Један од Лазаревих

Јед и јад српског богословља

        Деценије богословског усавршавања једног од некада угледних епископа и теолога наше Цркве, урушавају се данас као кућа грађена на песку људске таштине, а не на камену смирења, покајања и православног подвижништва, јер „удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови, и ударише у кућу ону, и паде, и распаде се страшно“ (Мт. 7,27).

          Ова кућа урушава се још и стога што није грађена у манастирској молитвеној тишини и послушничком себераспињању, већ на професорским катедрама на којима се од камења каријеризма и академске сујете гради голгота на којој се распиње и убија свака христоносна и спасоносна врлина, а пре свега христомудро смирење. Кенозис, истошчаније, унижење или смирење до најнесхватљивих дубина, представља кључ разумевања читавог домостроја спасења учињеног „посред земље“ Христом Богом. Ту  пре свега мислимо на тајну Христовог оваплоћења и очовечења. Ова је тајна неисказана и несхватљива необлагодаћеном људском уму, а особито гордом људском уму. Такви умови доносе нам данас неку „нову науку“ из Париза или са Оксфорда и свих осталих „звучних“ западњачких имена, полуправославних, протестантских, старокатоличких, језуитских и новокатоличких факултета на којима су се „усавршавали“ ови наши неславни епископи и неславни теолози, чију ће бљутаву теологију Црква пре или касније избљувати из својих уста освештаних еванђелском и светоотачком речју.

         Овде пре свега мислимо на ужасавајућу појаву у нашој црквеној јавности, тј. на писање, тачније отелотворавање, оваплоћење и претапање гнева у писане речи личности која се и поред тога, без имало страха Божијег, потписује као епископ Цркве Божије. Да, гнев је постао друго име за онога који је по епископско-пастирском призиву требао да буде „правило вјери и образ кротости“. На њему након толико година његове бесомучне борбе са гордошћу, у којој је како се ових дана показује очито изгубио, не остаде ни праве вере ни кротости; „Муж гневљив није угледан“ (Приче 11,25).         

         Овде већ сви, верујемо, препознају епископа Атанасија Јевтића, који се од славног теолога ових дана срозао на ниво жуто-новинарског памфлетолога. Најјадније у свему томе није то самодеструктивно и суицидно уништавање његовог сопственог угледа и људског достојанства таквим понашањем, већ урушавање институције Православног апостолско-наданђелског епископског чина. Уз то иде и блаћење нашег, Светим Оцима утемељеног, богословља чију терминологију овај несрећни и унесрећујући епископ користи само у циљу блаћења, понижавања, пљувања, изругивања, осуђивања и проклињања својих неистомишљеника.        

         Док својим речима осуђује изругивање Патријарха и „наших најугледнијих епископа“ (међу које по својственом му славољубљу убраја и себе, очигледно) он истим тим речима, у истој реченици, прави ругло од лика умировљеног епископа рашко-призренског Артемија, такође угледног и најугледнијег архијереја (на велику жалост  „братске“ зависти или „љубави“ еп. Атанасија, како он често своју завист назива). Такво његово понашање, међутим, не зачуђује,  „јер гневљиви најпре не препознају себе па онда ни своје домаће“ (Св. Василије Велики). Зато нека га уразуме речи еванђелске, ако за њих у њему још увек има места: „Сваки који се гневи на брате свога ни зашто крив је суду“ (Мт. 5,22).          

          Оваква шизофрена патологија својствена је како његовом стилу писања тако и његовом богословљу. Што се то његово богословље више удаљавало и временски и смисаоно од оца Јустина, а самим тим и Светих Отаца, то је оно постајало све шизофреније. Кулминацију таквог „богословља“ ових дана и месеци увиђамо у његовим јаросно-немирним, бесовски-узнемиреним и узнемирујућим саопштењима. Оно што је у томе најбогохулније јесте што у сврху свог гневословља злоупотребљава православну богословску терминологију. И заиста се на њему испунише речи Премудрог Соломона: „Гнев погубљује мудре“ (Приче 15,1).           

          Иако смо имали намеру да о његовом свеискривљеном, неправославном, криптокатоличком и девијантном богословљу пишемо у посебном тексту, последње писано (не)дело овог епископа (на истински цркворазбијачком, јадно званичном сајту Саве Јањића, митроп. Амфилохија и еп. Атанасија, а који се назива сајт ЕРП), нагнало нас је да одреагујемо овим писанијем у облику оплакивања страшног пада тог стуба, за шта је до скора сматран у нашој Цркви, и оплакивања таквог унижења и унакажења православног богословља у нас. Овај епископ је своју реторичко-преводилачку, демагошко-фразеолошку назови теологију годинама протурао као православно, евхаристијско-еклисиолошко, и авај, каква дрскост! - светоотачко богословље. Плодови тог богословља управо уздрмавају темеље наше Цркве, а шта ли ће још у њој учинити видеће се.         

         Иако често цитира Светог Павла Апостола, чија еклисиологија му је била тема у докторату, „богословље“ овог епископа ових дана више подсећа на адвокатску реторику „неког Тертула ритора“, како о њему пише у Делима Апостолским, који сведочаше против Апостола Павла, а кога Јевреји унајмише да говори у њихово име пред ћесарем. Да ли је и овог епископа-ритора опет неко унајмио, и пред којим се ћесарем својом антиправославном, нехришћанском, понајмање богословском реториком додворава, ми нисмо сигурни - то нека расуди Бог и савест овог епископа. Оно у шта смо сигурни јесте да је, само он зна колико пута, прочитао речи Светог Апостола Павла: „Свака горчина и гнев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас“(Еф. 4,31), док само Бог зна колико се већ пута у својим „теолошким“ писаним (не)делима огрешио о ове речи. Нико нормалан неће слушати његове придике о еклосиологији, тако дубокој богословској теми, када се он као духовно лице показује неспреман да испуни и ову једну једину поуку Светог Апостола, о чијој је еклисиологији и најдубљим тајнама Цркве и спасења без имало страха Божијег и стида људског спреман да држи предавање свима и свакоме. 

          А сада да обратимо пажњу на најбесловесније и најбезочније детаље у његовом чланку. Говорећи о гневу Свети Василије Велики каже: „Од оног момента када страст помрачи разум и завлада душом, позвери потпуно човека. Чини га нечовеком, пошто њиме више не управља разум. Као отров у змија отровница таква је срџба код гневљивих. Побесне као пси, кидишу као скорпије, уједају као змије. Гнев чини језике необузданим и уста брбљивим. Млатараве руке, псовке, увреде, срамотне речи, ране и остала безбројна зла произилазе из гнева и срџбе.“ Овако укратко изгледа духовна анализа нашег неславног херцеговачког теолошког памфлетолога и реторичког технолога. 

         На самом почетку, као и обично, својим теолошким велеречијем покушава да „замаже очи“ читаоцу, па вели да је „спасење у Христу, које је лично-саборна стварност само у Цркви као Телу Христовом и Заједници Духа Светога“. Овде се очитава присуство његовог древног реторичког лукавства. Наиме, у његово познавање теологије мало ко сумња, док у његову интерпретацију богословља нико нормалан више не верује. Зашто? Разлог је врло једноставан: еп. Атанасије је исто што и поједини савремени новинари у нашој земљи који наше дневне листове претварају у литерарне секције тренутних политичких интереса актуелних моћника. С обзиром на тако јефтине циљеве оваквог „богословствовања“ и није могуће оправдати баш све поступке наше „црквене владе“, тј. САСинода (који, наравно, није безгрешан), а повремено не злоупотребити то богословље зарад оправдања оних потеза САСинода који и нису у потпуности усклађени са нашим канонским предањем, попут смене владике Артемија и његовог прогонства. Таква злоупотреба пројављује се код овог епископа у облику замене тезе, тј. отворене лажи. Или, рецимо, када види да у нечему превише одступа у богословском смислу, пошто је, као што знамо и рекосмо, врло начитан, он онда за таква теолошка брљања окривљује онога против кога пише. Иако је својевремено говорио да Православље није борба „против некога, већ борба за нешто“, њему, како је очигледно, не полази за руком да ово и оствари, будући да је написао томове књига и чланака против свих и свега.        

         О његовом „теологисању“ о духовнику у Цркви сувишно је освртати се. То што појам духовника није нашао у канонима, неће га ослободити осуде због његовог одрицања од свог духовног оца Јустина, иза чијих је леђа још за живота овог Светитеља увелико екуменисао и чијег се богословског усмерења и предања већ потпуно одрекао. Зато је јасно његово технолошко теологисање којим оспорава јасно зацртано место духовника у спасењу сваког појединца у Цркви, а најпре монаха. Цитирати епископу Атанасију Лествицу, или неко друго аскетско светоотачко дело, је као „глувоме шапутати“ будући да по заблуделој „богословској“ логици његовог реформаторско-екуменистичког кова ово уопште и није православна литература. Монахофобност ових богослова изражава се и делима и речима.          

          Колики је еп. Атанасије духовник, и колико има право да се бави монаштвом и појмом духовништва, показује нам и његово монаштво које није веће од фудбалског тима, па је уместо древног општежитељног уређења овај епископ своје монаштво уредио управо по принципу фудбалског тима, како би фудбал упражњавали што чешће и лежерније, што они и чине. Зато није на месту његова опаска да владика Артемије није више духовник својим монасима, будући да је Владика принуђен да заштити своју децу од оваквих лажних духовника-фудбалера, који се поред таквог „спортског“ монаштва усуђују да друге назову “монашким карикатурама“. Каква теологија - такво и монаштво. Зато није ни чудо што је и његова „саборност“ фудбалско навијачка, и зато Атанасије увек мора да направи два „тима“ у Цркви: Синод и неки други. Наравно, Атанасије увек навија за Синод.          

         Још један лажни аргумент овог „духовног тренера“  јесте да владика Артемије не може бити духовник својим монасима јер им више није епископ. О овој глупости је, такође, сувишно писати, али ћемо ипак поставити пар питања: како је могуће да је Атанасије духовни отац еп. Григорија и Максима, или било ком свом духовном чаду, кад је умировљен попут владике Артемија? Или, како је о. Јустин њему био духовник када уопште и није био владика? Ту је још бесловеснији „аргумент“ овог „теренског духовника“ из Херцеговине, да духовник мора бити у истој епархији у којој су и његова чада монаси. Да ли је он као духовно чадо био увек у епархији у којој је о. Јустин, или да ли је еп. Порфирије у Жичкој епархији с обзиром да је духовник жичким сестрама? Наравно да није ни прво ни друго.  Иако је ово био план и разлог недавања канонског отпуста монасима ЕРП, као и протеривања владике Артемија, како би на тај начин овом „премудром канонском“ досетком његово монаштво одвојили од њега, то им није успело. Зашто Порфирије није проглашен за „гостујућег епископа“ (Атанасијеве речи) у Жичкој епархији, или митроп. Амфилохије за „гуруа“ када је петнаест монахиња „присталица“ (Атанасијева кованица) повео са собом из Банатске (тада Атанасијеве) епархије?  

         Видимо, дакле, да Атанасијеве причице о духовницима који „нису изнад епископа и литургијске заједнице“ нису баш применљиве у нашој црквеној реалности. Тако да је очигледно да Атанасије својом ситничавошћу само ваља своје блатњаве „теолошке“ грудве како би њима гађао свог брата Артемија. Још несрећни теолог додаје (и то као “најцрњи недостатак Артемијеве еклисиологије“) како слично уређење постоји код римокатолика, са којима се још колико за Васкрс братски, атанасијевски-лицемерно, грлио посред бела града Призрена. Толико о његовим „ревнитељским и антипапским“ аргументима.

         Но, ту није крај његовој безочности. Он још помиње нове „мирашевце“ у ЕРП, али пренебрегава чудну појаву да где год се појави његов брат Амфилохије, долази до поделе и до стварања све новијих и новијих „мирашеваца“. Откуда то? 

        Даље, у својим шизофреним редовима епископ списатељ оспорава право владици Артемију да се позива на Светог Апостола Павла који каже да “иако имају пуно учитеља...” (1.Кор. 4,5), и то зато што владика Артемије није апостол(!), да би у пар следећих редова подсетио на опште познату ствар да су, како он вели, „епископи наследници Светих Апостола“.

        Још једно „теолошко“ лукавство, преузето право из жуте штампе, јесу његови знаци узвика, као знаци чуђења, иза потпуно нормалних ствари; на пример, то што је владика Артемије „сам лично монашио(!)“. Дакле, знак узвика како би просте људе збунио, створио утисак да је нешто што је уобичајена епископска пракса у нашој Цркви нека Артемијева измишљотина.         

          Даље, владику Артемија криви да проповеда себе, док се сам не смирава ни трен у свом Тврдошу „решавајућу“ све проблеме у нашој Цркви, а уствари самовољно се намећући у свему као неприкосновени ауторитет.        

          Даље, умировљени епископ пише о својим миљеницима - „јадном Тодосију“ и осталима које је сам врбовао против свог духовника, а све под изговором кривице о. Симеона. „Туга и уздисање“ Теодосијево су свима познати; већ годинам не стиже дах да узме клевећући на сва уста свог духовника. Наравно, и за сва остала неверства и непослушања „уздишућих монаха“ ЕРП блиских Атанасију као главни кривац и покриће узима се о. Симеон. Да подсетимо како је Теодосије са „уздисањем“ запалио највећу свећу коју је имао код кивота Светога Краља у току једног од САСабора на којем је безуспешно покушавано „братско и синовско“ уклањање владике Артемија.        

         Као што горе наведосмо, за своја недела којих је језиво свестан по свом духовно извитопреном инстинкту, епископ Атанасије окривљује друге, као нпр. монахе ЕРП који су смештени у Жичкој и Шумадијској епархији, а који наводно тамо праве раздор. Истина је ипак на другој страни. Осим у ЕРП раздор у тим епархијама је годинама уназад направио управо он својим литургијско-реформаторским експериментисањем, тако да је раздор њиме начињен већ чекао братију која је привремено нашла уточиште у тим епархијама. Колико стида недостаје једном епископу, од кога се наша Црква годинама таласа и љуља, потребно да би и за то оптужио владику Артемија, нама је немогуће измерити. Ипак, поучени искуством Атанасијевог „црквоградитељства“ и доношења мира, не би нас чудило да је најава „немира“ које ће наводно владика Артемије проузроковати у Сремској епархији, у самој ствари најава администрирања еп. Атанасија овом епархијом где ће доћи да „среди стање“ као што је то учинио у ЕРП.           

           Даље, доследно својим теолошким преварама многопомињани  и по злу памћени еп. Атанасије користи се ватиканизованом, паполатријско- епископоцентричном теологијом. Наиме, овај сегмент светоотачког богословља су теолози поклоници оксфордско-фанариотских богословских тековина Зизјуласа преузели, обезхристовили и свели на социолошки феномен. С обзиром да се према монаштву односе са презиром, овакви епископи попут Атанасија су презревши својим животом сопствени монашки завет (зато нам није јасно његово позивање на смирење и покајање, пошто у контексту његове духовности разумемо само једење меса и фудбал) урушили сваку помисао на неки свој духовни ауторитет у народу. Да би ипак тај ауторитет имали, морали су да истакну једино што им је тако обезличенима остало, а то је епископски чин, па су зато и смислили епископоцентричну еклисиологију. Оно што нашу тезу потврђује јесте управо њихово позивање на св. Игњатија Богоносца и св. Иринеја Лионског који су својим најсјајнијим мученичким и исповедничким епископовањем украсили епископски чин и уздигли епископски ауторитет до највиших висина, на један за Цркву природан начин у Духу Светоме. Када насупрот оваквој неустрашивости и подвижништву ставимо наше епископе месоједе, фудбалере и тенисере који се ките речима ових Светитеља, самообмана и прелест оваквих епископа-теолога, који веле да је старо ново и црно бело, је сасвим очигледна.          

          Истинско жртвовање за веру и Косово народ је препознао у владици Артемију, а не у теолошким књигомољцима и празнословним беседницима. Зато је најбезочнија лаж епископа Атанасија, међу многим другим лажима, да је владика Артемије себе назвао „борцем за веру“. Овај назив наденуо му је сам народ, и то онај део црквеног народа који није еп. Атанасије могао да заведе својим сладуњавим, али испразним богословским наклапањима и медијским махинацијама.          

          Још једна од превара еп. Атанасија, којом опет и опет другоме прикрпљује сопствено недело, јесте „елитистичка еклисиологија“ (његове речи) коју су нико други до он и његова једнореформаторска браћа створили у нашој Помесној Цркви. Да не бисмо залазили у детаље, одговор ћемо предочити питањем: зашто ниједан епископ новотарац,  екумениста и реформатор није ни по једном питању прозиван и гоњен у нашој Помесној Цркви? Овде, у ствари, видимо праву елиту која благује и наслађује се својим миром у нашој Цркви  (на жалост лажним) засевши на све, па и на судијску столицу у њој.          

          Још несрећни епископ, по већ опробаном принципу, оптужује монахе ЕРП који су верни своме духовном оцу за “страшна писанија по антицрквеним сајтовима”. То ваљда отуда што у својој безгрешности и самозаљубљености није свестан изопачености свог „теолошко- пијачног“ жанра у коме је начинио сопствени правац чије су главне одлике гнев и мржња. Зато се с правом може рећи да су његови текстови једини истински антицрквени, будући да нарушавају достојанство епископског чина и бацају сумњу на званичност црквених сајтова на којима су објављивани.           

           О лажима и подметачинама којима је испуњена ова „теолошка анализа“, може се писати у неколико томова. Ипак, навешћемо само још пар најбезочниих лажи и превара епископа Атанасија. 

         Пре свега, како је могуће да до те мере изврће житије св. Фотија, осведоченог антиримокатолика, како би „изобличио“ владику Артемија, такође осведоченог антипаписту? У својим теолошким и историјским сплеткама наводи још и речи св. Златоуста коме је тренутно у нашој Цркви најсличнији, такође, владика Артемије. Наравно, по инстинктивном му кривотворењу светоотачких речи у његовим преводима, попут оних светог Весилија Великог у општем тропару преподобноме на крају Часослова, где протура своју јерес о смртности душе, или његова „појашњења“ у заградама речи о. Јустина у Литургији 3, где мења смисао речи о. Јустина, еп. Атанасије је изврнуо и речи св. Златоуста. На месту где Светитељ ђаконисама поручује да прихвате новог архепископа кога поставе, он није рекао кога год, како то представља еп. Атанасије, већ само уколико је, како вели Светитељ, „мој наследник  заузео престо без интрига и путем правилног избора од стране народа“1. О „правилности“ читаве смене владике Артемија и његовом упаду у ЕРП, као и унапред одређеном и нестрпљивом „наследнику“ Теодосију, који осим интрига ниједно друго средство не користи у том циљу, сувишно је овде писати.

         На крају, указаћемо на један детаљ у овоме несрећном саборнику гнева и једа, тј. чланку, а то је последња реченица: „Боже милостив буди мени грешноме! – за многе грехе, па и за ово што написах“. У овим заиста потресним речима сажета је сва духовна шизофренија аутора коју поменусмо на почетку. У њима је језиво уткан бол човека који пати притискиван својом савешћу, коју, на нашу жалост и несрећу целе Цркве, овај епископ ипак упорно гази.   

         Зато, заиста, нека Бог буде милостив и њему и нама. Амин!