РЕАКЦИЈА НА ЈАВНО ПИСМО ВЕЛИКОГ МЈЕСТОБЉУСТИТЕЉА

На његово писмо нека одговарају они који се препознају, а то значи пола Србије, али пре свега нека достојно одговоре они директно прозвани духовници и епископи. Сваки искрени верник који прочита то јавно прозивање и вређање, и вере и поменутих духовних лица, не може да остане нем и да не проговори у одбрану чисте логике, здраве памети и у одбрану јавног морала. Срамота је и недопустиво је јавно вређање монаштва и простог верног народа. Доживели смо још једно писмо-прогона, уместо писма-помирења.

У првој својој реченици где спомиње "стаменост мјеста", и то у преводу на српски језик, без уобичајених латинских цитата, Велики Мјестобљуститељ несвесно открива одакле долази ова нова духовна клима која се намеће светосавској Србији. У првом пасусу дакле покушава да објасни нешто што монасима и вернима нема потребе да се објашњава. Класична замена теза. Све што стоји записано је истина али је писцу промакло да нагласи да то предање важи за православне манастире, где су православни духовници, руководитељи, где се православно исповеда вера. У том случају заиста треба човек да буде "везан" за место, али за место где су православни духовници, епископи. По којој би то логици нека православна душа била "везана местом" за обитавалишта неправославних учитеља или учитеља јереси? Или, у најбољем случају, зашто би било која православна душа била везана за место где се не осећа добро и где може само духовно да пропада? Свака птица своме јату лети!

Истина је да монах који пронађе својој души оазу православља и место спасења поред православног духовника, ни не помишља да оде од њега. Избегли монаси из Епархије рашко-призренске нису више могли библијским речима да кажу "лепо нам је овде бити", онога тренутка када су њиховог оца и духовника почели да шиканирају и клеветају. Повући се и отићи на неко мирније место, то је нешто најблаже што је могло нашу Помесну Цркву да задеси. Коме то смета? Коме смета да се стишају страсти? Ко жели раскол? Нека се храбро јави.

Нека Велики Мјестобљуститељ позове све своје монахе да се не сељакају свако мало. Кроз његову Епархију неупоредиво више монаха продефилује, тако да то понекад личи на "прање монаха" или на железничку станицу. Зашто су толико неопходни двоструки аршини? До сада се привремени канонски отпуст добијао као "добар дан", а сада је то постао васељенски проблем. И на крају испадне, да сви путеви воде до Владике Артемија. Он је заправо главни проблем и опсесија Синода, што ће се и показати на крају писма.

Није природно да се "на овај или онај начин" мењају они који стоје на челу. Није, иако тако пише Мјестобљуститељ. Да не улазимо у богословље шта је природно а шта не, довољно је да здравим разумом нагласимо да светски односи не важе у духовном свету и да ту нема аналогије која се погрешно намеће. Опет, замена теза. Хвала Богу Владика Артемије није умро, није добровољно отишао са Косова и Метохије, а није ни легалним путем, од легалних органа премештен, јер човек нити је немоћан нити му је доказана нека одговорност. А не знамо ни ко би на Косову и Метохији био пожељнији и потребнији од њега? Незрели Сава? Непослушни Викар? Трабант или Мјестобљуститељ? Или би ипак најбољи био, и по Божијем промислу, онај који познаје душу народа, онај који је достојно заменио Епископа Павла, онај који доследно исповеда веру и дерзновеност Светог Аве Јустина Ћелијског, онај који рађа монахе украшене подвизима, онај који зна и са белим светом да разговара не правећи компромисе са Истином и не понижавајући Свето Предање бесмисленим снисхођењима, онај коме Господ даје храброст да издржи до краја. Неки духовни вођи су се осилили да у својим епархијама заводе страховладу, смењују и постављају игумане, настојатеље, па су сад почели да то раде и на нивоу Помесне Цркве, ван граница поверених им епархија. То је навика, професионална деформација. Погледајте само Епархију будимљанско-никшићку која се појављује као место суђења избеглим монасима. Какве се тамо турбуленције дешавају. Могла би се читава студија написати, и две. Дошло је време да в.д. игумана пивског пресуђује испосницима из црноречких врлети.

Замена је теза када се тврди да је Црква Божија опстала и да опстаје захваљујући неком поретку "послушности ради послушности". Црква Божија почива на Истини, на Духу Светом, на Исусу Христу који је међу нама у све дане до свршетка света и века. То је темељ опстанка сваке православне заједнице - Цркве, а не везаност за неко место или за неку власт која се "на овај или онај начин" намеће вернима.

Појављује се теза и инсинуација да Владика Артемије "подређује живот Цркве својој лажној науци и своме ревновању које није по разуму, и да на тај начин ствара јеретичку и шизматичку секту, као неку чистуначку, моралистичку групацију". И даље се у тексту Владика Артемије пореди са аријанцима, несторијанцима, папистима, протестантима, катарима, па чак и са богумилима, не заборављајући ни старообреднике и старокалендарце, павликијане и јованите. Владика Артемије на челу свих ових јереси и расколника покушава да разори јединство и саборност "Цркве", читај Синода. Нека остане ово записано у вјекове вјекова, да је то изрекао брат брату Србину! А рођени од једног оца. Нека остане као непобитни доказ оним монасима, свештеницима и мирјанима који су остали у Епархији рашко-призренској. Нека не осуђују своју браћу и сестре који ипак мало боље познају Мјестобљуститеља и који не могу да остану под оваквим духовним старатељством, колико год да се оно прикрива и уздржава. Ко то може да "прогута", нека остане тамо где јесте, или ако вам се не свиђа ово расуђивање Мјестобљуститеља, захтевајте да вам се врати ваш духовни отац Артемије. Њега је Бог венчао са том Епархијом и епархијанима и он тамо треба да остане до краја свог живота. Онда ће се сви монаси вратити за својим оцем, и доћи ће још и више монаха него што је отишло, умножиће се Срби на Косову и Метохији, даће Бог и Пресвета Богородица.

Мјестобљуститељ прво наводи да нисмо имали јереси и раскола у нашој помесној Цркви а онда даље наводи списак јереси и раскола? Наша Помесна Црква је од апостолских времена преживљавала јереси и расколе и све до данашњих дана имамо проблеме са разним јеретицима и расколницима на овим просторима Балкана, и нећемо се ослободити тих искушења све до последњих времена, али хвала и слава Богу за све то што смо проживели, јер смо се прекалили. Неки јеретици нас дрмају већ хиљаду година, а раскола имамо и данас ако ћемо бити искрени сами са собом.

У праву је Мјестобљуститељ када каже да је у току раскол "први пут у историји Српске Цркве такве врсте". Тај њихов раскол много личи на све до сада виђене јереси и расколе али је по нечему ипак специфичан. Црквеног безакоња је било током дуге и пребогате историје Цркве, али овако перфидних оратора и дипломата какви се данас рађају свет још није видео. Специфично је и то што никада до сада није било екуменизма на историјској сцени. Било је унијата, и данас испуњавају наше храмове па и јерархију, али екумениста и глобалиста још није било у оволиком броју. Наша Црква се протестантизује још од тридесетих година прошлог века, а унијате нас у дугом историјском континуитету, без одступања. И шта се добије када се удруже и укрсте домаћи протестанти и домаћи паписти, унијати? Добије се екуменизам=свејерес какву овај свет још није видео, добије се раскол какав Црква Христова још није доживела, али за шта је припремљена и спремна. Није то обична јерес, него свејерес, и у праву је Мјестобљуститељ кад наглашава специфичност њиховог раскола. Али дипломатија је неодољива. Ово је ера маркетинга и слаткоречивости, све се може лепо дипломатски упаковати.

Везаност за оца који је у Истини може да буде само за похвалу и за венац мученички. Не могу да нас уче о истини и да нам лицемере о Истини они који не исповедају јавно и по цену живота да је Истина само једна и да се пројављује само кроз Цркву Христову православну. Како о Истини могу да говоре они који љубе папин прстен, који примају напрсне крстеве од архијеретика, који гледају тенис са протестантима и једу јагоде, они који играју фудбал где год стигну и не либе се да показују медијима длакаве ноге, они који се моле са јеретицима свих фела по белосветским конференцијама? Да ли неког вређам ако износим ове чињенице? Опростите ми, али монахе називати гускама у магли? Називати духовну децу "каменом о врату" који дави и веша? Ако Мјестобљуститељ на тај начин доживљава своју духовну децу, нисам уверен да Владика Артемије тако мисли о својој многобројној деци. Ко не верује, нека дође и види! Не могу деца да буду на терет. Мјестобљуститељ алудира на неку децу која наводно "правдају себе оптужбама на рачун Цркве" и онда наравно поистовећује Цркву са Сабором, Синодом и собом. Па нису баш све владике прихватиле екуменизам и папизам и глобализам, није цео Сабор одушевљен овим савременим пошастима. Има епископа који у томе предњаче, има епископа који из неких својих тајних разлога све то прихватају, а има и оних који све то виде и знају да је дошло време да се мало и пострада. Треба нагласити да није епископ Црква Христова, да није ни сабор епископа Црква Христова, него се то Божанско тело састоји од главе Христа и од тела које чине сви верни Христови следбеници свих времена - православни Хришћани. Али ко онда има право да говори у име Цркве Христове и испред Цркве Христове? Па они који својом вером и делима могу да посведоче да су на Путу Истине и Живота, они за које Свети Дух посведочи да су истинити Хришћани. А знамо који су плодови Духа Светога и како се можемо распознавати, хвала Богу, сви можемо да задобијемо расуђивање ако то желимо. Много пута је вера васељене била у рукама малог броја људи или у рукама малих и "незнатних" људи којима је Бог поверио да исповедају Његову Истину. Ја не могу да верујем Мјестобљуститељу да прогнани монаси себе проглашавају и именују за "судије васељене" и "нове непогрјешиве римске папе". То је сасвим непотребна клевета од стране некога ко је сигурно имао прилике да упозна папу и остале судије васељене, па ваљда говори из личног искуства, али ја у то не могу и нећу да верујем.

Мјестобљуститељ наводи читаоцима да су ови монаси с правом названи "артемити" и да им је својствено да се служе обманама, преварама и лажима? Сва срећа па се у овим медијским клеветама наводе и називи сајтова где се може прочитати и видети доста тога што нас упућује управо на другачије "виђење" целе ствари. Хвала Богу, то је и доказ да се све то чита и прати и да ипак долази до оних глава које одлучују. То су ретки интернет сајтови и заправо једино место у медијима где се подједнако могу пронаћи ставови и аргументи обе стране у спору. Иако медијска средства Цркве припадају свим члановима наше Цркве, у њима нема места за другачије мишљење. Информативна служба СПЦ је приватизована још у еуфорији приватизације државних фирми. Можда Мјестобљуститељ жели да исправи неправду па да изрекламира сајтове на којима се може чути и "друга страна", пошто они не објављују одговоре оних којима се јавно обраћају и које прозивају?

У следећем пасусу Мјестобљуститељ прелази све границе пристојности и назива монахиње "побјегуљама" и лудим, беспаметним, духовно нестабилним и самовољним чуваркама свиња?! "Грешни Господин Милоје" може комотно да тужи грађанском суду све оне који се на овај начин баве његовом личношћу и давном прошлошћу, наносећи штету његовом пословању и уопште угрожавајући његова права. Сад већ има довољно доказа да "клепи" по џепу неке непристојне људе. Треба већ једном прекинути тај низ оптужби да монаси нису ни на који начин отерани. Ако нису отерани, ако одлазе слободном вољом онда им треба дати канонски отпуст кад га траже, а ако су ипак отерани онда треба склонити онога ко их је растерао и вратити онога ко може и треба поново да их сабере. То су два решења ове непотребне компромитације наше помесне Цркве.

Није добро да у једној кошници буде 2 матице. Не иде. Како то Мјестобљуститељ мисли да "дозволи" монасима да "опште" са својим духовним оцем, као да им уопште треба некаква дозвола за "општење"? Какво је то "општење" предвиђено, не наводи се у прозивци. То могу да знају само монаси који су имали ту част да их Мјестобљуститељ моли да остану. Великодушно је то што им се нуди да се чак и исповедају код Владике Артемија. Значи, ипак се треба исповедати и припремати за Свето Причешће, а не олако без припреме и без труда и подвига приступати Светињи на суд и осуду. И добро је да се тако нешто чује од оних који имају "прођу" у медијима и чија се реч још увек преноси. Али и даље остаје нејасно шта се добро постигло "превентивним заустављањем исповести и комуникације са Владиком Артемијем"? Каквим је добром уродило "превентивно заустављање исповести" и ко се уопште досетио тако генијалне идеје која је узнемирила духове у целој Цркви?

Апсолутно нема потребе да "коловође расколничке скупине" проглашавају за издајице оне монахе и друге вернике који не дижу свој глас и не исповедају своју православну веру и оданост свом духовном оцу. Савест је та која најжешће пече и опомиње и која се буни, код оних који је још увек нису хируршки одстранили. Нема ни потребе за "коловођама". Покајани синови вратиће се своме оцу, кад-тад, као у јеванђелској причи. Немогуће је на Косову не исповедати истиниту веру, кад је Косово грдно судилиште. Тамо се лепо види ко је вера, а ко је невера. То парче земље окупано је у крви бројних мученика за веру православну и тешко је сад протерати онога учитеља који чврсто следи светоотачко предање и захтева од деце трезвеност, подвиг и чисту веру.

Немају никакво морално права да наводе како "није снага у броју, но у Господу", они који су узурпирали бројношћу и "већином" сву црквену власт, како у Синоду тако и у Сабору. Како сад није битан број, кад је то био главни и једини аргумент да се саборска већина мора слушати без обзира да ли је у праву. Морамо се сложити с Мјестобљуститељем да није Бог у сили и броју него у правди. Нисам приметио да се било ко хвали бројем монаха-избеглица, али да се саблажњава тим бројем и да жали што се то дешава, то сам и видео и чуо у народу. Она наведена у писму доскочица, "па ни по јада" може двоструко да се протумачи. Није то само увреда за избегле монахе.

Е сад смо дошли до "двадесет и три искушеника и искушенице, иако и сâм њихов назив и статус потврђује да они нису монашка лица него на проби за монаштво". Ево сад ће Свети Јустин да побије Мјестобљуститеља, пошто је он приредио књигу о монашком животу и правилима, а ево да наведемо и цитат из црквеног законодавства. Постоји у нашем законодавству "Уредба за унутрашњи и спољашњи манастирски живот", и у првом делу Опште одредбе у члану 2. се каже: "Манастири могу бити мушки или женски, не мешовити и сви су општежитељни. Њихову монашку заједницу сачињавају: 1) братство (великосхимни, малосхимни и расофорни монаси) и 2) искушеници." Дакле, да закључимо једном за свагда, искушеници заједно са братством сачињавају монашку заједницу. То наравно још више важи и за расофорне чланове монашке заједнице. И искушеници су људи, не треба их на овај начин омаловажавати, саблажњавати и удаљавати од Христа. Из речи Мјестобљуститеља осећа се, Боже сачувај, као да се прижељкује и призива неко "враћање у свет". Па нико од њих није дошао са жељом да се врати у свет, напротив, и у томе их треба подржати и пустити њиховој старијој браћи и духовницима да их приведу Христу кад се наврши право време. То је као да отворимо кошницу са пчелама и почнемо да одвајамо радилице од легла, као да јајашца нису органски део пчелиње заједнице? Преносим вам то из пчеларске струке која не може да разуме Ваше речи. Значи, оваква писма се противе и пчеларској логици.

У члану 7. поменуте Уредбе пише: "По речи Спаситељевој `Који долази мени, нећу га истерати напоље` (Јов. 6,27), у манастир може бити примљен свако, без обзира на свој дотадашњи живот, јер је живот монашки - живот кајања (43. прав. 6. Вас. саб.)..." Да ли пишући на овакав начин Мјестобљуститељ упућује искушенике да се врате кући и да нису подобни за монаштво? Сваки искушеник се даје на духовно старање неком искусном монаху-старцу (2. прав. Прводругог сабора), пише у 8. члану Уредбе. Искушеници су дужни да буду у послушности свом духовнику, и не треба их на овај начин прозивати.

У члану 16. пише да монашки живот има само један циљ: спасење душе. Стога, све што води томе циљу треба испуњавати као заповести Божије, јер и заповести Божије немају у виду ништа друго до спасење оних који их држе (Св. Василије Велики). У члану 22. пише да: "Одржати меру на уском но правом путу, монах може, уз помоћ Божију, ослонивши се на две врлине: расуђивање и руководство старијих. Расуђивањем он мери своје жеље, речи и дела, распознаје шта је од њих добро, а шта зло, па одустаје од оног што га удаљује од Бога (Св. Антоније Велики). Знајући, пак, да његово расуђивање није ни довољно ни сигурно, монах се не задовољава њим, но увек прибегава сигурнијем средству: руководству духовног оца и искуству старијих, по примеру светих и савету Светог Писма: `Запитај оца свога и јавиће ти, старије своје и казаће ти` (5. Мојс. 32,7)".

Са целог списка монаха, у овом тренутку важни су само настојатељи. Зашто су настојатељи и духовници повели са собом своју духовну децу која су им била монашки послушна? Зато што су у обавези да извршују наредбе надлежног архијереја, па да не би било сукобљавања са најамницима, они су тражили отпуст за другу епархију где би мирно могли да се спасавају и где би могли да извршавају наредбе надлежног архијереја. Свака птица своме јату лети. Значи, они желе да испуњавају своју дужност и да се спасавају али је врло битно и ко је архијереј и како учи тај архијереј. Сад је само потребно доказати да је било немогуће и неспасоносно бити послушан Синодалцима и Мјестобљуститељу који не признају и понижавају духовно очинство Владике Артемија. А то није тешко доказати, и онда се цела ова прича измешта из медија и прелази на неки Сабор или на Црквени суд испуњен Светим Духом а не демократском већином. Зашто да разглабамо по медијима о послушности и непослушности, кад је у питању испит православне вере, и то можда и од васељенског значаја – бирамо или екуменизам или светоотачко Предање и благошечће. Тако је све почело. Екуменизам подразумева протестантизам, папизам, модернизам, реформизам, либерализам, глобализам, демократију... Екуменизам је коктел папизма и протестантизма, то је свејерес какву Црква Христова још није осудила у овом новом паковању, а по многим светим оцима и светим старцима, екуменизам је последња јерес, коначна јерес, а добро знамо шта то значи.

Можда би се члан 65. који се односи на настојатеље могао применити и на епископе: "Настојатељ (или епископ) не сме да братију похваљује, укорева или кажњава у моменту узбуђења, него кад се потпуно смири, јер укоревати брата са раздражењем и гњевом значи не њега ослобађати од греха, но самог себе бацати у грех (Св. Василије Велики). Такође не треба се тако понашати пред искушеницима и страним лицима (свештеничким, монашким и световним)." А још мање у медијима. Све ово наводим не би ли било прекинуто ово саблажњавање називањем монаха, било којих, или Владике Артемија, гуруима, прелешћеницима, неуравнотеженима... Ја сам убеђен да монаси добро знају да ово што чине не чине ради Владике Артемија, него ради Христа, и да није лоше да поново прочитамо те речи из Прве посланице Коринћанима, и да се подсетимо да Христос није делио, него сабирао и разапет био за све нас.

На крају писма се испоставља да сви путеви воде до Владике Артемија. Не може владика Артемије у земљу да пропадне. Не можемо тражити да се град сакрије ако на гори стоји. Он јесте сметња и кост у грлу, али запитајмо се ко му даје ту несаломиву снагу да исповеда веру доследно Светим Оцима и нелицемерно? У његову искреност и простодушност сви могу да се увере који га лично упознају. Он не може да нестане са лица земље само зато што смета Вечном Синоду. Он док је жив има право и дужност да сведочи о монтираном процесу против њега, о прогону без суда и о безакоњу које се спроводи у Сабору и Синоду, али исто тако може слободно да настави да сведочи као и сваки Хришћанин шта је Истина и како уче Свето Предање и Свето Писмо. Не подсећа нас Владика Артемије случајно о оном делу Светог Предања где се предвиђају нове катакомбе и прогони истрајних православних Хришћана. Многи светитељи пре њега су упозоравали и подсећали на катакомбе и прогоне, и чак давали и детаљна упутства својој духовној деци и савете будућим генерацијама по питању свеопштег отпадања од вере у свејерес екуменизма.

У Православљу најстарији између браће имају дужност да опомену оног млађег ако греши, што важи и за епископе. На миран и православан начин ово безакоње неких епископа могу да обуздају и разјасне само старији епископи и духовници, подвижници. Пошто су и у Синоду већ сви довољно стари, они мисле да нема у Цркви нико старији и искуснији од њих. Молимо се Богу да пошаље свете старце нашим духовним властима и да им поврате расуђивање. То је њихова дужност, јер и старост и искуство носе одговорност пред Богом. Ако желимо мир, даће нам Бог снаге да превазиђемо ова јеретичка искушења екуменизма која нас салећу у свим својим појавностима као вишеглава аждаја.

И на самом крају писма Мјестобљуститељ је све читаоце привео к смиреноумљу које је било и остало темељ хришћанске философије живота. Има и једна језичка и логичка недореченост, не може „Епархија“ некога да призива с љубављу, то може да учини само личност, само Добри Пастир и добри духовни отац који следује Светим Оцима и не улази у тор као разбојник. Е сад, треба монасима допустити да слободно одлуче ко је смиреног ума, и пустити их да се причисле том јату где ће наставити да се спасавају.

један грешни,

Владимир И. Копривић