ПОТРЕСНО СВЕДОЧАНСТВО МУЧЕНИХ СРБА ОБЈАВЉЕНО У НЕМАЧКОМ "ШПИГЛУ" 

       У подруму куће породице Катучи, у селу Рибе поред албанског града Буреља, налазила се операциона сала у којој су отетим Србима вађени органи!

У подруму те куће, „Албанац из Пећи, с упадљиво кукастим носем” извадио је органе педесеторици заробљеника, наводи „Шпигл”.

Дел Понтеова се позива на осам сведока који су сви, независно један од другог, говорили исто - о једној жутој кући у селу Рибе, у чијем подруму су вађени органи.

Иако је породица Катучи одбила наводе Карле дел Понте, остаје нејасно како су истражитељи Трибунала пронашли флаше од инфузионе течности, средства за опуштање мишића, завоје, игле, остатке крви… Чланови породице су објашњавали да у селу нема лекара, па морају сами себи да пружају медицинску помоћ, а трагове крви су објаснили тиме што се у кући „својевремено породила једна жена, а и за време верских празника се ту коље стока… ”

Текст има наслов “Кућа на крају света“ и говори о подрумима Буреља, варошице која је, према тврдњама Дел Понтеове, била поприште догађаја. До 300 заробљеника, углавном Срба, према информацијама бивше главне тужитељке Хашког трибунала, припадници УЧК су после рата 1999. одвуклли у Кукеш и Тропоју и тамо их затворили. Затим су најмлађе и најснажније одатле одвели у једно село поред Буреља.

Кућа страве

Карла Дел Понте се позива на осам сведока који су независно један од другог изнели исте приче. У једној жутој кући, једна соба у приземљу служила је наводно као провизорна операциона сала. Један лекар, косовски Албанац из Пећи са великим кукастим носем, ту је повадио органе педесеторици заточеника. Ти органи су, како Карла Дел Понте даље тврди, преко аердорома у Тирани пребацивани у иностранство, где су пацијенти који су то могли да плате већ чекали на трансплантације.

Но, најгрознији део приче о овој, како је „Шпигел“ зове, некој врсти Франкенштајнове лабораторије, испуцан је у празно, пише овај часопис. Цитат: “Правници (Дел Понте), која је сада амбасадор Швајцарске у Аргентини, њена влада забранила је да говори о томе; њена бивша портпаролка се дистанцирала од ње рекавши да Дел Понте преноси само гласине и да нема доказа за оно што тврди. Значи морали смо сами да одемо тамо“, пише репортер Шпигла. “Село о коме се ради зове се Рибе и до њега се може доћи само макадамским путем. Наводна кућа страве није само на крају села; она је дословце на крају цивлизације. Иза куће је непроходан пут зарастао у грмље, на падини коју станари очигледно користе као депонију смећа. А иза тога су брда и брежуљци који као да се протежу у бескрај.“

Оклеветао га комшија

Следи опис разговора са газдом, 77-годишњим Абдулом Катучијем, фанатичним присталицом краља Зогуа. Катучи преноси како су једног дана, у фебруару 2004, тешко наоружани полицајци и странци, у пратњи једног албанског адвоката, банули у кућу и буквално је читаву преврнули. Не само што су претресли ствари, већ су сакупили и сво ђубре и чак пикавце, а све собе су попрскали некаквом хемијском супстанцом како би нашли трагове крви. Катучи се пожалио како је цела породица, заједно са тек месец дана старом унучицом, морала због тога да проведе две ноћи ван куће, на хладноћи.

Тим Уједињених нација се, каже овај старац, највише занимао за једну просторију у приземљу, где се бетонски под офарбан у црно потпуно разликује од осталих подова у кући. На више места у поду су пукотине, које су истражитељи желели да прошире, да разбију под, да виде шта је испод. Али, онда им је старац рекао да то може само ако му плате одштету. На шта су се мушкарци и једна жена из, како каже Катучи, седам нација, повукли.

Катучи каже да је тек у априлу, по објављивању књиге Карле Дел Понте, сазнао шта су ти људи тражили. Старина каже да би, да није тако сиромашан, ту жену најрадије тужио Европском суду за људска права у Стразбуру. И да га је оклеветао један комшија.

Кад унуци говоре

Но, у читавој причи има чудних момената.

Кад год Катучи запне са својим објашњењима, у реч упадају његови унуци. Јер, он није могао да одговори на сва питања. На пример, чему служе шприцеви, завоји, празне флаше за инфузију, раствори за опуштање мишића, које су истражитељи Уједињених нација нашли на обали реке поред куће. Унуци кажу да локално становништво у селу где нема брзе медицинске помоћи само себи даје ињекције.

Истражитељи су нашли и трагове крви. Једна унука је објаснила да је то крв једне жене која се ту порађала.

А зашто је кућа, коју су сви сведоци описали као жуту, сада бљештаво бела? А испод беле фарбе понегде избија жута.

Унука каже, то је офарбано због једне свадбе која је ту била.

Становници места нису дали истражитељима да отворе неколико гробова нађених у близини куће. Ондашњи сведоци су нестали. Нигде их нема. Последње наде да се нешто открије повезане су са Диком Мартијем, специјалним истражитељем Савета Европе. Он ће у року од две године да врши своју истрагу.