header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Данило Тврдишић: Да ли живот има смисла - без екрана? Штампај Е-пошта
петак, 03 септембар 2010

Данило Тврдишић

ДА ЛИ ЖИВОТ ИМА СМИСЛА – БЕЗ ЕКРАНА?

           Замислимо човека од пре једног, два или три века како посматра нас испред малог екрана. Видео би неке чудне људе који се час смеју, час хипнотисано гледају, покаткад псују или се заплачу, међу собом оговарају неку металну кутију, или се чак и свађају са њом. У сваком случају у њу нетремице зуре, некад и по неколико сати. Да је у питању група ексцентрика са „неусклађеним социјалним понашањем“,  лудница, специфична врста затвора која примењује непознате методе психолошког мучења или нешто треће, вероватно би тај посетилац из прошлости помислио.

Неко ће се запитати а како би тек нама изгледао свет за неких стотинак година унапред када бисмо могли на кратко да завиримо у њега? Ко зна... Али једно је сигурно - Екран је постао идол коме се данас „клањају” милиони људи!

Као и многи проналасци пре ње, телевизија[1] је променила социолошку и психолошку слику друштва. Међутим, са њом промене су се десиле у самом темељу – јер она је постала својеврсна замена за живот, његов сурогат. Очигледно јесте да је телевизија заиста постала придружени члан породице. На ово  екранолико недоношче смо се, заправо, толико навикли и толико смо се саживели са њим да смо скоро онемогућени за схватање сопствене духовне пустоши и огрубелости који су у великој мери управо резултат њеног утицаја. На пример, чим дођемо са посла одмах почнемо да „претрчавамо“ по каналима јер нам наводно треба мало „одмора“ од сурове стварности. Ако искрено потражимо прави мотив, видећемо да у највећем броју случајева то радимо јер не знамо шта ћемо са собом те из досаде укључујемо ту „причајућу кутију“. Услед тренутног недостатка смисла (који се испољава кроз досаду) у тим ситуацијама ми тражимо замену за смисао и „налазимо” га у поменутој празнини тј. у бесмислу. Жестока животна анестезија... Анестезија од стварног живота...

Уместо у разговору са ближњима, у читању књига и разним другим корисним стварима људи троше своје слободно време упразно. Буквално. И од таквог анестетика су још више уморни... И тако из дана у дан и из године у годину. Односи и комуникација међу члановима породице свели су се на кратку и површну форму породичних односа, на својеврстан  епп међу ближњима. Загледани у свет иза екрана ми губимо свој лични, домаћи свет, губимо дубински и истински, живи контакт са својом породицом. Такав псеудоживот је постао цивилизацијска норма.

 

Телевизија у огледалу Светог Писма и Светих Отаца

Када говоримо о телевизији занимљиво је подсетити се неких пророчанстава старозаветних и новозаветних Светих људи. Пророк Данило говори о: „гнусоби опустошења која стоји на светом месту“. Многобројни тумачи сматрају да се на овом месту подразумева зацарење антихриста у обновљеном Соломоновом храму у Јерусалиму, што је неспорно. Међутим, неки наши савременици сматрају да је, поред антихриста у обновљеном јерусалимском храму, под гнусобом опустошења на светом месту пророк Данило подразумевао и – екран у дому верујућих. У Новом Завету се указује да ће се у „последња времена људи клањати икони (лику) звери, којој ће бити дат „дух”, услед чега ће она говорити и деловати (видети: Отк. 13,14-15). Познато је и  пророчанство Светог Козме Етолског који је са  невероватном прецизношћу прорекао појаву Екрана и телевизијских антена: Доћи ће време када ће у станове продрети демони у облику мале кутије а њихови рогови ће штрчати на крововима”[2]. Један од најпознатијих живих духовника нашег доба,  архимандрит Рафаил (Карелин) каже да: „Ми у нашу кућу путем екрана добровољно дочекујемо разбојнике, убице, проститутке, преваранте... Све те пале духове и енергије ми, на један метафизички начин, заиста дочекујемо у наш дом, односно у његов централни део. У онај део који је некада био резервисан за иконе, кандило и молитву, односно у свети део дома.”[3] Место где се тв апарат налази је постало централни део, не само у смислу просторне битности где се налази, већ пре свега по пажњи која се ка њему усмерава.       

 

У свету постоји једно екранолико царство – у њему царује...       

Многи кажу да не би могли да замисле живот без екрана (телевизије, интернета, мобилних телефона). То јесте сурова, али истинита чињеница цивилизације с почетка трећег миленијума. Eкранолико - информативно – технолошка зависност и то - највишег степена. Млађи нараштаји готово да не могу да појме како су људи уопште функционисали без поменутих достигнућа.  Други, опет,  тврде да телевизију гледају узгред, погледају по неку утакмицу, светско и европско првенство у фудбалу или кошарци, по коју информативну емисију или серију. Евентуално неки добар филм. И то је све. Никакве јаче зависности, по њиховом мишљењу, ту дефинитивно нема.

Међутим, чињеница је да су и једни и други у великој мери зависници од ових модерних технологија. Само са  разликом што је прва група зависника свесна те зависности и не сматра да у томе има ишта лоше, већ напротив, у томе виде многобројне „благодати“ новог доба и услов нормалног функционисања. Друга група људи, пак, сматра да нису „овисници“ у конзумирању тв и информационих технологија. У томе препознају одређени проблем, али за себе тврде да су довољно свесни и јаки те да то на њих не може негативно да утиче, с обзиром да границе конзумирања постављају сами у мери која им омогућава да они конролишу телевизију, а не она њих. Управо од њих се могу чути фразе: „Неопходно је да човек буде у току“, да „ буде обавештен“ и да „се зна шта се у свету дешава“ (као да најбитније информације „из земље и света“ ионако на овај или онај начин не би стигле до нас) и сл. И заиста, нису ли то само добри изговори, али опет само изговори, којима се оправдава и вешто прикрива наша хронична, у овом случају,  тв зависност?

Ако је само човек који уопште нема жељу и не гледа у „екран” независан од његовог утицаја, што је и логично, онда би требало да се суочимо са суровом истином да је ова „благодат”, поред тога што је најмногобројнија религија, убедљиво и најраспрострањенија и најмасовнија болест зависности икада! Знамо за подвиге оних који су победили зависност од алкохола, цигарета или чак дроге, али колико њих познајемо да су се потпуно одвикли од гледања тв-а, тог придруженог члана породице милиона људи широм света? Скоро ниједног! Није ли то невероватна  статистика нашег времена?

Телевизија је постала и најважнији генератор догађаја. Да ли се нешто десило или није одлучује - телевизија. Доживљај пројектован из угла „малог екрана” ми сами врло често и несвесно по значају стављамо испред нашег личног доживљаја и на оно место које му тв додељује. Нпр. ако смо којим случајем били учесници неког друштвеног  догађаја или политичког протеста, а да га после тога нисмо видели на екрану, сами (хтели то да признамо или не) умањујемо том догађају значај и важност и обрнуто. Готово да се питамо: да ли се тај догађај заиста и десио? Из овога јасно произилази да уредници главних медија својом уређивачком политиком, свакоме од нас уз наше допуштење, одређују интензитет и важност неког догађаја! На тај начин екран постаје опште прихваћена јавна свест која се данас назива - јавно мњење. Кроз тако креирано јавно мњење, путем поменутог механизма наметања телевизијске свести, створени су митови о различитим „небеским пројектима“ какав је, између осталих,  пројекат ЕУ.

Ми дакле, врло често верујемо више телевизији него сопственом доживљају и очима. Према томе, сасвим оправдано се може рећи да је она постала нова вера, односно нова религија. И то најмасовнија религија икада. Јер колико је људи свих раса, народа и племена који верују и који су се поклонили (н)овој религији? Милиони и чак милијарде.

 

Савремени телевизијски гледалац - мементо

Просечан гледалац данас је постао телевизијски „мементо“[4]. Он прима велики број кратких, али упечатљивих утисака и порука, које му остају кратко у меморији, а потом врло брзо бивају замењени другим исто тако снажним, али новим утисцима. Информације пристижу као на фабричкој траци, а тв мементо није ни у могуђности да их све обради, већ их рециклира на велики број различитих утисака. У том смислу, телевизија заиста пустоши концентрацију, врло често убацује импресије које се усађују дубоко у подсвест, ствара хроничну расејаност, нервозу и раздраженост, сталну тензију, подстиче агресију и ствара поплаву сексуално порнографских апела различитих усмерења који се као кукавичја јаја урезују у мисаони апарат људи. Овом списку нус појава треба придодати и депресију, емотивну испражњеност и апатију које су логичне последице оваквог стила живота.

Некада смо имали прилку да гледамо нпр. емисије о животињама као што је „Опстанак“ где се приказивао живот дивљих животиња у свој њиховој комплексности и лепоти, од њиховог рођења до смрти. У тим емисијама се могло много тога корисног да сазна и научи. Оне су у великој мери биле едукативне. Данас су емисије о животињама сведене готово на један сегмент њиховог живота, на моменат јурњаве ловаца за пленом, на борбу и крв, на предатора и плен. Агресија, агресија, ловац, ловац, ловљени, ловљени...  Најбрже, најјаче, најсуровије, најиздржљивије животиње су у фокусу и једине занимљиве.

У спортским емисијама све више доминирају борилачке вештине у којима  се учесници туку готово без правила и врло често до смрти, као некада за време гладијаторских борби. Такав „спорт“ је нпр. ултимат фајт, у коме се борба одвија у кавезу (октагону) и где су сломљене кости, гушења и тешке телесне повреде са трајним последицама нормалне појаве. Не само да се то преноси уживо, већ се од тога прави велика индустрија. Сведоци смо цивилизацијске регресије на период из времена старог Рима.

У тв индустрији смењују се све нови и нови ријалити шоу програми и  квизови, који са сваким новим циклусом померају границе „могућег“ до којих гледаоци могу да буду шокирани. Створени су ријалити провизоријуми у којима не важе закони и правила спољног света, већ у којима важе неки посебни закони и правила које режија осмишљава. Вероватно није далеко дан када ћемо моћи да гледамо ријалитије у којима ће учесницима бити уговором дозвољено да за новац и тренутак славе могу да изврше убиства пред камерама и да за то неће одговарати. Све у име новца, славе и гледаности. (Француски шоу Игра до смрти, Le jeu de la mort, управо потврђује ово о чему говоримо.[5])

Да не говоримо о светској, пре свега холивудској кинематографији, у којој је одавно акценат на бруталним убиствима, насиљу и култу перверзности, који су постали стандард „доброг“ и „динамичног“ филма.  Дакле, све краће, брже, екстремније и експлицитније форме, све снажнији акценат на физичкој и психичкој агресији са поруком која шокира и која брзо замењује једна другу - то је коктел који у даху испија милионска мементо публика широм света.

 

Екран – златно теле из нашег сокака

Десило ми се да сам на једној утакмици, на коју сам отишао после дуже времена, очекивао да се понови снимак постигнутог гола! Чак ми је на тренутак било чудно што снимка нема. Осећао сам се некако превареним. Уложио сам напор, дошао на утакмицу, платио карту, а нисам видео ни најобичнији поновљени снимак гола. Од куће сам могао да је гледам уз неки залогај и пиће, а ја се овде смрзавам... Ипак ТВ пружа много више конфора него реалан живот, била ми је тада прва мисао.

Конфор. Кључна реч двадесет првог века. Конфор изнад свега, изнад реалности, изнад независности, и на жалост конфор врло често изнад – слободе.

Ако одемо на село, планину или било где, где ћемо бити извесно време ван домашаја телевизије и медија уопште, у мањој или већој мери ћемо осетити процес духовно физичке детоксикације. Многи то знају из личног искуства. Другачији призвук ће имати чак и  киша која добује на прозор или цвркут птица, другачији ће бити и мирис багрема или шкрипа снега. Осетићемо да чистије размишљамо и да неки невидљиви мислени ланци са нас полако, али сигурно нестају. Једном речју – доживећемо да се неки давно заборављени живот и мислена слобода полако враћају у нас. Обичан, једноставан живот, али потуно другачији од оног који нам свакодневно сервира екран.

Али и поред тога ми ћемо једва чекати да се што пре вратимо у екранолико царство и видимо шта смо све од „правог живота“ пропустили. И кад се вратимо на уобичајени режим живота (прикопчани на тв узде новога доба), приметићемо како се у нас поново усељавају  нервоза и стари немири. Неко ће то назвати темпом живота, други ће рећи да је то само повратак цивилизацији и „нормалном“ животу. Kaко год, чињеница је да информационо технолошка ера на челу се његовим величанством екраном ствара од људи  послушне робове нове свести и новог идолопоклонства.  Телевизија (у ширем смислу савремене информационе технологије), на дуги рок посматрано, има тенденцију да укине човекову слободу, јер прави од људи зависнике у оном најдубљем и најтрагичнијем смислу. Она има тенденцију да створи један потпуно клишеизирани, униформни свет размишљања и понашања. Свет по моделу антихриста.

____________

[1] Овде се, поред телевизије, у ширем смислу подразумевају савремени информациони медији  који користе екран  (интернет, мобилни телефони...). Фокус је на њој, најбољем представнику из „породице екрана”, управо из  разлога  несумњиво највећег утицаја. 

[2] Почајевски Летак - Духовни убица. Свештеномученик Козма Етолски (1779) оставио је многа пророчанства о будућности целог човечанства и сматра се великим пророком нашег доба. Његове проповеди и пророчанства доста се читају у Грчкој.

[3] Из књиге: Православна Црква о биоенергичарима, НЛО-има, телеисцелитељима и окултним појавама. Москва, 1993.

[4] Један од најпознатијих филмова направљених на тему антероградне амнезије је филм Мементо. Антероградна амнезија је облик амнезије коју карактерише немогућност пребацивања информација из краткорочног памћења у дугорочно памћење, па особа која пати од овог оболења не може да створи нова сећања догађаја насталих од њеног наступања, односно заборавља их чим они више нису у краткорочном складишту. У филму Мементо главни лик има овај облик амнезије и покушава да створи памћење догађаја након њеног наступања тако што води белешке, снима фотографије и тетовира податке.

[5]  „У намери да покажу колико је погубан утицај телевизије и ријалити програма група француских аутора направила је документарац који је приказао такмичаре у лажном ријалити шоу програму "Игра смрти". Креатори програма окупили су такмичаре и убедили их да присуствују снимању новог ријалити програма, где је једно од главних правила да се погрешни одговори кажњавају мучењем, тј. електрошоковима. Такмичарима је прећутано да ће "жртве" бити глумци који ће се претварати да трпе бол услед електро-шокова. Иако су поверовали да стварно муче "жртве" и чули их како запомажу и моле за милост, такмичари су помно слушали наређења. Чак 80 одсто учесника пристало је да зада електрошок од 460 волти иако је знало да ће то усмртити човека. У таквим условима учесници су спремни и да убију, порука је аутора.”, објављено у www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/42198/Seoba-Srba-u-televizore. Снимак овог шоуа може се погледати на истој адреси.

 

Напомена:

Текст је преузет из књиге "Глобализација безумља" у издању Српског сабора Двери. Књига је изашла из штампе пре десетак дана. Аутор је члан управног одбора Српског сабора Двери.

Последњи пут ажурирано ( петак, 03 септембар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 20 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.