Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

Књига о Цариграду

(Драган Вукић,  Цариград око васељене. Београд, 2009, 486 страница.)

Белешка о аутору штампана на унутрашњој страници  задње корице садржи  неколико биографских података аутора  Драгана Вукића одакле преносимо следеће:

Драган Вукић, Београд  1954, завршио богословски факултет  Српске православне Цркве у Београду. Као студент представљао је Српску православну Цркву, 1977 године на Конференцији о православном богословском образовању и на Генералној Скупштини Синдесмоса  (Савез православне омладине света) одржане у Женеви , и у 1980. у Финској.  Десет година је провео као уредник Православља, гласила српске Патријаршије. Затим, већ скоро пре тридесет година својој Цркви и вери почео је да служи вођењем ходочасника у обилазак српских манастира. Онда је групе српских ходочасника водио и у  духовне центре других православних народа. Са поклоницима је посећивао Цариград,  Свету земљу, Бугарску, Грчку, Мађарску, Румунију, Египат и Јордан. Пре скоро тридесет година Српска православна Црква му је поверила  управљање тек основаном поклоничком агентуром Доброчинство.  Као делегат српске Православне Цркве учествовао је у раду  конференције  “Поклоничка путовања” одржане у Москви фебруара 2009  године и као изврстан водич и организатор поклоничких путовања добио је  1991 године републичку награду “туристички цвет”,  као директор најуспешније туристичке агентуре, а 2001 награду као најбољи туристички водич.

Писац ових редова може потврдити да је Драган изврстан водич. Са групом поклоника из Београда  он и  његова супруга су ишли из Београда  за Крф. Путовање је обављено  у временском периоду  од  27. августа до 4. септембра 2003 године. Наши водичи су били Драган Вукић, директор Доброчинства и Игор Васиљевић његов помоћник који одлично говори грчки језик и познаје грчку историју и културу.

Наше путовање је било истински семинар о историји српске и грчке историје и културе. Од поласка из Београда до повратка, целим путем, Драган и Игор су  нам наизменично давали најдетаљнија обавештења о историји и култури места кроз која смо пролазили.  Када они нису говорили, слушали смо свирку српских патриотских песама и рецитација, као и грчких народних и религиозних песама.

Драган је имао прилике да ходочаснике више пута води у Цариград. Да би им помогао да што више науче о Цариграду, припремио је брошуру о том граду.  Осим тога,  добио је идеју да припреми обимну књигу у којој би изнео много више о Цариграду него што је то могуће у једној брошури.

Књига Цариград око васељене је остварење те идеје. Двадесет година је студирао изворе и прикупљао детаљне податке од којих је ова књига изаткана.

Бугарска научница Елена Бакалова, у свом веома кратком тексту о аутору  штампаном на унутрашњој страници предњих корица те књиге, пише: Књига Драгана Вукића је без преседана и нема се с чиме упоредити.  

И писац овог приказа сматра да је ова књига јединствена. Да би овај приказ приказао  сву лепоту и јединственост књиге морало би  се у њој навести  ако не сви, а онда макар један већи део детаља који ову књигу чине веома значајном и јединственом. Њена  богата  садржина обухвата теме религије, културе, уметности,  архитектуре,  догађаја,  славе и страдања Цариграда.

На почетку књиге је писмо Цариградског патријарха  Вартоломеја упућено Вукићу у коме му честита објављивање књиге. Одмах затим у тексту Реч аутора,  аутор објављује: Пре више од две деценије написао сам Водич о Цариграду и у њему укратко обрадио византијске и османске споменике Града, са жељом да буде  од користи нашим туристима ... Безмало две деценије, радио сам на избору и обради текстова за књигу о византијском Цариграду.  Кажем  књига, јер то није водич већ исцрпан приручник о историјском и културном животу једног града. (10) На две следеће странице Вукић именује велики број особа и установа којима је захвалан за подршку за објављивање ове књиге. ((11-12)  На страници 13 је на енглеском језику  превод једног кратког дела текста на српском Реч аутора. На страници 14 је крупнијим словима на енглеском језику изражена је захвалност  Фондацији А.Г. Левентис, госпођи Едми Левентис  и познатом филантропу америчком Србину Алекси Маћеском. Алекса  је помогао излазак ове књиге за успомену  на своје преминуле родитеље Ђорђа и Марту Маћески.  На истој страници, али не великим словима, Драган захваљује на енглеском језику  црквеним великодостојницима, библиотекама, манастирима  и музејима који су му ставили на расположење слике споменика које је у књизи  објавио.

   Вукићева књига Цариград око васељене упознаје читаоца са Цариградом много боље него једна посета Граду. Он не води читаоце у Цариград, већ Цариград приводи свима који буду читали књигу. Упознаје читаоце са најситнијим детаљима везаним за оснивање, постојање и пад Цариграда.  Вукићева књига о Цариграду сликовито и убедљиво  показује зашто је Цариград вековима био предмет и маште и похлепе.

Када се римско царство поделило на Западно и Источно, владар Источног царства Византије Константин Велики (324-337), саградио је престоницу Цариград на простору на коме је Вазас 660-659 године пре Христа  основао  град Византион, а  римски цар Септимије Север га је разорио. Цариград је саграђен на  месту где се додирују два континента, Европа и Азија, па се  Цариград налази и у Европи и у Азији. Константин је свој град, престоницу Византије назвао Нови Рим. Константинопољ је општи назив града, а Срби га зову Цариград јер је и царски град и цар градова.   Док је стари Рим грађен деценијама и столећима, Нови Рим, Цариград саграђен је у току од  само шест година, 324-330.

Књига  Notitia  urbis Constantinopolitanae  из 5. века представила је списак грађевина  састављен отприлике сто година после оснивања Цариграда. Престоница је имала 322 улице, 8 јавних и 153 приватних купатила, 5 житница, 8 аквадукта и цистерни, 14 цркава, 14 палата и 4,388 кућа величине вредне помена. Ако се узме да је свака кућа имала 25 становника, добија се број од 109.700 становника. То је безначајан број у односу на број слугу и робова који су живели у тим кућама.  Обично се процењује да је тада Цариград имао између 500 и 600 хиљада становника. (35)

Становници Цариграда су били  припадници разних нација, народи разних вера и језика.  У њему су живели Грци, Јермени, Сирјани,  Ломбардијци, Енглези који су били познати као Варанги, Данци, Амалфићани, Франци, Јевреји и Турци.  Свака национална група је имала део Цариграда где су припадници те групе били  насељени. 

И владари Византије су припадали разним  династијама, као Палеолога, Комнена, Македонска. Углавном су сви владари Византије доприносили развијању града грађењем верских и културних објеката.  За време владавине Теодосија I (408-450) био је значајан период обнављања и грађења. Он је на месту где је до године 404 била црква свете Софије, која је била  предмет  дивљења целога света (39) али је 440 године разорена, саградио нову цркву посвећену  светој  Софији.  Његова сестра Пулхерија је много поштовала Богородицу, па је Теодосије ради тога у Влахерни подигао цркву посвећену Богородици. Проширио је и реновирао Велику школу коју је основао Константин Велики.

Васељенски сабори су, како је познато, сви одржни на  територији Византије, а не у Риму.   За време Константина Великог одржан је први Васељенски Сабор  325 године у Никеји.  Други Васељенски Сабор одржан је 381 године у Цариграду. За време Теодосија је одржан Трећи васељенски сабор  431. године у Ефесу.  Четврти васељенски сабор је одржан у  Халкидону године 451. Јустинијан I је сазвао Пети васељенски сабор који је одржан у Цариграду 553. године. Шести васељенски сабор је одржан у Цариграду за време владавине Константина IV и заседао  је од  7 новембра 680 до 16. септембра 681. Седми васељенски сабор је  одржан 787 године у Никеји.

Иако је време владавине Јустинијана (527-565)    било време побуна и невоља, ипак је остало забележено као најблиставији период Византијских царева и најлепше странице у летопису Цариграда (36).  Приликом побуне која је избила 525. године било је  пљачке и паљења, тако да је и црква свете Софије изгорела.  Предузете су обнове изгорелог и порушеног. Цар Јустинијан је такође подигао цркву  свете Ирине, светих апостола Петра и Павла, светих Сергија и Вакха, и светих апостола. (38)

Невоље и страдања народа у Византији нанели су и цареви иконоборци. Цар Лав III који је био спасилац Цариграда 717-718 године почео је гоњење иконопоштовалаца. Врхунац иконоборства био је за време Конастантина  V (741-745). (49) Иконопоштовање најревносније су бранили монаси. Због тога су иконоборци према њима били најсуровији. Један од најпоштованијих подвижника био је  св. Стефан, монах манастира св. Аксентија наспрам Цариграда. Батинали су га, бацили у тамницу, везаних ногу вукли га по Граду. Св. Стефан је у тамници затекао 349 монаха. Многи су били без о   чију, носа, руку и ушију. (49)

Царица Ирина, која је поштовала иконе, сазвала је Седми васељенски сабор године 787 који је одржан у Никеји. Почео је  24. септембра 787, а последња седница Сабора је одржана 13, октобра 787.  На сабору је васпостављено поштовање и коришћење икона. 

Цар Лав V, у намери да обнови иконоборство, сазвао  је 815 године сабор  који је одржану цркви свете Софије.  На овом сабору одбачене су одлуке донете на седмом васељенском сабору, а потврђене одлуке иконоборачког сабора одржаног 754 године. (50) Крај иконоборства је био 842. године за време царице Теодоре која је управљала Византијом уместо свог малолетног сина Михајла.  

Византија је често страдала од земљотреса. Тако је године 525. страшно пострадала од земљотреса. Страшан земљотрес 740 године оштетио је градске бедеме. (48) У ноћи између 1 и 2 марта 1354 године земљотрес је видно оштетио бедеме Цариграда. (89)

1346 године  је земљотрес снашао Цариград и том приликом је оштећена црква свете Софије.  Велики московски  кнез послао је новац да се црква оправи, али је  Јован Кантакузен новац потрошио на  изнајмљивање  турских плаћеника да се  у грађанском рату који је беснео  боре на његовој страни.  

Цариград је страдао и од куге.  Године 542. била је страшна епидемија куге.  На почетку епидемије умрло је 16.000 особа. (41) Једна од две највеће епидемије куге задесила је Цариград 1347, а 1348-1350 године погодила целу Европу и однела једну половину укупног европског становништва. (85-86) Становништво Цариграда је према једном европском сведоку сведено на једну деветну. (86) Становништво Цариграда је знатно проређено  1361-1362 када је куга харала по Граду. У временском периоду 1348-1411, Цариград је девет пута страдао од куге а глад је трајала годинама. (191)

Извор невоља становништва Цариграда су биле опсаде и напади непријатеља. Године 619 Авари су опустошили околину Цариграда и преплашили становнике. Од многих напада на Цариград ниједан није био тако разоран као опсада Авара и Персијанаца у лето 626.  У опсади су учествовали    400 бродова из Александрије и 360 из Африке. Укупно су имали 1,800 бродова . (46/47)   Године 813 бугарски хан Крум је био пред капијама Цариграда.

Вукић  мирно и савесно износи историјат византије и крсташа. Чак и онда када описује зверства крсташа, он не показује  мржњу већ само износи чињенице.  Пред читаоце речима сликовито приказује  злочне оних који су на одећи носили крст, а њихова зверства према грађанима Цриграда била су свирепија од нехришћанских пљачкаша.

 На сабору у Клермону одржаном 27. новембра 1095 године, папа Урбан II упутио је позив хришћанима у Европи да пођу у рат за ослобођење Јерусалима.   Идуће године окупила се огромна војска под именом крсташи и тада је почео Први крсташки рат.  Показало се да ослобођење Јерусалима није био једина мотивација крсташа.  Свакако да је међу њима било искрених и побожних хришћана. Али било је и оних који су пошли у тај поход знајући да ће имати прилике да пљачкају.

У бележници неког анонимног крсташа је записано: Константинопољ је најотменији од свих градова римског царства. (65) Према процени и крсташа и других, једна трећина злата и сребра се налазила у Цариграду.  По другој процени у Цариграду се налазила  једна половина или чак и две трећине  злата и сребра света.  У Цариграду су постојале многе мраморне цркве  чија је унутрашњост била украшена златом и сребром. 

Други  крсташки рат је почео 1147 године. Покренуо га је цар Конрад III који је са трупама које је предводио стигао у Цариград 11. септембра, а   Француски краљ Луј VII је стигао са групом крсташа  4. октобра 1147.

Изгледа да је крсташе више привлачио богати Цариград него Јерусалим. У овом рату  било је много јасније да су неки крсташи били покренути не судбином  Јерусалима већ  могућношћу  да пљачкају.

Трећи крсташки рат је на позив папе Геригорија  кренуо да ослобађа Јерусалим, кога је 2. новембра 1187 заузео Саладин I.

Кроз читав 12. век Цариград је био богат и леп град, царски двор блистав и раскошан, докови и базари пуни робе, а на византијског цара се гледало као на моћног владара. (67)  Ситуација је била измењена после најезде крсташа Четвртог крсташког рата.  Године 1198 изабран је за папу Иноћентије  ИИИ. Он је покренуо Четврти крсташки рат који је продубио јаз између већ подељеног Источног и Западног хришћанства.

 Крсташи су кренули за Јерусалим али нису до њега стигли.  Пут их је водио у  богати Цариград.  17. јула 1203 крсташи су освојили Цариград. Вилардуен описује запрепашћење крсташа када су угледали царицу градова и нису могли да замисле да у читавим свету постоји тако богат град. (69)  Хорде крсташа из Венеције запалиле су куће у четврти Фанар и ватра је уништила у  пространој  долини све што јој је било на путу до двора  у Влахерни и Евергетијанског манастира. Император Алексије III побегао је  у Никеју.

У Цариграду је долазило до сукоба између крсташа и становника Града.  Грађани су  18. августа 1203 спалили латински кварт Цариграда у срxби противу крсташа који су сваким даном све више господарили Цариградом. (69). У ноћи 19/20 јануара 1203  група Фламанаца, Пизанаца и Венецијанаца изазивају  вероватно највећи пожар у Цариграду. (69)  Крсташи су спалили и малу xамију која је била подгнута у Цариграду. Муслимани, потпомогнути својим суседима хришћанима, озлојеђени  спаљивањем њихове четврти,  узвраћају Латинима. Побеснели Латини  онда подмећу пожар  дуж Парме.  Ветар који је био доста јак распламсао је пожар тако да је захватио најнасељенији део Града.

Крајем јануара 1204 године грађани Цариграда су се побунили против Алексеја IV који је сарађивао са крсташима.   Изгубио је и круну и главу.  На престолу га је наследио Алексије V Дука. Крсташи нису више имали стрпљења. Решили су сами да наплате своја потраживања.  ... запалили су грађевине на обали између њих и Грка и Градом се проширио пожар који је трајао ноћ и дан, 12 и 13 априла. (69)  То је био трећи пожар откад су крсташи ушли у Цариград.  Цар и патријарх су  побегли 12. априла у Никеју. Три дана и три ноћи пљачкан је најбогатији град света. (70) Док га крсташи нису освојили  Цариград је био највећи музеј под ведрим небом. (70)    Венецијанци пљачкају све што им до руку дође и плен шаљу у Венецију.  За разлику од њих, Французи и Фламанци су били обузети страшћу за разарањем. Јурили су улицама града у гомилама, упадали у палате, цркве, манастире, куће, узимали све што светлуца, а оно што нису могли да понесу уништавали су. Уморни освежавали су се у винским подрумима, а затим опијени задовољавали су своје страсти силовањем и убиствима. Света Софија, крунидбени храм византијских царева и саборски храм васељенских патријараха, био је место највећег светогрђа. У храму  коме су  се  дивило васцело  хришћанство, пијани војници цепали су свилене засторе и растављали на комаде велики сребрни иконостас, газили по светим књигама и иконама.  Из олтара у коме су свештеници вршили богослужења допирали су скарадни гласови, а лака жена постављена је на часну трпезу. Овако светогрђе неће превазићи ни Османлије када су два и по века касније заузели Цариград. Баханалије и пљачка трајала су три дана, све док велелепни царски град  лишен сјаја и лепоте није постао ругло. (71).

И код свих православних народа, а особито код Грка постоје и писмена и усмена предања о овим варварствима која су починили хришћани  накићени крстом.  Ипак, мислим да се она највише памте код Грка.

Крсташи нису ни мртве оставили на на миру. Никита Хонијат сликовито и живописно пише у својој Историји и о пљачки и погрому Цариграда: Пошто су отворили гробове царева који су сахрањени у цркви Светих Апостола,  током ноћи све су их свукли и ако је иједан  златни  украс, бисер или драги камен још увек остао у  њиховим гробницама, они су га безбожно отели. Када су открили леш цара Јустинијана који је вековима остао, чудили су се. Али нису се уздржали пљачке његових гробних украса. Можемо рећи да ови Западњаци нису штдели ни живе ни мртве. (71)

Неке иконе и уметничка дела која нису уништили иконоборци, сада су крсташи претворили у прах. Никита Хонијат примећује: Чак и Сарацени су милосрдни и благи у пређењу  с овим људима који носе на раменима Христов крст. (72)

Када је папа Иноћентије, који је благословио овај крсташки подухват,  сазнао за сва ова дивљаштва и светогрђа упутио је прекорно писмо Балдуину и прекорио крсташе за њихова недела. Нарочито им је замерао за пљачкање чак и светих храмова. Своје писмо завршава речима: Ви сте се, немајући никаквог права  ни власти над Грчком, непромишљено удаљили од наше чисте намере, устремивши се не на ослобођење Јерусалима, него на освајање Константинопоља. И није вам било доста што сте потпуно опљачкали цара и мале (обичне) и велике (великодостојнике),

него сте пружили руку и на црквену имовину.  А што је још горе, опљачкали сте њихове светиње, односећи с олтара сребрне табле, уништавајући ризницу и узимајући за себе њихове иконе, крстове и реликвије. Због свега тога Грчка црква одбиће да се врати апостолском престолу, јер је осетила од стране Латина само окрутност и ђаволска дела и била би у праву да се односи према нама са гађењем, као према псима. (73)

   Ниједан докуменат из тог времена није могао да обухвати појединачно извештај шта су све крсташи опљачкали.   Ипак, постоје документи који макар глобално наводе шта је или колико је опљачкано.  Вилардуен описује богатство плена:  Плен је био толико велики да нико није могао да каже где је његов крај.  Злато и сребро, посуде и драго камење, свилена одећа, хермелин и најпробраније ствари  које се могу наћи на земљи. Откако је света, ни у једном граду није добијен толики плен. (73-74)

Вилардуен ни једном јединим речју није поменуо пљачку Свете Софије ни  патријаршије.  Вукић  напомиње да је Вилардуенова хроника политички тенденциозна  и да јој је сврха и циљ да пред историјом оправда поступке према Цариграду и Византији оних  чији је задатак био ослобађање гроба Господњег.

Цариград је постао седиште Латинског царства (1204-1261) под заштитом Венеције и папе. (75)  Крсташи су се договорили да латински цар буде из франачких редова, а патријарх да буде Венецијанац.  За цара је крунисан Балдвин, гроф Фландрије, а за патријарха је постављен Тома Морозанин. Он је био само ипођакон, али су га брзометно догурали до чина патријарха.  Био је  послушник папства које је намеравало да  помоћу њега потчини све православне народе на Балкану.  И док је у  Цариграду био цар узурпатор Балвин,  законити цар Теодор И Ласкарис је царовао у Никеји.

Крсташи су рушили православне цркве и манастире, али су  најмање 20 цркава и 13 манастира користили за латинска богослужења.

До 1204 године, у Цариграду се налазила највећа колекција моштију светитеља и друге  светиње. Оне су биле донете из Јерусалима и Александрије. Крсташи су били веома похлепни на то благо.  Неки су опљачкане реликвије слали на Запад, а неки су их продавали у Цариграду.

Западњаци нису толико  ценили уметничка дела, злато, драго камење колико су ценили мошти  светитеља. (75)  Највећи број оних који су грабили реликвије нису то чинили из побожности већ из меркантилистичких  побуда.

   У пожарима који су у Цариграду беснели када су у њему гоподарили крсташи, уништена је једна шестина или трећина града. Православне цркве које нису биле порушене и у којима су одржавана богослужења, латински патријарх је затворио јер је одбијено да се у њима његово име помиње на богослужењима.

Напади на Цариград су се догађали и док су Латини њиме владали. Тако је године 1235 војска Никејског царства, помогнута од бугарске војске опседала Цариград.

За време владавине Балдуина II Куртенеа (1228-1250) у Цариграду влада оскудица и очајање. ( 77)  Беда и немаштина је стварала безакоње. За време његове владавине  Латинско царство доживљава свој крај.  Године 1258 или јануара 1259, Михаило VIII Палеолог (1259-1262) прогласио  се за савладара младог Јована IV Ласкариса (1258-1261).  Алексеј Саратигопул  заузима Цариград 25 јула 1261. (77-78)  (81) 

Јована Кантакузена, који је изнајмио турске плаћенике  у борби противу свога супарника,  неки криве да је тиме отворио врата Турцима да уђу у Европу. Да ли је то тачно или не, нећемо у то улазити, али да од онда почињу турска освајања Европе се не може порећи. Године 1354  султан Оркан упада у Европу. Те године његове трупе заузеле су Димотику. Године 1362 Једрене (Адрианаполис), највећи град Тракије пада у турске руке, и Мурат И га проглашава својом престоницом.   Године 1371 је била битка на Марици, на српској територији и погибија три брата Мрњавчевића, Вукашина, Угљеше и Гојка. После судбоносне битке на Косову 1389 године,   отпочиње петвековно ропство  Срба под Турцима. Под власт Турака били су и Грци и Бугари.

Запад није показивао интересовање за судбину православних нација које су Турци поробљавали. Цар Јован Палеолог, син савојске принцезе, затражио је помоћ европских хришћана да би сачувао царство. Провео је две године у Европи молећи папу и европске владаре да спасу Византију, а да би обезбедио подршку Рима, предложио је папи споразум о уједињењу  две Цркве и свечано је признао унију, што је забележено као лични чин. (90)

Амбиција Бајазита, сина  Мурата И, који је погинуо на Косову 1389 године,  била је да освоји Цариград.  Када је 15. II. 1391 године умро Јован  В, његов син Манојло Палеолог побегао је из Бурсе у Цариград и прогласио се царем и владао од 1391 до 1425. (91)  Бајазит је опседао Цариград од 1399 до 1402. Најезда Монгола прекинула је опсаду. У битци  код Ангоре, Монголи су потукли Бајазита,  одвели га у заробљеништво где је и умро. После његове смрти настала је борба за престо његова два сина, Мусе и Мехмеда  I.  Муса је 1411 године опседао Цариград.  Његов брат Мехмед I  (1411-1421) га је, уз помоћ Византије и Србије потукао.  Султан Мурат II (1421-1451)  је 1422 године напао Цариград кога је бранио Јован VIII, син и савладар Манојла II. Султан је 6. септембра 1422 године почео повлачење  и прекинуо опсаду Цариграда. Манојло је умро 21. јула 1425 као монах Матија. 

Јован VIII је полагао наду на Запад.  Када је папа Евгеније IX сазвао сабор у Фиренци на коме је требало да дође до остварења уније између римокатолика и православних, Јован је отишао да присуствује.  Јованова нада и очекивање су били узалудни. Папство је сматрало да не треба пружити помоћ Византији противу Османлија док се православна црква не приклони папи, а тада би могао да крене крсташки поход у помоћ Цариграду. (97) Сабор у Фиренци је завршен  јуна 1439.  Сви православни делегати осим Марка Евгеника  су  потписали акт о уједњењу (98).

 У Цариграду је прихватање уније дочекано са незадовољством. Акт о унијије прочитан је  14. фебруара 1440 године у цркви Свете Софије,  а то је само довело до раздора и побуна. У Цариградској палати  Ксилала од августа 1445 до новембра 1446. године вођено је 15 јавних расправа између  Лапачија, епископа Кортона и Георгија Сколарија, тада царевог секретара и општег судије Ромеја. Ове расправе су показале дубину јаза између Истока и Запада, као и спремност највећег дела престоничког становништва да, ако треба, и умре али у вери православној. (98)

Османлије су се опет појавили пред Цариградом јуна месеца 1448.  Те године, на дан 31 октобра преминуо је Јован VIII  Палеолог. Населедио га је Константин XI  Драгаш Палеолог (1449-1453)  коме је било суђено да испише последње странице Царства Ромеја и својом смрћу стави крст на Византијски миленијум. (98)

Ситуација у Цариграду се стално погршавала. Да би дошао до неопходних прихода, Константин XI је увео нове порезе на увозну робу.  Већ 4. августа 1450 године, стигла је из Венеције делегација  и уложила оштар протест противу опорезовања. Константин се правдао да је благајна празна а потребе  да су огромне, али делегација није прихватала то правдање.

Мурат II је вршио припреме за освајање Царграда. 1452. године почеоје изградњу тврђаве на Осиматону (сада  Бебек).  Тврђава је саграђена у рекордном времену од 15 априла до августа 1452 године.  Да би ослободили место за изградњу тврђаве, Османлије су  порушили неколико цркава, а мештани Грци који се се побунили, били су масакрирани. (100)

Док је Мурат  II вршио припреме за освајање Цариграда,  цар Константин XI  покушавао је да организује одбрану.  Обраћао се европским владарима, али једино  је Алфонсо В од Арагона и Напуља показао неку заинтересованост, али конкретно није ништа учинио.

Султан Мурат II је због своје старости и болести одустао од освајања Цариграда. Умро је 13 фебруара 1451. Освајање Цариграда је само одложено, али не и  одлука о заузимању. Мурата II је наследио син Мехмед II који је остварио жељу и сан неколико османских владара, заузео Цариград и закитио се титулом Освајач.

 Константин је знао и то да би му наклоност папе можда обезбедила помоћ неких европских владара.  Дозволио је да у Цариград  дође  26. новембра 1452 Исаија, некада митрополит Кијевски који је после уније у Фиренци постао римокатолички епископ. Он је у Цариграду  пропагирао унију.  

Константин је, не из убеђења већ ради потребе прихватио унију. После свете литургије у Светој Софији 12. XI. 1452 у присуству цара и двора прочитане су одредбе фирентинске уније. (101) Године 1453, у Цариград  су стигле две ђеновљанске лађе са 700 вјника али било је и доцкан и мало. Цар Константин Драгаш Палеолог, пошто се причестио у Светој Софији, у палати Влахерна опростио се са свим укућанима тражећи опроштај и свима праштајући. (105)

 Драган Вукић, наставља приповедање тако живописно као да  је био очевидац: Освануо је уторак 29 мај 1453 године, празник  светог Теодосија. Цар последњи пут напушта палату Влахерну и  одлази  у вечност и бесмртност.  Почео је јуриш на престоницу. Зурле и таламбаси, као и хиљаде поклика запарали су небо, огласили су се и топови. (105)

Цар није само командовао браниоцима престонице, већ је и сам учествовао у борби. Историчар Критовул оставио нам је ово сведочанство: Цар Конастантин је умро борећи се. Сам је одабрао своју судбину, поделивши је са својом отаxбином и својим поданицима.  (105)

Победничке османске заставе залепршале су се на кулама Влахерне.  Опијени победом османски војници су кренули у пљачку.  Хватали су становнике Града и везивали их конопцимпо по двојицу. Жене су такође хватали и везивали их гајтанима.  Нису водили рачуна о сталежу и старости заробљених.

 Настала је безобзирна и систематска пљачка цркава, манастира, приватних кућа и палата. (105) Један број становника Цариграда бежао је према хришћанским бродовима и неки су успели да се у њих укрцају.  Света Софија је била пуна народа који је потражио спас у Великој Цркви. Пошто су провалили врата, Османлије су су продрли у цркву,  а извори су забележили страхоте које су се тада десиле. (105)

Турски војници су пронашли леш цара Константина Драгаша. Позналису га по пурпурној обући украшеној двоглавим орловима. Одсечена му је глава и истога дана набијена на стуб Августеон како би показали Грцима да више немају цара. После тога у скупоценој кутији обишла је муслиманске дворове како би свима објавила победу ислама над Царством Ромеја. (106) Султан Мехмед II, опијен и победом и алкохолом наредио је да се погуби  Лука Нотарас са синовцима и зетом. (106)

Пад Цариграда у руке Османлија  потресао је цео хришћански свет.  Датум пада, 29. мај 1453 означавао је и означава трагичну прекретнцу и светској историји.  

Када је Цариград изгубљен за хришћанство, настале су похвале и тужбалице. Византијски писци су  у својим похвалама величали славу и моћ Цариграда, богате и велике престонице на Босфору.  Некадањи Нови Рим прослављан је као Нови Јерусалим. У Граду је било много културних објеката,  много цркава и манастира и много реликвија. Процењује се да је у византјској престоници било око 3,600 релквијара са моштима 476 светитеља. (118)  Сам Град је био посвећен Богородици. У Патмоском житију Константина Великог, који преносе бројни историчари почев д 9. века, пише  да се Христос појавио  пред царем Константином на милвијском мосту  и заповедио  подићићеш Град за моју мајку, Богородицу Марију, на излазећем сунцу на месту које ћу ти показати. (131)

Односи између Цариграда и Срба постојали су  од давнина. Некада су били пријатељски, а некада непријатељски. Сукоби Срба са  Византијом изазвани  борбом за самосталност  испунили су  11. и 12. век. Српски владари тога периода одлазили су у Цариград принудно, побеђени снагом византијског оружја, да увеличају тријумфални улазак у престоницу цара победника и да би били на оку царева Ромеја. (157)  Војислав (Стефан Војислав) зетски кнез (1036-1050)  био је први срски владар који је имао сукоб са  Византијом.  Њега византијски извори идентификују као Србина, Травуњанина и Дукљанина.  Он је подигао устанакп ротив Византије који је угушен крајем августа 1036. Војислав је као заробљеник одведен у Цариград. Годину дана касније побегао је из Цариграда, стигао у Дукљу и опет подигао устанак крајем 1037 или почетком 1038.

Краљ Бодин (1081- око 1101) , син кнеза Михајла, а унук Стефана Војислава је, подстакнут од Македонаца, такође устао против Византије.  Заробљен је на Косову и одведен као заробљеник у Цариград. Његов отац Михаило га је откупио.

Велики жупан Вукан, владар Рашке и његов брат Марко су се одупрли Алексеју I Комнену када је овај напао Рашку.  Недовољно јак да се одупре јачој византијској војсци, Вукан је преговарао са  Алекесејем.  Ана Комнена пише: ... и радо предаде цару као таоце своје синовце по имену Уроша и  Стефана Вукана и остале, њих до двадесет на броју. И њих је судбина одвела у Цариград. (157)  И велики жупан Деса, који је на власт дошао 1154, побеђен је у сукобу са царем Манојлом I Комненом који га је као заробљеника  држао под стражом у Цариграду у  дворцу. Успео је да побегне и вратио се  у Рашку. Верује се да је умро у Требињу и да је сахрањен у манастиру светих апостола Петра и Павла.

Велики жупан Стефан Немања  устао је противу цара Манојла I Комнена 1172 године. Увидевши да нема изгледа на успех у борби са многобројнијом и моћнијом византијском војском, отишао је у логор цара Манојла и предао се.  Одведен је  у ропство  и учествовао је у тријумфалном уласку цара Михајла I Комнена у Цариград. У триумфалној поворци Стефан Немања је корачао понижен , с ужетом око врата и мачем у левој руци. (158)  

Немањин син Растко, свети Сава, одлазио је у Цариград у сасвим другом распложењу.  Два пута као угледни светогорски монах, а трећи пут као  бивши архиепскоп Српске и поморске земље. (158) Краљ Милутин је имао велико поштовање за Византију и за Цариград.   О њему, који је био велики  задужбинар,  архиепископ Данило пише: У самом граду Цариграду у месту званом Продром... начини многе дивне и прекрасне палате , и постави ксенодохије, тј. болнице. (161) Он није само сазидао зграду болнице већ се постарао и за лекаре и болничко особље. Данило пише:  И многе веште лекаре нашавши,  даде им много злата и што им је на потребу,  да непрестано  надзиравају  болеснике, лечећи их. (161)

Свога за казну ослепљеног сина Стефана (Дечанског)  и његову децу Душана и Душицу  краљ Милутин је послао у Цариград своме тасту Андронику II Палеологу.

Угледног  хиландарског  игумана, а касније архиепископа Никодима су краљеви Милутин и Драгутин, а и сабор послали у Цариград 1313 године да посети патријарха Никона и  цара Андрника II. Његов задатак је био да постигне измирење између браће, краља Миутина и краља Драгутина. И архиепископ  бањски  и хумски Данило II  (1324-1338) је посетио Цариград.

Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара био је два пута у Цариграду, једном 1402 а други пут 1410..

И Руси су имали  односе са Византијом и Цариградом.  Када је кнез Владимир одлучивао коју религију да прихвати и он и нација, послао је делегацију у Цаиград. Изасланици су присуствовали светој литургији у Светој Софији и по повратку поднели овај извештај Владимиру:  Нисмо знали да ли смо на небу или  земљи, јер сигурно нема таквог сјаја и такве лепоте на ма ком другом месту на земљи. Не можемо да Вам то опишемо , само  знамо да Бог тамо станује међу људима а и да њихове службе Богу   надмашују службе васколиког другог света. Не можемо да заборавимо ту дивоту. (165) Овај извештај је утицао да се Владимир определи за православље.

  Теодосије, оснивач Кијево-Печерске  Лавре посетио је Јерусалим и Царигад.  У Цариграду се замонашио Добриња Јадрејкович или Андрејкович из Новгорода замонашен је у Цариграду. Игњатије из Смоленска био је у Цариграду 1382-1392.  Ово су били мирни и добри односи, а било их и непријатељских, тако да су неки  руски кнежеви опседали Цариград.

Пад Цариграда у руке Османлија 1453 болно је одјекнуо  и  на Западу.   Многи су то доживели  као велику несрећу целог хришћанаства.  Знали су његову вредност, његову лепоту, његов значај за историју и културу хришћанске Европе. (171) Писци на Западу, а још више на Истоку оплакивали су Цариград  у  својим књижевним саставима. Матеј Евгеник, брат  ефеског митрополита Марка Евгеника, написао је  око 1460 велику монодију (тужбалицу)  Заузимање великог града у којој приписује пропаст града онима који су потписали унију у Фиренци и жртвовали чистоту православља зарад световних интереса. (189)

Света Софија је била најраскошнији православни храм, круна византијске архитекруре  и понос Грка. Њено претварање у xамију, 1 јуна 1453, означило је Грцима губитак слободе. Из те несреће рођена је свехеленска туга, из које су никле тужбалице које ће певати цео грчки народ и кроз њих се спомињати некадашње славе и величине, а да би сaчували дух и веру православну. (190)

Међу византијским писцима који су оплакали Цариград у својим саставима су Дука,  Лаоник Халкокондил, Портије Сфранцес Калист Андрионик, Матеј Камариот и Јован Евгеник.

Пад Цариграда имао је одјека и у  Србији која је пре Цариграда имала судбоносну битку противу Османлија на Косову 1389.  Постала је вазал Турске али је још извсно време имала своје владаре  Син кнеза Лазара, Стефан Лазаревић учествовао је као вазал Бајазита  у борбама  које је султан водио.  Наследник  Стефанов, Ђурађ  био је жењен Ирином (Јерином)  ћерком Теодора Кантакузена. Његов син Лазар оженио се Јеленом, ћерком Томе Палеолога а синовицом Јована Виии и  Константина  XI Драгаша.  Мати ова два цара била је  Српкиња Јелена Драгаш.  Ђурађ  Бранковић је на захтев Мехмеда II, освајача Цариграда, морао да му 1453 године пошаље 1,500 коњаника и известан број рудара који су били потребни за рушење бедема.  Срби су морали да се боре против Византије, али су говорили да је заузимање Цариграда завислио од њихове помоћи, он не би никада био заузет.

Као вазал Мехмеда II  Ђурађ Бранковић је морао после заузимања Цариграда да иде у Једрене, Мехмедову престоницу, да би му честитао победу.  Није му било лако да то учини, али морао је. Своју посету Мехмеду искористио је да учини нешто добро за хришћане. Откупио  је 100  заробљених монахиња и неке важне личности и одвео их у Смедерево.

На последњим страницама књиге Драган Вукић набраја и описује византијске споменике у Цариграду, цркве, манастире културне и архитектонске споменике.  Вукић узгред напомиње да У столећима моћи и славе Цариград је имао више цркава и манастира него година дана. (209)  Према сведочанству Рајмона Женана заснованом на писаним изворима, у Цариграду је било 485 цркава парохијских и манастирских и 325 мушких и женских манастира. (209)

На страницама 210-211 налази се мапа на којој су обележене локације а)цркава; б) манастира; в) цистерни; г) палата; д) стубова; ђ) џамија; ж) музеја; з) кула.

Краћи или дужи описи споменика дати су на овим страницама: 212-246 Света Софија; 247-260 Велика палата; 261-266  Црква Велике палате; 267-258 Хиподром; 269-271  Египатски обелисци;  271-272 змијски стуб; 272 Зидани обелиск; 273 Зеукситове терме; 274 Црква светих Сергија и Вакха  274- 277;  Палата Буколеон 278-279; Црква свете Ирине  280-283; Стуб Гота 284;  Цистерне 285-289;  Манастир светога Ђорђа на Мангани 290-294; Црква Богородце Халкопратијске 295-297; Археолошки музеј 298-312;  Августион 313-314;  Милион  315; Улица Маса 316-317;  Константинов форум 318-319;  Теодосијев форум,  (форум Таури) 320-321; Филаделфион  322;  Форум Амастрианон 323; Форум Бовис 323; Аркадијев форум 325; Маркијанов стуб 326;  Стратегион 327;  Манастир Мирелеон 326-329;  Студитски манастир 330-334;  Манастир светог Андреја на Криси 335-336;  Црква светог Полиевкта 337-341;  Манастир Богородице Кириотисе (Христа Акатаклептоса)  342-352; Црква светог  Теодора  353-354;  Црква светих апостола 355-358; Манастр Пантократор 359-369;  Манастир Христа Пантепопте 370-371;  Манастир Константина Липса 372-375; Манастир Богородице Памакаристос  376-388; Манастир светога Јована у Трулу 389;  Манастир Хора 390-417; Златни рог 418-419;  Црква Влахерна 420-423;  Палата Влахерна 424-425; Такуф сарај 426-427; Црква Богородице Монголске 428;  Црква свете Тодосије 429-430;  Галата 430-436; Атик Мустафа-пашина xамија  437-438;  Одалар xамија 437-438;  Манастир светога Јована  у Петри 440; Балабан-ага месxид  440; Богдан сарај 441;  Манастир Гастрија 442-443; Манојлов манастир 444;  Црква свете Текле 445;  Бедеми Цариграда 446-453;  Манастир Богородице Живоносни Источник 454-456;  Дугачки трачки зид 457-459.

На страницама 461-466 Вукић је објавио веома користан  Речник мање познатих речи и израза.   На  страници  467  даје попис илустрација и странице на којима се налазе. Има их велики број и својом лепотом украшавају ову иначе дивну књигу. На страницама 469-482 објављена је библиографија која садржи преко 400 библиографских јединица.

Да опет напоменем да овај приказ, писан са љубављу и поштовањем,  не може да приаже  сву лепоту Вукићеве књиге о Цариграду. Не мора читалац да посети Цариград да би  постао свестан лепоте и значаја Цариграда не само за хришћане, него за сав  културни свет. Довољно ће бити да прочита ову изванредно  лепу и скупоцену књигу. Књига се може наручити на следећој адреси:

Поклоничка агенција Српске православне цркве

11000 Београд, Улица Добрињска 2

Тел. +38111 2686 445 / 2687 416 ;   Факс: +38111 2659 269

Е-маил: dobrocinstvo@gmail.com;

цена књиге: 3.500 динара