|
Слободан Д. Давидовић Неколико речи о уздарју на уздарје Владика Николај у свом делу ''Мисли о добру и злу'' каже на једном месту: ''Анализа убија љубав, зато је наука тако хладна''. После читања ''службеног и личног'' писма владике Иринеја упућеног владики Артемију, заправо анализе Малог уздарја владике Артемија владики Атанасију, прва помисао ми је била везана за овај цитат и гласила је: ''Анализа убија љубав, зато је писмо тако хладно''. Не бих желео да подробно анализирам ово службено, али ипак лично писмо, већ само да прокоментаришем неке његове делове.
Сам наслов писма је мало збуњујући ''службено и лично'', јер није јасно да ли је у питању једно писмо или су под једним насловом два писма. Дилему повећава разлика између онога што је наведено као предмет писма који гласи овако: Предмет: захтев да Информативна служба Српске Православне Цркве објави текст Мало уздарје: одговор на нападе епископа Атанасија и сам садржај писма, јер се у писму углавном блати лик и дело епископа Артемија на један, да прости сав културни и теолошко (по критеријумима епископа Иринеја и ''прочих'') неписмени свет, ''сладуњаво-кењкав'' начин. И одмах да ускликнем: Аферим, владико Иринеје! У којој стихири, или код ког Светог Оца, нађосте ову кованицу? Дакле, садржај писма је критика владике Артемија и оних који бране његов лик и дело. Писмо почиње са лекцијом из правописа владики Артемију да би се наставило са трактатом о ''интернет саборности''. Е ту нешто упада у очи. Како то да је на сајту СПЦ, који подједнако припада свим архијерејима, објављен одговор Митрополита Амфилохија на писмо епископа Артемија а није објављено писмо Епископа Артемија? И зашто епископ Иринеј као портпарол СПЦ није издао налог за објављивање писма, упућеног владики Атанасију, својим службеницима одмах по његовом приспећу него тек пошто је он написао своје писмо? Хоће ли писма владике Артемија увек морати да сачекају да неко одговори на њих да би била објављена? Ако је владика Артемије заиста једнак са осталим архијерејима како то да до сада ниједан његов интервју, а било их је заиста много, није објављен на сајту СПЦ, док се неким епископима објављује и оно што пишу на маргинама књига? Ко још може да порекне значај капиталног дела новије српске поезије изашлог из пера епископа Григорија, те самим тим и нужност објављивања истог на званичном сајту СПЦ? Слично се понашају и уредници сајта епархије рашко-призренске. И они су објавили писма Митрополита Амфилохија и епископа Иринеја али не и писма епископа Артемија већ су само на њих указали линковима. Толико о интернет ''саборности''. Sapient sat, илити на лепом српском - Паметноме доста. Из писма такође сазнајемо да богат знањем и одвећ сиромашан љубављу епископ Иринеј добија од владике Атанасија, судећи по цитатима, много словеснија писанија од оних која се објављују на сајту СПЦ. Не кажем да се слажем са изнетим ставовима (Боже сачувај!), већ оно што сам прво приметио јесте да у пар цитираних реченица нема ни једног од, нажалост, познатих термина које владика Атанасије износи на своја (да ли логодиарејична, питам се) уста од ''сувишка срца''. Не мало је приметна нетрпељивост и према свима онима који на било који начин бране ставове владике Артемија. Да ли је важно да ли текстове потписује један од Лазаревих или један из Лазаревца или један из цркве Лазарице? Није ли ''плетеније словес'' на пет страна митрополита Амфилохија на писмо од једне стране епископа Артемија и четрнаест страна ''јеже не појетсја в соборје'' владике Атанасија скрибоманија par excellence? Додуше, и владика Иринеј, иако оптужује само оне који бране ставове владике Артемија за скрибоманију, могао би се оптужити за исту због дужине овог писма само кад оно не би било двоједно - ''службено и лично''. Из писма сазнајемо и да поред скрибоманије владики Иринеју смета и кад неко призива у молитвено заступање и светог великомученика Артемија. Још и оне који призивају овог дивног светитеља оптужује за идолатрију а заправо проблем је у томе што је владика Иринеј сметнуо са ума да када неко ко је у свештеном чину страда постаје свештеномученик, а не великомученик, без обзира колико биле велике његове муке. Али очигледно да у својој заслепљености ''братском'' љубављу њему смета и сам помен имена Артемије. Писмо се завршава опет или (како то каже владика Атанасије а не Артемије) ''паки и многажди'', тј. ''опет и много пута'' (речи из једне од молитава у литургији Св. Василија Великог), држањем лекција владики Артемију, овог пута из латинског и свима познатим Quo vadis…. На крају овог мог писанија узећу слободу да проговорим уместо владике Артемија његовој ''браћи'' митрополиту Амфилохију, епископу Иринеју и умировљеном епископу Атанасију. Артемије: Браћо моја, волите ли ме више него остали архијереји? Амфилохије, Иринеј, Атанасије: Да, брате, ти знаш да те волимо. Артемије: НЕ ГОНИТЕ МОНАХЕ МОЈЕ. Слободан Д. Давидовић |
