Зашто се обичан Србски народ боји уједињења са западњацима кад је вера у питању?  Да ли због тога што нема љубави у себи? Не, него због тога што не верује у њихове искрене намере да хоће да се врате истини. Да чак оставимо по страни то што су нас кроз целу историју баш због тога што нисмо желели да променимо веру клали и убијали. Тиме су само себе убијали, а нас сврставали у мученике и исповеднике.

        Да им заборавимо то. Али, да због неког лажног јединства, које је можда потребно само неколицини Србских владика и позападњачених теолога, због ''љубави'', да оставимо једино што имамо, а што они немају, истину, тј. Самог Бога, то могу да учине само они који памети немају. А кад је истина у питању, ту заиста нема компромиса. Ако су се на васељенским саборима у теолошким изразима водиле велике расправе, зар ми онда смемо да погазимо истину да Дух Свети само од Оца исходи, да Цркве нема без Господа Христа, а не без папе, и све остало што су они кроз историју променили, а што су Васељенски Сабори усвојили као неизмењиве, вечне истине.

          И што поједини наши архијереји тако често одлазе код папе да му сведоче православну веру, кад оно стадо које су од Бога добили да га пасу, уопште не упражњава ту исту веру.Зар ће они одговарати за овна из другог стада, или за своје овце. Завиримо у наше цркве, и видимо да су празне. Већина Срба се изјашњава као верници, али, од тог броја свега неколико процената иде на Богослужења, пости, исповеда се, причешћује се. И питање ко ће се и међу њима спасити. А шта је са осталима? Нека о њима размисле они који би папу да превере, јер су за њих завет Богу дали. А нека нам као пример њихове искрености и љубави према нама послужи за пример то што су у Хрватској у последњих петнаестак година покатоличили на десетине хиљаде Срба. Зар тиме не показују за коју веру они мисле да је права, Богом дана. Да мисле да се врате Православљу, Истини, Христу, зар би онда православне покрштавали, и приводили својој вери – невери.

          И зашто да се ми вечито стидимо своје вере, као да смо је украли од неког, а не наследили од Самог Господа Христа. А као доказ да је  наша вера заиста права, Божија, а њихова од ђавола, нека нам посужи и то што вечито они нас јуре да нас преведу у своју, и ножем и маљем, и лажју и силом. А зар је Христос икога силом приводио Себи. Код Њега је било: Ако хоћеш, пођи за Мном. Зато би било заиста равно самоубиству, погазити завет са Богом, склопљен на крштењу, и прећи на страну ђавола. Јер где нема истине, где има лажи, као у њиховој вери, ту је ђаво. А једина његова жеља је да нас доведе код себе, у пакао.

         Зато, ако смо већ по својим личним слабостима препуни греха, барем не чинимо хулу на Духа Светога, не газимо бисер истине који поседује Православна Вера, па ће нас можда због тога Господ помиловати. А они, ако хоће да се врате истини, ми ћемо их заиста са љубављу и сузама радосницама дочекати као најрођенију браћу.

                                                            Србска Православна Заједница Шид