Владика Артемије: Косово је заувек српска земља 

 ИЗ ТИШИНЕ МАНАСТИРА

          Интервју са владиком Артемијем,  највишом влашћу православне цркве на Косову и Метохији: ''Не признајемо приштинску независност, не желимо да нас сматрају за заједницу или мањину на нашој земљи. Остајемо овде, упркос насиљу, да сведочимо нашу веру и истину о енклавама где Срби живе као у концентрационом логору.''

О Косову готово да се више и не говори, остаје некако у ваздуху, без легалитета, у магли једне очигледне тишине. Савет безбедности Уједињених Нација није признао независност коју су шиптарски лидери у Приштини једнострано прогласили прошлог фебруара, док је ЕУ разједињена међу многим водећим државама, као што су Немачка, Француска и Италија, које су независност признале, и другим државама које нису, као што су Шпанија, Грчка, Словачка, Румунија, Кипар. НАТО окупира ту земљу у складу са ''Кумановским миром'' и Саветом безбедности, који га је прихватио и који признаје суверенитет Србије и њен територијални интегритет. Дакле, атлантски савез, протагониста оног ''хуманитарног'' рата кроз бомбардовање из ваздуха, је на терену бесправни организам: признаје суверенитет Београда и у исто време и нову независну државу. ЕУЛЕКС мисија, којом  је Европа планирала да имплементира (читај: наметне) независност, није одобрена у Савету безбедности и не може да се распореди по терену. Србија, која је у међувремену променила владу да би се више отворила према ЕУ, ухапсила је и Караџића, али за узврат не добија ништа, јер само је пре два дана у Бриселу одбијена могућност да приступи ЕУ. У исто време, српска влада брани своје право на Косово, на свој територијални интегритет, и ових дана тражи од Генералне скупштине УН да гласа притив независности Косова, крећући са процесом пред међународним судом у Хагу. Иначе, тишина са обе стране, коју прекида само чињеница да се на тој немилој чињеници сецесије сада гомилају и друге међународне кризе, као што је показао и августовски рат између Грузије, Јужне Осетије и Русије. Поставили смо нека питања о ситуацији Епископу Артемију, рашко-призренском и косовско-метохијском (црквена земља, Космет, како је зову Срби), највишој власти Српске православне цркве на Косову.

 17. фебруара шиптарско руководство у Приштини прогласило је једнострану независност, против међународног права, коју су ипак признале САД и велики део земаља ЕУ (укључујући Италију). Ви сте више пута затражили да се протествује против земаља које су признале независност. Неке од тих земаља имају и војне контингенте НАТО-а који тек сада бране манастире. Каква је сада ситуација, какво је ваше гледиште и гледиште Православне цркве?

 Наше мишљење је исто као што је било и у тренутку независности. Ми никада, понављам, никада, нећемо признати бесправну, безакону и једнострану сецесију Косова и Метохије од Србије.

  Јавно мнење на западу било је убеђено пре да је рат НАТО-а 1999. ''хуманитарни''', а да је сада ''све у реду'', иако је Косово, као преседан, распирило и друге међународне кризе, као што показује и криза у Грузији. Како данас живе Срби затворени у енклавама?

 Нити је оно била ''хуманитарна'' интервенција, нити је након тога ишта било ''у реду''. О томе веома јасно говори огроман број невиних жртава, готово исти као број жртава самог сукоба.  Не само да је НАТО агресија неоправдива с правне и војне тачке гледишта, она то није нити са људске, хумане, хуманитарне и моралне стране.

Сада, девет година након ваздушних напада атлантске авијације, чини се да је ситуација, у којој се српски народ на Косову налази, трагичнија но икада. Готово две трећине Срба са Косова и Метохије, више од 200 000 људи, као и многи не-албанци (Роми, Горанци, Јевреји) побегли су пред терором, избеглице и прогнаници.

На хиљаде је убијених и несталих, десетине хиљада кућа је уништено или бесправно заузето, као и земљишта и имања, где прави власници не могу ни да се приближе. Сви градови, који су пре рата били истински мултиетнички, постали су потпуно моноетнички-шиптарски. Међу жртвама УЧК, која је своје активности некажњено наставила свих ових девет година,  имамо и двојицу монаха, оца јеромонаха Стефана и монаха Харитона, невине жртве које је српско монаштво на Косову и Метохији дало на олтар Слободе и Правде Божије.

Од јуна 1999, када су НАТО трупе ушле на Косово, срушено нам је 150 цркава и манастира, од којих су једна трећина бесповратно уништени средњевековни споменици културе . Последњи случај у Ђаковици, где су локалне шиптарске власти сакриле, уништиле, закопале, или боље речено, сахраниле, чак и последње трагове уништења православне цркве у Ђаковици, показује да се овај процес насилног мењања историје почевши од уништења  православних светиња и српског културног наслеђа на Косову и Метохији, и даље наставља. Ипак, ове ''власти'' заборављају да истина, што је дубље сакријеш и закопаш, славније ће васкрснути!

Што се тиче живота Срба у енклавама, ако се уопште и може говорити о ''животу'', живе као што су живели затвореници и заробљеници по концентрационим логорима током Другог светског рата, као у Аушвицу или Јасеновцу. Живе у изузетно тешким условима, лишени свих људских права и слобода, од права на живот до  слободе кретања од  права на рад и запослење до права на сигурност. Међународна заједница све то зна, али прикрива, јер она апсолутно нити је проблеме решила, нити је придонела стварању мултиетничког друштва.

Ви сте, након пуштања из Хашког трибунала ратног криминалца Рамуша Харадинаја, ''гангстера у униформи'', како га је чак назвала сама Карла дел Понте затражили да се тај трибунал бојкотује. Зашто, као и ко је био и ко је још увек Рамуш Харадинај?

 Рамуш Харадинај, вођа УЧК и бивши премијер косовских Шиптара, био је и остао криминалац и злочинац, не само он, него и они који су га ослободили од одговорности за злочине које је починио.

 И Коштуничина влада, као и нова премијера Цветковића, као и председник Тадић, бране останак Косова у Србији, као што је и написано у новом Уставу: нема Србије без Косова и Метохије. Но ви сада живите као у лимбу, на мукама, у ничијој земљи. Какав вам је однос са Београдом? Ви сте у тренутку проглашења независности, немајући поверења у западне контингенте и у политичаре у Београду, затражили интервенцију српске војске...

 Да, нема Србије без Косова и Метохије. Ви кажете: ''као у лимбу, на мукама, у ничијој земљи...'' Не слажем се са таквом констатацијом! Ово је била, јесте и биће наша земља. Косово и Метохија нису ни на који начин постали ''ничија земља'', него су остали чији су и били. Дакле, ми живимо своји на своме, на нашој земљи, у нашој држави Србији.

Односи са Београдом су онакви какви и треба да буду, односи са легитимном и једином престоницом, са нашим властима у Београду. Београд за нас није иностранство, то је наша престоница.

ЕУЛЕКС је једина суспендована и бесправна мисија. Она је само завршни чин косовске трагедије. Први чин било је НАТО бомбардовање Србије, укључујући Косово, пре девет година. Циљ је био тада, а остао је исти и данас, што се јасно показало у фебруару: стварање још једне моноетничке шиптарске државе на Балкану.

Нисам затражио спољњу интервенцију српске војске. Затражио сам само да војска одради свој задатак ради кога она и  постоји у свакој држави па и у Србији, а то значи да је њен задатак да одбрани своју отаџбину и своје грађане када су угрожени. Ми очекујемо да војска ту своју улогу и изврши.

  Настављате да сведочите веру, заједно са српском заједницом на Косову, уверени да су манастири и Срби једно те исто, док у Приштини, рецимо, неке добро плаћене западне  невладине организације и једно министарство косовских Шиптара планирају да вас претворе у туристичке туре, као Индијанце у америчким резерватима. Какав је ваш апел европским лидерима?

 Не, нисмо ми никаква ''заједница''. Ми смо српски народ. Не признајемо да смо некаква посебна заједница или мањина у својој држави!

 Апсолутно не прихватамо било какве активности да нас претворе у некакве ''туристичке туре'' или да нас посматрају као ''индијанске резервате''. Ми смо Црква жива, Црква православна. Традиционално, као и у протеклим вековима, живимо и сведочимо нашу веру и чекамо на Божију правду, као што су је чекали и наши преци, све док она није дошла, макар и након 500 година ропства.

За европске лидере нема никаквог апела, након онога што су починили, јер апел значи да у онога, коме апел упућујеш, имаш поверења и да очекујеш његову помоћ. Ми у њих поверења немамо и не очекујемо од њих никаву помоћ. За њих, уместо апела, имамо поруку, а то је да је Божија правда јача од људског безакоња и лажи. Нека барем поразмисле о томе!

 ТОМАЗО ДИ ФРАНЧЕСКО

           Извор: Епархија рашко - призренска