КРАТКА ОМИЛИЈА О БРАКУ

Дешавало се током времена да поједини органски делови живота у Богочовечанском Организму, Цркви, буду доведени у опасност посветовњачења и раскорењења у Телу Христовом, услед чињенице да се живот Цркве преплиће и судара са пипцима духа времена. Попут опасне халуцинације и фатаморгане дух времена повремено баца своју сенку на оно што јесте нама људима остављено као средство, пут или начин спасења од греха и смрти, а у чему је темељ Христос.

Посветовњачење(1), представља чин обесвећења одређеног начина живота или употребе света и ствари у њему од стране човека, који их сада вреднује и схвата као нешто што може постојати у својој пуноћи и мимо Цркве. Уствари посветовњачење у себи скрива истовремено атеизам и идолатрију, јер људи уче да је Бог у најмању руку нешто релативно, што може да постоји али и не мора, и што од делића живота и света чини идоле којима се људи клањају и служе им. На тај начин дух времена им одузима могућност избављења од греха и смрти, сводећи их на своје контуре, зване време и простор, са илузијама безличне вечности у којој нема места за Христа, Који Једини победи смрт.

У нама савременом веку једна од многих појава у животу верних, која је доведена у опасност посветовњачења, обезбожења, јесте света тајна брака, која у Цркви поново задобија свој спасоносни Христолошки смисао. Оно што је грех прародитеља у Рају унаказио и укинуо, Христос Богочовек не само да је потврдио, већ је далеко више и шире облагодатио, откривајући на тај начин прави смисао тајне брака.

Намерно се у свом разматрању задржавамо на тајни брака, јер је иста у животу верних данас маргинализована, сведена на степен подређености (палој) природи човековој, без стварне свести о њеној улози о животу човека и света. Све што је дато од Творца човеку, дато је ради напредовања у боголикости, а не за повратак у царство бесловесних нагона, којих би се и животиња стидела. Погрешно схваћена полност доводи човека у стање духовног слепила и отупљености, у коме се губи свест о Богу човеку. Неусмерена ка Христу кроз Цркву у благодати Духа Светога, полна свеза између мушког и женског уместо благослова претвара се у проклетство, које деградира човека осакаћујући га за све што може надићи пролазност у њему и свету. Долази до претварања другог у објекат, до обезличења другог, а тиме и до највулгарнијег пировања егоизма, који у својој ђавоиманости све друге у друго види само као средство за задовољавање своје страсти којом уствари демон господари човеком.

Све то нам се нуди под фирмом синовске слободе пред Богом, али мимо тела Његовог Јединородног Сина - Цркве, ван које нема ни синовства ни богопознања!!! Та и таква слобода - без Бога - требало би да прерасте у замену Црквеном браку, који по многима, назобимо их "борцима" за слободу човека, исувише крут и конзервативан, застарео, без осећаја и разумевања за потребе "савременог човека" већ само вечни (бесмртни) човек у заједници са Христовим Богочовеком. Можемо рећи да главна разлика која дели Црквено разумевање и преживљавање човекове полности од ванцрквеног јесте управо перспектива вечности којом се све у Цркви мери и тумачи.

Ванцрквено пак поимање брака, и уопште човекове полности, јесте секундарног карактера по коме је полност нешто што треба искористити ради постизања личног задовољства, без обзира на начин или евентуалне последице (али последице само у времену и простору). Другим речима, за Цркву је полност нешто што има удела у вечном назначењу човека кроз своје брачно проживљавање, учествујучи тако у људском спасењу од греха и смрти. За свет је полност појава коју треба користити за доказивање своје супериорности над другим и изеђу других у овом свету, без икаквих осећаја за евентуалне последице изван времена и простора.                               Своје учење о браку Црква оснива на богооткривеној истини да је Бог створио мушкарца и жену (2), што потврђује и Свето Писмо у свом тексту, као у осталом и сво Свето Предање, како старозаветно тако и новозаветно, које је сачувано до данас непромењено у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви.

На првим страницама Библије, на самом врхунцу описа стварања света и човека, наилазимо на сведочанство које у себи већ садржи корен онога што смо ми касније назвали брак. То прво сведочанство гласи: "Потом рече Бог: Да начинимо човјека по своме обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од цјеле земље и од свијех животиња што се мичу по земљи. И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их. И благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се, напуните земљу и владајте њоме, и будите господари" (1 Мој. 1,26-28). Међутим, овај први опис као да није био довољан за библијског писца, па убрзо у тексту, већ у следећој глави, наилазимо један шири опис стварања човека и жене. Други опис је доста шири од наведеног и није толико оптерећен сажетошћу за разлику од провг описа, који нам је више указивао на висину човековог достојанства у односу на осталу творевину, истичући да као једног од Бога створеног и постављеног господара., господара који на известан начин заједничари и у самом Божанству (има божанског у себи) (3), други опис је више окренут самом човеку.

У седмом стиху друге главе Писац нам појашњава сам акт стварања првог пара људи, откривајући нам при томе да стварање мушкарца и претходи стварању жене, што собом открива битне онтолошке карактеристике људског рода. Ево шта каже: "А створи Господ Бог човека од праха земаљског, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа живаЋ. Поред чињенице да је прво створен мушкарац, овај стих нам указује и на чињеницу да је човек једним делом сачињен и од већ створене природе, земље, и да као такав није туђ творевини, јер једним делом је од ње. Са друге пак стране видимо да човек, иако у себи има већ створено (преко телесне природе), прима од Бога у самом акту тог настанка и дух животни, душу, који се сјединио са телом иако није у односу на исто телесан. Те две различите природе, сједињене у човеку кроз личност, а не својом природом, тако да оне не губећи се једна у другој чине неразориво јединство = човека." 

Свети Оци о томе кажу следеће: "Бог је, из видиве и невидиве природе, властитим рукама саздао човека по своме образу и подобију, обликујући тело од земље и својим дувањем дајући му словесну и умну душу, кога човека, као што је познато називамо божанском иконом; јер израз"по образу (икони)" открива оно што је умно и самовласно (слободовољно), док израз " по подобију" открива могућност уподобљаваења врлини. Тело и душа су, пак саздани истовремено "Са неживом природом, наиме, заједничари по телу и његовом саставу" са биљкама - са животињама. Душа је, пак, живо суштаство, просто и бестелесно, по својој природи невидљиво духовним очима, словесно и умно, неизобразиво, које пребива у органском зелу и даје му живот, раст, чула, и способност рађања".(4)

Несупростављено јединство видљивог и невидљивог у човеку чини га непоновљивим бићем, отвореним за вечност. Овакво библијско схватање човека, као и начин његовог настанка, представља битну новину за тадашње време, у коме се порекло човеково обично изводило од неког демона или злог бога, те је човек у тим, библијском писцу савременим религијама, био доведен у положај конфортације са својим боговима. (5) Тога у Библији нема јер човек је за њу активно, боголико биће, сарадник, а не непријатељ Божији. Темељ те боголикости јесте слобода и отвореност за другог, а не спољашња маска или пак суштинска поситовећеност са Богом творцем.

Пре но што нам је то показао, библијски писац нам, у одељку 1 Мој 2,8-15, објашњава где је Бог првоствореног човека - Адама настанио, описујући нам то место као Рај на земљи. Конкретно то је део створеног света који је у свему био прилагођен и потчињен Адаму. Шта је са светом ван тог простора писац ништа не каже и то не случајно, али о томе касније. Већ у 16. стиху наилазимо на један кључан моменат који први указује на Адамову слободу, боље речено то место сведочи да је Бог својом интервенцијом (објавом) открио Адаму да је он (Адам) слободно биће. Тај стих гласи овако: " И запрјети Господ Бог човјеку говорећи: Једи слободно са сваког дрвета у врту"- и даље стих 17. -"Али са дрвета познања добра и зла, с њега не једи; јер који дан са њега окусиш умрећеш".

Бог ово упозорење даје Адаму као иницијативу или још боље речено као позив да он (Адам) покаже на делу свесну слободу. Другим речима Бог открива Адаму слободу којом је од њега обдарен, што је уједно и први показатељ огромне љубави којом је Бог заденуо своју творевину-Адама.

 Пре овог момента ми видимо у Библији само оно што Бог ради са човеком и светом. У односу на те Божанске потезе Адам је пасиван, баш као дете према родитељу. Убрзо после ове иницирајуће забране видимо да Адам сам пројављује своју слободу у односу на своју датост, откривајући да је он пре свега личност која може не само да обједини (одреди начин постојања у заједници) душу и тело већ и да их надиђе, односно да сам изабере начин  свог постојања.

То нам показује чињеница да до стварања жене долази на иницијативу (по вољи) Адамову, макар и несвесну. Адам се такође тим чином показао и као активни сатрудик у развоју (усавршавању) творевине, која му је створена на располагање, што још више истиче његову боголикост.

Како је дошло до стварања жене?

Ево шта нам библија каже о томе: "И рече Господ Бог: Није добро да је човек сам; да му начиним друга према њему. Јер Господ Бог створи од земље све звјери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име. И Адам надједе име сваком живинчету и свакој звјери пољској; али не нађе Адам друга према њему."(1Мој 2, 18-20) Као што видимо, писац је најпре констатовао да је Бог видео да није добро да је Адам сам и да му "мора" начинити друга према њему, да би нам одмах и објаснио како је до тога дошло.            

Уколико би стих 18. узели самостално у разматрање, ван контекста читавог излагања, могли би смо брзоплето доћи до закључка да Бог, иако Свезнајући приликом стварања, нешто превиђа, па се касније присећа и накнадно додаје човеку. Међутим то "присећање" Божије у 18-том стиху јесте један од начина како да човек пројави и постане свестан своје слободе. Једноставно, проблем "присећања" се намеће, али и брзо нестаје ако имамо на уму да Бог ствара човека као личност којој се са своје стране ништа не намеће иако јој све даје, и природу и слободу, не поистовећујући их притом са својом божанском природом и слободом већ јој омогућава да сама узрасте у слободи и богопознању.

 Из стихова 19. и 20. видимо да је Бог Адаму доделио средишњу улогу у Рају, тиме што њему приводи све створено да он, Адам, именује. Како благодатно сведочи Св. Јован Дамаскин: "...пре човековог преступања све му је било под руком, јер Бог га је учинио господарем свега што је на земљи и што је у води. Јер нема ни једне животиње ни биљке у коју створитељ није сместио некакву за човекове потеребе корисну енергију."(6)        

Морамо напоменути да за савременике библијског писца дати неком име значи истовремено и одредити му сврху, односно именовати, дефинисати му суштину постојања. Можемо рећи да у овом случају именовање појава у творевини представља уствари Адамово упознавање са њом и почетак њеног постојања за адама. Такође, видимо да је Адам у овом процесу био слободан од било какве интервенције од стране Бога. Али шта се догодило? Како је читава творевина продефиловала испред Адама и он је познао дајући јој име. Адам је остао тужан, јер не нађе друга према себи. Другим речима, осим њега у рају није било никог другог са коме би он могао да подели од Бога му даровану радост постојања.                                    

То је тренутак када Адам кроз своје слободно деловање долази до пројаве урођене нам отворености за другог, којом отклањамо уске оквире постојања6, односно Адам сведочи љубав према другом, за кога жели да постоји заједно са њим у тој рајској заједници са Богом. Тог другог Адам жели и хоће слично Богу који је и њега створио. Још један доказ Адамове боголикости! У таквој жељи нема егоизма, већ предукус пуноће неспутане љубави према другом у Богу.

 Тек као последица тако изражене Адамове жељен за другом према себи. Бог допушта на Адама сан и он од његовог ребра ствара жену. Створивши жену Бог је приводи пробућеном Адаму баш као и претходну творевину, чувајући тако и даље достојанство првостепеног само за Адама.

 Адам у очигледном одушевљењу али и познању, жену назива човечицом која се уствари показује као помоћница, јер Адам каже:"А Адам рече: Сад ето кост од мојих кости, и тјело од мојег тјела. Нека јој име буде човјечица јер је узета од човјека."(1Мој. 2,23) Да није стварање жене последица Адамове слободне воље, онда би Адам са пуним правом могао пребацити Богу да му је жена наметнута, ида према томе има оправдање за првородни грех, када је послушавши жену окусио од забрањеног плода. Другим речима, Адам као првстворени није био условљен постојањем другог, али је у себи имао могућност да саучествује у појави другом у роду људском, и то пре свега својом слободном вољом, способном да надиђе своје две природе.(7)

Треба нагласити чињеницу да иако је Адам вољом својом желео да добије друга према себи, стварање тог другог остаје сакривено од Њега, како онда сном, тако и сада у тајни телесног зачећа детета, јер само је Богу у власти да ствара човека, даје живот. Адам је познао жену као косто од својих костију и тело од свог тела, показавши тиме да су он и жена исте природе, створене од Бога. Поучен примером настанка жене, богомудри оци утврђују да "треба још знати да само тело, а не и душа, може да се комада, да тече и да се претвара из једног облика у други", док "душа је живо суштаство...које пребива у органском телу и дарује му живот, раст, чула и способност рађања".(8) Јасније речено обе природе човекове учествују у стварању жене свака по својој могућностима, не губећи притом ништа од своје Богом дане пуноће постојања, покоравајући се Адамовој вољи, која опет следи Божанску вољу.

Стварајући жену, Бог не понавља оно што је претходило Адаму, већ од Адама ствара жену, показујући тиме на природну нераскидивост заједнице мушкарца и жене пред Богом, која још увек није довољна за њихово пуно јединство у Богу, за које је неопходна и лична заједница мушког и женског (читај слободовољна сагласност у следовању Божијој вољи која нас је привела из непостојања у постојање). У том личном, неусловљеном природном начину заједничарења двоје у Богу они постају поново једно тело (сагласност, сједињење природа), јер душа се сједињује са душом и тело са телом, док се обе личности по својој вољи окрећу Богу тако да не живе више они већ Христос живи у њима.

Овакав начин надилажења природе условљености човека (јер код човека природа претходи личности) ни у ком случају не негира саму природу али јасно показује да ништа друго осим заједнице личности у Богу не може и не сме бити темељ брачног јединства мужа и жене. Ово наглашавамо што добар део људи када каже "брак" мисли на полно заједничарење мужа и жене и неку врсту договора ради лакшег преживљавања у овом свету. Уосталом да полно заједничарење није само по себи циљ брака, иако чини једну од његових главних карактеристика сведочи нам и то да Адам жену именује човечицом (помоћницом, допуном), а не родилицом или некако другачије. Јасно је да полност ипак игра другоразредну улогу у односима мушкарца и жене. Њеном остварењу као што смо видели претходи лично познање другог које опет са полношћу слободно располаже као саставним делом своје природе.

Библијско излагање током стварања света и човека оставља нам довољно простора да можемо са сигурношћу тврдити да је лично познање Жене од Адама претходило добијеном благослову "рађајте се и множите се и нашпуните земљу и владајте њоме" и да ово друго последује првом, а не обртно. Оваква интерпретација полности у браку, који је створен и пре датог благослова који за многе представља установу брака, што није тачно, одудара од раширеног мишљења са циљем брака рађање деце. За такво мишљење нема неких чврстих доказа у библијском тексту који описује рајско стање пра родитеља.

Из текста би смо пре могли закључити да се пол код Адама и Жене пре пада појављује као средство (могућност) које њиховој боголикости омогућава директно, заједничко слободовољно саучествовање делу Духа Светога Господа Животворног, али не као нешто што само по себи условљава њихов начин живљења и напредовања у боголикости. Мишљење по коме су деца главни циљ брака, а не напредовање у боголикости и богопознању, јер пре формирано на стању после пада када поуздање у човека услед слабљења вере у Бога доводи до извесног идолопоклоничког става према деци од које забога "једино зависи" наша будућност у старости.

То је донекле тачно, али је тачније да све то много више зависи од воље Божије! Шта то конкретно значи. Пре свега то значи да деца јесу дар Божији родитељима, али не и императив брачне заједнице. Жена се појављује као дар Божији Адаму, плод Адамове слободне воље, која не бунтује и не противи се Богу, али јасно на делу показује шта жели.       Дело Адамово јесте послушност, баш као и Аврамова праведност, а не слепа жеља за иживљавањем својих страсти. Црква признаје заједницу мушкарца и жене као брачну једино ако је са њеним благословом, јер она (Црква) гарантује да се двоје познају и сједињују због јединства у Богу, без обзира што услед неког (често невидљивог) разлога не може доћи до зачећа детета. Истовремено са третирањем деце као јединог циља брака долази и до њиховог претварања у предмет личног (егоистичног) самозадовољења родитеља. Наравно и у оваквим случајевима се заборавља да су деца дар који примамо од Господа и које му требамо вратити као уздарје. Врло често се показало тачним да се деца, која се рађају само ради славе и "сигурности" родитеља, претварају у њихово проклетство и обрнуто.

Морамо напоменути да циљ брака јесте да супружници једно друго стално приносе као уздарје  Христу Богочовеку у Којему једино постати једно тело, што ниуком случају не негира полност која је била и остала нешто подређено човековој вољи од које зависи њена употреба или злоупотреба. Истовремено свака брачна заједница у којој супружници постану циљ једно другом сами по себи без спасењске (христолошке) усмерености јесте положај и понављање првородог греха. Наиме првородни грех јесте у томе што је Адам са Женом, уместо да свет као уздарје приводи Богу и тако у ствари постане бог по благодати, тај исти свет, по наговору ђавола, а по својој слободној вољи приноси себи. Тиме је себе затворио у творевину одрекавши се бесмртности, односно отворености за вечност.

У стиховима 24 и 25 друге главе Књиге Постања управо наилазимо на сведочанство да је брачно живљење надилажење, ослобађање од природе и њено приншење Богу. У споменутим стиховима се каже: " Зато ће оставити човек оца својег и матер своју и прилепиће се к жени својој и биће двоје једно тјело. А бејаху обоје голи. Адам и Жена му, и не бјеше их срамота". Очигледно је да нам се указује на чињеницу која нам потврђује да стварна брачна заједница као предуслов свог пуног остварења подразумева надилажење природног живљења и оживљавање познавања себе и другог као слободних, боголиких личности.

Личности које своју пре свега природну везаност за родитеље (од којих добијамо телесну природу), од којих смо по благовољењу Божијем и њиховој жељи појавили на овом свету, обогаћује пројављивањем и своје личне слободе у избору свог начина постојања. Брачна заједница и јесте стварно нови начин постојања у односу на период детета који је сличан Адамовом положају пре појаве другог тј. жене. То не значи заузимање непријатељског става према родитељима, већ почетак живљења у коме се све схвата и посматра као уздарје Богу, тако да сами себе и једни друге Христосу Богу предајемо, а не оцу и матери.

Најјасније речено, живот у браку представља непрестану борбу за спасење другог са којим човек постаје једно тело у Христу ка коме је све и окренуто, и Који је једини циљ живота у Цркви. Брачна заједница у много чему подсећа на монашко општежиће у коме је жртва за спасење другог у ствари најбољи пут за лично спасење. Између та два вида живота верних у Цркви нема разлике,(9) нормално уколико брак схватимо онако како смо то покушали да покажемо.

Нажалост, скоро да је постала редовна појава да се приликом критике упућене браку исти поистовећује са злоупотребљеним браком, "легалним" и безбожним блудним саживљењима у која се живот мужа и жене у наше дане претворио, утврђеним договором о заједничком животу ради лакшег подношења терета истог. Такве неодмерене критике стижу и из монашких кругова, што само показује да на жалост да постоји свест о томе да брак и монаштво имају исту суштину: сведочење Христа и непрекидно идење ка Њему, све мимо тога не може бити хришћански брак или монаштво.

 Тачно је да брачне постеље многих од нас пре подсећају и јесу жртвеници оргијастичких демонослужења и полигони за сваковрсна сексуална експериментисања и перверзије, а не сведочење живота у Христу. Са друге пак стране, да полност није собом представљала никакав проблем у Рају и да није била Адаму и Жени недостојна, показује нам 25 стих, који каже да су Адам и Жена били наги у Рају. То им није сметало да разговарају са Богом и да поседују благослов да се рађају и множе.

Пре првородног греха да је Бог 6 дана погледао на своју творевину и нашао да је добра, јер како каже текст Светог Писма: " Погледа Бог све што је створио, и гле добро беше веома". Полност, створена пре те констатације (1. Мој. 1,26-28), оцењена је и прихваћена као "добра веома". После пада, ни на једном месту не налазимо да су Адаму и Жени (Еви) накнадно придодати родни органи, придодата им је само смрт, мука и бол приликом порођаја, али не и само рађање.

На овом месту треба рећи ради оних који говоре да рођење детета представља умирање за мајку, односно умањење њене природе, да се рађањем множе личности, али не и природа човекова, јер свако од нас има једну и исту природу људску, али не и исти начин постојања (личности). Отуда, рађање ниуком случају не представља деградацију за природу мајке или оца, и оно није ни богоборно ни човекоборно, већ благослов и дар од Бога. Свака полност једино у стварној заједници мужа и жене у Богу може бити једино добра. Свака њена употреба ван Тела Христовог јесте злоупотреба.          

Овде пре свега мислимо на оно специфично стање прелести у коме се налазе поједини верни, који, заведени од ђавола, своје прекривене страсти и сластољубље(10) оправдавају некаквом љубаљу која благосиља злоупотребу полости, тј. њено употребљавање мимо благослова Цркве пре брака. За такво нешто не постоји снисхођење, нити дозвола од стране Цркве, и сваки слободовољни полни сношај пре брака јесте грех блуда (11).          

Онај који то оправдава очигледно да није у стању да контролише своју природу и да сагледа сву ширину слободе у Богу. То је пут прелести који води до самог дна пакла. Колико је то тежак грех доводи и чињеница да у језику Црквене литературе за сваки грех се једноставно каже грех, али за блуд се каже пад. Не заборавимо, Адам је погрешио, али је сатана пао и управо колико има разлике у Адамовом греху и сатанином паду, толико има разлике и између других грехова и блуда.

По много чему блуд је врхунац гордости и човекоборности (12), јер он собом убија личност човекову у ономе ко га упражњава. Роб блуда не може никога видети као боголико биће, већ само као покретно средство за задовољење страсти. У томе је суштина и споменуте прелести која није ретка ни између кандидата за свештенство.

Једно је сасвим сигурно, брак није дозвола за легалан блуд и страстоживље и отуда му је страна свака врста контрацепције. Па опет, циљ браканије рађање деце, јер она су дар Божији. Својом полношћу, супружници могу бити саучесници у делу Духа Светога, Господа Животоворног, Којим и живе као једно тело у Христовом Телу - Цркви, или пак могу постати саучесници човекоубици од искона тј ђаволу. "Сексуални однос, али и сексуално уздржање се односе на биолошке индивидуе. Брак пак и девичанство односе се на личности" (13). За Цркву " брак је частан и постеља неоскврњена, јер обоје Христос раније благослови будући у телу, када у Кани на свадби воду у вино претвори, и показа тако прво чудо, да се ти, о душо, измениш."(14)

 На крају да резимирамо да брак сам по себи не спасава, нити своди у пакао, баш као и монаштво, већ све зависи од тога због чега је и ка чему тежи, односно коме се човек покорава у браку или девствености.

Покорни вољи Господњој су увек велики и свети, па били они брачни или не, јер оба пута правилно схваћена и усмерена имају за последицу једно те исто: Христа Богочовека. Ван Христа је све бесмислено и недостојно човека. Бити у браку значи исто што и бити у манастиру, сведочити Христа свуда, свагда, и без обзира на последице и време у коме се живи, јер вечност није у времену и лажном духу савремености, но у Царству Христовом.

 Бобан Миленковић,

 свештеник

1) А. Шмеман, "За живот света - Светотајинска философија живота", Београд, 1979,. стр 104-120.
3) М. Елијаде, "Историја веровања и религијских идеја" I, Београд 1997., стр. 141
4) "Луча" - Св. Јован Дамаскин "Тачно изложење православне вере". Никшић, 1994, стр. 81-84.
5) М. Елијаде, ibid 60.
6) Св. Јован Дамаскин, ibid 81-84.
7) Мисли се на тело и душу.
8 ) Св. Јован Дамаскин 80-84
9) Св. Јован Златоусти: " Сву васељену је изопачило управо мишљење да само монасима приличи велика строгост живота, док други могу да живе безбрижно" цитирано према ГФ. Флорофски, "Св. Оци IV века", Хиландар, 1997. стр 212.
10) Реч је у ствари о немању слободе у односу на побуњене нагоне у палој природи и немогућности да се њоме господари.
11) Довољно је видети шта о томе говоре Канони.
12) Интересантно је напоменути чињеницу да старозаветни пророци, кад хоће да осликају крањи отпад Старог Израиља од Бога, за то користе поређење са стањем блуда.
13) Христо Јанарес, "Криза пророштва", Атина 1988., стр 87
14) Велики канон св. Андрије Критског, превод јеромонаха Артемија Радосављевића, Београд, 1984. стр. 66

ИЗВОР: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, Година девета I Призрен 2001 – Бр. 3 [35] стр. 117-127.