ОТВОРЕНО ПИСМО УМИРОВЉЕНОМ ЕПИСКОПУ АТАНАСИЈУ НЕУМИРОВЉЕНОГ МОНАХА АНТОНИЈА

Владико, благослови!

Иако Ти ово писмо пишем са сваким доброжељењем у Господу, ради добра свих нас, а и Тебе самог, мораћу на трезвен и мање саосећајан начин размотрити искрсле проблеме, јер се овде ипак ради о вечним вредностима - истини и правди, а не о нама лично. Стога Те, успут, молим да се накратко спустиш са теолошких висина у којима пребиваш у реални живот рода нашег.

То што си рекао да сам ја луд, суманут, блесав, да сам фанатик, псевдозилот сведочи о томе да се ниси у потпуности одвојио од свете побожности (иако то звучи парадоксално),  јер се ипак либиш да употребиш назив будала, за чију је употребу у Јеванђељу изречена претња казном. Тако да ми све то дође помало и симпатично.

У самој ствари, ко сам уопште ја да би Ти на мене обраћао пажњу? Али, гле чуда, дешава се супротно! Баш оваквима какав сам ја Ти поклањаш велику пажњу. Зар то не сведочи о томе да у ономе што ми говоримо има понеко зрно истине које Те заболи?

Е, мој Владико, на шта си нам спао - усуђујем се рећи ја, огавна пропалица! Спао си на то да се препиреш јавно са свима који Ти штогод добронамерно сугеришу, при чему се хваташ за свако слово које се не допада Твоме опијању сопствене савести, све правдајући своја убеђења. Не, ти не каниш преставити се безгрешан, већ непогрешив у расуђивању; што би Кустурица рекао: „Свакога дана у сваком погледу све више напредујем“. А што се препирања тиче, „ми таквог обичаја немамо“, каже Свети Павле. Ми, православци, не проповедамо ушима које не желе смерно да саслушају, не упорствујемо у томе, већ чекамо знак од Господа, да Он призове, да Он отвори уши слушалаца, да Он призове на проповед у време погодно, јер „проповедаће Дух Свети и ви“; дакле, не рече: „самоувереност ваша и ви“. А што се самоуверености тиче, изгледа да си се њој поучио код свог учитеља Зизјуласа (како омладина рече, алијас Зи Зи Поп –а, човека који упорно покушава Православље спојити са преслободним духом rocka, као и мировима и љубавима hipi покрета).

            Да се сада мало осврнем на Твоје писмо Ромфеи, поводом ослобађања оца Симеона.

Јавно цепидлачење о наводним колима, парама, кућама је усмерено само ка придобијању нехришћанске и млакохришћанске јавности у Србији. Пакосно спомињање колико пара фали, а упорно избегавање сведочења на шта су трошене, приписивање владици Артемију власништво над кућама (а сада се види да човек једва да има где главе заклонити), лагати да се Артемије није бринуо о народу и није служио ревносно као Ти, да није слушао Синод (прећуткујући да Синод не слуша никога ни на факулету, ни у ССц, ни у време Милошевића а камоли сада). Дакле, није ли све ово, Владико, мало претерано? Увек сам радо цитирао Твоју поуку која се сада као бумеранг враћа Теби самом и то опасном брзином. Наиме, када би неко нешто добро приповедао Ти си га умео прекинути речима: „Доста је, треба знати кад стати, ако наставиш све ћеш да засе..ш“. Патријарх Павле је рекао да би потписао све што Атанасије напише, али оно што усмено говори не би никада. Ово је до скора стварно тако и било, али изгледа само до Патријархове смрти.

            Где ти је, Владико, милост и према о. Симеону, она милост коју си имао према оцу Зорану Грујићу, или си, можда, научио распознавати оно што је сакривено у људима, оно што ни Свети Оци нису знали? Патријарху је било криво што се свештеник предаје на незнабожачко пресуђивање, и да је он жив зауставио би сада и Синод и Тебе у овом срамном изругивању свештеничког чина по грађанским судовима.

            Господ нам рече: „Милости хоћу а не жртвоприношење“. Зашто, Владико, заобилазиш чињеницу да сам ја писао молбе, жалбе и захтеве и будимљанском и Великом црквеном суду желећи само да бар у очи погледам судије, да нам се укрсте бар погледи, ако се речи већ не дозвољавају, пре оне коначне страшне пресуде. И шта би(?) – велики презир! Зашто о. Симеону спочитаваш што се није као ја жалио и придавао значај кадијама (пардон, судијама) којима овом приликом желим да честитам ревностан рад – Халал вам вера! А ја, будала, надао сам се у Тебе, као сведока одбране, као моћног пријатеља Суда, бар за један случај у оптужници; ваљда се сећаш „потапања ваљевске Грачанице“, бар за то, ако ли не за протест против доласка папе и 2003. и 2013, и против чланства у ССц, и против беспризорне и смутне кампање спровођења реформи у богослужењу (заборављајући да је јединство и мир пречи од формално- правилног жртвоприношења), и против избацивања народа побожног из Св. Сабора (народа који не зна много да приповеда о нетварним енергијама СветоТројичним, али добро зна о темељу вере – покајању, о борби са страстима и злом сопственим - јер „ко нема непрестано самоукоревање пропашће“) итд. Колико Ти верујеш у знање, и како га не чуваш у прохладности покајања и уздања на Господа, говоре саме Твоје речи сабраћи епископима на пробраном заседању: „Ако лаички елемент (хоће рећи побожни народ) уђе у СА Сабор – ми више нећемо имати Цркву“. Ево школског примера ултра самопоуздања. Да, ви тада не би имали своју Цркву, јер би се напокон Господ за све питао, јер смерни су данас савршено презрени и прогнани од учених и самопоузданих. Дакле, ја вас ни случајно нећу тужити секуларном грађанском суду за моју пресуду, ни Тебе ни Синод, иако би то било експресно кратко суђење. Јер, ипак, срамота је угледати се на оно што сте ви учинили оцу Симеону срамотећи законоправила Цркве и свештенички чин, и што је најгоре не одступате ни макац ка смирењу, већ као да сте објавили раскол и да се сад борите да придобијате народ. Али, раскола нема, Владико, - НЕМА!

            Даље, добро знаш да у свакој већој заједници има специфичних јединки и да има оних који су мало залуђени личном присношћу ка епископу и духовнику. Владика Артемије није никаквим човекоугађањем на то подстицао. Таквих пристрасних према владици Артемију има само колико и прста на једној руци. Стога, не хватај се за ту шаку пристрасне деце као за крунски доказ својих убеђења, јер, уистину, основно убеђење које ти не да мира је једино ово:

прво, што си временом у себи признао католичку веру за хришћанску и

друго, што си савршено убеђен да је Артемије „човек у прелести“. „Он јесте а ја нисам, они јесу а ми нисмо“, иако Свети Оци кажу да је негирање гордости и прелести основни знак њиховог присуства у човеку. Обележио си себи противнике по личном избору и на сву своју околину посматраш из тог Твог новог угла, тако да ми дође веома тужно и мрско писати ушима које чују и схватају само онако како им срце то жели.

            Веровао или не, ја нисам био за то да братија напусти своје манастире, али ето то је њихов једногласан избор и начин изражавања отпора безаконом уклањању епископа Артемија са Косова и забрани духовног руковођења стадом које га жели, и ја то поштујем. Требали би и ви сви то мало више да цените, јер је то ипак један вид храбре жртве и солидарности са вољеним оцем, спремност остати без дома и звања зарад верности родитељу, и није то ни најмање цркворушитељство, јер се они не одвајају од Цркве и не беже од казни, а успут сведоче свему народу на потенцијалну опасност која вреба од много самопоузданих руку које су дограбиле кормило Српске Цркве. И то што монаси чине није саблазан; саблазан је ССц, Равена, колумне у „Блицу“, „Прессу“, „Правди“..., догматика Богословског факултета, позив „хришћанину“ папи и „сестринској цркви“ да дођу у Ниш...

Зар није најмизернија милост била пустити Артемија у његову Црну Реку? Али чак ни то не видесмо од његове браће  епископа - синодaлаца. Да ли је већина за, или против нечега, никада није био непогрешив доказ истинољубивости нечијих тежњи у Цркви. Једногласије у Духу Светом је доказ, а не постојање већине и мањине.

            Што се тиче подела и прегруписавања насталих у нашој Цркви, питам, зашто ту поделу олако прихваташ осуђујући за све само једну страну, као да сте је једва дочекали. Међутим, зато и постоји Страшни Суд, јер на земљи ни Велики црквени суд није без пристрашћа, а камоли други. Рецимо, и нас који смо свакодневно на молитвеним протестима испред Патријаршије одмах сте жељно и брзо одсекли, презрели, не удостојивши нас ни погледа а камоли разговора, а да би нас се лакше, о истом трошку, са избеглим монаштвом решили, припојили сте нас у вашим медијима (јер других више и нема) наводним пристрасним борцима за Артемија, што ми уистину нисмо. Запамти, Владико, тај ваш сукоб је због нижих разлога којима се ми тек покаткад, само истине и правде ради, бавимо. Ми смо и бићемо у недоглед овде испред Патријаршије, због екумено-саблазног проблема СПЦ, јер се не одвајамо од Цркве, али се никада нећемо ни помирити с тиме што сте нас учланили  у срамни ССц, нећемо се никада сложити с тиме што и у наше име позивате римског папу, очигледно насупрот вољи Божијој. Никада се нећемо сложити ни са тиме да сте и у наше име признали јеретике за цркву и увели неправославну догматику на Иринејев и Твој факултет, признали папино првенство у Равени итд.

С обзиром да знамо за Вашу решеност да истрајете у убеђењима и идеалима који се свима правовернима опасно грозе, са Божијом помоћу спремамо се да овде „на тротоару“ дуготрпељиво и мирно сведочимо против поменутих саблазни које, нажалост, исходе из Патријаршије. И то ради мира душа својих бар од овог страшног колективног екуменског греха; ради црквоградитељског указивања на душегубни проблем;  ради искања од Господа да Он сам све уразуми и спасе и укаже Пут. Али ово чинимо и ради Вас самих, јер се надамо да ћете схватити да је ово искрена брига за Цркву и да никакав немир и сепаратисање не исходе од ових верних православаца, већ једино тежња за јединством Цркве Српске.

Због нарушене црквене саборности ми страдамо, јер нам је неподношљиво тешко преболети колективне грехове против темеља вере коју примисмо од Светих, а којима нас пастири наши свакодневно са „благословом“ кропе. То што Ти мислиш да у Србији нема проблема са екуменизмом (јер сте скупили већину „епископа гласача“ - како такве назва ава Јустин) је због Твоје преучености, а то није друго до самоувереност и вера у књижно знање, које Свети, ако је без покајног подвига, ни ушта нису сматрали, јер ум човеков памти, али срцем се у скрушењу схвата.

Убеђен сам, Владико, да Ти не играш било чију политику: ни НАТО-а, ни Брисела, ни Америке, ни домаћих политичара, ни Шиптара, него своју личну „свезнајућу и брзоплету“, а то и јесте главни проблем готово целог епископата, па и целог народа српског – самопоуздање, сујетно мудровање, свезнање, непогрешиво расуђивање, преслободно опхођење и према ближњима и према даљњима по вери, просто - нема се страха Божијега. Ви, црквене вође, толико сте се учаурили у свом убеђењу да имате непогрешиво расуђивање,  да чак и уколико би вам Господ послао и хиљаде виђења и уразумљења, ви не бисте у њих поверовали као у истините. Расуђивање је дар Божији који се даје само ономе који се одрекао себе и свога умовања и све што зна и мисли ишчекује само од Духа Светога. Ко се данас у Србији одрекао самога себе Господа ради, такав је, као истински слуга Господњи, прогнан далеко из видокруга нас сујетних, да нам не боде очи потсећањем какви би требало да будемо. „Сваки лаж говораше суседу своме“, то је век у коме смо, век у коме се верује и олако и са усхићењем прихвата све што је пород  оца лажи. Господ је прогнан из сујетних срца људских, зато је ово време управо оно време за које Ап. Петар вели: „Тада свако ко искрено призове Име Господње спашће се“.

            Нико не спори да Ти, владико, имаш знање, али основа страха Божијега и послушности вољи Његовој је да „има време кад се говори и има време кад се ћути“ (па чак иако имаш знање о нечему!). Негда је Господ распет био а данас је утамничен, од нас фарисеја - лицемера, нас књижевника, законоучитеља и првосвештеника. Изгледа да ће у Србији на крају искрености остати једино код атеиста, јер они упорно али искрено верују у своју заблуду, те уколико их Господ ослободи ње можда поједини буду и много ближи од нас вечном спасењу. А ми, декларативни верници, уместо да будемо светлост свету, остасмо само Адамови глумци; „зар ти мене да учиш“, „перем руке од греха твог“, „нисам ја, Господе, они су криви“. Исчезава мир покајања, а васкрсава немир самртни по Србији, а ми притом проходимо цели свет да макар једног придобијемо и учинимо га двоструко већим лицемером од нас самих. Пропаст наша не дрема!

И пре него што завршим ово своје писмо, осврнућу се накратко и на Твог учитеља, популарног Зи Зи Попа, који се огласио ових дана на једном „званичном“ сајту СПЦ.

Тај човек се у својим преслободним умовањима не позива ни на једног светитеља, и није Христа себи поставио за циљ, већ уједињење вера. Он то жели да постигне лажном човекоугодљивом љубављу, а не љубављу којој је истина на првом месту. Прескочивши чињеницу да римокатоличка вера није хришћанска, он на таквом темељу проповеда Православље, дијалог и наравно, „љубав“. Он проповеда слободно опхођење према ближњима, чији врхунац представља његово измишљања нових техника проповедања и уједињавања,  а то је, по Светим Оцима темељ духовне пропасти и смрт страха Божијега у човеку. Те, ако си рад, Владико, пренеси дотичном свештеном маштару: да ми Васељенски Сабор нисмо имали још од 9 века и светог Фотија, стога што је истина православна од тада гранитно утврђена те није било довољно велике саблазни да би се сазивао нови, нажалост, изгледа све до сада када је он постао перјаница овог општег срамног православно-римокатоличког позоришта. Да је православнога цара, такав занесењак и саблазнитељ никада не би био на катедрама широм света, но у притвору.

Можда ово написах преслободно, али то учиних јер знам да ми нећеш узети за зло. Али, опет, опрости ми, намере моје ради!

И, врати нам се, Владико (некада наш омиљени Тасо), буди опет самопожртвовани добротвор, и мани се ових детективских улога, увођења полицијског часа у црквени поредак, као и саблазни ЗиЗијеве, момачки самопоуздане, романтике у вери.

А што се мене тиче, нисам испунио досад како треба ни један монашки завет да бих се монахом називао, а, опет, не смем презрети ни Свету Тајну Цркве нада мном извршену пред Богом Живим којом сам замонашен, Завет тајанствени између Бога и човека пред свештеним сведоцима – а не завет човека са сведоцима пред Богом, тако да ћеш се Ти (мада ти је прекратка ова линија), али и сви скупа ипак сложити са оваквим потписом:

Остај с Богом, Владико!  

......................... Антоније                                                                                                   

              (попунити по жељи)