+++

Саопштење поводом оптужби бившег протосинђела Симеона Виловског

21. јул 2010 - 16:14

Изјава рашчињеног протосинђела Симеона Виловског, коју је медијима проследио његов адвокат Бранислав Тапушковић, није ништа друго до памфлет који се пре неколико дана појавио на антицрквеним грчким сајтовима. У њему и сличним текстовима Виловски и његови истомишљеници бесомучно оптужују СПЦ и Србију за практиковање верског и политичког прогона. Србија се у тим текстовима представља као недемократска и тоталитарна држава, а СПЦ се оптужује за „издају Православља" и спровођење „инквизиције" против оних који неће да признају папу(!?). Истовремено, са блаћењем личности Његове Светости Патријарха Иринеја и епископата СПЦ Виловски себе промовише за „највећег праведника" и наводну жртву тих „прогона". Колико су утемељене ове потпуно апсурдне и безочне тврдње, најбоље се види из горепоменутог текста г. Виловског и речника који користи, али и неистина о наводно празним манастирима, "одласку сто монаха са Косова" и других бесмислица које могу да прођу једино код необавештеног, и на сву срећу, врло ограниченог дела грчке јавности. Односи Грчке Цркве и СПЦ су више него срдачни и непосредни и нико од грчких архијереја није стао у одбрану Виловског као рашчињеног српског свештеномонаха, као што исти нема подршку ниједног епархијског архијереја у СПЦ. Истовремено, односи Грчке и Србије су засновани на дубоком узајамном уважавању два братска народа.

Важно je нагласити да су против бившег протосинђела Симеона Виловског покренута два процеса: црквено-судски поступак пред црквеним судовима и кривични поступак пред Вишим судом у Београду. Реч је о два одвојена и међусобно независна процеса од којих је црквени завршен.

Црквено-судски поступак против Виловског

Црквено-судски поступак против бившег протосинђела Симеона Виловског, који је вођен потпуно независно од кривичног поступка пред државним судом, није заснован само на финансијским малверзацијама, јер та питања представљају само једну од ставки у црквеној оптужници. Црквени суд се уопште није бавио његовим личним и политичким уверењима. У црквено-судском поступку утврђен је и доказима поткрепљен читав низ канонских преступа који се, према канонима Православне Цркве, санкционишу најстрожијим казнама, што је и учињено. Виловски је после коначне пресуде Великог црквеног суда лишен свештеномонашког чина и искључен из Православне Цркве на три године, са надом да ће се до тада покајати и бити примљен у Цркву као лаик.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ је још у мају 2006. године, на челу са блаженопочившим патријархом Павлом, захтевао да Виловски буде изведен на суд. Надамо се да г. Виловски неће устврдити да је и патријарх Павле са целим Сабором архијерејâ СПЦ спроводио верски и политички прогон против њега. Виловски није искористио право да пошаље писмени одговор на црквену оптужницу која му је уручена у Грчкој. Епархијски суд је стога, у складу са црквеним правилима, закључио да он прихвата кривицу и на основу тога је осуђен на губитак свештено-монашког чина и изопштење из црквене заједнице на три године. Виловски, такође, није искористио ни право да се жали на ову одлуку Великом црквеном суду, који је својом пресудом коначно завршио црквено-судски поступак потврдивши одлуку Епархијског суда. У процесу суђења су потпуно поштована сва црквена правила, а чињенице да се исти и даље представља као црквено лице, па чак и као „архимандрит", и јавно блати Српску Цркву и народ, говорећи о Србији као држави у којој се људи прогоне због верских и политичких убеђења, само показују морални лик и карактер Виловског, који сопствену Цркву и земљу клевета због неспремности да се суочи са сопственом одговорношћу.

Кривични поступак против Виловског

Против Виловског се води и поступак пред државним судом у Србији и није прилично прејудицирати исход поступка, а самим тим и давати званичне коментаре док је у току истражни поступак. У Епархији рашко-призренској је, после разрешења дужности Преосвећеног епископа Артемија, затечено катастрофално материјално-финансијско стање и око пола милиона евра дуга. Пронађено је много доказа на основу којих се јасно види да је за време претходне епархијске управе отуђен или ненаменски трошен знатан део црквених новчаних фондова. Дужност Цркве, али и српских судова, јесте да дају одговор и Богу и народу где је и како је злоупотребљен новац који су верници и добротвори, често и од своје неимаштине, издвајали за помоћ Косову и Метохији. Виловски је имао и фактичку и формалну моћ у Епархији и самим тим је непосредно одговоран за материјално пословање Епархије и многобројне злоупотребе. Државни суд треба да испита све чињенице са кривично-судског аспекта.

Према постојећим информацијама и деловима транскрипта расправе који су објавили пријатељи г. Виловског на грчким антицрквеним сајтовима, суд у Атини одлучио је да не изврши екстрадицију Виловског јер је епископ Артемије лично посведочио у Атини да је све што је радио Виловски рађено по његовом личном благослову и одобрењу као тадашњег Епископа рашко-призренског и тиме је директно заштитио оптуженог. Истовремено, чињеница да у Грчку из Београда, по свему судећи, није послана сва документација везана за овај случај не значи да је Виловски ослобођен одговорности пред домаћим судовима. Кривични процес се, и према изјави његовог адвоката, наставља, иако оптужени остаје у бекству избегавајући да се суочи са оптужбама, које назива неистинитим, а сâм најбоље зна да ли су неистините или нису.

У закључку, веома је важно разумети да кривични и црквено-канонски поступак не представљају исти процес, као и да је црквено-канонски процес завршен у складу са правилима којима се руководи Православна Црква у свом вишевековном животу.

Да ли ће се, поред већ доказаних и пресуђених црквених преступа, потврдити и кривична одговорност г. Виловског, остаје на државним судовима и тужилаштву, који ће морати да испитају ко је све одговоран за отуђење новчаних средстава у Епархији. Такође није искључено да се прошири број отпужених у случају Виловског уколико истрага покаже да су директно одговорна и друга лица у бившој епархијској управи. Уколико Виловски тврди да није одговоран за кривична дела за која је оптужен, онда се мора се наћи ко је одговоран и ко ће за то кривично одговарати. Нажалост, епископ Артемије је свесни добровољац за ту неславну улогу.

Из свега овога јасно је да није реч ни о каквом, ни верском ни политичком, прогону већ о чињеници да свако мора да се суочи са одговорношћу за своја дела или недела.

Епископ бачки Иринеј

http://www.spc.rs/sr/saopstenje_povodom_optuzbi_bivseg_protosindjela_simeona_vilovskog

+++

Архимандрит Симеон (Виловски)

ЗАШТО МЕ ГОНЕ

среда, 21 јул 2010 00:09

Чињеница је да се у данашњем времену највећи злочини чине у име слободе народа и тобожњег хармоничног саживота. Разнородне окупаторске снаге бивају називане мировним снагама, док многобројни народи уздишу под чизмом ”цивилизованих” окупатора. Једна таква повест одиграва се већ 11 година у Србији, чега смо сви ми сведоци. И нажалост, као у свакој жалосној повести, иза тога се крију разнородни ”Ефијалтиси[1]”, који да би испливали на површину у тешким временима, не оклевају да издају заједничке принципе и идеале, и да учине кошмарним живот својих сународника.

Једна таква повест изложена је овде. У тексту који следи наведени су поводи због којих сам постао жртва прогона, из политичких разлога и ради верских убеђења, у својој земљи, Србији, који су и истински узрок због којега сам био у притвору у Грчкој.

Био сам секретар и Архијерејски заменик Епископа рашко-призренског Артемија, дакле свештено лице, истовремено задужен са конкретним обавезама црквене природе, које ми је поверио Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Артемије (реч је овде пре свега о  Косову и Метохији, које се налази под управом мировних снага УН – НАТО).

Епископ Артемије је одлукама СПЦ од 11.2.2010. и 2.5.2010. удаљен из своје Епархије. Заједно са њим данас је прогоњено и монаштво Епархије рашко-призренске (већ је њих стотинак било принуђено да напусти своје манастире) од стране ”врха” СПЦ, због разлога црквене природе. Паралелно са овима, међутим, присутни су такође и веома снажни политички разлози, које ћу у наставку укратко изложити.

Као што је познато, 1999. године НАТО је бомбардовао Србију. Услов за прекид бомбардовања био је повлачење српске војске и српске полиције са Косова и Метохије у року од 11 дана. То се и десило. Са одласком српске војске и полиције протерано је и 250.000 Срба. Косово и Метохију данас контролишу шиптарске снаге, уз њих постоје и снаге КФОР-а, које међутим помажу устројство друге шиптарске државе на Балкану.

Резолуцијом Савета Безбедности УН Србима је дата могућност да се брину о заштити своје културне и духовне баштине на Косову и Метохији, тј. дата нам је могућност, да сами бринемо о обнови од стране Шиптара срушених српских светиња. То је био, између осталих, један од фактора који је довео до стварања и нарастања проблема, сукоба, подела…

Током свих ових година спроводи се терор од стране шиптарског елемента уз прећутну сагласност, нажалост, европских и других снага у оквиру међународног војног и цивилног присуства на Косову и Метохији, против преосталих Срба и српске духовне и културне баштине (цркава и манастирa). Врхунац терора био је Погром изведен 17-18. марта 2004. године, наочиглед најсавременије наоружаних и обучених војника КФОР-а, са последицом да број порушених цркава и манастира достигне 156.

Европска Унија је затим понудила новац за обнову, уз захтев да у обнови учествују и рушитељи храмова Шиптари, поданици новостваране шиптарске државе на Косову и Метохији, под једнаким условима са страдалним Србима. То је најпре био театар апсурда: муслимани и безбожници да буду плаћени да обнављају православне цркве, које су исти они претходно својим рукама порушили. To, међутим, представља и пример потпуног националног понижења. Осим тога oтвара могућност да српске светиње постану ”косовска” баштина и власништво, културно наслеђе једне новостворене државе, протектората НАТО-а и Америке, која би осим трговине белим робљем, наркотицима и људским органима, могла тако да покаже и своје средњевековне ”косовске” споменике(!), једне државе која тражи привидно законити разлог постојања, осим ”права” оружја и НАТО-а.

Постојани циљ Запада у овом подручју био је и јесте стварање независне албанске државе на Косову и Метохији (у суштини протектората Запада). Данашња прозападна Влада Србије, иако се за унутрашњу употребу јавно представља као да не жели да призна независност Косова, у суштини, међутим, својим политичким деловањем (изјавама и делима) приступа ”меком” признању, са циљем да постане члан ЕУ. Преосвећени Епископ Артемије, ми његови сарадници и српски народ са Косова и Метохије супротстављали смо се и супротстављамо се овoм поданичком ставу Владе.

Преосвећени Епископ Артемије створио је све неопходне претпоставке како би се обнова српских светиња спроводила под српским вођством и надлежношћу. Овај став довео нас је у сукоб са Владом и са Западом (Америка, ЕУ, НАТО), који је деловао лукаво на штету српских националних, политичких и црквених интереса. Запад међутим није успео да надјача неустрашиви борбени карактер Преосвећеног Артемија и зато су прибегли светом архијерејском Синоду СПЦ, како би преко њега покушали да Епископу Артемију наметну своје планове.

Тако је дошло до прогона (постоји паралелно и прогон због верских убеђења, о чему ће бити речи мало касније) Епископа Артемија и свих који су му помагали, као и мене лично.

ПОЛИТИЧКО ГОЊЕЊЕ

Навешћу само неке од управних мера које су предузете против Епископа Артемија и његових сарадника од стране Српске Цркве, која у овом случају делује у изврсној сарадњи и договору са Државом и њеним органима.

1) Антиканонско и безаконо уклањање Епископа Артемија са катедре Епископа рашко-призренског и одузимање свих пастирских и управних надлежности у Епархији рашко-призренској одлукама светог Синода СПЦ (13.2.2010) и светог архијерејског Сабора (2.5.2010), без суђења и без пружања могућности да се брани пред измишљеним оптужбама и клеветама које су изнете. Уследила је затим и одлука којом је изгнан из Епархије рашко-призренске без могућности да борави у њој (оно што су годинама тежили а нису успели да постигну Шиптари, НАТО, УЧК, постигнуто је овим одлукама, тј. прогон Епископа Артемија са Косова и Метохије).

2) a) Проглашавање мене за кривог чак и у истражном поступку, који је у потпуности усвојио кривичну пријаву Српске Цркве без даљих испитивања. Тенденциозно и безаконо издавање међународне потернице против мене, са јединим доказом како постоје ”основане сумње” да сам оштетио интересе СПЦ. Због тога сам се oбратио Уставном Суду Србије а захтевом за укидање међународне потернице.

в) Флагрантно деградирање моје личности срамоћењем и изругивањем кроз медије (штампане, електронске и телевизијске) као неморалног и душевно поремећеног. Због тога сам био принуђен да поднесем тужбу против три штампана медија и једног Епископа (Атанасија Јевтића) као крајње средство одбране.

г) Наставак мог кривичног гоњења иако су ме сведочења сведока пред Судом у Београду, укључујући и сведока оптужбе, ослободила од сваке кривице. Сам сведок оптужбе (свештеник M.Чолаковић, 29.4.2010) изјавио је пред Судом да, иако не постоје никакви докази против мене, придружује се продужетку мог кривичног гоњења. И српско Судство је то прихватило!!

д) Одбијање српских Судских власти да прихвате мог овлашћеног адвоката да ме заступа као бранилац у гоњењу које је предузето против мене након кривичне пријаве поднете од стране светог Синода СПЦ (19.2.2010, кривичну пријаву потписао је Митрополит Амфилохије).

ђ) Тендециозно продужавање и одуговлачење истражног поступка од стране Суда у Београду. Од 19. фебруара до данас током истражног поступка није учињено ништа више од испитивања четири сведока. Није наређено вештачење за утврђивање истинитости оптужби које ми се стављају на терет, и то са циљем да би се што више продужио судски поступак, како би наставиле да фигурирају оптужбе које ми се стављају на терет и да се тако у свести јавности створи утисак о мојој кривици. Тако се у мом случају наставља пракса тоталитарних режима, која подразумева јавно срамоћење и дуготрајно држање осумњиченог у притвору пре суђења, како би јавно мњење формирало став да заиста постоји кривица осумњиченог.

3) Одлазак монаштва из Епархије рашко-призренске због њиховe солидарности са националним и црквеним деловањем Епископа Артемија. Пражњење манастира на Косову и Метохији има као неизбежну последицу њихову ”албанизацију”, имајући у виду и да ће српски народ, који је налазио подршку и ослонац у стабилном и чврстом ставу монаштва, неизбежно због ових промена напуштати заветну земљу.

4) Притисци на српски народ од стране црквених и државних власти да прихвати уклањање Епископа Артемија са катедре Епископа рашко-призренских (види додељивање Епископу Артемију награде за Видовдан 2010, а затим њено одузимање под притиском закулисних радњи од стране државних и црквених власти).

ЦРКВЕНО ГОЊЕЊЕ

1) Последњих година у СПЦ постоје новотарске теолошке струје које се супротстављају предањској Православној Теологији и црквеном животу, и којих су, нажалост, заступници и представници поједини Јерарси СПЦ.

Преосвећени Епископ Артемије и ми његови сарадници покушавали смо да богословским аргументима објављиваним у часописима и књигама извршимо богословску критику и да укажемо на теолошка скретања у овим теолошким струјањима.

Овакве оштре телошке разлике испољавају се у приступу темама као што су, рецимо, везе Српске Православне Цркве и Папске ”цркве”, или у односима Православних и Муслимана.

У том циљу објављено је више радова који су се супротстављали екумeнизму, новачењу у вери и језичким реформама у Цркви. У међувремену у једном периоду био сам главни уредник епархијског часописа ”Свети Кнез Лазар” који је чврсто и недвосмислено изражавао наше антиекуменистичке и отачке ставове.

2) Током више претходних година нашао сам се у оштрој супротности по црквеним и теолошким питањима са веома моћним Епископом у СПЦ Атанасијем Јевтићем, дугогодишњим професором на Богословском факултету у Београду. Већ више година он предњачи у деловању против мене. Врхунац тога било је јавно вређање и срамоћење моје личности преко телевизије и осталих медија током последњих 5 месеци са крајњим циљем мога деградирања и утицања на јавно мњење, како би се у наставку достигло до судских пресуда против мене. И све то док сам се у Грчкој налазио у притвору чекајући одлуку грчког Судства о мом изручењу.

3) Додатни елемент у црквеном прогону који трпим је превођење са грчког и мој потпис на међуправославном документу ”Исповедање вере против екуменизма”, који није био по вољи групи Јерараха СПЦ. Треба приметити да је oвај текст потписан од стране Епископа Грчке, Бугарске, Србије итд, од стране игумана многих манастира и од стране великог броја свештеника, монаха и лаика у Грчкој и у другим земљама.

У суштини постао сам мета зато што сам довео у сумњу, уз помоћ теолошких аргумената, богословску потврђеност увођених новачења и тако сам директно и јавно угрозио богословску опремљеност и ауторитет њихових носилаца, као што је претходно поменути веома моћни Епископ Атанасије Јевтић, али и неки други Јерарси (Амфилохије Радовић, Иринеј Буловић, такође професори Универзитета), који деле његове ставове.

Због свега претходно изнетог инсцениране су против мене оптужбе за тобожње финансијске злоупотребе и канонске преступе, које су затим довеле до покретања црквеног и грађанског судског поступка против мене.

За сада је окончан процес пред црквеним Судом, који ме је, након антиканонског суђења казнио троструком казном(!) (рашчињење, размонашење и одлучење), иако свештени Канони Цркве предвиђају као највећу казну само рашчињење (упадљива је острашћеност и мржња против мене).

Такође, суђено ми је у одсуству, и пресуђено ми је у одсуству, док сам се налазио у притвору у Грчкој чекајући Одлуку Врховног Суда Грчке о мом изручењу.

Што се тиче грађанског Суда, свети Синод СПЦ поднео је кривичну пријаву против мене Вишем Суду у Београду не приложивши ни један једини доказ до сада (види сведочење свештеника Чолаковића 29.4.2010, представника Синода СПЦ и сведока оптужбе против мене).

Јасно је да је постојао  смишљени и организовани покушај мог моралног и физичког уништења, прљање моје части и угледа, којој се међутим не види крај, с обзиром да је и сведок оптужбе и представник СПЦ свештеник Чолаковић изјавио да, иако не постоје докази против мене, не одустаје од мог кривичног гоњења. И српско Судство, које је од почетка подржало неодрживу оптужницу, наставља да ме гони без доказа.

Чему, питаће се неко, сва ова превара, уз сарадњу чак Цркве и Државе? Коме желе да се додворе? Који су мотиви? Коме служи све ово? Одговор нам даје специјални изасланик ЕУ и шеф Цивилне канцеларије на Косову и Метохији  Питер Фејт (чији је задатак спровођење Ахтисаријевог плана и што брже устројење новопроглашене ”државе” Косово), који је поздравио промену става СПЦ према својој јужној српској покрајини. Говорећи о стању на Косову и Метохији пред Међународним Одбором Европског Парламента 22.6.2010, Фејт је изјавио: ”Транзиција СПЦ према умеренијем приступу на Косову је такође још један позитиван помак” (http://www.eusrinkosovo.eu/?id=20&n=39).

Ако ово није политички прогон, шта је онда?

Ако бих дошао у Србију свa поменута безакоња добила би привид законитости. Моји гониоци би озаконили одлуке црквеног и грађанског Суда против мене и ја бих се нашао презрен, незаштићен и заборављен од света у некој мрачној и влажној ћелији српских затвора, једне привидно демократске земље, чији, међутим, судски систем није успео да пређе из стадијума тоталитаризма у стадијум демократије.

Закључујући, желео бих да приметим да тамо где се жртвује истина зарад тренутних интереса, било од стране Државе било од стране Цркве, тамо се дешавају злочини на терет заједнице или појединaца, као у случају Епископа Артемија, његових сарадника, монаштва и мене лично.

_______________

[1] Ефијалтис је издајник за време битке код Термопила, 480 г. пре Христа. Као заједничка именица ”ефијалтис” на грчком значи – ноћна мора, кошмар.

 http://www.mancr.org/2009-03-17-15-07-24/novosti-razne/120-2010-07-21-00-10-30.htm