Јереј Бобан Миленковић

ПАСИВНИ АТЕИЗАМ

-опасност за Цркву –

   Појам  ''пасивни'' aтеизам у себи скрива парадокс свакодневног живљења већине, формално, верног народа. Ма колико на први поглед био нелогичан и неприметан, непостојећи, ''пасивни'' атеизам уствари представља појаву толико присутну да је ми свештеници као проблем у свом апостолском раду и не примећујемо, јер нас она са свих страна окружује баш као и ваздух.

   Простије речено, појму ''пасивни'' атеизам, када је реч о, по форми, верном народу, најбоље одговара израз суштинска незаинтересованост за веру и стварна отуђеност верног народа од саборног, подвижничко-литургијског начина живљења у Цркви.

   Највећи део верног народа свој живот у Цркви заснива и испуњава на нивоу фолклорно-историјског односа у коме је довољно знати када је крсна слава коју су славили наши дедови, када је прва недеља поста, када ваља да се не једе мрсна храна да би се причестило, јер се ваља. Затим је довољно, по истом принципу, знати када је Божић, Велики петак и Васкрс, са свим попратним народним обичајима. Даље, неопходно је обратити пажњу и на дане када се славе велики Срби светитељи нпр. Свети Сава или Видовдан. Посматрано кроз призму фолклорно-историјског односа према вери, такође се и све молитве као и само Свето Причешће схвата као, иако најсветији ипак само, народни обичај, народна традиција.

   Празници постају изговори за чисто световна празновања и весеља, без жеље да се дубље уђе у њихов спасењски смисао, и молитвено саживљење са Христом Богочовеком кроз њих, Који је темељ свега.

   Пост је код једног дела народа схваћен не као време покајања, већ као форма неопходна за одржавање телесног здравља, попут дијете, на чијем крају стоји Причешће као гест човекове добре воље према Богу. Само се у траговима може наћи свест да је кршење поста грех и то само по питању поста непосредно пре Причешћа.

   Нема жеље да се истраје у преумљењу већ се само задовољава форма ради оправдавања весеља без Бога. У не тако давној прошлости у већини случајева свадбено весеље је било ради венчања, сада је обрнуто па је венчање само леп украс на породичном весељу. Украс који се по сили обичаја мора испоштовати. Тако је добрим делом и код крштења, опела, парастоса и крсних слава. Форма обичаја и закона је задовољена, тако да многи од нас свештеника, задивљени спољашњим сјајем транспарентне побожности, у већини случајева касно приметимо монструма који чучи иза маске побожности, која нам се показује.

   Догађа нам се да у цркви венчавамо пагане, и да за људе потпуно туђе благодати Духа Светог и заједници светих певамо ''Са светима упокој''. То је отуда што се живот у Цркви схвата и доживљава као нешто што може бити остварено у потпуности и без стварне вере у Христа Богочовека, мимо Цркве као Његовог Богочовечанског организма. То само доказује да је у наше време доминантна свеопшта секуларизација (посветовначење), о којој у својим делима говори митрополт Јеротеј Влахос проналазећи узрок истој у запостављању духовно-терапеутског метода Цркве, тј. искуства очишћења, просветљења ума и обожења, као ступњева духовног живота.¹

   На тај начин формално верујући, пасивни атеисти, себи одузимају могућност избављења од греха и смрти, јер се своде на границе времена и простора, без Христа Који једини победи смрт. Учешће у Господњој победи над смрћу подразумева исцелитељско очишћење човека од страсти, тј. од многоциљне бесциљности којом је човек у овом свету од демона заогрнут. У оваквом (палом времену и простору):'' То очишћење и исцељење јесте дело Цркве. Када Хришћанин учествује у богослужењима, а да предходно није прошао кроз животворно очишћење (а богослужења имају за циљ и човеково очишћење), онда он не живи истински унутар Цркве''². Истински живети у Цркви подразумева сарадњу са Духом Светим Који Цркву остварује као Тело Христово у времену и простору, а то значи подвиг. Подвиг сваког од нас по дару службе кроз коју се остварујемо, по дару Христовом, у Цркви као делатни сарадници Духа Светога. На крају тог подвига јесте Свето Причешће јер: ''Свето Причешће је оно чиме се аскетизам (подвижништво) Православне Цркве разликује од сваког другог ''аскетизма''. Сматрам га неопходним за човеков духовни живот и његово спасење. Међутим, да би се човек удостојио заједнице са Светим Телом и Крвљу Христовом, захтевају се претходне припреме које су са тим повезане''³. Управо је у том погледу улога свештенства занемарена, јер поједини од нас покушавју да своју свештеничку службу у Цркви осмисле кроз нешто друго уместо да народ припремају за сусрет и живот сада и овде у Господу Христу.

   Имајући у виду све напред речено долазимо до једног болног али тачног закључка: намеће нам се чињеница да је у нашој Српској цркви, богочовечанском организму, који у свету објављује Христа Спаса, Који осмишљава све видљиво и невидљиво, у великој мери  занемарена унутрашња мисионарска делатност. Очигледна незаинтересованост верних за дубље упознавање Православне вере, у великој мери има корена у недостатку неопходног знања⁴ и воље код самих свештеника да им покажу личним примером како је могуће сада и овде живети пуним хришћанским животом. Уместо да будемо град који на гори стоји ми, нажалост само по називу, духовни пастири пре подсећамо на со која је обљутавела и изједначила се са сивилом свакодневице.

   Формално вршење богослужења без осећаја за светост истога, уз многа скраћивања и прескакања молитви, нас свештенике са верним народом уместо да узводи ка молитвеном саживљењу са Христом и свима светима, низводи уствари у прелест у којој се такво назови богослужење претвара у формализам. То је отуда јер нема осећаја, а понекада, бојим се и врло мало вере да је Христос ту са нама и у нама. Не ретко се требе за потребе верних попут крштења, венчања, опела и др. од стране свештенства обављају и доживљавају као магијски чин, којим се испуњава форма неопходна за аутоматско деловање благодати на човеку, а свештеник за то добија материјалну надокнаду. Благодат која је неотуђива од сваког богослужбеног чина, требе, остаје претрпана народним, често пута и чисто нехришћанским обичајима и ритуалима⁵, јер са њом не садејствује и свештеничка поука и објашњење које просветљује таму незнања код верних. Уместо да на сваком месту и тренутку народ уздижемо ка Христу, ми се често прећутно стапамо са оним што народна душа по инерцији чини тражећи Бога.

   Речи проповеди у Цркви нам много пута, ако уопште има проповеди звуче празно и личе на отаљавање посла, јер им не следује и пример личног живота. Не може се верни народ лечити од сујеверја, а да се при томе читају непостојеће молитве, које верни траже по налогу врачара да им се читају у Цркви. Како је могуће указивати на светињу брака уколико се у приватном животу⁶ одобрава и афирмише предбрачно и ванбрачно саживљење мушкарца и жене?

   Евидентна је незаинтересованост дела свештенства за стварање и одржавање дубљег духовног односа са парохијанима, преко Свете Тајне Исповести и Духовног очинства. Као да заборављамо на чињеницу да ћемо Христу Богочовеку положити рачун за сваку поверену нам душу. Основни позив на покајање и међусобну љубав и праштање, врло ретко се чује у нашим говорима по црквама и другде где као свештеници морамо и требамо бити. То не чуди будући да је и између нас свештеника Света Тајна Покајања и међусобног јединства у љубави Христовој мало заступљена као и послушност духовном Оцу, ако га макар и формално имамо. Света Тајна исповести претворена је у нешто резервисано за оне који не могу да умру, јер су може бити много грешни или пак за оне који немају паметнија посла.

   Исто је и са Светим Причешћем које се са једне стране строго везује за одређене дане када је ''једино дозвољено'' причешћивати се, а са друге стране постоји схватање по коме се може причешћивати кад ко хоће, без обзира на евентуалну саблазан код оних других и обратно.⁷ Дозвољавамо себи луксуз да нам се верни деле на Павлове, Аполосове или Петрове, заборављајући да је Христос благовољењем Оца и силом Духа Светога једини животодавац за покајане људске душе. Као да не постоји свест о потреби и стварна жеља да верне приведемо Христу и као да нам је благодат свештенства наметнуто бреме које је тешко носити. И јесте тешко, не зато што Христов јарам није лак, већ зато што најпре не иштемо Царство Небеско да би нам се све остало додало. Најчешће радимо супротно, али Бог је милостив и дуго трпи не желећи на силу да нас приводи к себи, без обзира што понекада испада да човек живи само о хлебу.

   Искушења у свакодневном животу су велика и са свих страна салећу и саплићу нас свештенике у подвижничко-литургијском сведочењу Христа. Демон нам нуди на хиљаде оправдања и изговора за малодушност, за гомилање чисто земаљског блага⁸ и за међусобна трвења и незаинтересованост за верне. Међутим неопходно је не само веровати у Бога но и веровати Богу, да је реално и увек са нама, баш као што су то чинили и Апостоли и Свети Оци, јер иста је благодат на нама као и непријатељ пред нама, као и у њихово време. Непријатељ који је побеђен и немоћан уколико смо ми моћни у вери Христовој. По речима Светог Симеона Новог Богослова највећи јеретик је онај ко говори да је немогуће живети животом Светих Отаца и у овом времену, имајући при томе у виду стварно и стално Христово присуство и дејство са нама у све дане до свршетка века.

   Да ли смо ми са Христом или мимо Њега то од нас зависи, баш као што од нас зависи наше одређење да ли ћемо бити и остати борци за пуноћу раста човековог у Христу или ћемо себе претворити у генераторе пасивности и мртвила форме и обичаја. Сама форма без суштинског проницања у разлоге постојања човека и света не представља ништа. Да би прошли дубину рајског стања, надишли тренутак и самог стварања света и човека, и као слободни богови по благодати Христовој стали  пред престо Оца нашег вођени Духом Светим Господом Животворним, неопходно је да својим подвигом, речима и делима претекнемо крила и глас анђела у слављењу Господа. Само на тај начин моћи ћемо да будемо мало мањи од анђела⁹ славом и чашћу овенчани. Свештеник у овом свету није градитељ и утврдитељ светског поретка, већ рушитељ и уништитељ света без Бога, свеоружјем Христове Љубави коју поседује Пастир Добри ради свих и за све нас.

   САМО УНУТАР ЦРКВЕНО ПОКАЈАЊЕ, али прво код нас свештеника, може од верних  у Цркви отерати пасивност и незаинтересованост за спасење од греха и смрти. Другог нам пута осим пута смрти за грех и горду самодовољност нема уколико желимо да сами себе и једни друге са свима светима Христу Богу предамо јер је Он Једини Пут, Истина и Живот.

____________

¹Видети дело митрополита Јеротеја Влахоса: ''Православна психотерапија – наука Светих Отаца''- Београд 1998.г.

²Митрополит Јеротеј Влахос,ibid.стр.28

³Ibid.стр.21

⁴Знање не само академског већ оног које се више темељи на тајни узајамног познања, тј. које је плод препознавања Бога и човека кроз сусрет у Телу Христовом тј.Цркви.

⁵То је нарочито присутно у обредима везаним за умрле, опела и парастосе

⁶Тако неки од нас свештеника називају свој породични живот ''ван радног места Цркве''.

⁷На овом примеру  можда најбоље али и најпогубније долази до израза магијски или скоро магијски однос према Светом Причешћу.

⁸Где мољац и рђа тј.смрт царује.

⁹Интересантно је видети како ово место у Псалмима (Псалам 8,6), преводи Предраг Самарџић у свом преводу Псалтира са јеврејског језика. Самрџић уместо именице израза ''мало мањим од анђела'' преводи ово место са '' Учино си га мало мањим од Бога, славом и чашћу венчао си га.'' –Псалтир –јеврејско-српски, превод Предраг Самрџић, Београд 2003.год.

         Извор: Свети Кнез Лазар, бр 1 (45), Призрен - Грачаница 2004, (101-107)