Јеромонах Бенедикт

Ко се ставља изнад СА Синода и СА Сабора СПЦ?

При крају своје беседе Митрополит је изјавио следеће: „Гледајући Вас очима ове светиње и њеног сведочанства, видим пред собом по Богу Творцу своју браћу и вјечну сабраћу“.  Да је Митрополит заиста гледао очима светиње на оне који су је вековима рушили уништавали и палили, не би њено сведочанство омаловажио на тај начин, нити би тако олако њен значај и жртву (не поменувши их уопште) минимализовао. Сви који су тамо били сабрани, имају само једно заједничко, а то је да ће њихове душе и после телесне смрти бити живе. Да ли је на то мислио Митрополит када је рекао да види пред собом вечну сабраћу, или, пак, да ће вечно боравити на истом месту с њима (што никако није изводљиво). Дакле, ово баш није јасно као, уосталом, и многе друге беседе митрополита Амфилохија. Митрополит Амфилохије има веома честе испаде; за папу каже да може много да помогне Србима; умањује број Јасеновачких мученика побијених од папине НДХ; укида обележја СПЦ у његовој митрополији; прима кардиналски прстен од папе Јована Павла II, итд.

Поздравно слово није било нимало наивно. Било би добро да се конференција завршила само овим „испадом“ митрополита Амфилохија. Али, на жалост, није. Иако је конференција била под званичним покровитељством и благословом Патријарха Павла, представници СПЦ су још једном отишли корак даље и угрозили напоре тадашње Владе Републике Србије у борби за очување целовитости Србије, а Шиптарима и њиховим анти-српским институцијама дали легитимитет, отишаваши у посету „председницима општина“ Пећ и Дечани.

Ево како је то описано у саопштењу о. Саве Јањића: „Верски представници су потом прошетали улицама града Пећи до зграде скупштине општине где их је примио председник општине Аљи Љаићи (ЛДК – партија Ибрахима Ругове)“.  Затим се додаје да је шетња протекла „без инцидената уз повремене непријатне гестикулације пролазника“,  али такође и  „уз поздраве неколико људи који су се затекли на улицама“ (која је разлика између људи који су се затекли на улицама и пролазника???). Након краћег разговора у општини, учесници су предвођени  „председником општине“ посетили бајракли џамију, која је уништена у рату, а која је обновљена уз помоћ италијанске организације ИНТЕРСОС. Након посете џамији за учеснике Међурелигијске конференције организован је ручак од стране „председника општине“ Пећ у ресторану „Арт Дизајн“. После ручка учесници конференције су отишли за Дечане где су најпре посетили џамију, која је такође била запаљна у рату и која је обновљена уз помоћ међународних организација. У џамији је госте поздравио имам Мурат Тачи, који је заједно са „председником општине Дечани“ Назми Саљманајем (АКК-партија Рамуша Харадинаја) дочекао госте. Назми Саљманај се присутнима захвалио на посети оценивши је као „веома храбар корак“,  што доказује да је чак и он био свестан колико су претерали чланови делегације СПЦ.

Сл. 1: Дечански јерођакон, о. Кирило, загрљен са малим Шиптарчићем у Пећи, у време када су учесници конференције (у позадини на фотографији) шетали по Пећи

Представници СПЦ, без икакве бојазни да ће се то касније употребити против Срба и српских Светиња, и необраћајући пажњу на упозорења Еп. Артемија, шетају по Пећи. Дакле, сада када КФОР више не буде чувао Пећку Патријаршију, па се сестре са Игуманијом на челу пожале да се осећају угрожено, представници КПС-а ће им рећи: „Како се ви осећате угрожено када су ваше владике слободно шетале по Пећи и Дечанима. Виделе сте да им није фалила ни длака с главе“. Шта сестре да им одговоре? Који аргумент да употребе после таквог догађаја, који је само ишао на руку Шиптарима, а да не доведу у питање углед СПЦ и углед њених великодостојника? Како Срби на КиМ, после посете православних епископа „председницима општина“ Пећ и Дечани, да кажу како неће да учествују у шиптарским институцијама, када су их први признали епископи СПЦ (потписаним Меморандумом 2005. године, а потом и личном посетом представницима шиптарских власти у њиховим канцеларијама; дакле, не као приватним лицима, већ као функционерима који су на службеним дужностима, чиме су им дали легитимитет). Зар су два-три епископа већа од Св. Арх. Синода и Сабора СПЦ, на чијем челу је тада био Патријарх Павле, који је јасно рекао 2004. године да Срби не треба да учествују на косовским изборима. Па како су онда неки епископи самовољно отишли код шиптарских представника који су изабрани баш на тим изборима? Ко овде себе ставља изнад Партијарха и Св. Арх. Синода и Сабора? Исти они на које је Еп. Артемије указао када је на питање новинара ко су моћници у СПЦ одговорио: „Показаће се они сами“  (Глас Јавности, 29. март 2005). И после пуних годину дана од те изјаве, они су се заиста сами показали ко су.  А после пет година пошло им је за руком да на безакон начин смене  Еп. Артемија, који се није огрешио о Устав СПЦ, као ни о Свете Каноне Православне Цркве. Али, то није  битно - битно је само да је Еп. Артемије без суда и пресуде смењен и склоњен са КиМ. Не би било никакво чудо да је уклањање Еп. Артемија била једна од тема разговора у шиптарским општинама 2006. године.

Представници СПЦ су од Патријарха имали благослов за конференцију у Пећкој Патријаршији, али не и за шетање по општинама Пећ и Дечани где, узгред буди речено, ни једном једином речју нису поменули српске жртве шиптарских злочина, док су Шиптари пред њима говорили о српским злочинима и срушеним џамијама.

После посете дечанској општини, учесници конференције, заједно са локалном (шиптарском) политичком елитом, срдачно су примљени у манастиру Високи Дечани без знања и благослова надлежног епископа, чиме је угрожено канонско право једног епархијског Архијереја.

На крају конференције уследила је заједничка изјава.

У заједничкој изјави високи представници СПЦ су се свима захвалили на помоћи око организације Међурелигијске конференције, а посебну захвалност упутили су КФОР-у, УМНИК-у и ЛОКАЛНИМ ШИПТАРСКИМ ВЛАСТИМА.

Да ли некада представници СПЦ могу да кажу НЕ? Али, како да кажу „не“ после тако лепог ручка у „Атр Дизајну“ и тако пријатних разговора са Љаићијем и Саљманајем у Пећи и Дечанима.

Како да кажу „не“ вечној сабраћи? Како смеју њих да увреде? Јер Христос заповеда да љубимо непријатеље своје. Како, дакле, да прекрше заповест Христову о љубави? Заповест Онога кога су се стидели да помену, а који је глава Цркве коју су они представљали на конференцији. Али, пошто њима нису хтели да кажу „не“, рекли су „не“ Еп. Артемију, који им је заиста брат - и то не лажни брат, него брат који је са њима годинама живео и којега знају да је честит, искрен и да их воли. 

Последица мржње према своме брату види се у беседи митрополита Амфилохија у којој помиње своју „вечну сабраћу“. Ево шта каже Св. апостол Јован Богослов: „Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је: јер који не љуби брата својега којега види,  како може љубити Бога, којега не види.“ (1. Јован.  5, 20).  А пошто Епископи који су  јавно клеветали Еп. Артемија, организовали његову смену и подбуњивали клирике и мирјане у ЕРП, стално говоре да воле тог истог Еп. Артемија, исти Св. апостол Јован Богослов им поручује: „Дјечице моја, не љубимо ријечју ни језиком, него дјелом и истином“ (1.Јован.3,18). По делима свако може да закључи да они који су организовали безакону смену Еп. Артемија, немају ни трунке љубави према њему. Али зато имају љубави према Шиптарима, Латинима, Муслиманима и разним секташима и јеретицима.

Еп. Артемија називају расколником и секташем (Митрополит Амфилохије, са чијим благословом је и Велибор Џомић[1] клеветао Еп. Артемија преко средстава јавног информисања, као и још неки од епископа који су, такође, учествовали на овој анти-српској конференцији), чиме исказују своју мржњу према њему, али се и по томе спознаје да Владика Артемије то није, јер да је секташ, јеретик или расколник, они би га волели и називали вечним сабратом, али пошто није - ништа од тога... Мрзе га.

Јасно је да су сви потези, учињени у скоријој прошлости на КиМ (посебно од уклањања Патријарха Павла 2007. године па до данас) од стране Св. Арх. Синода, који већ неколико година уназад подржава пучисте у ЕРП, као и потезе Теодосија и о. Саве Јањића, у потпуности допринели жалосном стању у којем се данас налази наша ЕРП. Да смо и ми, који смо оправдано напустили своје манастире, данас, не дај Боже, доле у својим манастирима, значило би да дајемо своју подршку исељавању Срба, признавању косовских паралелних институција, независном Косову, „вечној сабраћи“ да убијају и тероришу српски народ, Ахтисаријевом плану и свим осталим злоделима у којима су саучесници били горепоменути епископи, а пре свега Теодосије и о.Сава Јањић, који никада нису гледали даље од капије дечанског манастира и свог благостања. Ако би Теодосије и о. Сава Јањић некада и погледали Србе у Метохији, то би било само онда када је требало да се јавности покаже милосрђе дечанског игумана, који је зарад своје сопствене промоције чинио оно што у историји Православне Цркве нико никада чинио није. И данас на сајту о. Саве стоје фотографије на којима се види како Срби у Метохији добијају од Теодосија по 20 евра док целивају његову десну руку која им даје новац - да зна цео свет шта ради десница твоја! Хвала Богу што нас је избавио од тако незахвалне улоге, те нас је Својим премудрим домостројем и милошћу удаљио од оних који су довели ЕРП до стања распадања у којем се тренутно налази.

Сл. 2: Еп.Теодосије дели новац док му старци повратници целивају руку

Можда је сада право време да привремени управитељ ЕРП поново сазове међурелигијску конференцију, на којој би заједно са својом вечном сабраћом могао да апелује на Међународну Заједницу, пријатеље из ЛОКАЛНИХ ШИПТАРСКИХ ВЛАТИ, као и НАТО носиоце ордена Св. Саве, да се смилују и обуставе наредбу о преузимању заштите православних цркава и манастира од стране КПС-а.

Призрен, 20.8./2.9. 2010. г.

Јеромонах Бенедикт

__________________