БЕСЕДА ОЦА АНТОНИЈА НА РЕДОВНОМ МЕСЕЧНОМ АНТИЕКУМЕНСКОМ СКУПУ ИСПРЕД ПАТРИЈАРШИЈЕ 7. августа 2010. Христос посреди нас – јесте и биће! Вера је угрожена а Срби су на одморима; на одмору од заповести Божијих, на одмору на коме само додатно себи грозе доливајући уље уживања на ватру сопствених запуштених страсти. Оно мало народа што се труди свесно у истини живети и, не себи, но Богу угађати, оно мало што се, по моћима, труди Светима молитвено следовати и веру своју чувати, што се не дају својевољно олако у мреже овога света уплести, оно мало стадо је сада главна преокупација дејства демонских сила, и управо њима те силе минулих дана послаше своју најподлију стрелу у виду преварне речи.
Мирополит пергамски Јован Зизјулас, један од главних подупирача светског екуменског покрета и родитељ свих новотарских реформи у духу глобализма у садањем православљу, наиме, недавно даде интервју новинару СПЦ у коме као повод наводи и „жал што на интернету свако може да искаже своје, неретко и екстремистичко мишљење, те, да, пошто је тешко тамо исправљати туђе ставове, ипак се нада да овај његов интервју може у томе да помогне“. Коме то он жели да помогне сем једино данас ва-љано пољуљаним својим сарадницима српским екуменистима, тим својим маленим сиротим зизјулашчићима које светло истине, наместо прогледања, све више ослепљује што јој се више опиру својом самоувереношћу, а у које се народ верни видно разочарао минулих месеци. Главни и одговорни приређивач овог интервјуа је СПЦ, те, како нема ознака о општој опасности по читаоце, нити стоји напомена да јеретичке списе не треба читати, стога, о истом трошку, предлажемо да се сада уведе и десета црквена заповест која би гласила, „црквене установе јеретичке књиге да не штампају“. Ко се у незнању косне овог текста, или га на брзину прочита смутиће душу своју, јер је овде православље сервирано само споља и наизглед, а унијатство је скривено унутар овог отровног духовног сендвича. Стога се морамо, бар колико нам мизерне моћи дозвољавају, унеколико детаљније се осврнути на њега. Али прво у најкраћем подсетимо се темеља на коме се заснивају ови упорни дијалози православних и паписта. Пре свега запитајмо се: шта је циљ ових маратонски упорних дијалога са папистима, ако не - уједињење по сваку цену. Да је циљ истина Христова ослањали би се мало и на Господа чекајући знак када ће отворити уши заблуделима да се заинтересују и разумеју истину. Све ово пре сличи политичким преговорима, који баш стога што су у сфери вере и изазивају општу, не бивалу, саблазан. Екуменизам је политика у области вере. Ако би заиста проповедање православља било циљ, онда би ваљда требало послушати највећег међу проповедницима апостола Павла да се по првом и другом саветовању јеретика истога окане, јер се такав изопачио, те му Господ и не отвара недостојно срце његово, другим речима, даље упорствовање је узалуд и само на штету проповедника. Господ рече да не бацамо бисере пред духовне свиње које не желе истину већ само самољубиву корист, „да се не поврате и растргну нас“. Када се проповеда Господ све је јасно и разговори трају кратко, али кад се проповеда нешто своје, нешто са планом, тада ... Све се ово, наиме, зачело увођењем новог календара у Грчку Цркву, тј. прецизније, почетак раскола и немира у православљу своје извориште има у Цариградској Патријаршији, која је 1924. г, не обазирући се на отпор народа, под директивом Мелетија патријарха-масона насилно спровела промену црквеног календара богослужења. Све је имало за циљ да се православни прилагоде овоме веку и тренду екуменског антихристовог уједињења религија. Али да то не би својом наглошћу изазвало веће отпоре међу вернима, за почетак изабрана је реформа календара као суштински не баш најбитније питање, како би их, потом, већ окрње-не у исповедању своје вере, лакше придобијали на већа екуменска одступања, што све до дан данас етапно и непрекидно траје. Нажалост, у Грчкој се тада десило да је цео епископат и већина народа поклекла по питању новог календара, али како је отпор у народу ипак био значајан, све остале већ испланиране новотарске реформе су, ипак, умногоме успорене. Тако да тек 1960-их патријарх цариградски Атинагора и тадашњи папа, наводно, међусобно скидају анатеме из 11 века, као да су их тада, сами и лично, бацили један на другога њихови давни претходници, те испаде да је то само била кобна свађа великих званичника Цариграда и Рима, а сада су њих двојица сами решили све напокон помирити, прескачући преко догматских разлика и газећи крв милиона невино пострдавших у заштити вере нам свете. Да није ово, пак, Атинагора анатему можда био схватио као какав магијски чин којим се жели зла казна противнику, па се одлучио да ову „злураду“ Саборску одлуку Православних отаца, сам, као да је он судија над тиме, разреши и обустави даљу мржњу?! Али мржње у овом случају ни у траговима било није. Анатема у православљу не схвата се нити примењује као жеља за казном противника, већ управо обелодањење суште чињенице да је дојучерашњи сабрат по вери искорачио ван истине, искочио из лађе спасења и присајединио се демонима, те га ради освешћења његовог и оних које може у своју заблуду завести Свети Оци само јавно обавештавају о овој страшној чињеници. И, наравно, у време Атинагоре се говорило да је то само скидање анатеме између Цариграда и Рима, али не и осталих православних помесних Цркава, потом, 80-их на некаквом полутајном сабору, на нивоу делегација „православни“ потписаше да признају римокатолике за Цркву. Али, данас, насупрот томе, каже се да је и „скидање анатеме с католика и признавање истих за цркву, заправо признало свеукупно православље“, и управо је то проклети двослојни темељ сваког даљег данашњег дијалога. Изгледа да ће нас и о Буловићевом и Мидићевом потпису у Равени, вероватно ускоро обавестити да смо и сви ми једногласно прихватили папу за првог међу православнима. Ово би, уистину, и било тачно, уколико ми не будемо истински и безрезервно свакодневно сведочили пред Богом и пред њима самима свој свецели отпор према овом страшном греху. Само тако овај богохулни грех на себе нећемо примити. И, ево, сада имамо пред собом интервју најученијег и најзаблуђенијег присталицу ове јеретичке теорије да су паписти – црква, иако се они у учењу и веровању ни у чем не усагласише са светима који им ставише анатему. Пред нама је, дакле, за обавештене: Зи Зи поп; за необавештене: грчки многоучени слободоумни епископ Јован Зизјулас, иначе по опредељењу срца - прикривени унијата; а за српске екумено-теолошке му фанове: пергамски престолонаследник. У самом наслову овог поменутог интервјуа „Православље се не може бојати дијалога“, требало би одмах придодати „али се православни пастири требају бојати Бога“, те не приступати дијалогу на начин не бивали ни код једног светитеља досад. Наставља он даље: „Дијалог није нешто чега треба да се плашимо. Једино ако немамо самоуверености и ако се бојимо да не можемо представити своју веру римокатолицима на веран начин“. Ово је перфидна замена теза, јер, не плашимо се ми дијалога него већ потписаних докумената, заједничких молитава и причешћивања које се све више пропагирају и спроводе, плашимо се ваше верности Христу јер се љубите и грлите посвуда са непријатељима Његовим, са онима који Му ризу поцепаше и који не престају да и даље богохуле и људе заводе у своју заблуду. Ви своју веру каткад и исправно исповедате, али час усред мисе латинске држећи беседу, час на њиховим катедралним саборима и прославама, тиме показујући визуелни ефекат блискости са непријатељима Божијим, а када је такав визуелни утисак ко уопште и обраћа толику пажњу на ваше речи. Један је Христос Бог и једно Тело Његово Црква која дише Духом Светим, а свака јерес није ништа друго него тело демонско којој је глава сам сатана. Нико од светих никад није тако парцелисао истину Православну, расцепкао јединствену науку Цркве на делове, Тело Христово на парчад и као такво га упоређивао са деловима тела сатаниног тражећи сличности, сличне делове науке истините - са сличнима у науци лажи јеретичке. Нико од светих није признавао наводне исправне делове учења јеретика, већ насупрот, посматрао га као целину на основу духа којим је напојено. Истина је једна и нераздељива на сегменте и има извориште у Духу Светом, а јерес је мања или већа лаж која има извориште у сатани оцу лажи, тако да не постоји сличност нити једног фрагментарно успоређеног делића та два савршено супротна тела, која су супротнога духа породи. Стога, нећете нам у име „цркве“ пред очима венчавати бабе и жабе самопоуздани свештениче пергамски, ма били и најпоштованији од овог сујетног века „што у злу лежи“! А што се, горе поменуте, самоуверености у исповедању вере тиче, може се само рећи: пергамски свештениче, зар не чујеш петла како кукуриче и позива те на Петрово покајање да би потом примио Силу Свише која изабира на проповед вере, изабира само оне скрушене који ће ослушкивати смернице Њене у срцу свом, а не бусати се пред камерама у фарисејска бедра своја. Зашли са пута Светих Отаца г. Зизјулас налази да је темељ дијалога у сличностима не само у области науке о Цркви, тзв. еклисиологије, већ и евхаристијске теологије(?!), што ће рећи да је он толико заронио у јеретичко море да поред „црквености Латина“, још и „причешће паписта“ признаје за истинско. („Православно Причешће сједињује са Христом, а јеретичко са ђаволом“ - Св. ава Јустин). Ех, када би се поштовали Свети канони, велика већина данашњих „православних стручњака“ били би свргнути из чина, али, овако, пошто су такви, световнога духа, запосели кормило Цркве, управо они ће порашчињавати све верне Христове. Врхунац лукавства није само у смислу, већ и у самом избору Зизјуласових речи - пазите: „Како можемо да оправдамо разлике међу нама (мисли на римске јеретике) кад делимо „заједнички темељ“, а тај „темељ“ су, како рече, заједничка начела у области науке о Цркви. Непрекидно доследно понавља овај неопходни услов за „дијалог“, да обе стране пре свега признају скидање анатеме и да у старту паписте сматрају Црквом – да не идемо даље, само то је довољно за рашчињење, а не за почасне докторате. „Ми смо ушли и у расправу о примату римског папе“, каже он. Невероватно смело. Па управо расправа о примату је и печат јереси над тим „нашим“ теолозима, јер кад ко уђе у полемику о првенству будуће уније значи да је све остало већ утаначено и да су стране толико блиске и сличне, што би они рекли „сестрински блиске“, али од којих је једна сестра видно припита, а друга позната врачара, тако да је јединство „сестринских цркава“ само нови облик, од Светих, проклете уније. Даље каже: „Ми нисмо ни близу коначног договора, али смо на добром путу“ Ево, напокон се признаје да у тим дијалозима и нема исповедања вере већ договарање о уједињавању, намерно заборављајући да су „границе између православља и јереси крвљу исписане“ (преп. Јероним). О свему се преговара и договара сем о истини и догматима. „Робови дијалога“, знају да, ако укажеш јеретику да је суштински у криву смртно ће се увредити његова гордост и онда им пропаде планирано уједињење. Све ово би сличило следећој илузији, рецимо, када би Арханђел Михаил, на своју личну иницијативу (јер католици су доскора избегавали екуменизам!) отпочео преговоре са сатаном о сличностима њиховог заједничког суживота пре његовог пада, све заобилазећи садашње понорне различитости, Михаила Сина Истине и сатане оца лажи. Да ли би био могућ овакав дијалог? Сатана би га оберучке прихватио јер се не захтева промена карактера, али уколико би син светлости упорно инсистирао на трајању тог дијалога са оцем таме о сећањима на раније заједништво, без да овај признаје грех свој, то би била погибија светлости над тамом у тим преговорима. Јер упорност у преговорима савршено супротних страна сведочи само о заједничкој намери неодложног уједињавања и ништа више, а у таквом јединству зли својим карактером увек подјармљује наивнога. Тако се и сада папистима нуди бивши статус иако се не очистише од својих поганих лажи и заблуда, да у Цркву унесу своју наказну науку и своје „блажене“ који су тим духом одојени, а који би намах смрадом својим прогнали Духа Светога из ње. То је доказала свака досадашња јеретичка унија. Зизјулас вели: „Није ли, можда, могуће да се нешто данас променило у менталитету римокатоличке цркве“. Примећујемо, прво, не пропушта ни једну прилику да паписте огласи црквом, док Име Божије једва једном спомену на три пуне стране сувог теолошког текста. Друго, о римској гордости сведочи Свети Василије Велики још у 4. веку те сумњамо да се она баш сад смирила у времену општег безакоња и раскалашности. Можда би се Рим и одрекао дела своје теологије, али то би било само чисто политикантски и демагошки, јер тешко је и замислити да би се свог световног папског властољубља и државности тако лако одрекао. Теолози који паписте сматрају за цркву и који у себи осећају папину светост, џаба устима исповедају Христа исправно када и на ђавољој страни привиђају врлине. Не може се служити и Богу и мамону. Богослов је онај који се непрестано моли и свагда гледа истину пред собом, живи у покајању због увиђања својих одвајања од ње. Ако ли је молитва у богослова само спољна и претежно везана једино за обавезе у богослужењу, такав наводни богослов нема пред собом истину и покајање, већ лаж и самопоуздање, те ако је, и поред свесне унутрашње празнине, упоран у подучавању других, такав није далеко од прелести и јереси. Опет, рече Зизи: „Кажу нам католици: како ви можете да кажете да сте уједињени када нисте у стању да одржите Сабор“, и даље: „Да бисмо, ми православни, наступали као једна Црква, треба нам неко ко ће координисати православне Цркве, ако нећемо Цариград, хајде да узмемо неког другог“. Прво, глупост да ми нисмо у стању да одржимо Свеправославни Сабор је очигледно плод лукавог папистичког духа, јер се код нас Васељенски Сабор одржава када је неопходно заштитити темељна учења Цркве, а колико су они сигурно утемељени сведочанство је управо то што нам је у вери све кристално јасно и одавно немамо нужде за општим Сабором. Друго, Зизјулас веома лукаво наводи воду на цариградску воденицу свога плана за укрупњавањем структура власти у Православљу, јер уколико би се стварно ушло у тај сегмент очигледно масонског екуменског пројекта, зна он добро да нема другога града на истоку позванијег од Цариграда за то. Али, шта би ми радили тада, мистер Зизи, ако се потом испостави, рецимо, да сте Ви и цариградски патријарх, ем јеретици, ем централни паполики владари Цркве. Нема значајнијег града од Цариграда, али и нема дуготрајно поробљеније престонице од стране масона и незнабожаца. Стога су православне националне Цркве дар Духа Светога, јер оне, нарочито у овим смутним временима дају могућност одбране вере борцима раширеним у стрелце, а не груписане у васељенску кулу која када би се стропоштала у јерес погубила би и све своје становнике. Лудило умишљеног мисионарства се најбоље осликава Зизијевим речима: „Све што јесам и што чиним, и као теолог и уопште, припада Цркви“. Да ли и случајни грех његов и заблуда његова припада Цркви? Али, не, он кроз ове речи показује да је сав светлост, безгрешје, а грех? - па он га није ни учинио, а како ће га још и спознати. И на крају, у случају овог интервјуа повод је био почасни Зизијев докторат уручен му од стране римокатоличког универзитета у Минстеру, који он прилаже Цркви Православној?! Просто народски речено Зизи нам је видно „прозуко“. Браду, ту и тамо већ имаш, косу мало да пустиш, година таман, јер је најбољи излаз за све – Зизи гитару у руке! Несравњено мање штети спољашњи рокенрол на бини, него унутрашњи у светом олтару! Боље палице од бубњева, него да пастирским жезлом ослепљујеш очи безазленима, јер тако би сигурно многе спасао од себе самога и своје погубне јереси. Иначе, у супротном, уколико се не скрушиш покајањем или бар самосавладаш се и повучеш са свог трона саблазни на који си се пропео, оволика количина прелести или лукавштине (небитно) у овако мало редова што овде видесмо, неминовно ће те истаћи на „престо пергамски“ са звањем „великог портпарола антихристовог“ - без конкуренције. Смилуј се на себе и на народ Христов, о Јоване, сад или... Дакле, коме досад није била јасна црквена заповест „јеретичке књиге не читати“, после овог интервјуа реално ће схватити да их још треба и спаљивати, да не допадну некоме наивних руку и схватања. Ако неко каже да Зизјулас није још јеретик, хајде де, тада их, чисто за почетак, треба потсетити на језик светих канона: „Ко признаје тајне јеретика за свете да се свргне“! грешни монах Антоније |