ПОВОДОМ САОПШТЕЊА МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА Мада су монаси који су напустили Епархију рашко-призренску већ одговорили на саопштење Вискокопреосвећеног митрополита Амфилохија (које запањује својом нехришћанском тезом да су ти монаси «уличари» и «робијаши», као да у Цркви нема покајања, и као да неки од његових најближих сарадника нису имали бурну прошлост пре уласка у Цркву), сматрамо да је верном народу потребно дати још нека објашњења, потогово кад је одлазак братства Црне Реке у питању.
Зашто су отишли на Св. Константина и Јелену 2010? На Св. цара Константина и царицу Јелену монаси су отишли из Свете Обитељи Црноречке из два разлога. Тог дана је, наиме, празник правоверног цара и слуге Божјег, који је Цркву ослободио прогона незнабожаца и који је, сазивајући Први васељенски сабор, одбранио Цркву од јеретика - аријанаца. Његова мајка, Света Јелена, нашла је Крст на коме је Господ распет, и подигла храмове у Ватопеду и на Голготи. Њима су се помолили да их штите на путу у неизвесност. Такође, хтели су да подсете свој народ и православну васељену да је, на тај исти дан 2013. године, у Ниш, у Свету Србију, позван најнежељенији гост - папа римски, који се као свецима моли папи Пију XII, благословитељу Анта Павелића и Алојзију Степинцу, војном викару усташке војске и кривцу за прекрштавање 250 хиљада Срба у НДХ. На последњој Литургији коју су служили у Црној Реци молили су се и Новомученицима српским да Србију и Ниш спасу од ове духовне бруке. Небивали догађај у СПЦ Високопреосвећени митрополит Амфилохије тада је рекао да је овакво понашање монаха у СПЦ небивало у досадашњој историји. Ова “небивалост” узрокована је претходном “небивалошћу”, скандалом уклањања епископа Артемија са управе над Епархијом, упркос Уставу СПЦ и канонима, о чему говори и писмо угледних српских правника, међу којима су и један академик и два универзитетска професора. Ево тог апела у целости: >>Одлуком Светог Архијерејског Сабора о трајном разрешењу дужности епархијског архијереја Епископа рашко — призренског Артемија (Радосављевића) повређен је читав низ црквеноправних норми, садржаних како у светим канонима тако и у Уставу СПЦ, као највишем организационом акту наше Помесне Цркве. Реч је, пре свега, о чп. 111 Устава СПЦ, у коме се прописују случајеви у којима „Епархијског Архијереја може Свети архијерејски сабор са управе уклонити". Устав предвиђа четири таква случаја: канонска осуда, доказана немоћ, престанак једног од услова који се захтевају код избора Архијереја (држављанство, школска спрема и др.) и оправдана молба за пензију коју подноси сам Архијереј. Ова четири таксативно предвиђена услова не представљају ништа друго него изузетак од општег канонског правила, по коме је епархијска служба епископа доживотна (9. правило III Васељенског сабора, 16. правило IX Помесног сабора, 3. правило Кирила Александријског). Дакле, ratio legis одредбе чл, 111 Устава СПЦ је санкционисање доживотног карактера епархијске службе сваког епископа. Како се у црквеном, као и у државном праву, сваки изузетак од правила рестриктивно тумачи, то је уклањање епископа са управе над епархијом од стране Светог Архијерејског Сабора могуће само у Уставом наведеним случајевима, и ни у једном другом. Да ли су се приликом „разрешења" Епископа рзшко-призренског Артемија стекли неки од Уставом прописаних услова? У Саопштењу објављеном на сајту Информативне службе СПЦ не наводи се да је Свети Архијерејски Сабор расправљао о физичкој способности Епископа рашко—призренског Артемија да управља повереном Епархијом, нити да је Сабор утврдио да је на страни епископа Артемија накнадно изостао један од услова који се захтевају код избора епископа. Такође, у Саопштењу се не помиње ни то да је епископ Артемије поднео Сабору молбу за пензионисање. И најзад, да ли Одлука Светог Архијерејског Сабора, да „већином гласова трајно разреши дужности епархијског архијереја епископа Артемија", може да се квалификује као „канонска осуда" из чл. 111 Устава? Канонска осуда подразумева постојање пресуде о канонској кривици архијереја, коју доноси Сабор, као највиши судска инстанца у СПЦ, када на основу чл. 69 тач. 27 Устава суди архијерејима за канонске кривице. У случају Епископа рашкo—призренског Артемија не може бити говора о канонској осуди, јер против њeга и није вођен црквеносудски поступак. Канони изричито прописују да црквеносудски поступак против епископа започиње подношењем „Сабору свих епископа" тужбе, која мора бити јавна и поткрепљена доказима (6. правило II Васељенског сабора, 132. и 133. правило Картагенског сабора). Туженом епископу се оставља рок одтридесет, односно шездесет дана (уколико у претходном року оправдано није могао да прими тужбу) за припрему одговора на тужбу (19. правило Картагенског сабора). У тзв. поступку утврђивања канонске одговорности епископа Артемија, од стране Синода и Сабора грубо су прекршене све наведене процесне црквеноправне норме. Синод је 11. фебруара 2010. г. „покренуо поступак за оцену канонске одговорности" Епископа рашко-призренског Артемија, „у првој инстанци", иако није постојала јавна, писана и доказима обезбеђена гужба; тзв. „опширни и документовани извештај Светог Синода" (наведено према Саопштењу Светог Архијерејског Сабора) уручен је епископу Артемију три дана пре заседање Сабора, чиме му је ускраћено елементарно право на одбрану, озбиљно угрожено већ тиме што је противно Уставу СПЦ (чл. 111) пре тога уклоњен са управе над Епархијом. Због свих ових тешких противканонских процесних недостатака тзв. „опширни и документовани извештај Светог Синода" не може имати карактер канонски ваљане Тужбе. (Садржину овог документа у погледу могућих процесних и чињеничних недостатака могуће је оспоравати тек када буде доступан јавности.) У овом случају важи старо римско правно правило Quod (ab) initio vitiosum est, non potest tractu temporis convalescore или речју Валтазара Богишића: „Што се грбо роди, вријеме не исправи". Следствено, тамо где није било тужбе не може бити ни „канонске осуде". Наведене чињенице указују, да је Одпука Светог Архијерејског Сабора о трајном разрешењу Епископа рашко-призренског Артемија дужности епархијског архијереја противна чл. 111 Устава СПЦ, јер пре доношења ове Одлуке није био испуњен ни један од прописаних услова за престанак епархијске службе. Одлука Светог Архијерејског Сабора о трајном разрешењу епископа Артемија донета је прегласавањем, противно Уставу СПЦ. због чега је у Саопштењу и изостало навођење њеног канонско-уставног основа. Свети Архијерејски Сабор не може некаквом „већином" одлучивати мимо светих канона и Устава СПЦ. јер у Цркви Истина није у аритметици, већ у Духу (Јн. 16. 12-13). Зато апелујемо на Оце Архијереје, да због очувања канонског поретка Цркве, на ванредном заседању Сабора пониште Одлуку о трајном разрешењу Епископа рашко-призренског Артемија, као и претходну противуставну Одлуку Синода о именовању администратора за Епархију рашко-призренску. Правна природа наведене Одлуке Светог Архијерејског Сабора није препрека њеном поништењу, јер се не ради о судској пресуди која има карактер res iudicata (пресуђене ствари), већ о управном акту подложном променама. Само после тога могуће је покренути канонски ваљан црквеносудски поступак, у коме би Епископу рашко-призренском Артемију било омогућено право на одбрану и правично суђење. Тиме би се поништиле тешке последице које је у Цркви произвео тзв. поступак за оцену канонске одговорности Епископа рашко-призренског Артемија, који је по свим својим обележјима, а нарочито по позицији оптуженог, који се сматрао дифамним (нечасним). подсећао на средњовековни римокатолички кривични поступак. У супротном, владика Артемије ће бити тек прва жртва оваквог беспоретка, јер ће исто страдање задесити све оне који буду слушали заповест светих канона, насупрот вољи гласачких већина. << Да није било безакоња приликом смене владике Артемија, да им Синод није наредио да им владика Артемије не може бити духовни отац - не би ни отишли из светиње, од ћивота Св. Петра Коришког и гроба Преподобномученика Харитона, од агарјана умученог с НАТО “благословом” 1999. године у Призрену. Црна Река је душа њиховог монаштва, а владика Артемије руководитељ њиховог подвига, духовни отац у Христу. Желели су да остану верни Христу Који их је Себи упутио кроз духовног оца њиховог. О духовном очинству Нови администратор Епархије рашко-призренске је показао да, иако зна Свето Предање Цркве, није спреман да га примени у пракси, како кад је у питању његов духовни брат и ученик Св. Јустина Новог, Артемије, тако и кад су монаси Црне Реке у питању. Они не “промовишу нецрквени став да је “харизматска веза” са духовним оцем изнад јерархијске организације Цркве”, него се држе учења Светих о значењу духовног оца за спасење душе. Још је Свети апостол Павле јасно говорио: “Јер ако имате и хиљаду учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем” (1. Кор. 4,15).. О томе је највише говорио Свети Симеон Нови Богослов, који је, од стране појединих епископа, био гоњен због верности свом духовном оцу, Симеону Богобојажљивом. У животопису Симеоновом, архиепископ Василије Кривошеин пише (а то митрополит Амфилохије зна боље од нас, “незнавених”): >> Неопходност за свакога, ко хоће да живи хришћански и да буде спасен, да има духовног оца јесте чињеница коју преподобни Симеон неуморно наглашава. Сам он имао је духовнога оца, преподобнога Симеона Богобојажљивог, и он не престаје да благодари Богу за то што му га је послао. "Благодарим Ти, - пише он, - што, кад сам пожелео да видим једнога од Твојих светих и поверовао да ћу наћи милост у Теби његовим посредством, Ти не само да си то учинио, Добри, и указао ми на Твога верног и истинитог слугу - говорим о блаженом и светом Симеону - и још саблагоизволевши да ме он заволи, него си ми даровао и мноштво других добара, која нисам очекивао". Сходно томе, преподобни Симеон је заснивао своје убеђење у неопходност имања духовног оца у свом личном духовном опиту. Тако, он говори о грешнику, који "тражи посредника и помоћника, као неспособан, очевидно, да сам бестидно приступи, јер је обремењен многим срамотним гресима". Несумњиво, само Христос може спасавати, но Он Сам указује на духовнога оца'и говори: Држи се и прилепи се за тога човека и следи га, јер ће те он повести и умити". Преподобни Симеон због тога свог духовног оца назива "апостолом и учеником"' Христа, и у једној молитви Христу, у којој свог духовног оца сматра сличним Њему, говори: "Мога сатрудника и помоћника - говорим о Твом светом и ученику и апостолу - ја сам поштовао као Тебе Самог, који Си ме створио, волео сам (га) душом, припадао к ногама његовим дан и ноћ, и молио га: "Ако шта можеш, помози ми", - верујући, да све што он хоће, може код Тебе". Но да би Христос послао таквога оца, неопходно је тражити га, пламеном молитвом и у покајном духу. "Слушај разумно и не оправдавај себе самог, - обраћа се преподобни Симеон неком хришћанину, - него се смири пред Богом и кажи: "Господе, Који не желиш смрти грешника, него да се обрати и живи, Који си ради тога сишао на земљу, да васкрснеш оне који леже и усмрћене грехом, и да их удостојиш да Те виде, истиниту светлост, колико је могуће човеку видети, пошљи ми човека, који Те зна, да би служећи њему као Теби, и потчињавајући му се, свом својом силом, и испуњавајући Твоју вољу у његовој вољи, благоугодио Теби јединоме Богу и да се удостојим и ја грешни, Твога Царства"./.../ "Духовни отац је лекар који са великим трпљењем и са сваком љубављу, као и телесни лекар, користи све лекове и целебна средства, да би олакшао и исцелио душу од болести и рана, каквим се јављају страсти и греси". Са своје стране, духовни син је дужан све да открива духовном оцу: "Слушај само поуке твога духовнога оца, - поучава преподобни Симеон младога монаха, - одговарај му са смирењем, и као Богу говори му све твоје помисли све до једноставне појаве (простог примицања) мисли и ништа не сакривај или не ради без његова знања, не спавај, не једи и не пиј". Очинска љубав веже духовног оца с његовом децом: "Па ви сте деца Божија, - говори преподобни Симеон, - дана ми од Бога као деца, моја недра (унутрашњост), моје очи. Ви сте, говорећи по-апостолски, моја похвала и печат мога учења". Те везе љубави толико су силне, да прави духовни отац не жели да буде спасен без своје деце. "Видео сам другога, - преподобни Симеон говори о себи самом, - који тако ревнује за спасење своје братије и жели, зашта се он често молио с горким сузама од све душе човекољубивоме Богу, да се такође и они спасу или да и он сам буде с њима осуђен, не желећи да се, расположен богоподражавалачки и мојсијевски спасе једино он сам. Јер духовно везан с њима светом љубављу у Светом Духу, он није имао жељу да уђе чак ни у само царство небеско и да се раздвоји од њих". И он се усхићује силом те љубави: "О свете везе, о сило неизрецива, о душо која небески мудрујеш, боље рећи, која си богоиспуњена и у љубави према Богу и ближњему потпуно усавршавана (усавршена)!" У другој Катихетској беседи, очевидно, нагшсаној у старости, преподобни Симеон види себе као оца који духовно храни своју децу: "Ето открио сам вам, мојим пријатељима и браћи, скривене у мени тајне, видевши крај свога живота који се врло брзо приближава... да би се старали у подражавању, ако не коме другом онда у сваком случају оцу који вас је несумњиво породио и свом душом заволео, нахранивши вас такође Речју Божијом и наситивши живот хлебом који рађа и упутивши вас путем спасоносних заповести Божијих"." Преподобни Симеон се моли да заједно са својим ученицима буде примљен у Царство Божије и да тамо созерцава Христа: "И ликовима (чиновима) изабраних, на Теби познат начин, приброј ме заједно с мојим ученицима, да би сви ми заједно видели Твоју Божанску славу и наслађивали се, Христе, Твојим неизрецивим добрима". Посланице преподобнога Симеона подробно разматрају тему духовног руководства, нарочито очинства. Тако, преподобни Симеон пише, с каквим усрђем смо ми дужни да тражимо истинске духовне оце: "Дакле, тражимо свесрдно такве мужеве, праве ученике Христове, и молимо свакодневно Бога болним срцем и многим сузама, да нам Он отвори очи наших срца, да би (га) препознали, ако се такав може наћи у овом лукавом роду, да би, нашавши га, добили његовим посредништвом отпуштење наших грехова, ми, који свом душом слушамо његове наредбе и заповести, слично њему, који је чувши заповести Христове, постао причасник Његове благодати и дарова и добио од Њега распаљен Светим Духом власт, да веже и дреши (отпушта) прегрешења". У другој Посланици преподобни Симеон много пише о духовном очинству, користећи се сликама телесног очинства: "Ми смо те породили учењем, - пише он духовном сину, - ми смо страдали, порађајући те покајањем, ми смо те породили великим трпљењем, великим болом и свакодневним сузама, иако ти о томе ништа ниси знао". Преподобни Симеон учи своје ученике, као отац, и на тај начин жива карика предања заиста постаје лична: "Зажелео сам да ти оставим то, - пише он, - као отац своме правом и жељеном сину, у својству спреме и наследства, да не би мислио, да то долази од других предака или прадедова, него као дато нам од њих кроз прејемство, и да би ти као наше сматрао и примао оно, што долази од њих. И, добивши као очинско наслеђе, имао би, као благодарни син, више љубави према нама, као што нам припада". И додаје: "И ево шта је најважније: да ти не би због свог одрицања од нас био сматран као онај који се одрекао и унизио Христа и постао виновником те ужасне осуде". Према томе, онај који се одриче свог духовног оца, одриче се Христа. И преподобни Симеон говори, да, као што онај, који има нека материјална добра, завештава их својима блиским и пријатељима или сиромашнима, слично су дужни "сви они који су добили духовни дар од Бога, да га пре свега изобилно дају својој духовној деци, потом својим пријатељима и слугама, који су им познати". Преподобни Симеон је убеђен, да ће Бог послати правог духовног оца ономе, који га искрено тражи: "Ако је (Бог) предао Сина Својега на смрт, да би се ми спасли Њиме, на који ће начин Бог сакрити од нас и лишити нас путовође кад молимо, да нам (овај) буде послан, или, тачније, како да не познамо и не признамо Његовог истинског служитеља, који ће нас повести к спасењу и научити нас Његовој вољи? Никада и никако!" Убеђење преподобнога Симеона заснива се на његовој вери у искупитељско дело Христово. Целокупним животним подвигом ми молимо Бога да нам покаже духовног оца, како то објашњава преподобни Симеон: "Ако хоћеш да се покажеш истински веран и изабраник Христов, покажи такав живот, чини таква дела, прилази тако и тражи и умољавај Бога милостињама, постовима и молитвама. Он ће ти отворити очи твога срца и видећеш таквог (духовног оца); и ти исто онако, као што је Корнилије видео анђела". Бог такође открива духовне учитеље у нашој епохи, као и у древна времена: "Ево зашто и тада и сада Бог открива апостоле, пророке и проповеднике онима, који показују ревност и брину о себи и улажу свој труд и чине добро". Преподобни Симеон на тај начин сматра, да Божији дарови не мањкају у садашњем времену, и да све зависи од нас. Преподобни Симеон дакле позива, да истинске оце примамо као Самога Христа: "Неопходно их је примати, о браћо, као Самога Христа, јер то што се чини њима, односи се на нашега Владику Христа Бога и Он их прима и сматра да Он Сам страда". Неопходно је, дакле, знати, да је "без оца и духовног учитеља човеку немогуће сачувати заповести Божије и живети добро и беспрекорно и бити изнад мреже ђавола". Могли бисмо још дуго наводити тврдње преподобнога Симеона о оцима и духовним учитељима: тај, који одриче оце нашега времена, одбацује Христа и апостоле; неопходно их је примати, као Христа, да би видели Самога Христа; ко не поштује свог духовног оца, није хришћанин и тако даље. Преподобни Симеон даје у закључку преко потребан савет: "Размотривши све то у себи, о моје чедо вољено и возљубљено, схвативши јасно и несумњиво логичност ствари, похитај, колико ти силе допуштају, не само на речима, него и самим делима, да постанеш хришћанин. Стекни оца, стекни учитеља, стекни посредника и посланика и заступника (јемца) пред Богом. Привежи се љубављу и вером, страхом и жељом (за духовног оца), као за Самог Христа, да би се сјединио њиме и у њему са Христом и да би се показао учесник и санаследник Његове вечне славе и царства, певајући и прослављајући Га са Оцем и Његовим Пресветим Духом". Напротив, како преподобни Симеон пише у другој посланици, "они који нису имали оца, у сваком случају, нису постали ничији синови. А они који нису постали синови, јасно, нису се ни родили. А који се нису родили, нису ни дошли на светлост; а који нису дошли на светлост, нису се уопште ни појавили у умном свету, но као што у овом животу нема телесно нерођених, тако ни у умном свету нема духовно нерођених и они не улазе у њега, то јест у његову чудесну светлост, где Бог уводи оне који верују у Њега". Али, - наставља преподобни Симеон, - тама и огањ и вечно мучење очекују само телесно рођене, не пак духовно рођене по одлуци Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа: "Ако се ко не роди одозго, - говори Он, - неће ући у Царство Небеско". Преподобни Симеон дакле, схвата ове речи Христове, које се обично тумаче као оне које се односе на крштење, (као оне) које се односе на духовно рођење, које духовни отац даје своме сину. Нужно је према томе, имати духовнога оца, да би се родили с висоте (одозго), јер "као што по плоти рођена деца не сеју се и не рађају без оца, тако је немогуће родити се одозго онима који немају Духа... И као што телесни отац порађа телесне синове, тако и духовни муж чини духовнима оне који желе да постану његови истински синови". Очинска љубав је карактерна црта истинског духовног оца, али она доноси своје плодове само код лица која су достигла бестрашће. Таква личност у стању је тада да се користи разним начинима, да би достигла пастирски циљ. Ако је онај, који се прави добар да би обмануо и погубио многе, заиста јадан, - говори преподобни Симеон, - и осуђен је од Бога и људи и изазива одвратност, јасно је да је тај који се, слично светим оцима, показује притворно страсним, будући сам бестрасан, ради спасења и користи многих, достојан похвала и блажен". Духовни отац - то је нови Мојсеј, послан од Бога да нас избави од ига (јарма) духовнога фараона, ђавола, и од земље греха, Египта. Преподобни Симеон на дугачко развија ту тему у 18-ој Химни. Он овде особито има у виду свог духовног оца, Симеона Богобојажљивог. "Ко ме је, привукавши ме, - пита се преподобни Симеон, - упутио на та добра, ко ме је позвао из дубине светске обмане? Ко оделио од оца и браће и пријатеља, рођака и задовољстава и светске радости? Ко ми је показао пут покајања и плача, где сам нашао дан који нема краја?" То је Симеон Богобојажљиви: "Он је био анђео, не човек. Ипак он је човек, њиме је свет исмејан и змија згажена и беси дрхте од његовог присуства"./.../ У 20-ој Катихетској беседи преподобни Симеон указује на другу важну животну црту под руководством духовнога оца, управо на подражавање духовном оцу, а истовремено с њим Христу. Преподобни Симеон почиње с настојањима на неопходности молитве Богу, да би нам послао духовнога оца. "Брате, - говори он, - усрдно моли Бога, да ти укаже на човека, способна да те добро води. Дужан си да га слушаш, као Самога Бога, и не сумњајући да чиниш оно што ти говори, (и)ако ти чак наређено изгледа, сагласно с твојом представом, супротно и штетно". Дух Свети показује нам духовнога оца, и неопходно је слушати призив Духа и бити веран ономе, кога Он шаље: "И ако твоје срце има од благодати више поверења према ономе, кога си ти већ имао за духовнога оца, чини то што ти он говори, и спасавај се... Ако те пак Дух Свети пошље к другоме, ни мало се не колебај... поступи, дакле, брате, и ти, како смо (ми) казали, и отиђи човеку, на кога ти Бог, или тајно кроз Самога Себе, или јавно кроз Својега слугу, указује... И као да видиш и говориш са Самим Христом, тако га поштуј и тако се од њега учи ономе, што је корисно"./.../ Ученик је исто тако дужан да следи свог духовног оца у страдању, у његове тамнице, на смрт, да га сахрани у гроб. "Веруј, да он са смелошћу стоји пред Богом, иако си ти положио његово тело у гроб, и без колебања призивај његово ходатајство (заступништво). И он ће ти помоћи овде и сачувати те од противника и примиће те при твом изласку из тела и уготовиће ти вечну обитељ". На крају, дужан је да следи наставника у Педесетници: "Јер ће и сада наићи на тебе иста сила Пресветога Духа, не у виду јављенога видљивога огња, нити са великим шумом (хуком) и бурним дувањем - то је тада било ради неверујућих, - него у виду умне светлости, са сваком тишином и радошћу умно ће ти се јавити оно, што се јавља као претпочетак (предукус) вечне и прве светлости, одблесак и буктиња постојећег блаженства". Може се, према томе, рећи, да је за преподобнога Симеона духовни отац био харизматичка личност, жива слика Христа, Сами Христос. Слушајући њега - то значи подражавати Христу у целокупном земаљском животу Његовом, преживљавати главне догађаје Јеванђеља - Преображење, Страдања, Смрт и Васкрсење. И чак иза крајњих граница Христовог живота, Педесетнице, унутрашњу обнову у сваком правом хришћанину са несмањеном силом од апостолских времена. Свети Дух шаље духовнога оца као плод наших искања и напрегнутих молитава. Духовни отац нас рађа за духовни живот, без њега ми се чак не би (ни) родили за вечни живот. Он нас води и сједињује са Христом. У његовом избору, као и у нашој верности њему, сједињује се човекова слобода и целокупан одговор на Божански призив. Отачка љубав сједињује духовнога оца с његовом децом.<< Овог учења Светих Отаца његови монаси се држе. Није то никакав “култ личности”. Они не тврде да је владика Артемије безгрешан, нити би га следили у неком, не дао Бог, безакоњу. Али, он је њихов Отац, и синовску им љубав према њему не могу одузети силници овог света. Не можете деци одузети оца, па им рећи: “Будите мирни, даћемо вам новог оца”. Може доћи нови господар куће, може он да администрира и управља, али духовни отац је један, и нико га, поготово не на силу, не може заменити у душама његове духовне деце. А његова духовна деца остају заувек, чак и они који су га се одрекли – попут оца Саве Јањића и владике Теодосија. О јерархијском поретку С обзиром да се у саопштењу новог админинистратора Епархије рашко - призренске наводи како је братство манастира Црна Река наводно непослушно јерархијском поретку Српске Православне Цркве, дужни смо да истакнемо да се до сада ни једним јединим поступком они нису супротстављали одлукама више црквене власти, иако се нису слагали са тим одлукама. Кад им је бивши администратор, умировљени епископ Атанасије, одредио епитимије за “непослушност”, и одлучио их од Св. Причешћа чак и за Васкрс, као да су злочинци, прихватили су то. Помирили су се и са уклањањем епископа Артемија са управе над Епархијом; смирили су се пред чињеницама да су га власт имајући протерали са Косова, не дозвољавајући му ни да се упокоји у неком од манастира свог духовног рукосада; али, нису се могли помирити са осветничком одлуком да их лише права да се код њега исповедају и духовно руководе. Та одлука би се могла разумети кад би владика Артемије био, не дај Боже, јеретик или расколник, који би их могао одвојити од Цркве Христове. Овако, она је вапијућа неправда, која показује да њихов духовни отац, суштински гледано, није смењен због “финансијских малверзација”, него баш зато што је однеговао монаштво чврсто у вери и оданости Цркви. Такво монаштво је препрека много чему, а пре свега доласку папе римског у Србију. И не само доласку, него и останку папином, кроз неку врсту унијаћења. Они су много пута рекли да су спремни да, због напуштања манастира Црна Река без канонског отпуста, “прихвате сваку казнену меру црквених власти не одвајајући се на тај начин од тела Цркве као њена верна чеда”. Нека им суде због љубави према духовном оцу! Такође, пошто су се, по сили околности, нашли на територији Епархије жичке, изјављивали су, под пуном духовном одговорношћу, да у месту свог привременог смештаја неће служити не само Свету Литургију, него ни једну једину требу, стављајући до знања Епископу жичком и Цркви којој припадају да немају никакве расколничке намере. Свуда су присутни док се не реши њихов канонски статус. Они знају да ће им се судити као и владики Артемију - стављањем силе изнад права. Али, по угледу на свог духовног оца, прихватиће суђење не слажући се с неправдом, а уздајући се свагда у монахољубивог Прводевственика Господа нашег Исуса Христа, и Његову Вечнодевствену Мајку, заштитницу монаштва. О игуману Николају Ко год зна игумана црноречког Николаја, зна га као човека Божјег, који људе никад није призивао себи, него Христу. Он никад није био естрадни монах, упарађен за ТВ наступе и испеглан за сликање, него раденик и трудбеник у својој обитељи. За духовну незрелост и “гуруизам” оптужују га често они који су стално у потрази за политичком моћи и утицајем, публицитетом и аплаузима. О кривичној пријави Братство манастира Црна Река са собом није однело никакву имовину, јер она припада самом манастиру. Сав труд и зној који су уложили у изградњу ове, некад запустеле, светиње (коју је обновио њихов духовни отац, владика Артемије, још као јеромонах) оставили су Богу и Светом Петру Коришком. Клевете да су лопови и да ће бити поднета кривична пријава против њиховог игумана оца Николаја, оптерећују савест клеветника. Спремни су ови монаси да поднесу сваки унутарцрквени прогон, па и хапшење и затварање од оних који су се, с појединцима из Цркве, заверили против њиховог духовног оца. Јер ако су Господа и Учитеља, Христа гонили, и правоверне ће гонити. Ако су Светог Нектарија Егинског оптуживали као блудника, а Светог Јована Шангајског као проневеритеља црквеног новца, чему се ми, грешни и недостојни, можемо надати? Високопреосвећени владика Амфилохије не треба да заборави Праведног Судију, Који је Својом благодаћу много пута поништио моћне судове земаљских установа, чак и црквених: Светог Златоуста је осудио суд неправедних, а Бог га је прославио; то се десило и са Светим Филипом Московским, Арсенијем Мацијевичем и другима. Химна државе Србије пева се као молитва Богу Правде. Жив је Господ, и жива ће бити душа наша! Наравно, сећамо се и речи Светог Павла: “Ми луди Христа ради, а ви мудри у Христу; ми слаби, а ви јаки; ви славни, а ми презрени. До овог часа подносисмо и глад и жеђ и голотињу и ударце, и потуцасмо се, и трудимо се радећи својим рукама. Кад нас грде, благосиљамо; кад нас гоне, трпимо; кад хуле на нас, молимо; постасмо као сметлиште свијета, свима смеће до данас” (I Кор. 4, 10-13). Знамо да ће се хајка против правоверних монаха водити и у медијима, као што је вођена и против владике Артемија. Но, “правда гмиже, али стиже”. Чекаће је, сви они, макар и са оне стране гроба, молећи се Господу Човекољубцу и за непријатеље и гонитеље, да их Он Себи приведе и Љубави која је Истина научи. Радованче Селић |