Јеромонах Бенедикт

КПС-ДЕЧАНСКИ ЧУВАРИ

(2.део)

          У саопштењу под називом „Саопштење ЕРП поводом одлуке КФОР-а да најзначајније светиње СПЦ преда на заштиту Косовској полицији“, у којем је о. Сава Јањић потписао свог игумана са „Епископ липљански Теодосије“, заборавивши да стави ВИКАРНИ, стоји следеће:

„И поред вишекратних упозорења да Косовска полиција не ужива поверење ни Српске Православне Цркве ни српског народа на Косову и Метохији због свог досадашњег односа према рушењу и уништавању српских светиња, нарочито у мартовском погрому 2004. године, донета је ова одлука највиших структура НАТО-савеза, очигледно политички мотивисана како би се из Покрајине свету послала порука о наводном побољшању безбедносне ситуације и прикрила горка истина о озбиљним кршењима људских права и верских слобода.“

Како то да КПС не ужива поверење Теодосија и  о. Саве, када су до јуче припадници косовске полиције долазили у Дечански манастир са Бајденом, Фатмиром Сејдиуом, Данијелом Фридом, Иљбером Хисом, Ахтисаријем и разним светским и „косовским“ званичницима. 

Па читамо у јучерашњој вести и да је министар за КиМ Горан Богдановић користио пратњу тзв. КПС током своје посете Покрајини.

Први који су слали поруке лажне љубави и разумевања, била су горепоменута двојица: Теодосије и о. Сава. НАТО савез је само проследио поруку  свету о наводно побољшаној безбедносној ситуцији на КиМ, а њима су је послали између осталих и дечански монаси који су шетали без пратње по мега-маркетима у Призрену. За авантуре дечанаца по Призрену знали су и немачки генерали Фугер и Цимер (2009.г)  који су у разговору са мном више пута то износили као значајну промену безбедносне ситуације, на боље, и логично је било да су о томе обавестили своје претпостављене у Бриселу.

Даље у саопштењу стоји: „Став Светог Синода Српске Православне Цркве и Епархије рашко-призренске јесте да ће укидањем сталног присуства КФОР-а испред преосталих осам манастира на Косову и Метохији који су се до сада налазили под његовом заштитом бити угрожена и њихова безбедност и безбедност монаштва у њима, што се од стране КФОР-а и даље игнорише“.

За дивно чудо не пише: „Став Светог Синода СПЦ и ПАТРИЈАРХА...“ што је иначе у последње време честа појава у епархијским саопштењима, нарочито када се коментарише нека одлука Св. Арх. Синода која се односи на Еп. Артемија; тада уз „Свети Архијерејски Синод“ обавезно иде „и Патријарха“, ­ вероватно да би све то изгледало озбиљније. А то је једна новотарија (председавајући Св. Арх. Синода је патријарх, и нема Синода СПЦ без патријарха) измишљена од стране појединих владика, којом желе да створе култ личности новог Патријарха, вероватно желећи да  Патријарх Иринеј (док им се не противи у безакоњу које врше) има исти ауторитет у народу као што је имао Патријарх Павле. Иначе, један је био Патријарх Павле и народ га је волео, таквог више немамо.

Даље, Св. Арх. Синод и ЕРП су тражили да КФОР остане и чува манастире, а КФОР је „дрзак“ и захтев ЕРП константно игнорише. Срам их било!  Генералима у Бриселу више ништа није јасно. Теодосије и о. Сава, час желе  да Шиптари зидају српске манастире и порушене цркве, час им не одговара да Шиптари чувају српске манастире.  Можда ће генерали из Брисела ускоро послати војног психијатра специјалисту на КиМ да утврди дијагнозу и помогне им да разумеју поступке појединих представника ЕРП. Јер није им јасно: како су то Шиптари подобни да зидају цркве, а нису подобни да их чувају?

Даље „пише“ Теодосије: „Јасна порука Српске Православне Цркве највишим представницима НАТО-а да би таква одлука била преурањена и ризична пренета је, у више сусрета са највишим званичницима Алијансе, генералном секретару НАТО-а Расмусену, амбасадорима Северно-атлантског савета и врховним командантима НАТО-снага у Европи, америчким адмиралима Ставридису и Фицџералду.“

Када им је пренета та порука? Да ли од 2003. до 2009. године или касније? Пренета је почетком 2010. године,  када је НАТО већ започео смањење својих трупа на КиМ. План о смањењу војника КФОР-а датира од 2005. године. План о предавању  КПС-у старање о безбедности православних манастира на КиМ датира од 2004. године. Дакле, све време у протеклих 6-7 година, тренутна управа ЕРП се слика са Шиптарима, кокетира са српским непријатељима, помпезно прима „председника Косова“ на Литургију (иако му је пре тога надлежни Епископ Артемије забранио да дође на Литургију у Грачаницу), прима једног од стубoва независног Косова, г. Бајдена, који долази у посету „независној држави Косово“, и тако даље, а онда почне да се „отима“ и правда како је НАТО игнорише! Жале се Теодосије и о. Сава како је одлука преурањена, а све време су знали да се ради на томе да КПС преузме заштиту српских светиња. Напротив, НАТО баш добро чита све њихове потезе и оно што су посејали то ће сада, на жалост, да пожању.

Када је својевремено Еп. Артемије поднео тужбу у Стразбуру против четири земље чланице НАТО-а, због толерисања етничког чишћења и одговорности за неуспелу одбрану српских светиња 17.марта, тада су Теодосије и о. Сава на сваки начин ургирали и код државних органа и у Св. Арх. Синоду да се тужба повуче, у чему су  и успели. (Чак су  тада успели да издејствују преко садашњег Администратора ЕРП, да се поједини војници НАТО-а награде орденом Светог Саве). Да је тужба остала на снази и започео процес данас би КФОР и даље чувао српске светиње.

Даље: „Зато, гледано у овом контексту, громогласно објављивање „предавања манастира Грачанице Косовској полицији“ представља пропагандни потез команде КФОР-а јер Косовска полиција не може да обезбеђује српске манастире без сагласности Цркве нити ће та „заштита“ имати икаквог ефекта“

Када је СПЦ мимо сагласности Епископа Артемија обнављала објекте  у његовој Епархији са Шиптарима, чиме је угрозила канонско право једног епископа, можемо само да замислимо колико се НАТО брине што нема сагласност СПЦ за предавање истих тих светиња у руке њиховим градитељима да их чувају, и што се тиме угрожава безбедност српских манастира. Када су их зидали - утолико пре могу да их чувају. Значи, НАТО не ради ништа што СПЦ већ није урадила. Ко има силу, тај не пита за дозволу, већ своје замисли спроводи у дело. Да је Западу са наше стране показан чврст став и јединство по питању учешћа Шиптара у животу Срба и СПЦ на КиМ, ово се не би данас догађало. Сада остаје да сејачи раздора (Теодосије и о. Сава) окусе силу на својој кожи.

Даље: „НАТО-званичницима је пренет чврст став Цркве да ће бити приморана да светиње које више не обезбеђује КФОР сама додатно обезбеди строжим режимом према оним посетиоцима који не долазе предвођени свештеницима и са благословом Цркве, постављањем бодљикаве жице и градњом нових зидова којима би се објекти боље заштитили.“

Када су терористи и рушитељи 17. марта 2004. године палили цркве и манастире, они нису били предвођени свештеницима и КФОР је тада чувао светиње. Шта ће онда дебели зидови и бодљикава жица, па чак и приватно обезбеђење успети да спрече, ако војна сила није успела да заустави рушење светиња? Да ли се то Теодосије и о. Сава враћају уназад, па су се прво „уклапали“ у косовско друштво са „председником Косова“ Бљеримом Шаљом, Иљбером Хисом и осталима, а сада хоће да се затворе у зидине и бодљикаве жице како би показали да су Срби и да су угрожени? Не иде ли то обрнуто??? Колико ће се само смејати  г. Бајден када чује у Белој Кући да се о. Сава озидао у  бодљикаву жицу, и унајмио приватно обезбеђење да га чува од Шиптара. А Шиптари истим тим алатом којим су  зидали цркве, када стигне наређење, има да их руше. Кривицу за то сносиће они који су им претходно дали легитимитет и дозволили им да зидају.

Даље: „Ова одлука команде КФОР-а донесена је без сагласности Српске Православне Цркве. Она дестабилизује безбедносну ситуацију у Покрајини, ремети односе између СПЦ и КФОР-а, уноси додатно неповерење српског народа у спремност међународних мировних снага да непристрасно и објективно обављају своје дужности и, дугорочно, угрожава опстанак наших манастира на Косову и Метохији, као и живот, слободу и мисију наше Цркве на овом простору.“

Да ли постоји нека одлука КФОР-а која има сагласност Српске Православне Цркве? Свака одлука КФОР-а, донесена на вишем нивоу, до сада,  била је усмерена против српског народа и СПЦ. Када је КФОР укинуо обезбеђивање епископског двора и Богословије у Призрену - да није тада имао сагласност СПЦ? Када је КФОР укинуо обезбеђивање манастира Драганац код Гњилана - да није тада имао сагласност СПЦ? Када је КФОР укинуо пратње Србима на КиМ - да није и тада имао сагласност СПЦ? Када је КФОР помого оснивање КБС (Косовских безбеносних снага - војске Косова) - да није и тада имао сагласност СПЦ? Због чега се онда народу мажу очи и сагласност СПЦ представља као нешто неопходно да би се преузимање светиња од стране КПС-а спровело у дело, када знамо да се сагласност неће тражити, нити ће сагласност бити потребна. Наређење ће се једноставно извршити, свидело се то нама или не. Ако би сутра неко из привремене управе ЕРП рекао Расмусену: „Угрожавате нам опстанак, живот и мисју, како смете то да радите?“  Расмусен би одговорио „То смо видели од Вас. Ви сте угрозили Ваше манастире, живот и мисију Цркве када сте протерали Еп. Артемија, јер сте знали да ће монаси поћи за њим, и Ви сте ти који сте криви, а не ми, јер празни су манастири и нема народа у њима, зато немојте да ми причате о слободи и угрожавњу живота и мисије Цркве, јер ми Вам нисмо учинили веће зло од зла које чините сами себи“.

Даље: „Овом одлуком се шаље и врло негативна порука преосталом српском народу на Косову и Метохији, обесхрабрује се повратак прогнаних и де факто се ставља тачка на процес етничког чишћења српског народа, интензивно спровођен у протеклих дванаест година „међународног мира“ када су, у присуству више десетина хиљада војника КФОР-а, протеране две трећине предратног српског становништва, већ претходно веома проређеног притисцима и прогоном, и уништено или тешко оштећено сто педесет српских православних светиња на Косову и Метохији.“

Кокетирањем са шиптарским лидерима и западним србомрсцима Теодосије и о. Сава су послали већ одавно најнегативнију могућу поруку српском народу на КиМ, чиме су знатно допринели свему овоме што се догађа данас. Ако за њих двојицу „међународни мир“ није био стварно мир, како су онда у немирно време смели да се састају са Шиптарима и да их охрабрују и дају им легитимитет? У време док се ломе копља у Бечу на преговорима око статуса Косова, о. Сава изјављује члану шиптарског преговарачког тима, да му је све једно како ће да се зове држава у којој ће да живи. Једино му је битно да се организује специјална заштитна зона око дечанског манастира како њега неко случајно не би повредио. Сада када је све то пало у воду, Теодосије и о. Сава  одједном у свима виде кривце, јер су увидели да су само „злоупотребљени и одбачени“, па се сада „посипају патриотизмом“ и после много година помињу „етничко чишћење у протеклих дванаест година „међународног мира“ које су они проћердали радећи на уклањању Еп. Артемија.

Призрен,     

27. јули / 9. август 2010.

                                                                                     Јеромонах Бенедикт