада износи „заоставштину“ Патријарха Павла, коју му је он (Патријарх Павле) предао „шапћући му на уво“ – заоставштину  којом  сада клевета свога „брата“ Артемија, кога је тај исти Патријарх поставио за свога наследника на епископској катедри.

Ето шта је  „саборност“, и шта је „живот Цркве“, по неславном теологу из Херцеговине. С обзиром да се у овакву квазисаборност секташког духа, владика Артемије није уклапао свих ових година, а будући да је оваква „саборност“ запосела све Црквене институције, јасно је на који је то начин „Артемије изиграо Сабор и Синод“ и био њима непослушан. У самој ствари, као што смо горе показали, био је непослушан овој тројици епископа у чије парацрквено, истински секташко друштво улази само онај ко прихвати екуменизам и реформаторство (и све оно што подразумева поклоњење „европском златном телету“) као чланску карту за улазак у такво „саборно друштво“. С обзиром да тако нешто владика Артемије није прихватио, морао је бити „братски“ уклоњен.

Али то није довољно. Ових дана ће се показати да им владика Артемије смета где год био, и докле год буде био жив, јер је он знак њиховог одступања од оца Јустина - њихова проказа.

 А ево шта о њиховим „канонским“ комисијама, којима су крсташко-инквизиторски походили својевремено ЕРП, говори отац Јустин, и куда такве комисије и такво „канонско деловање“ воде нашу Цркву:

„Нема сумње, сваки ће православни теолог и канониста признати да подбуњивање свештенства и народа против свога законитог епископа, који још није био ни свргнут, ни суђен, ни осуђен, против кога чак ни тужба још није покренута, само зато што је тај епископ одбио да се на својој епархији потчини дотичној (синодској) комисији, јесте такође неканонски и противканонски акт, пошто ниподаштава и подрива неприкосновеност епископског чина и положаја у сопственој епархији пре коначне саборске одлуке и осуде /ср., на пример, Каноне: 31,38,55. и 74. Апостолски 5. Канон Првог и 8. Канон Четвртог Васељенског Сабора, нарочито Каноне 1316. Прво-другог Помесног Сабора Цариградског; 27. и 96. Картагенског Сабора, и 1. Канон Св. Кирила Александријског/“ (Преп. Јустин Ћелијски, О Америчком расколу).

О скорашњем препаду и упаду у епископију ЕРП, уз незапамћено обијање брава, еп. Атнасија не морамо детаљно писати, јер сећање на сва безакоња која је он тамо починио су још увек свежа у нашој Цркви. Ишао је несрећни телал од манастира до манастира све „канонски“ газећи и пљујући по лику тада још увек надлежног архијереја ЕРП владике Артемија. Али, и то му је било мало.  Његов адски немир га је ових дана и по Грчкој терао и вијао, те је и тамо пласирао гомиле лажи у облику само њему и САСиноду појмљиве „истине“ о њиховом безакоњу у ЕРП. 

Ипак, подсетићемо овде на један догађај који се ту и тамо помиње, али стиче се утисак не довољно појашњено и прецизно. То је смењивање са места дечанске управе еп. Теодосија и његовог заменика Саве Јањића. Тада је САСинод (читај поменута „три братства“) показао прву искру свог цркворушилачког, антиканонског деловања, а која се ових месеци разгорела у прави пожар у СПЦ. Наиме, владика Артемије је увидевши антиканонско, непослушно, антицрквено, немонашко, велеиздајничко и право секташко настројење дечанске управе, њих свргао и наредио им да напусте Епархију. Непосредан повод за овакву драстичну, али примерену меру владике Артемија, јесте физичко избацивање и озлеђивање о. Симеона тадашњег Владикиног секретара. Батинашима, извршиоцима овог недела, дата је забрана служења и епитимија у виду удаљавања од Свете Чаше, као и позив на суд; наравно, дат је и указ о постављењу новог игумана. На који начин су дечанци „испоштовали“ канонски црквени поредак, онај исти за који се данас без имало стида залажу, видело се сутрадан након добијања забране чинодејствовања и причешћивања. Сви клирици који су стављени под епитимију су демонстративно служили Свету Литургију на празник Успења Пресвете Богородице, а да притом још нису добили разрешење свих епитимија наложених им од стране владике Артемија. Од епитимија их је разрешио нико други до Синод, чији се састав, као што смо горе појаснили, ни до данас није суштински изменио.

Откуда легитимитет САСиноду да се меша у ЕРП, чиме су допринели да се „ниподаштава и подрива неприкосновеност епископског чина и положаја у сопственој епархији“ управо подржавањем поменуте дечанске побуне, нама није схватљиво. Да подсетимо још да је тада од стране дечанског братства написана и потписана прва петиција-подршка својој управи, и на тај начин започето петиционашење против кога се толико упирао и борио годинама касније црквопагубни администратор Атанасије. Нису ли оба ова безакона догађаја управо оно о чему је говорио отац Јустин - „подбуњивање свештенства и народа против свога законитог епископа - који још није био ни свргнут, ни суђен, ни осуђен, против кога чак ни тужба још није покренута,  само зато што је тај епископ одбио да се на својој епархији потчини дотичној (синодској) комисији“?

Ето где и када се повампирио секташки злодух који је запосео САСинод. Наравно, када би поменута тројица епископа са својим „братствима“, која су попут „паралелне цркве“ унутар Цркве, то признала Богу, себи и народу, тј. Цркви, то би за њих представљало својеврсни суицидни акт у смислу њиховог статуса неприкосновености који су попут Вавилонске куле изградили посред Светосавске Цркве. Тај секташки дух пројављује се ових дана кршењем још једног предања од стране тренутне епархијске управе у ЕРП и њеног синодског упоришта. Поново ћемо навести речи оца Јустина, који говори о истински црквеном и предањском начину решавања проблема у Цркви, попут овог у ЕРП (што се односи и на решавање проблема избеглог монаштва из ЕРП): „Свети Оци су богомудро и човекољубиво поступали мирољубиво, са једним јединим циљем: чувати јединство Цркве у вери, миру и љубави, ради спасења поверених им људи и народа. Код њих није било свадљивости и осветољубивости, злопамтљивог неопраштања и тражења сопствене правде, него "човекољубивије неке одлуке", као што каже, на пример, пети канон Св. Првог Васељенског Сабора, који управо налаже да се на свакогодишњим - и чак два пута годишње, Саборима епископа душебрижнички расправља о црквеним проблемима и изналазе "човекољубивије неке одлуке" (φιλανθροποτέραν ψήφον) о људима који су у раздору и одлучењу (ср. и Канон 12. истог Вас. Сабора). Знали су добро богомудри Оци Цркве да многе ствари црквеног живота, па и саме одлуке епископа, треба поново преиспитивати: "да ли нису неки услед малодушности (μικροψυχία =ускогрудости), или свадљивости (φιλονεικία) или неке сличне недобронамерности (αηδία) били искључени из општења"“(Преп. Јустин Ћелијски, О Америчком расколу).

Шта рећи после оваквог упозорења Светитеља ћелијског док гледамо како настали проблем у ЕРП, који се пренео на читаву нашу Помесну Цркву, решавају људи попут еп. Атанасија, који шизофрено говори о „дисању Духа Светог Утешитеља у живом организму Цркве“, а својим наступима и саопштењима која одишу само јарошћу и гневом, протерује тог истог Утешитеља, „јер где је завист и свађа, онде је неслога и свака зла ствар“(Јак. 3,16); протерује и искорењује и  Његове плодове и знаке препознавања мудрости која је од Духа Светога: „...која је одозго, она је најпре чиста, а потом мирна, кротка, послушна пуна милости и добрих плодова, непристрасна и нелицемерна“ (Јак. 3,17).

 Да ли је реално очекивати  "човекољубивије неке одлуке", по узору на Свете Оце, од оваквих „мудраца“ видећемо. Наде је у том смислу врло мало. Јер уместо да получе еванђелски „плод правде у миру - који се  сеје онима који мир граде“ (Јак. 3,18) бојимо се да ће  секташки менталитет оваквих „наших“ епископа заблистати у пуном сјају искаљујућу бес према својим неједномишљеницима, опет у име неке њихове „саборности“, и то на недужне монахе ЕРП који су потерани неправдом учињеном њиховом старцу били принуђени да напусте своје манастире.

Колико је поменути епископски трио свестан правог раскола у који себе уводе у односу на Црквену пуноту (јер видимо да је верни народ уз владику Артемија и поред невиђене медијске кампање против њега), као и од Светог Предања, од кога одступају скоро сваком својом одлуком, ми не знамо; по делима и поступцима рекло би се врло мало. Зато испуњује надом свест и савест прогоњеног монаштва, које поменути епископи на све начине желе да отерају у раскол претходно их прогласивши сектом. Сада је очигледно да је смисао оваквог поступања монаха управо очување црквеног поретка и јединства, што показују својим ставом да ће одговорно и смирено прихватити све црквене казне од стране троједне „братске“ управе у нашој Помесној Цркви. О таквом ставу похвално говори Свети Дионисије Александријски и каже: "Човек треба радије да претрпи свако друго зло само да не поцепа Цркву Божју; и славније је оно мучеништво које човек претрпи да не би поцепао Цркву, него мучеништво које претрпи да не принесе жртве идолима. Јер оно прво мучеништво је веће од овога: тамо се страда за једну душу (=за своју), а овде се страда за корист целе Цркве" (код Евсевија Кесаријског, Црквена историја 1,6,45).

Да ли ће наше црквено руководство, у лику поменуте тројице епископа и осталих иснтитуција којима они управљају у нашој Цркви, послушати опомињуће речи Илије из Ћелија, те преиспитати досадашње своје одлуке, остаје нам да молитвено и богобојажљиво сачекамо и видимо. А Ћелијски Светац поручује: „Све пак ово говорили су, и тако поступали, свети Епископи Цркве Божје не што нису веровали у непогрешивост Цркве Христа Богочовека, напротив, у питањима вере и догмата они су свагда били неотступни и непопустљиви чувари светог Апостолског Предања и, силом Духа Светога, непогрешиви тумачи његови. Међутим, Свети Оци су тако поступали што су као Епископи и Пастири Цркве Христове знали да се ради црквене користи, - а то може да буде само спасење људи у Цркви, у Христу - може преиспитати и "икономијски" преиначити чак и правилно донета ранија одлука, а камоли одлуке које су дале повода или и изазвале веће немире и нереде него ред који су у почетку хтеле да заведу. То су управо Свети Оци и називали црквеном икономијом (εκκλησιαστική οικονομία), а исту називали "одличним и премудрим средством" (Св. Кирил Александријски, Писмо 72) и "леком" за болна места и ране на црквеном организму.“  

 Господ нека нам свима дарује просветљење и мир у Духу Светоме. Амин!