У светој тајни Крштења дат је сав свети програм и свети подвиг човекова спасења и обожења: сјединити се са Христом, обући се у Христа, охристовити се, обогочовечити се (Гал, 3, 27; Рм. 13, 14; Кол. 3, 9—12). А тај свети програм, а тај све­ти подвиг: то охристовљење, то обогочовечење остварује се најсавршеније у светој тајни Евхаристије, у светој тајни Литургије. Ту се литургијски, светотајински, благодатно-врлински доживљује сав богочовечански домострој спасења: од Оваплоћења до Вазнесења Христовог, као живот живота нашег и као душа душе наше. Света Литургија је, по богомудрој речи Светог Теодора Студита: понављање целокупног Богочовечанског домостро]а спасења. То се нарочито наглашава на крају Литургије Светог Василија Великог, где се вели: „Испуни се и изврши се, Христе Боже наш, тајна Твога домостроја спасења". Срж је Свете Евхаристије, светоотачки речено: „Бог постаје човек да би човека начинио богом". И смерни причасник пре светог Причешћа исповеда: „Божанско тело и обожује ме и храни; обожује дух, а ум храни на необичан начин". Посреди је страшна и изузетно огромна тана; причасник сав трепти „гледајући боготворећу Крв и Тело" и причешћујући се њима, и доживљује најмилију и најрајскију благовест и реалност свих човечанских светова: испуњује се сваком пуноћом Божјом (Еф. 3, 19; Кол. 2, 10).

Литургијско сабрање верних у Христу и причешће Христом открива и пројављује тајну Цркве као тела Христовог; литургијско свето Причешће је увек тело свеживог Господа  Исуса: „Ово је тело мoje"; и ми смо њиме и кроз њега увек Његови, свагда на­ново Његови. А и оних који се са нама тим светим Телом причешћују. По апостолском сведочењу христоносног Павла: „Чаша благослова (то јест чаша Св. Евхаристије) коју благосиљамо, није ли заједница — κοινωνία — крви Христове? Хлеб који ломи­мо (у Св. Евхаристији), није ли заједница —  κοινωνία — тела Христовог? Јер је један хлеб, једно смо тело ми многи; јер се сви од једнога хлеба причешћујемо" (1 Кор. 10, 16—17). Тако сви сачињавамо једну свесвету Богочовечанску заједницу — Цркву. У са­мој ствари, у Светој Евхаристији је сав Господ Христос, сва Црква Његова, и све њене Tajне и њене светиње. У Њoj je сав Нови Завет, завет у свеживотворној крви Бoжиjoj. Богомудри Кавасила благовести: „Црква показује себе у светим тајнама тела и крви Христове (тј. у Св. Литургији), не као у символима, него као удави у срцу, и као гране у корену дрвета, и, по речи Господњој , као лозе у чокоту (Jн. 15, 1—5). Jep овде не постоји само општост — κοινωνία — имена или аналоги ja по сличности, него истоветност — ταυτότης. Jep су ове Tajne — тело и крв Христова, а то и jecτe истинита храна и пиће Цркви Христовоj; и она, причешћујући се њима, не претвара их у људско тело, као што бива са људоском храном, него се она сама (тј. Црква) претвара у то тело и крв Христову ... И ако би неко могао да види Цркву Христову по томе колико се она сјединила с Њиме причешћући се Његовим телом, он не би ништа друго видео него само Господње тело. Зато и пише Апостол Павле: Ви сте тело Христово, и уди међу собом (1 Кор. 12, 27)".

Тако je апостолско и светоотачко доживљавање Свете Литургије као Tajнe саме Цркве, Tajнe причешћа и сједињења са Христом. Кроз свето Причешће ми стално обнављамо cвoj савез са Господом Христом и као појединци и као „народ Божји" (ср. Тит. 2, 14; 1евр. 2, 17; 8, 8—10; 2 Кор. 6, 16); стално се утврђујемо и уцрквљујемо у Њему; и то je за нас стварно увек нови савез, Нови Завет у Богочовеку Христу. То je оно што никада, никада не треба заборавити већ увек памтити и обнављати, и тако себе у Цркви стално изнова богочовечанским живо­том оживљавати. Зато Спаситељ и озакоњуje благовесну заповест: ,_уОво чините у Moj спомен" (1 Кор. 11, 24—25; Лк. 22, 19).

Овај литургијски, овај евхаристијски спомен не само подсећа него и продужује сав Богочовечански подвиг спасења света, извршен Господом Христом. По богонадахнутој речи Светог Јована Дамаскина: „Свршавање светих тајни на Литургији испуњава сав духовни и надприродни домострој оваплоћеља Бога Логоса". Кроз Свету Литургију и свето Причешће на њој ми доживљујемо сав Спаситељев Бо­гочовечански домострој спасења као свој. А пре свега Његову свеопасоносну смрт и чудесно васкрсење. Јер они потпуно уводе у само срце и у саму вечност Богочовечанског подвига спасења. Стога свети Апостол благовести: „Кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господињу и васкрсење об- знањујете, докле не дође" (1 Кор. 11, 26). Стога je Света Литургија основна тајна вере хришћанске — тајна обзнањивања и литургијског причесног даривања Христове смрти и васкрсења као нашег спа­сења, охристовљења, оцрквљења, обожења, обогочовечења.

 Са тих разлога ево и три Свете и Божанствене Литургије на српском језику. Јер? — Православии хришћани су позвани да помоћу светих тајни и светих врлина, чији је извор и центар Света Литургија, доживљују Богочовечански домострој спасења у свима његовим богочовечанским красотама и блаженствима.

Следујући апостолском предању свете равноапостолне браће Кирила и Методија и равноапостолног Св. Саве, дајемо овај превод Божанских Литургија на говорном народном језику, али не осиромашеном и не удаљеном од црквеног молитвеног језика и ритма. Јер као што се живот Цркве у целости увек прелива преко граница сваке поједине епохе, органски их спајајући и сједињујући, тако и њен молитвени језик: само je онда истински народни ако je израз континуитета и богатства оправослављене народне душе и народног језика. Kao што je смисао Цркве да сваки народ, примајући га у себе, обогати cвојом Пуноћом, тако се она односи и према језику тога народа: примаjући га за свoj jeзик којим се обрaћa Богу, она га надахњхује и обогаћује сопственим саборним ризницама и развија његове богодане могућности. Црква je .мерило и народа и jeзика народног, никад обратно. Она никад не раз- дваја и не сиромаши, напротив — увек сабира и спаја народ и народе и њихове jeзике, ново богати ризницама старог, а старо обнавља живим соковима новог. У jeзику je увек главно тајна речи; а тајна речи људске неoдвojивa je од тајне Речи Божje, словесне тајне, логосне тајне Логоса Божјег — Христа Богсчовека. Отуда je литургијски jeзик увек еванђелски, псаламски, .молитвени jeзик у надахнућу Духа Светог, jeик богослужења и богославословљења, којим се ocвећује и посвећује народни jeзик. Тако се и живи народни jeзик ocвећyje богослужбеном, литургијском употребом, jep се, по Апостолу, све ocвећује peчју Божјом и молитвом (1 Тим. 4, 5).

Превод Божанствених Литургија: Св. Јована Златоуста, Св. Василија Великог и Прећеосввћених Дарова извршен је према грчком, староорпском и црквенословеноком тексту. За превоћење са грчког употребљавали смо пре свега старије и новије штампане Служебнике Јерусалимске Цркве, цари- градске Велике Цркве, Јеладске Цркве и Свете Горе, а затим и научна издања најстаријих грчких литургичких рукописа, као што су:           

J.Goar, Ευχολόγιον. Venetia 1730.

F. Ε. Brightman, Liturgies Eastern and Western, Oxford 1896.

А .А. Дмитриевсюй, Описание литургическихъ рукописей хранящихся въ библютекахъ православ­ного Востока. Томь II: Ευχολόγια. Кiевъ 1901.

П. Τρεμπέλας, Αι Τρεις Λειτουργίαι κατά τούς έν 'Αθήναις κώδικας, Αθήναι 1935.

Μ. И. Орловъ, Литурия Св. Василия Великаго, Спб. 1909.

Δ. Μοραΐτης, Ή Λειτουργία τών Προηγιασμένων, Θεσσαλονίκη 1955.        

При превођењу на српски, као што рекосмо, користили смо и старосрпски превод, углавном из србуљских рукописних Служебника 14—16. века (првенствено из фонда библиотеке и музеја Српске Патријаршије) и из првог штампаног Служебника Божидара Вуковића. За црквенословеноки текст користили смо неколико стариjих и новијих издања Служебника Руске и Српске Цркве. 

Као помоћна средства при превођењу имали смо ν виду и нови je преводе на новогрчки, руски, бугарски, немачки, енглески и француски (П. Tpεμπ'ελas-a, К. Керн-а, Митроп. Герасима, A. Maltzew-a, Т. Таrnawskog, Robertson-a, Mgr Sylvestre-a), као и досадашње преводе на српски jeзик (наш превод Ли­тургије Св. Лована Златоуста из 1922. године овде смо поправили а понегде и прерадили).

 За коначну припрему српског текста Светих и Божанствених Литургща много су нам користила светоотачка тумачеша Свете Лиτyprиje₎ и то: Св. Максима Исповедника, Св. Германа Цариградског, Николаја Кавасиле, Симеона Солунског и Филотеја Цариградског, као и новији литургички радови православних руских, грчких и српских литургичара и богослова.       

Још неке напомене и објашњења ради больег разумевања овог превода и издања Светих Литургија на српском. Текст молитава, јектенија и возгласа, као и примедаба и упутстава за свештенослужитеље, унет је у овај Служебник онакав какав је засведочен данашњом саборном васељенском праксом Православних Цркава која продужује древно право­славно литургщско Предање. Сходно тој пракси, у овом нашем преводу све молитве у божаноком чину Св. Литургије налазе се на свом природном месту: непосредно испред свод их возгласа, којима се свака молитва логички и завршава. То посведочује већина старих литургијских рукописа и не мали број штампаних издања Служебника.

 Исто тако, сходно литургијском сведочанству древног и савременог саборног Православља, извесни текстови који су тек у новије време ушли у чин Литургије, и то не свуда код свих православних (као што су: Јектенија за упокојене после Сугубе јектеније, и тропар Трећега часа у самом канону Евхаристије), стављени су овде у угласте заграде, јер није наше да их овом приликом изоставимо али ни да их пропустимо не указавши на њихово новије увођење у чин Литургије. То особито важи за тропар Трећега часа у канону Евхаристије, за који су последньих неколико векова многи православни јерарси, литургичари и богослови већ више пута рекли да га треба или сасвим изоставити или макар пренети испред молитве епиклезе, што смо ми овде и учинили (тј. ставили смо га у Литургији Златоустовој испред молитве ,, Још Ти приносимо ...", а у Литургији Св. Василија испред молитве „Стога и .ми, Пресвети Владико .. .") На овај начин он мање прекида литургијску и логичку непрекидност текста свете Анафоре, то jecт текста молитве епиклезе и освећења Дарова. Одсуство тог тропара Трећега часа у старијим (пре 16. века) рукописним Служебницима, како грчким тако и србуљским, као и у свим даначњим штампаним грчким Служебницима, сматрамо да овде није потребно ни доказивати.

Такође напомињемо да у Литургији Св. Васи­лија Великог, при самом освећењу евхариситијских Дарова, речи „Претворивши их Духом Твојим Све­тим" овде су изостављене (иако у .новијим словен­ским Служебницима постоје). Оне су непотребно и неумесно пренете овде из Златоустове Литургије, док у изворним текстовима Василијеве Литургије не постоје, јер су текстуално сувишне. Наравно, остале су овде завршне речи освећења Дарова Василијеве Литургије: „Проливеном за живот света. Амин, Амин, Амин."

 Да не би некима изгледала чудна или неуобичајена понека места у овом нашем преводу Божанствених Литургија, те да то не би сматрали као од нас уведену новину, напомињемо и следеће: Спомињање (и вађење честице) међу девет светих чинова на Проскомидији као првих Светих Анђела и Арханђела, засведочено је не само целокупном данашњом грчком литургијском праксом, него и многим старим литургијским рукописима, како грчким тако и србуљским и словенским. Јер и Свети Анђели спадају такође у Цркву као Тело Христа Спаситеља и као „побожни Сабор Његових верника" (како о томе дивно говори оно сажето тумачење Св. Проскомидије од патриарха Филотеја Цариградског, наведено у нашем преводу на крају Проскомидије, у примедби испод текста). Даље, возглас пред Трисветом песмом: ,,Јер си свет, Боже наш, и у Светима обитаваш ..." текстуално се тако налази у многим старим рукописним Служебницима, а тако је дословно очуван и у васкроном и празничном јутрењу (где је, несумњиво, пренет као такав из Литургије). Даље, поредак ђаконовог узимања благослова од свештеника после завршеног Великог Входа дат је у овом Служебнику према извесним старим рукописним и штампаним Служебницима и, што је главно, према Архијерејском Чиновнику, јер је то и старији и правилнији облик овог међусобног помињања и благосиљања свештенослужитеља. Познато је свима православним литургичарима да је чин Архијерејске Литургије у својој неизмењености и литургијској пуноћи и доследности, старији и очуванији него што je то јерејско служење Литургије какво је оно у нашим данашњим Служебницима. Отуда је чин Архијерејске Литургије увек мера и мерило јересоког Служебника. На крају, треба додати и следеће објашњење односно упутстава за свештенослужитеље при служењу Свете Литургије: Постојеће напомене, упутства и објашњења у Служебнику, што су опширнија и детаљнија, тим самим показују да су новија и млађа, тј. да њихово уношење у текст Лилургије каснијег је датума. Зато смо и ми у овом преводу, не могући их ипак изоставити или пренебрегнути, настојали пре свега да се не упуштамо у било каква додавања или прошириваньа тих упутстава и објашњења, а понегде и да не уносимо све оне подроб­ности које се налазе у новијим штампаним Служебницима.

Последња наша напомена одно си се на певање и одговарање на Светој Литургији: Свуда смо бележили древну литургијску праксу Саборне Пра­вославне Цркве, засведочену и најстаријим изворним текстовима Литургије, а то је — да на све свештеничке и ђаконске возгласе, прозбе, јектеније и молитве на Литургији увек одговара народ, сав православни верни народ Божји. Јер је Црква живо Тело вечноживог Богочовека Христа и у њој сви саборно живимо и саборно се молимо. У томе се такође испољава саборни карактер Свете Евхаристије.

На крају свега, моја небоземна молитвена, евхаристијска, литургијска благодарност Пастиреначалнику и Великом Архијереју Богочовеку Господу Исусу Христу и Светим Оцима, Литурзима Цркве Његове, што ме недостојнога удостојише и омоћаше да ово свето дело завршим. Такође се овде особито захваљујем за драгоцену помоћ при коначном прегледу овога превода Божанствених Литургија четворици младих христољубивих богослова, докто­ра православие светоотачке теологије, јеромонасима: Атанасију, Амфилохију, Артемију и Иринеју. За труд њихов нека их Господ Бог помене у Цар­ству Своме.

На Благовести                                                                      

1978. године  

Архимандрит Јустин,       

духовник Манастира Ћелије

ИЗВОР: БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ, превео Архим. Др Јустин Поповић, Београд, 1978.223-232.

+ + +

Из предложеног текста Преп. Оца Јустина Поповића можемо јасно видети какав је став имао о поретку богослужења (тј. Свете Литургије), а истовремено видимо и његов начин опхођења према Црквеној власти у чијој је надлежности била и остала евентуална измена богослужбеног поретка. Следујући светоотачком богољубљу Преп. Отац Јустин је радио на приближавању богослужења народу Бојем истовремено чувајући његову светоотачко искуствену утемељеност без рушења постојећег или наметања својег мишљења као нерикословеног.

Превелика је разлика између Духа који је руководио Преп. Оца Јустина и оног који руководи, нажалост, поједине од оних који себе издају за његове једине настављаче. Све је Преп. Отац Јустин примао са смирењем што му је ондашња  Црквена или Државна власт наметала али није се дрзнуо да спроводи самовољу у било чему. Данас Атанасије, Амфилохије и Иринеј спроводе насиље над Артемијем, и онима који би да следују примеру Преп. Оца Јустина, узвикујући на сав глас да би тако радио и Отац Јустин да је жив. Преподобни Отац Јустин није тако радио док је био жив, већ је напротив, пре страдао и трпео него што би другима наносио насиље и неправду. Уосталом, и сам превод Св. Литургија које је урадио Преп. Отац Јустин је «стари начин» служења Литургије који суштински нема ничег заједничког са од Атанасија, и њему сличних, наметаног начина служења. Тачно је да је Преп. Отац Јустин указивао на ствари које би требало испитати и евентуално променити у поретку Литургије, али је то остављао Св. Арх. Сабору СПЦ да уради, указујући му на постојеће проблеме. Није ишао против и мимо Св. Арх. Сабора  што је његова главна поука онима које именује на крају овог текста. Ко је по питању богослужења и верности Оцима остао на путу Преп. Оца Јустина и ко трпи страдање, а ко клевеће, блати и распиње једног од духовних чеда Преп. Јустина,  нека верни просуде сами. Не заборавимо само да је Каинов грех одмах после Адамовог и по историјском следу и по суштини, зато треба  запитати и савремене Каине: Где Вам је Брат?  

                                                            Михаило Перовић