У наредном прилогу доносимо одговор избеглог монаштва Епархије рашко-призренске на јавно писмо Митрополита Амфилохија, објављеног 24. августа текуће године на званичном сајту Епархије рашко-призренске под називом: „Митрополит Амфилохије о избеглим монасима и монахињама: Чега се паметан стиди, тиме се неразуман поноси”. Писмо-одговор је најпре било упућено уредништву званичног сајта Епархије рашко-призренске, са молбом да се објави на сајту. С обзиром да молба није уважена писмо се објављује на сајту „Црноречко братство у егзилу” и са мејлинг листе истог прослеђује медијима.

ОДГОВОР ИЗБЕГЛОГ МОНАШТВА ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКЕ ЊЕГОВОМ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВУ, МИТРОПОЛИТУ АМФИЛОХИЈУ

На интернет презентацији Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске појавила се, у вечерњим сатима 24. августа о. г. изјава митрополита Амфилохија о ''одбеглом'', тј. избеглом монаштву рашко-призренске епархије, о још понечему и свачему. Иако је из стила ове изјаве, као и усиљене, поправљане и на местима неисправне (и)јекавице, као и местимичног помињана личности самог митрополита Амфилохија у трећем лицу једнине прилично је јасно да изјаву није писао сам митрополит Амфилохије, већ је, очигледно, дело другог аутора, претпостављамо ''свемоћног'' дечанског протосинђела Саве, сведржитеља Епархијске информативне службе, ипак потпис Високопреосвећеног митрополита Амфилохија стоји на крају овог текста. Стога, осећамо потребу да потписнику текста, будући прозвани, и одговоримо.

Када своје тако осијећаш, а да што би с туђијем чинио?

(П. П. Његош, Горски Вијенац)

Ваше Високопреосвештенство,

Иако не можемо да кажемо да су  нас изненадили и зачудили ставови које сте изнели у свом последњем тексту објављеном на званичном сајту епархије којом тренутно администрирате, ипак смо се надали да ћемо без узнемиравања и напада дочекати барем крај овог светог Богородичиног поста и отпразновати (макар и под забранама свештенослужења и епитимијама које нам наложисте, а које прихватисмо и издржавамо) у колико-толиком миру. Но, како већ и Света Четрдесетница и Петропавловски пост беху нарушени и ометени, већ познатим нам свима досадашњим догађањима (као да неко темпира да за сваки пост остави по једну ''посластицу''), ни ово ''ваше'' писаније не треба превише да нас изненађује.

Ваш и наш духовни отац, Свети Јустин Ћелијски, критикујући брзоплето административно „решавање“ (рашчињавањем) Америчког раскола од стране тадашњих архијереја СПЦ написао је: „У свим тим, и многобројним другим ранијим и каснијим случајевима, које нећемо сада наводити, Свети Оци су богомудро и човекољубиво поступали мирољубиво, са једним јединим циљем: чувати јединство Цркве у вери, миру и љубави, ради спасења поверених им људи и народа.“

Нас не чуди што се, по ко зна који пут, оглушавате о предање овог Светог Старца, те уместо мирољубивости бијете по нама Вашим ловћенским беседничким топузом, те смо на инквизиторску и деспотску реторику, у име Ваше „љубави“, већ свикли. Често умете да кажете, док унаоколо појашњавате позадину нашег одласка, да „од Светог Саве до данас“ није било оваквих монаха попут нас, који „рушимо“ црквени поредак.  Хвала Богу што овај народ, особито онај црквенији део, није затупљен и заглупљен онолико колико га ви Вашом реториком и начином обраћања и одношења сматрате, тако да он јасно види да наша побуна, ако постоји, постоји само против  црквеног беспоретка, који Ви са још шачицом једнодушних епископа „спаситеља“ СПЦ од нас монаха, упорно захтевате годинама, а особито од 13. фебруара текуће године.

Ви сте, такође, упркос заветном предању и духу светојустиновском, један од првих наших архијереја који је посетио „његову светост“ римског папу, како га често називате Ви и остали небивали епископи у нашој Цркви, примајући од њега бискупске крижеве и прстење, као прави и ''истинити'' vescovi serbi, (но, чини се, више као они марчански и барски, него светосавски и светолазаревски) отворивши на тај начин нову еру у историји наше помесне Цркве.

У тој новој ери, новој реалности , наши виђени архијереји, међу којима Ви предњачите, из године у годину (упркос предању сваког Светог Оца понаособ и свих њих заједно, све до увекпомињаног оца Јустина, који недвосмислено екуменизам осуђују не само као јерес, него као свејерес) управо својим екуменисањем и његовим ишчадијем, литургијским реформаторством, скрнавите и раздирете светосавски хитон наше помесне Цркве. Залуд силогизми Ваше софистичке реторике, која вазда црно назива белим, али га белим ипак не чини, као и богословско-фразеолошка логистика умировљеног, а никад умиреног еп. Атанасија. Свима је јасно да је, после оваквог крсташког похода на ЕРП, владику Артемија и његово монаштво, Вама најмање стало до јединства СПЦ.

Расрбљивање митрополије којом управљате, кокетирање дечанског обрасца на Косову, са свим и сваким (те отуда Фејтове приче о транзицији и умекшавању става СПЦ на Косову и о Косову), и Ваша здушна подршка дечанским разбијачима ЕРП (које сте годинама подучавали и подржавали како се отказује послушност надлежном епископу, коју сада од нас тако ватрено захтевате), показује да је програм, који Ви спроводите у нашој Цркви, потпуно стран Њеном еванђелском и богочовечанском, светосавском и мученичком етосу. Тај програм нема никакве везе ни са миром у Цркви, ни са Црквом, како је то већ очигледно где год се појавите.

У циљу остварења тог Вашег личног виђења и западњачко-надахнутог програма у нашој Цркви, Ви сте са неколицином епископа, члановима те Ваше странке и партије у Цркви (отуда завере и партијашења, а не у нама где их Ви тако славодобитно изнађосте), створили својеврстан монопол над Црквом и свим њеним институцијама, нарушавајући тиме саму природу Цркве и саборности у њој. Опште је познато да сте Ви лично председник свих садашњих, а вероватно и будућих синодских и саборских комисија, за сва питања и проблеме. Зато се у нашој Цркви ништа суштински и не решава већ годинама, попут литургијско-новотарског раскола, који сте направили и којим сте Цркву сами поделили.

Ово што сада радите јесте чистка оних који се у тај Ваш политички и деспотски програм не уклапају. Наравно, на првом месту је епископ Артемије и његово монаштво, непомирљиво према јереси екуменизма, коју Ви „оправослављујете“, као и према реформаторском игрању Светом Литургијом и археолошко-вивисекцијском глуматању Цркве првих векова, иако су Вам добро познати ставови оца Јустина и свих Светих до и после њега, који једногласно сведоче да је управо ова Црква у којој смо, иста она благодатно-богочовечанска заједница, возглављена Христом и светодуховски утврђена Његовом богооткривеном, апостолско-светоотачком истином и науком, од Свете Педестетнице до данас, где нема потребе за Вашом дорадом, исправком и преправком и ретуширањем свега у њој, особито Свете Литургије.

Сва ова данашња унутарцрквена дешавања само су  испливавање на површину управо тог и таквог раскола, створеног Вашим рукама, које нештедимице исписују редове отрова и јарости према свим Вашим неједномишљеницима, а према нама особито. Зато сте се Ви тако дуго и позабавили у ЕРП у којој сте од нас простих монаха, уличара, разбојника и затвореника, кавим нас нештедимице карактеришете, чули ту горку истину, коју нико, међу онима који су Вам се, од Москве до Цетиња, клањали  „на всјакоје времја и на всјакиј час“, није смео да Вам саопшти.

Не варајте ни нас, ни себе, Ваше Високопреосвештенство, није ово Ваше писмо никакав позив монаштву да се врати. Ви сте, уверени смо, језиво свесни да сте свим Вашим и синодским потезима, од 13. фебруара ове године па до сада, учинили све да ми одемо из ЕРП, а Ви тиме добијете повод, да за раскол који Ви стварате нарушавањем литургијског и канонског црквеног поретка окривите нас и владику Артемија; тако да је ово Ваше писмо само најава новог линча, вероватно и рашчињења, које му спремате на следећем Сабору. И док нас оптужујете да му се као воденички камен вешамо о врат, погоршавајући његову ситуацију (то сте говорили свима и свакоме ко се усудио да било каквом речју и делом покуша да заштити и одбрани истину о Епископу Артемију), Ви пак, са још понеким братом и ''братом'' његовим не посустајете објашњавајући дубине Ваше неизмерне и неизрециве љубави према њему. Не знамо више како још да манифестујете ту љубав, уза све што сте му до данас братски урадили, осим, можда, да га одведете на београдске Теразије и тамо јавно запалите, не бисте ли нас и целокупну српску јавност уверили коликим га братским жаром љубите!!!

Нажалост, таквим „пастирским“ духом одише Ваше писаније, Ваша наводна брига за јединство Цркве је сувише неискрена, исто као и сва скорашња саопштења на званичном сајту ЕРП, у којима се сви заједно у ЕРП „згражавате“ над неразумевањем међународне заједнице по питању заштите манастира од стране КПС-а, којима из  сада већ Вашег, дечанског  духовног рукосада, а од вас већ годинама инструисани Епископ Теодосије предаје наше светиње на ''чување'' шиптарској полицији.

Није нам, пак, непознато, колико сте, јавно и тајно били у тим истим Високим Дечанима критиковани, и због Ватикана и због Милошевића, да је то исто братство својевремено одбијало од Вас да узме благослов, док сте сада заједно са њима у јединству зарад неких „виших циљева“, који се, на жалост преосталог народа на КИМ, страхотно остварују. Ти виши циљеви нама нису непознати, а народу нашем биће још очигледнији ускоро, када са ЕРП скинете све префиксе Српска, као што сте то учинили Ви и Ваши у Црној Гори. Тако ћете, идући на вољу свакој власти до сада, па и фиктивној Косовској републици, врло брзо уместо Српске промовисати неку нову Косовску Цркву.

Са тог разлога Вам отворено саопштавамо, пре ћемо хранити и Милојеве и чије год свиње, како велите у још једном Вашем „доброжелатељном“ писму, него Ваше самоуверено властољубље и апсолутистички деспотизам, остајући у ЕРП коју водите далеко од светосавског пута СПЦ, заводећи је и за Голеш и за Дурмитор планину. Сматрамо, зато, да су на почетку таквог беспућа заједно са Вама, сва чада владике Артемија преостала у ЕРП.  Ко су овде гуске, и на коју је страну магла, коју помињете у Вашем надахнутом писанију, јасно је из овога.

Како било, не понижавајте нас Вашом новом теоријом како на десетине монаха и монахиња заводе четворица наше сабраће. Јасно је да тражите кривицу за прве жртве Ваше духовне егзекуције над нама, коју сте већ, у обе епархије у којима столујете, полугласно најављивали. Нанишанили сте њих за почетак, а касније и нас остале на Вашем списку за рашчињавање, које ћете вероватно представити јавности као израз Ваше доброте и снисхођења нама.

Свака побожна душа наше вазда монахољубиве светосавске пастве, ако имало подробније анализира Ваше писмо, схватиће да себе неоправдано представљате као необориви духовни и монашки ауторитет и стручњака за дијагнозу прелести, а да притом сами нисте одмакли од плићака у освештаном мору аскетског православног предања. Пре свега није нам јасно Ваше позивање на Старечник, с обзиром да сте један од водећих пропагатора евхаристијске реформаторске теологије, која у својој монахофобности са презиром гледа на сво монашко наслеђе наше Цркве, особито литерарно. Ако би пренебрегли ову Вашу недоследност, Вама својствену у свему, наишли би на исту у свим следећим редовима Вашег писма.

Будући да би ово писмо било предугачко, када бисмо наводили све Ваше контрадикторности и недоследности,  навешћемо Вам само најбитније моменте, који осликавају чињеницу да у монашкој духовности Ваше искуство није одмакло од површине. У началним редовима Вашег писма истичете „стаменост мјеста“, само нам није јасно у ком сте Ви то манастиру боравили дуже од годину дана, како бисте стекли то искуство? Нажалост, за ''стаменост  мјеста'' као израз нити се зна, нити постоји у монашким типицима византијског и источноправославног монаштва. Тај Ваш израз је, уствари, само превод латинског stabilitas loci, четвртог завета који полажу римокатолички редовници. Није чудна та Ваша омашка, будући да сте се на јеретичким теолошким установама школовали исто колико и на православним.

Пренебрегавате и заборављате, нажалост, једно много дубље и значајније предање на Светој Гори: наћи старца и остати му у послушању до његове смрти, како би наследио благослов. Без тог благослова нема ни монаштва, а та древна светогорска пракса одсликава чврсто преношење живог монашког предања још од првих векова, до данас. Обновитељ савременог атонског монаштва, блажене успомене старац Јосиф Спилеот је у очувању овог предања ишао тако далеко, да је само одлазак по поуку код другог духовника сматрао издајом и духовном прељубом у односу на свог духовника и старца.

Наравно, добром делу нашег савременог монаштва, амбициозног и каријеристичког, овакво предање је потпуно страно јер обуздава самовољу и каријеризам, уз помоћ којих данас многи од њих, монашки неписмени и незрели приграбљују епископске чинове и својом осионошћу пустоше наше манастире. Зато је наш одлазак из ЕРП због верности Христу и старцу који нас Њему приводи, за многе од њих несхватљива лудост. Из тог разлога нам и није толико неразумљив парадокс Вашег „душебрижнишва“ када се Ви, поред стотина празних манастира по СПЦ, вапијућих за монасима,  бирократски ситничаво и осветољубиво, прегањате око канонског отпуста, претећи рашчињењем шездесетак монаха и монахиња.

Наравно да је овде ствар  много дубља, од верности кивотима и манастирима, на коју се театрално позивате. Знамо, и знате, да тиме само бацате прашину у очи овога народа, како би прикрили Ваше стварне намере. Ваше теоретисање о чувању места (а не душе) на коме је неко замонашен поткрепљујете и поукама из Старечника, притом и ту превиђате много суштинскије предање које су ти прости монаси, гоњени по пустињама само демонима, а не и епископима као ми данас, упорно чували. Сетите се приче о авви Агатону кога је неки брат осуђивао за разне грехе, на шта је старац, иако недужан, одговарао прихватањем кривице, све док му тај брат у својој несмотрености није рекао да је он јеретик, ту је сарац скочио и громко узвикнуо „Нисам!“. Братији је објаснио да сви остали греси могу да се окају, а грех јереси одваја од Христа. Ово не помињемо у контексту савремене јереси екуменизма на коју благонаклоно гледате, већ Вас подсећамо да сте нам као главни разлог недавања канонског отпуста навели то што ми „болујемо“ од секташког духа.

Поучени примером из Старечника на који се позивате, ми Вам преносимо светоотачко предање по коме је ћутање пред оптужбом за секташење грех против ког треба најоштрије реаговати. Сваки изговор због кога би Вам неко то прећутао био би само плод лажног смирења и истинске прелести. Зато разумите да би наш останак под жезлом епископа који нас сматра секташима био издаја не само нашег старца, кога сте Ви осведочени гонитељ, већ и Самог Христа. На крају Вашег писма Ви се зналачки позивате на Светог Златоуста, а пренебрегавате да је он био гоњен због противљења у одузимању једне њиве удовичине и неправде коју је царица Евдоксија тим одузимањем тој увовици нанела, логиком Вас и Ваших духовних поклоника рекло би се да је његово супротстављање и страдање због тога било бесмислено. Зато противећи се таквој Вашој нехристовој логици ми Вас питамо, ако је Свети Златоуст  недвосмислено стао у заштиту удовице којој је неправедно одузета њива, колико смо пре ми монаси били дужни да, макар својим одласком, станемо у заштиту нашег старца и епископа Артемија, коме је неправедно одузета цела епархија?

Они монаси, који су доле остали, јадикују Вама због своје опечаљене савести, јер поред свих напора не може нико од њих да нађе један сувисли разлог и повод којим је Владика Артемије заслужио њихово ћутање, док га Ви и Ваши и даље распињете и пљујете. Због њихове доследности, кад већ прецизно поштују све синодске одлуке дужни су да се повинују и одлуци по којој Владика Артемије не може да их исповеда, јер би кршењем те одлуке у односу на њих Владика пристајао на Вашу непастирску и некоректну игру о њему датој забрани исповедања, коју играте по принципу „сад је има - сад је нема“, а потврђујете и нама изреченим речима: „Ја сам овдје Акт! “

За истим Светим Златоустом кренула су и његова духовна чада, једино епископима није допуштао да отказују послушање црквеној управи, знајући да то води у раскол. Његова чада, пратила су га по свим беспућима по којима је гоњен. Исти случај, Ваше Високопреосвештенство, налазимо и код Светог Василија Великог, који је побегао у пустињу након сукоба са својим епископом, још као јеромонах, а за њим су кренули и његови монаси. Имамо и пример Светог Владике Николаја, кога је након премештања из Охрида у Жичу пратило његово монаштво, цело сестринство из Калишта, о. Калист и чувени о. Јаков Арсовић, тада још увек искушеник. Као пример имамо и Вас, за којим је из Банатске епархије кренуло више од пола месићког сестринства, њих петнаестак, то још и данас памте сестре у манастиру Месић, иако Ви то пренебрегавате. Нико од њих није наишао на ово нашта ми наилазимо при Вашем управљању Епархијом, па ни многе сестре из Ћелија,  које су као разлог напуштања манасира и епархије навеле само један разлог  у захтеву за канонски отпуст, а то је: „недостатак духовности у манастиру“. И сами сте примили једну групу,  а ако смо људи признаћете да су наши разлози које смо горе поменули много дубљи од њихових.

Питамо Вас, ко је од њих због одласка уопште извођен на суд, а камоли рашчињен? Да ли је могуће да је тада поредак у Цркви био толико неутврђен па нико од њих није третиран као ми данас од стране Вас? Ова питања жеравично траже и чезну за одговорима. Сва богочежњива срца наше светосавске Цркве загледана у удес који је снашао ЕРП, владику Артемија и нас његово монаштво бојажљиво и молитвено-плачно чекају одговоре на ова питања. Најболније је што смо дубоко уверени да те одговоре знате и Ви и сви који подржавају ову кампању против Владике Артемије и његовог монаштва. Но када бисте изустили тај одговор, пред Богом и пред људима, пред небом и земљом били бисте дужни да Владику Артемија, обесправљеног и пониженог вратите на трон његове сада удове Епархије и тиме вратите мир нашој Цркви. Све што будете говорили и делали мимо овог и оваквог решења, биће само наставак ове агоније и драме са трагичним исходом у нашој Цркви, у којој ћете Ви бити најнеславнији протагонист.

Ми, хришћани, дужни смо да садашњицу и историју у којој смо уткамо у вечност Богочовековог Царства, наша српска историја која неће бити део те христоносне вечности носиће Ваше име, ако не исправите све досадашње грешке и брзоплете потезе односно ЕРП, владике Артемија и нас његовог монаштва. Тада и једино тада ћемо чути Ваш глас који нас зове назад у ЕРП, до тада он ће за нас остати непознати глас који призива не у манастире већ у лавиринте нечијих амбиција.

 http://mancr.org/2009-03-17-15-07-24/novosti-razne/149-2010-08-27-09-47-44.html