|
ОЛТАР НА ДНУ ВРЕЛЕ ДУШЕ О нашем песнику Милану М. Петровићу мало се зна. За њега су чули само добри познаваоци српске књижевности у емиграцији. Родио се 1. јануара 1902. године у Влакчи. У Београду је, 1938. године, штампао збирку “Зубља родољубља” и то је било последње што је објавио у отаџбини. А за веру и отаџбину је изгорео.
У Другом светском рату одведен је у немачко заробљеништво, али је и у логору певао о својој вери и традицији. У Оснабрику, 1946. године, објавио је збирку песама “Из ропства у изгнанство”. Касније је, због неслагања са комунистичком идеологијом, одбио да се врати у земљу, па је емигрирао у Сједињене Америчке Државе настанивши се у Чикагу (Илиној), где је радио као обичан фабрички радник. После Другог светског рата, Петровић је објавио “Песме изгнаника “, штампане чак у Мелбурну, 1956. године (издање библиотеке “Српска мисао”). Пред смрт је објавио и четврту збирку под насловом “Скамењене сузе”. Умро је 13. априла 1963. године, на Велику суботу, а сахрањен је у Либертвилу. Једна од његових последњих песама има наслов ''Вера моја'', у којој исповеда свету Православну веру. У овом необично тешком времену, кад је угрожена света Православна вера, кад су угрожени они који је, следећи Господа Исуса Христа, без страха исповедају, речи овог богољубивог песника и родољуба су лековите. У најтежим тренуцима написао је најлепше песме, посвећене Богу и роду, из којих извире она љубав за коју Свети апостол Павле каже: „Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.“ У једној песми песник вели да има олтар на дну вреле душе што га никад буре не могу да сруше. А ти олтари на дну вреле душе, ти живи храмови што их време не рони, говоре о Цркви за коју Господ рече да је ни врата паклена неће надвладати. А и наша велика песникиња Десанка Максимовић, у свој песми Балканац, пева о тим олтарима на дну вреле душе: „Ви, доиста, имате/неколико милиона Христових кипова, /на сваког човека по једнога, /имају га друмови и поља, апсане и школе; /а код нас, кад људи верују у Бога, /у себи га носе, / и тихо му се, /скоро у сну, моле. Миладин Петровић Избор песама Милана М. Петровића ВЕРА МОЈА Зла ме гоне, а Господ ме куша: Да ли мука моју веру мења? С мукама се бори моја душа И пролази кроз сва искушења. Ја не могу од свог верног претка Да се кидам као лист са гране И да на дан Великога Петка Не целивам Исусове ране. Вера моја бесмртност осваја: У њој су ми и отац и наја, И сви преци до претка онога, Што се први прекрсти с три прста, И крштењем све потомство сврста Око свога распетога Бога. ОЧЕВА СЛИКА У часу бола, кроз сузу што блиста, Ја често гледам у очеву слику, Јер мој је отац личио на Христа, По своме срцу, и души, и лику. Дуго ме чек'о у ноћима снежним, Чезнуо за мном, дрхтао и плак'о. У сну је умро, са осмехом нежним, У ковчег стављен и сахрањен тако. И још ме чека под плочом што прска, Јер зна да желим да ме земља српска У недра своја стави поред оца. "Твој отац више у гробу не лежи. Заједно с Христом у сусрет ти бежи, И пева псалме испред гониоца! "
ВЛАКЧА Не тражите моје село родно Под Рудником где орлови слећу. Ја сам Влакчу у туђину одно, У њој живим и у њој умрећу! Њена врела и зелени лузи, Испод којих Јасеница хуји, Дају миле гласе мојој Музи, Ко да из ње певају славуји. И сељаци моји овде сви су, Опијени у цветном мирису, Пропевали са шевом и зебом. Не тражите погледима зором Моје село под Рудничком Гором, Ја сам Влакчу одно с њеним небом!
СРБИЈО Кад туђа рука склопи моје очи, И стави земљу по грудима голим, Остаће моја душа да сведочи, И после смрти колико те волим. Поверуј њојзи, као што у себи, Верујеш болу Исусових рана, Јер она само певала је теби, С љубављу врелом до последњег дана. Од ње ћеш чути, о Србијо драга, Како се теби пева с туђег прага, Са туђег прага, и из туђег гнезда. И знаћеш како, док ме не погребу, Вечери сваке по целоме небу Пишем ти име словима од звезда.
ЖИВИ ХРАМ Ја у срцу носим храм, Што га време не рони! У мом храму Христос сам Пева псалме и звони! Ја му слушам пој и звон - Приђи, мајко, и ти чуј! Лепше мени пева Он Него сеја и славуј!... Откад твоје млеко пих, Многе дивне цркве знам! Али, мајко, од њих свих Најлепши је живи храм! ЈА Ја никада не дам да ме к'о пса воде О челичном ланцу гробари слободе! На ноге сам стао испод њеног стега, Слобода је за ме - алфа и омега!... Ја не дам човеку да ми љубав стекне У часу кад оба живимо у срећи, Који ће се мене пред страхом одрећи Трипут док први пет'о кукурекне!... Ја имам свој олтар на дну вреле душе, Што га никад буре не могу да сруше. Ту стоје две капи материног млека, И кап свете крви Распетог Човека. Ту мирише тамјан, што гори на жару, И ту, у час онај кад певам и плачем, Мој херувим слеће са пламеним мачем, И никоме не да да приђе олтару.
|
