Код нас се у последње време учестало говори о достојном и недостојном причешћивању, о спремности или неспремности за ову Свету Тајну. Пост и исповест се систематски одвајају од Светог Причешћа, и то се правда чињеницом да нико и никада није достојан.

Угледни србски свештеник из Америке, протојереј-ставрофор др Матеја Матејић, у свом чланку „Постити или не постити“, наводи један такав пример из живота православних Срба у САД. Прота Матеја нас подсећа и на то да се многи позивају на ранохришћанску праксу честог причешћивања: „Ако је у току четири века хришћанима било дозвољено да примају свето Причешће са мало или нимало припремања, обавеза да посте и да се исповедају постоји шеснаест векова. Колико ми је познато, овај нови поредак је отпочео негде у 1950-им годинама од стране Православне Цркве у Америци. Као оправдање за то кажу да је такo било у почетку хришћанства.

 Ако се прихвате њихово разматрање и аргументи, онда треба да напустимо много тога што се сада ради, а није се радило у почетку. Символ вере, који садржи најосновније догмате наше вере, није постојао у прва три века. Формулисан је у четвртом веку, на Првом Васељенском Сабору у Никеји 325. године и Другом одржаном 371. године у Цариграду. Да ли је због тога неважећи? Одлуке других пет Васељенских Сабора, Литургије светог Јована Златоустог, Василија Великог и Григорија Двојеслова нису служене нити су постојале у прва три века. /.../ Да ли их онда не треба служити? Дивне стихире које се певају на нашим богослужењима и молитве које се читају нису постојале у прва три века. Да ли онда да их изоставимо и од сад их не певамо и читамо? А како је са канонима и правилима која су настала у току векова, а нису постојала у прва три века? Да ли важе или не важе?На другој страни, у почетку су се и апостоли и епископи њихови наследници женили, а сада о томе нема ни говора. Његова Светост Патријарх Павле у раније поменутом чланку објашњава зашто је древним хришћанима било дозвољено да примају свето причешће без припреме:

 „Њих су звали ’свети’ и они су заиста били свети, јер су се чували од свакога греха и знали су да „онај који греши роб је греха“, да грех одводи особу до Бога, квари душу и чини је неспособном за примање Светог причешћа“.

 Питање је да ли су сви они који се данас често причешћују, а без икакве припреме, свети? Ко одлучује да ли су свети или не? Како свештеник који их причешћује зна да се ради о светима? Колико нас који смо овде сме да иступи и изјави да се чувао од свакога греха? Један заговарач честог причешћивања одбио је да исповеди једну своју парохијанку. Ево шта ми је она рекла, у присуству још једног српског православног свештеника и неколико младих особа:

 „Припремила сам се за свето Причешће молитвом и постом. Моји родитељи су ме научили да је то исправан начин припремања за пријем светог Причешћа. На дан када сам дошла да се причестим, замолила сам тутора да оде у олтар и позове свештеника да ме исповеди. Свештеник је дошао и питао мешта желим. Рекла сам му да сам се припремила да примим свето Причешће, али још треба да се исповедим. Он ме је љутито запитао: „Ко ти је рекао да се припремаш? Како можеш ти или ико други да се припремиш за пријем светог Причешћа? То је дар Божји и нико не може да се за исти припреми!“

 У реду! Свештеник је био у прву када је младој жени рекао да је свето Причешће дар Божји. Али да ли је погрешно ако показујемо своје поштовање и захвалност за дар улажући напоре да макар за време поста живимо богоугодним животом, ако то не чинимо у току целог живота? Не кажем да не треба да се трудимо да живимо богоугодним животом и када није пост. Али ако ми не можемо да живимо таквим животом ни у кратком времену поста, како ћемо живети таквим животом целог свог живота?

 Свештеник је био у праву када је младојжени рекао да нас наша припрема не чини достојним да примимо свето Причешће. У праву је био када јој је рекао да не можемо никада бити припремљени. Али зар није потребно да учинимо искрене напоре да се припремимо колико је могуће? Господ сигурно види и не одбацује наш искрен покушај да будемо бољи, макар за време поста. Вежбајући на тај начин самодисциплину, самоодрицање и самопобољшање, можда ће нам бити лакше да и изван времена поста будемо макар мало бољи него што смо иначе.

 Ако је свештеник мислио да је уздржавање од мрсне хране безвредно, није био у праву. Никаква храна није сама по себи грешна. Наш народ има изреку: није грех оно што улази, него оно што излази из уста. Уздржавање од мрсне хране је лакши подвиг којим се оснажујемо за тежи, духовни пост. Лакше је одрећи се меса, млека, сира и јаја него се одрећи зависти, оговарања, љубоморе, охолости, злих помисли, речи и дела. Осим тога, да ли су Свети Оци грешили када су постили и телесни и духовни пост?

 Поред тога, када је време да се врши причешће, овај свештеник, као и сви свештеници или ђакони позивају народ овим речима: „Са страхом Божјим и вером, приступите“.

 Зашто и чега треба да се боје причасници? Зашто треба да се боје Бога када приступају светоме путиру? Треба ли да се боје светога Причешћа, Тела и Крви Христове, или тога што се нису довољно припремили да приме тај најскупоценији дар? Један српски православни свештеник у Калифорнији рекао је своме парохијанину који је хтео да се исповеди пре причешћа да су исповест и пријем светог Причешћа две посебне Тајне и да се не обављају истовремено. Откад су исповест и пријем светога Причешћа две Свете Тајне које немају везе једна са другом и да се не могу примити истовремено? Крштење и миропомазање су такође две Свете Тајне, али се примају истовремено, једна за другом. У римокатоличкој цркви није тако.

Миропомазање, које они називају кризма, примана је, бар некада, када дете напуни дванаест година. Да ли смо и када смо ми усвојили римокатоличку праксу?“

 Отац Јустин је подробно објаснио шта значи достојно, а шта недостојно причешћивање, тумачећи Прву посланицу Коринћанима Светог апостола Павла, оно познато место: „Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ  Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб, и захваливши преломи и рече:Узмите, једите, ово је тијело Моје, које се за вас ломи; ово чините у мој спомен. Исто тако и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у Мојој крви; ово чините, кад год пијете, у Мој спомен. Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. Јер да смо сами себе осуђивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са свијетом“ (1. Кор. 11, 23-32). Ево богомудрих речи оца Јустина: „Јер ја примих од Господа, што вам и предадох“; ништа своје не дадох, нити ишта одузех, све је од Господа. Што примих од Господа, то вам и предадох, јер то је наше Свето Предање: са страхом и трепетом предајемо вернима. А ја примих од Господа и предадох вама; „да Господ Исус ону ноћ у коју би издан, узе хлеб, и захваливши преломи, и рече: Узмите, једите, ово је тело моје, које се за вас ломи; ово чините мени за спомен. Тако и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша нови завет у мојој крви; ово чините, кад год пијете, мени за спомен“.

 Свети апостол Павле није присуствовао Тајној Вечери јер онда није ни био апостол. Све то њему је сам васкрсли Господ открио. Па не само то о Тајној Вечери, него целокупно Еванђеље он је примио од самог васкрслог Господа непосредно. У томе је изузетност његовог апостолства. Еванђеље које он објављује „није по човеку“: није га ни од људи примио ни од људи научио, него непосредним „откривењем Исуса Христа“, васкрслог и вазнесеног (Гл. 1, 11, 12). У том погледу ни свети апостоли њему „ништа не дадоше“ (Гл. 2, 6, 9; ср. Еф. 3, 3, 8-9). Од почетка до краја Еванђеље светог апостола Павла је непосредно до самог Бога и Творца Еванђеља, Господа и Спаса нашег Исуса Христа. Ако би се пак све тајне Новога Завета, Завета Богочовековог, могле свести на једну тајну, онда је та тајна – Света Тајна Причешћа, Света Тајна Евхаристије. Она нам и показује и даје васцелог Господа Исуса: све силе Његове, и сву љубав Његову. Јер свето Причешће, то је само Божанско тело Његово, то – сама Божанска крв Његова, то – сав Он у неисказаној пуноти свога Божанства, свога Богочовечанства. Нови Завет је заиста на јединствен и изузетан начин нов: Завет у Божјој крви, Завет у Божјем телу. Такав је богочовечански савез Бога и човека, остварен чудесним Богочовеком: Бог сједињује са собом људе својим богочовечанским телом и крвљу, и тако их на најстварнији и најприснији начин орођује са собом, Богом и Господом. И заиста, кроз свету крв Божју постали смо сродници Божји по крви, остварено је крвно сродство Бога са људима. Зато смо ми деца Божја, синови Божји, а Он – Отац наш небески (ср. Јн. 1,12-13; Рим. 8, 15-16; Гл. 3, 26; 4, 5-7; 1. Јн. 3, 1-2). Светим телом Својим Господ и нас људе орођује међу собом светим крвним сродством, светим братством, јер смо „једно тело многи“, и то „тело Христово“, и „уди међу собом“ (ср. 1. Кор. 10, 17; 12, 27; Рим. 12, 5). Тако нас свето Причешће најпре орођује и сједињује с Богом, па онда у Богу и нас међу собом. Свето Причешће је увек тело свеживог Господа Исуса: „Ово је тело моје“; и ми смо Њиме и кроз Њега увек Његови, свагда наново Његови. А и оних који се тим светим Телом причешћују. Тако сви сачињавамо једну свесвету богочовечанску заједницу. У самој ствари, у светом Причешћу је сва Црква, све њене тајне. Јер је у Светој Тајни Причешћа сав Господ Исус. У њој – сав Нови Завет. Завет у свеживотворној крви Божјој: „Нови Завету мојој крви“.А крв је извор живота, свеживота. Кроз свето Причешће ми стално обнављамо свој завет са Господом Христом; стално се утврђујемо у Њему; и Он је за нас стварно увек нови савез, Нови Завет у Богочовеку Христу. Сав је Нови Завет у томе. То да се никад не заборави. То је оно што треба увек памтити, увек обнављати, и тако себе увек све изнова богочовечанским животом оживљавати. Зато је Спаситељи оставио благовесну заповест: „Ово чините мени за спомен“. Јер тај „спомен“ подсећа на сав богочовечански подвиг спасења света, извршен Господом Христом. Подсећа, дајући нам самог Господа Христа у васцелој пуноти Његовог Богочовечанства. Јер нам ништа новозаветно не даје тако целога Господа Исуса као свето Причешће. Истина, све што је новозаветно, подсећа на Њега, „спомен“ је Његов, али свето Причешће даје нам Њега васцелог; Вечног, Свеживог и Свеживотворног, увек истог и свеистог –јуче и данас и вавек (ср. Јевр. 13, 8). У том спомену је сав Бог са свима својим бескрајним и вечним силама и савршенствима, сав његов богочовечански лик и подвиг. Јер кроз свето причешће ми доживљујемо сав његов богочовечански подвиг спасења као свој. А пре свега –његову свеспасоносну смрт и васкрсење. Јер нас они потпуно уводе у спасење. Стога свети апостол благовести: „јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу обзнањујете, док не дође“. А доћи ће, јер је из смрти васкрсао, и са телом се узнео на небо. Са новим, чудесним, вечним, свевредносним телом. Јер је у томе богочовечанском телу све: од њега је почело спасење, њиме се извршило, њиме и завршило. Са њим ће Господ и доћи по други пут у овај свет, да нам завршно покаже сву неисказану силу и славу богочовечанског тела свог. Зато је на стварности богочовечанског тела Спаситељевог засновано све: и Црква, и Причешће, и спасење, и братство, и бесмртност, и живот вечни. Од тог пресветог тела зависи све, на њега се своди све. Зато је причешћивање неопходно „док Он не дође“. А после? И после ће свето Причешће бити неопходно људском бићу у вечном царству Господа славе. Зато се на светој Литургији после светог Причешћа и молимо умилно и чежњиво:

 „О велика и свесвета Пасхо, Христе! О Мудрости, и Речи Божја, и Сило: дај нам да се присније причешћујемо Тобом у незалазни дан Царства Твога“.

 Пошто је у светом Причешћу присутан сав Господ наш Исус Христос; пошто је у Њему наше спасење, и освећење, и обогочовечење, и оцрквењење, и обожење, и живот и бесмртност, вечност, онда – какви треба да смо када приступамо светом Причешћу! Како смирени, како богобојажљиви, како покајани, како кротки, како молитвени, како скрушени, како чисти! Пред нама је наш чудесни, свечисти и свесвети Бог и Господ; и Он треба да се оваплоти у нама, да проникне васцело биће наше: и душу, и срце, и савест, и тело, и све мисли, и сва осећања, и сва расположења. Због чега се после светог Причешћа и молимо овом христочежњивом молитвом:

 „Саздатељу мој, који си ми добровољно дао Тело Твоје за храну, Који си огањ што спаљује недостојне, не спали ме, но још продри у моје удове и саставе, у све зглобове, и унутрашњост, у срце. Спали трње свих сагрешења мојих; душу очисти, мисли освети, учврсти саставе с костима, просвети пет простих чула, и свега ме прикуј за страх Твој. Увек покривај, штити и чувај ме од сваког душегубног дела и речи. Очистиме, и умиј ме, и украси ме; улепшај ми душу, и уразуми ме, и просвети ме. Покажи ме Твојим стаништем јединога Духа, а никада стаништем греха, да уласком Причешћа, од мене као од огња бежи сваки злотвор, свака страст као од дома Твог“.

 Имајући у виду сву неизмерну важност светог Причешћа за хришћане, свети апостол благовести: „Стога, ко недостојно једе овај хлеб или пије чашу Господњу, биће крив телу и крви Господњој“. А ко „недостојно“ једе тело Господње, и пије крв Господњу? Онај који непокајан и неисповеђен приступа светом Причешћу. Онај који без претходне припреме постом и молитвом приступа светом Причешћу. Онај који и после светог Причешћа остаје свесно при својим гресима, при своме грехољубљу, те је, по речима светог апостола, као пас који се враћа на своју бљувотину, и свиња, окупавши се, у каљугу (2. Пет. 2, 22). – Шта је недостојно Господа? Сваки грех и свако зло; све оно што није од Еванђеља и по Еванђељу. –Ако је достојан светог Причешћа? Достојан је ко је свестан своје свегрешности и Спасове чудесне безгрешности. Достојан је ко је у своме покајничком расположењу жеравично свестан своје недостојности, и сву наду полаже у Спасову свемилостивост, свељубав, свеопраштање. О томе подробно, надахнуто и потресно говоре све молитве које се читају пред свето Причешће и после светог Причешћа.

 Ко се недостојно причешћује – „биће крив телу и крви Господњој“. Јер му они дају све божанствене силе које су потребне људском бићу: да очисти себе од сваког греха, зла и ђавола; да освети себе; да обожи себе; да постане сутелесник Христов; да се узида у свеживотворно и свеспасоносно Богочовечанско тело Христово, Цркву, и тако испуни своје божанско назначење и у овом и у оном свету. У телу и крви Господњој је сав Господ. Како онда, ко их се недостојно причешћује, да не буде крив том пресветом Телу и тој пречистој Крви? А они су Божанско тело и божанска крв, да бисмо помоћу њих коренито изменили своје биће, своје тело и своју крв: очистили их, осветили их, преобразили их, обожили их. И тако осигурали себи спасење, бесмртност и живот вечни. Не учинимо ли то, заиста се недостојно причешћујемо, и несумњиво смо криви Божанском телу и Божанској крви Господњој. Да бисмо то избегли, ваља нам много бдети и стражити над собом, много себе судити и немилосрдно себе осуђивати. Стога свети апостол и саветује: „Али нека човек испитује себе, и тако нека једе од хлеба и од чаше нека пије; јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњег“. – Како човек треба да „испитује себе“? Еванђељем. Нека све своје мисли, осећања, намере, поступке, проверава светим Еванђељем; нека их огледа уњеговом огледалу, осветљује његовом светлошћу, мери његовом мером, цени његовим ценовником. За сваку мисао своју питај свето Еванђеље, да ли је оно одобрава или осуђује, прима или одбацује. И онда ћеш истински испитати себе, и истински познати себе. И знаћеш какав приступаш светом Причешћу. Проверавајући себе светим Еванђељем, стећи ћеш овај наук: свешто није од Еванђеља и по Еванђељу, недостојно је Господа Христа, и чини човека недостојним светог Причешћа. Само те Еванђеље може научити да разликујеш Господње од негосподњег, добро од зла, истину од лажи, правду од неправде, љубав од мржње, смерност од гордости, Божје од ђавољег. Без тога, човек није у стању да разликује „тела Господњег“ то јест, да оно што је најсветије, највредносније и најспасоносније у нашем свету, разликује од свега осталога. А причешћује ли се такав Божанског тела и крви Господа Христа, човек заиста „суд себи једе и пије“: страшни суд, који ће га осудити на непролазне муке. Јер, сумње нема, свето Причешће је највећи и најсавршенији доказ безграничне љубави Божје према роду људском.

 Недостојно се односити према њему, заиста је и безумље и слепило душе људске, јер на тај начин човек свесно потире оношто га једино може спасти од вечне смрти и вечних мука, свесно одбацује јединог истинитог Бога и Господа, Спаситеља и Промислитеља, добровољно одводи себе међу богоборне духове, изједначује се с њима, и осуђује себе на вечни живот међу њима и њиховом вечном царству зла и греха.

 Ко се недостојно причешћује, упропашћује себи живот у обадва света. Јер и у овом свету доживљава овоземаљске недаће и муке. Као неке небеске опомене, слабости и болести ударају на оне који се недостојно причешћују. Свети апостол и вели коринтским хришћанима: „Због тога су међу вама многи слаби и болесни, и доста њих спава“. Разне недостојности, па разне и опомене. Неко је више, неко мање недостојан светог Причешћа. Зато су неки слаби, неки болесни, неки успавани лењошћу – умиру. А лек је и од слабости, и од болести, и од лености – тргнути се, испитати себе, покајати се почети живети по Еванђељу, и тако се показати достојан страшне Свете Тајне, којој је циљ да Господа Христа оваплоти у човеку, да онживи уњему, како би причасник могао са светим Павлом рећи за себе: „Ја више не живим, него живи у мени Христос“ (Гл. 2, 20). Али, ту је неопходно бичем ревности еванђелске шибати себе, будити себе из сна лености, приморавати себе на еванђелске подвиге, васкрсавати себе из мртвих, и тако испунити спасоносну заповест христоносног апостола: „Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос“ (Еф. 5, 14).Узалуд безбројна сунца Христова, светитељи дивни, сијају даноноћно око тебе и над тобом, када ти спаваш у наручју лености, када се не будиш из сна греховнога, кад упорно остајеш духовни мртвац. Јер, да би видео светлост и користио се њоме, треба да отворишочи. А очи су – твоје; од тебе зависе. Ако хоћеш, отворићеш их; ако нећеш држаћеш их затворене. И нећеш се наслађивати чудесном животворном светлошћу толиких сунаца Христових, и остаћеш добровољни затвореник у мраку свом, и добровољни мртвац у царству мртвих душа и мртвих савести. „Јер кад бисмо себе судили, не бисмо осуђени били“. Кад бисмо себе судили за грехе, и сами себе осудили за своје грехе, онда нас Господ не би ни судио, ни осудио. Јер Он само за непокајане грехе суди, и за упорно грехољубље осуђује. А нама је дата савест, и још дата коректура савести – свето Еванђеље, да бисмо својом савешћу судили себе и осудили све што нас одваја од Бога и одводи ђаволу. Само, од нас самих зависи да ли ћемо судити себе. Бог нас на то не приморава, он нам само све путеве осветљава. И оне што воде у бесмртност и живот вечни, и оне што воде у другу смрт и муке вечне. Од самоосуде се мора почети, ако се жели спасење. „Самоосуда је почетак спасења“; она и – завршетак спасења; она и сав пут између почетка и завршетка. Нико се није спасао, ко најпре није себе непоштедно осудио. А почео си да осуђујеш себе, чим си почео да се кајеш. Покајање – ето самоосуде. Ту човек најпре пронађе све грехе своје, и осуди их, и осуди себе због њих. И тако, од самоосуде почиње еванђелско самоисправљање. Кајеш се: осуђујеш своје грехе, исповедаш их, обећаваш да их више чинити нећеш, и молиш Господа свемилостивог да те у томе благодаћу Својом помогне. И тако исправљаш себе.(...)

 Ти си исправио себе. Јер си осудио себе. Тако поступај и са мржњом кад се појави у теби, и са похотом, и са гневом, и са сластољубљем, и са сваким грехом који крене твојом душом. Само непоштедном самоосудом избавићемо себе од осуде Божје на Страшном суду. Но, не треба заборављати: и кад осуђујемо себе, ми то чинимо по дару Божјем, по милости Божјој. Јер нам је Он дао Своје божанско Еванђеље, по коме и знамо шта треба да осудимо у себи. У исто, вршећи суд над собом, ми га вршимо оним што је Божје у нама, и у име Божјег што је над нама. На тај начин, Господ нас наказује преко нас самих. Свети богоносац и вели: „Али кад смо суђени, наказује нас Господ, да се не осудимо са светом“. Причестили смо се недостојно, и Господ нас је осудио: казнио нас је или слабошћу, или болешћу, или духовном успаваношћу. То је мала казна; дошла је на нас, да би нас подстакла да испитамо себе, откуда она на нама и због чега. О она је само – васпитно средство. Циљ јој је: да нас разбуди, и покаје, и на нови живот подстакне. Не схватимо ли Божје наказање тако, онда ћемо остати да на Страшном суду будемо од Бога осуђени заједно „са светом“, са нехришћанским, христоборним и богоборним светом. Зато човекољубиви Господ чини све, да ми сами себе осудимо за грехе своје. И још: да правилно схватимо привремене казне као божанско васпитно средство које Он употребљава „да се не осудимо са светом“ кад он буде дошао да суди свету“.

 Извор: Владимир Димитријевић, Хлеб небески и чаша живота, ЛИО, Горњи Милановац, стр. 29-44.