субота, 24 јул 2010 07:36

Саопштење за јавност поводом текста објављеног на Званичној интернет презентацији Епархије рашко-призренске под насловом „И поред апела владике Артемија настављају се антицрквене активности одбеглих монаха“.

На самом почетку аутор текста наводи „да група одбеглих монаха из манастира Црна Река “наставља са антицрквеном интернет активношћу“ преко свог „сајта у егзилу“, користећи незаконито грб СПЦ и име Епархије рашко-призренске“. Као главни и одговорни уредник поменутог сајта тврдим да се не ради о „антицрквеној активности“ него о настојању да се не ћути пред лажима које се пласирају са свих страна укључујући и поменути званични епархијски сајт. Говорити истину није антицрквена делатност него дужност свих православних хришћана особито монаха. Ћутати пред лажима знак је пристајања на њих. Зато не можемо ћутати ма колико се наше излагање истине називало „антицрквеном делатношћу“. Онима који би да нас казнама ућуткају говоримо „Богу се треба покоравати више него људима“ (Дап. 5, 29).

Што се тиче коришћења грба СПЦ, он се налази на нашем сајту управо због тога што хоћемо да покажемо да смо верна чеда СПЦ и да смо тиме поносни. При томе није прекршен ниједан канон или члан Устава СПЦ.

Благослов за сајт нисмо тражили од свог духовника – Владике Артемија јер је управо он главна жртва невиђене неправде. То не мора да значи да смо постали непослушни свом духовнику. Човеку кога безаконо и крвнички туку лажима и клеветама са свих страна не треба постављати питање: Да ли нам је дозвољено да те бранимо? Зар није разумније притећи му истог тренутка у помоћ, тим пре ако је тај човек твој отац. Сајт www.mancr.org ће стога бранити истину без обзира на све претње.

Тачна је тврдња да је агенција, самовољно, без мог знања, променила шифре сајта пред одлазак због тога што није желела да се сајт препушта новој управи под новим Епископом. Питам аутора текста: Шта је у томе моја кривица?

Надаље се помиње и уплата Десанке Крстић за регистрацију сајта од 5. маја 2010. год. у износу од 130 еура и контакт са рашчињеним свештеником Драганом Сарачевићем из Аустралије, уз оптужбу да „црноречани имају активну везу и финансијску подршку од, расколничке, бивше СПЦ парохије у Торонту која је пришла грчким старокалендарцима“. Чињеница је да је Десанка Крстић уплатила новац за сајт али је чињеница и то да ми у том тренутку нисмо имали информацију којој Цркви она  припада.

У мору контаката које остварујемо преко меила, са људима које никада нисмо видели, признаће аутор текста, тешко је пророковати ко је расколник и каква ће нам осећања пренети у писму. Ако је истина да су поменуте особе прешле грчким старокалендарцима онда ја јавно молим и Десанку и Драгана да се врате у крило Српске Православне Цркве.

Молим и аутора текста да не превиди чињеницу да је за обнову цркава из „мартовског погрома“ СПЦ примила од јеретика (католика, протестаната, англиканаца...) много више од 130 еура и да то није сматрано преступом, као и чињеницу да многи Епископи СПЦ имају активну везу са јеретицима, чак се и заједно моле, противно канонима, па и то није нико осудио. У овом тренутку је изгледа најбитније да се објави Цркви то да су црноречани примили 130 еура од расколника, да су примили писмо од њих и да су због тога непријатељи Цркве. Ко има уши да чује нека чује и нека схвати сву безочност и слепило појединих људи из Цркве.

Што се тиче контаката са Архимандритом Симеоном и монахом Антонијем, драго ми је да могу да кажем, пред лицем свеколике српске јавности, да су они релативно чести. Са оцем Симеоном сарађивао сам у Грачаници краће време. Сарађујем и сад а сарађиваћу и убудуће јер знам да страда на правди Бога и да мој духовни отац има поверења у њега. Отац Антоније је мој сабрат и братски контакт са њим постоји и постојаће без обзира на последице. Сарадња са њима није ради стварања расколничке секте у СПЦ него ради објаве и одбране истине која је озбиљно нападнута.

Нека би дао Бог да и мене изазивачи немира у Цркви казне као и њих јер ми је савест чиста. Сваку такву казну у овом тренутку сматрао бих за благослов Божији. У томе би свакако ауторима оваквих удбашких памфлета помогла моја целокупна електронска пошта коју могу добровољно доставити на увид аутору да би имао што више аргумената за осуду.

Јавност би требала да зна и то да све што је објављено у удбашком памфлету Епархије рашко-призренске, плод је прислушкивања телефона и лоповског упада на лични меил а не „читања информација које су остале у компјутеру“.

Колико су оптужбе и судови таквих људи исправни и колико могу помоћи да се мир и једнодушност у Цркви врате нека свако просуди.

У сваком случају, сајт црноречког братства у егзилу ће и даље благовестити истину. Ако би он заћутао камење црноречко би проговорило. Амин.

Љуљаци

24.07.2010. године                             

Главни и одговорни уредник сајта

црноречког братства у егзилу

Јеромонах Наум (Мирковић)

http://mancr.org/2009-03-17-15-07-24/novosti-razne/132-2010-07-24-07-54-08.html