Медији и опрез

„Борба за веру“: Шта мислите, колико је медијска хистерија око смене владике Артемија допринела да и неки људи из Цркве неопрезно крену у медије, и да се у медијима појави оно што, иначе, не би било упутно да се појављује – рецимо, оптужница против владике Артемија?

Владимир Димитријевић: Моје дубоко уверење је да је требало мало више мудрости. Рецимо, као у случају владике врањског г. Пахомија, када је, 10. јануара 2003, СА Синод СПЦ издао следеће саопштење:

>>Поводом оптужби моралне природе против Његовог Преосвештенства Епископа врањског Г. Пахомија, Свети архијерејски Синод изражава своје жаљење што средства јавног информисања, пре било какве судске провере, тако олако прихватају и дају у јавност недоказане инсинуације као чињенице.

На жалост, у последње време ово није усамљен случај: безбожна хајка, прогон и блаћење. Цркве које је трајало деценијама сада као да поново оживљавају у одређеним антицрквеним круговима којима очевидно смета обнављање црквеног живота и враћање народа Цркви.

Црква је призвана да лечи од зла и греха самим својим постојањем, природом и сведочењем. У светлости своје етике и Страшног суда на коме ће свачије дело изаћи на видело, она не жели да скрива или подржава било чији грех. Међутим, оно што она захтева јесте претходно утврђивање истине и проверу било које оптужбе, па и ове о којој је реч, без обзира о коме се ради да би се могао донети истински суд и пресуда. Ван тога и без таквог поступка, све се свoди на злонамерно јавно блаћење појединаца и установа због ко зна каквих и чијих интереса и нечасних циљева.<<

О пропаганди против владике

„Борба за веру“: Дакле, иде „антиартемијевска“ пропаганда?

Владимир Димитријевић: До краја. У квизу „Високи напон“ на РТС-у, 20. августа 2010, једно од питања је било: „Која се грађевинска фирма помиње у случају владике Артемија?“ Тога се ни Гебелс не би сетио. Очито је, да су извесне снаге из Цркве и извесне световне структуре поприлично „увезане“ у овом подухвату. Али, противуречја има, и неуклоњива су. Битан човек световне власти на Косову, Оливер Ивановић, дана 24. августа 2010, свега неколико месеци пошто је уклоњен владика Артемије, изјављује да Косовска полицијска служба не може да чува србске светиње, јер још нису откривени они који су их палили марта 2004.

У „Новостима“ (25. 8. 2010.) министар културе, Небојша Брадић, прича то исто: Шиптари не могу да чувају, јер су палили. Кад је владика Артемије говорио да не могу да манастире обнављају они који су их палили, добијао је пацке од своје браће из Синода.

Било је то, било!

„Борба за веру“: Да, заиста је необично да се овако поступа с једним владиком. Можете ли навести неки сличан пример из историје Цркве?

Владимир Димитријевић: Како да не! Историја Цркве је препуна таквих примера. Ево шта у Житијама вели авва Јустин за прогон Св. Атанасија Великог:

>>Повратак Аријев у Александрију ожалости и заболе православне, нарочито светог Атанасија, као Христовог ратника и јаког заштитника правих предања побожности. Тада он већ беше архиђакон. И он гоњаше онога вука богомудрим језиком и списима, изобличавајући злочинство његово. И потстицаше пресветог архиепископа свог Александра да пише цару, а и сам писаше с њим, да је крива царева простодушност, јер је поверовао јеретичким обманама и бајкама, и Арија, који се одрекао праве вере и који је одбачен од самог Бога и свих светих отаца, прима, и допушта му да потреса мирне крајеве отаџбине. А цар, наговорен од јеретика Јевсевија, отписа им врло оштрим речима, претећи им да ће их лишити чина, ако не умукну. Ово пак учини благочестиви добри цар, не као роб јарости, нити као љубитељ аријанства, него из ревности, иако ревности не по разуму. Јер је желео да не буде раздора у Цркви. Волео је да буде мир онде, где мира бити не може. Јер како може јерес живети у миру с Православљем?

Ускоро потом престави се Господу пресвети Александар. На престолу га наследи свети Атанасије, једногласно изабран од свих православних као достојан сасуд за такво миро. Тада притајени аријански сејачи кукоља умукоше за неко време, не ступајући отворено у борбу с Атанасијем. А када их демон потстаче, они обелоданише своје неваљалство, и отворено пројавише, дотле дубоко сакривени, отров злоће своје, пошто пресвети Атанасије не прими безаконог Арија у црквено општење, иако је Арије донео писмо од цара да га Атанасије прими. И стадоше на све стране изазивати непријатељство против невинога и силно га нападати. Трудили су се да га не само збаце с престола, него и из града протерају. И то њега, човека достојна небеских насеља. Али он остаде непоколебљив, појући с Давидом: Ако против мене војска крене, неће се уплашити срце моје (Пс. 26, 3). А глава тог злог већа беше гореспоменути Јевсевије, епископ никомидијски, који само ношаше име побожности, а y самој ствари беше непобожан, и сасуд безбожности. Са својим једномишљеницима он се наивном цару увуче под кожу. И сматрајући да је тренутак подесан, стаде све предузимати против Атанасија, еда би га збацио с престола. Држао је, ако њега буде збацио, лако ће и остале православце савладати, и Аријево учење утврдити. Он дакле измисли на праведника неправедне клевете, и удеси лажне (а за јеретике, веродостојне) оптужбе; усто поткупи присталицу Мелитијеве јереси Исиона, и богатог лукавством Евдомона, и чувеног по покварености Калиника.

Оптужбе против Атанасија биле су ове: прво, приморава Египћане да дају данак цркви Александријској ради свештеничких одежди, олтарских завеса и покривача и других црквених утвари; друго, не жели добра цару, и ниподаштава царске наредбе; треће, среброљубац је, и ковчег пун злата послао је једном свом пријатељу да му га чува. Овим оптужбама додата је и четврта, која се односи на Исхира, лажног попа мареотијског. Овај Исхир беше зао и лукав, и у покварености препреден: он је прогласио себе за свештеника без прописног посвећења; починио је многа зла дела, срамна и страшна; и заслужио је не само искључење и поругу, него и немилосрдну казну. Блажени Атанасије дознаде све о Исхиру. Ревностан за ред у Цркви, он посла у Мареот презвитера Макарија да изврши ислеђење поводом злих дела Исхирових. Исхир се уплаши ислеђења и одговорности, и побеже из Мареота. И оде у Никомидију. Тамо се пријави епископу Јевсевију, и безочно нападе Атанасија износећи лажне оптужбе против њега. Јер поквареност је таква, када нема изговора она се хвата лажи, и јуначи се у њој, и отворено устаје на истину. А Јевсевије и они с њим, примише Исхира као истинског свештеника, иако је отступник од Бога и преступник свештених правила, и веома га поштоваху. Јер сваки обично воли оно што је слично њему, било у пороку или у врлини. Сагоревајући од огромне мржње према Атанасију, о! с како великом радошћу гледаху они Исхира! И његову душу, пуну дрскости и покварености, сокољаху надом, и обећаваху му да ће му дати епископски чин, само ако измајсторише неку оптужбу и клевету противу праведника. За клевету и лаж давати такву награду: епископски чин и власт над многим душама! А Исхир, вешт за такве ствари, баци се јуначки на посао. И измајсториса ову клевету против невиног Атанасија: По наредби Атанасијевој презвитер Макарије је разбојнички упао у његову цркву, њега самог са великим бесом из олтара извукао, свети престо испреметао и претурио, свети путир сломио, и свете књиге на огњу спалио. Мрзитељи Атанасијеви примише ову Исхирову клевету као истину, придружише је горепоменутим клеветама, изађоше пред цара Константина, и оптужише светог Атанасија. Притом нарочито истицаху, да би цара што више наљутили, како Атанасије презире његове законе, нити слуша његове царске наредбе, не примајући Арија у црквено општење.

Цар се испрва мало смути, затим разгледа ствар, и беше у недоумици, јер је знао и Атанасијеве врлине, и држао је да су оптужбе против њега вероватне. Зато удари средњим путем: не осуди Атанасија, и не одби да се изврши ислеђење поводом оптужби. А како се у то време у Јерусалиму одржаваше празновање обнове храма Васкрсења Христова, и епископи се са свих страна сабираху тамо, цар нареди да епископи саставе сабор у Тиру и иследе оптужбе противу Атанасија Великог; и исто тако да из основа расмотре Аријеву ствар и виде да ли он заиста, као што сам каже, стоји у границама свете вере и држи права предања Истине. Па ако се утврди да је из зависти био искључен из Цркве, онда да га Сабор понова прими у клир и присаједини телу Цркве; утврди ли се пак да верује противно учењу Цркве и наопако учи, онда да му це суди по свештеним законима, и да буде кажњен како то заслужује по делима својим.

У то баш време навршавала се тридесетогодишњица владавине цара Константина. Епископи се из разних градова сабраше у Тиру. Војници доведоше везана презвитера Макарија. Са војницима беше и војвода, који је заједно са епископима имао да учествује у суђењу. А било је још неких других преставника световних власти. Предстадоше и тужиоци. И суђење поче. А позван беше и Атанасије. И најпре би ислеђење поводом црквених одежди и црквених завеса, затим поводом среброљубља. Но одмах се обелодани лажност оптужбе и нечовечност тужилаца. Но док се то ислеђивало, стиже од цара писмо суду. У писму цар не мало грди тужиоце, а Атанасија ослобађа неправедне оптужбе, и кротко га и срдачно позива да дође к њему. Јер два презвитера Цркве александријске, Апис и Макарије (не овај Макарије који везан беше доведен на суд, већ други), допутоваше у Никомидију, и подробно изложише цару Атанасијеву ствар. Цар виде где је истина, и увиде да су оптужбе дело зависти. Зато и посла такво писмо епископима на Сабору у Тиру. Када се писмо прочита на суду, јевсевијани се уплашише, и не знађаху шта да раде. Али, заслепљени завишћу, не престадоше са својим бесом, нити устукнуше што су побеђени и посрамљени, него се са новим лажима окомише на презвитера Макарија, доведеног пред суд. И иступи као тужилац Исхир, а као сведоци јевсевијани, које напред Атанасије одбаци као лажне и неверодостојне. Онда Атанасије затражи да се испита тачно да ли је Исхир заиста свештеник, па ће потом сам он одговорити на оптужбу. Али судије не пристадоше на овај Атанасијев захтев, већ продужише са суђењем Макарију. Но пошто тужиоци нису могли да докажу оптужбу, суђење се одложи док се на лицу места, у Мареоту, не испита да ли је Макарије разрушио олтар, као што оптужба каже. И да то испитају бише одређени они клеветници чија лаж у самом почетку би обелодањена и одбачена. Када Атанасије виде кога шаљу у Мареот, он не могаше да трпи очигледну неправду, устаде против тога, говорећи: Угасну правда, згажена је истина, погибе правосуђе, побеже од судија законско ислеђење и непристрасно расмотрење ствари. Зар није страшно да се везан држи онај који треба да буде на слободи? И да се пресуда по овој ствари поверава тужиоцима и непријатељима, да баш исти тужиоци, који су и оклеветали човека, изрекну пресуду над њим?

Ово Атанасије Велики громко изговори пред целим Сабором. Но видећи да ништа не помаже, и да број његових непријатеља и завидљиваца расте, он тајно отпутова к цару. И Сабор, или боље рећи зли скуп, пошто Атанасије не беше присутан, одмах осуди Атанасија. А y Мареоту би извршено неправедно ислеђење поводом горепоменуте ствари, и све урађено по вољи и жељи непријатеља. И они који су сами заслуживали да буду збачени, донеше коначну одлуку да се Атанасије збаци. И отидоше у Јерусалим, где и примише богоборног Арија у црквено општење. И то га примише они који само на језику беху побожни и на Никејском Сабору претворно потписаше исповедање вере У једносушност Бога Сина са Богом Оцем. А они који се и срцем и устима држаху праве вере, врло марљиво расмотрише све што је Арије говорио и писао, и пронађоше превару која се скривала под покривачем многих његових речи и проповеди, и уловише га као лисицу, и изобличише га као непријатеља истине.

Онда стиже друго писмо од цара да Атанасије отиде к њему, јер Атанасије на свом путу ка цару још не беше стигао. Исто тако наређиваше цар да и сви тужиоци и судије што пре предстану њему. Ово страшно уплаши Сабор, јер се злобници, пошто неправедну пресуду беху изрекли, бојаху да их због те неправде не постиже казна. Због тога многи отпутоваше у своја места. Јевсевије пак и епископ никејски Теогније, и неки други, измислише вешто неке, на изглед оправдане, разлоге да се још задрже на том месту, и после кратког времена одговорише цару писмом. У то време Атанасије беше претстао цару у Никомидији, и би с правом ослобођен од оптужбе по питању злата. А пошто јевсевијани дуго не долажаху, и не хитаху да дођу цару, цар посла Атанасија са својим писменим налогом да заузме свој архиепископски престо у Александрији, јављајући у исто време да су све оптужбе против њега неосноване и неистините.

Тако свети Атанасије архиепископоваше са свога престола у Александрији. Али у Александрији беше и Арије, и аријанци изазиваху велике смутње и немире у народу. Видећи да је Арије узбунио и узнемирио не само Александрију већ и цео Египат, блажени Атанасије не могаше то трпети, и о свему писмом обавести цара, препоручујући му да предузме строге мере против богоборца и сејача смутње у народу.

И одмах стиже у Александрију наређење да Арија везана одведу на суд царски. А када Арија вођаху из Александрије цару, на путу се задржаше у Кесарији. Ту се Арије састаде са својим једномишљеницима епископима: Јевсевијем никомидијским, Теогнијем никејским и Маријем халкидонским. И договорише се, те сачинише нове оптужбе против Атанасија, нити се Бога бојећи, нити невиног човека штедећи. Једина им је жеља била, да истину покрију лажју, као што каже божанствени Исаија: Зачињу труд и рађају безакоње они што наду своју положише у лаж, и рекоше: покријмо себе лажју (Ис. 29, 4). Тако се ови безакони јеретици упињаху, да блаженог Атанасија збаце с престола, и да Православље сатру. Стога отидоше цару: Арије да се брани, а Јевсевије, и они с њим, да помогну Арију, а да Атанасија и истину безочно оптуже. И кад претстадоше цару, одмах бише упитани о сабору у Тиру, шта су тамо урадили, и какву су одлуку донели поводом Атанасија. А они одговорише: Није нам царе, много жао на Атанасија за друге његове грешке, али што свети олтар разруши, и што свети путир у комаде разби, и што забрани, као што је уобичајено, да се из Александрије шаље жито у Цариград, - е то је оно због чега нам је криво на њега, због чега нас ревност једе, што нас жалости и душу нам кида. Сведоци ових његових злодела су: епископи Адамантије, Акувион, Арвестион и Петар. Они за све то оптужише Атанасија, и ма да је избегао казну коју по правди заслужује, ипак је, као учинилац ових ружних дела, свргнут.

После ових њихових речи цар ћуташе неко време смућен. Затим, пошто није могао да умири тужитеље, нареди да се праведник пошаље на неко време у Француску. И то учини, не што је веровао оптужби, или што се наљутио, већ што је хтео да има мир у Цркви, као што сведоче они који су поуздано сазнали разлог овакве цареве одлуке. Цар је видео да су многи епископи устали против Атанасија, и да је због тога настала велика пометња у народу александријском и египатском. Желећи да утиша ту буру, и уклони пометњу, и толике епископе излечи од туге, он рече светоме мужу да се удаљи из града на неко време. После тога и сам оде из овог живота, пошто наврши тридесет година свога царовања, а имао је шесдесет и пет година. Умирући, он остави као своје наследнике три сина: Константина, Констанција и Констанса. Тестаментом својим он им подели царство, и највећи део царства остави најстаријем сину Константину. Али пошто ниједан од његових синова не беше крај њега на самртном часу, он уручи тестамент једноме презвитеру, који беше потајни аријанац. Он, као што је у себи скривао јерес, тако утаји и тестамент царски. И ма да су га многи питали да ли је цар оставио тестамент, он никоме не каза. Са њим су о томе тајно знали само неки најближи цареви евнуси. Пошто најстарњи син Константин задоцни, пре њега стиже хитно из Антиохије Констанције. Онај презвитер тајно даде њему очев тестамент, молећи га само за једну милост: да он приступи аријанцима, и помаже им. - Какво уздарје да за земаљско царство да бесмртном цару Христу: да Га не исповеда као Бога и Господара и Творца свега, него као твар! О, неразумности и безумља! - Овог презвитера потпомагаше у томе споменути Јевсевије, и сва дружина његова. Они једва дочекаше овај тренутак. Јер су знали да ће се Аријево учење раширити и учврстити једино ако нови цар буде одлуку о Атанасијевом заточењу потврдио као праведну и веома добру. У то време они придобише за своју веру и једномислије препозита, који беше на царском двору. А од њега болест Аријеве јереси пређе и на остале евнухе, који су по природи својој неотпорни и склони сваком злу. Затим супруга царева постепено подлеже богохулним разговорима, и испуни се јеретичком кугом. Најзад и сам цар, заведен аријанским мудровањем, устаде на Господа свог Христа, те се на њему испуни реч божанственог Јеремије: Пастири безбожно одусташе од мене (Јерем. 2, 8). И цар отворено нареди да се аријанско учење учврсти, и да сви епископи имају мислити као и он; а ко се противи, натерати га силом.

У тој страшној бури и смутњи крманоши Цркве беху ови: Максим јерусалимски, Александар цариградски и Атанасије александријски, о коме и говоримо. Иако је био у заточењу, Атанасије није напуштао крму Цркве, него је речју и списима руководио православне. Јевсевије пак никомидијски, и они с њим, ревносно се труђаху за своје зловерје, потстичући гоњење православних и наносећи зло Цркви Христовој. Нарочито се окомише на Цркву после срамне смрти Аријеве. Лукава подмуклица, Јевсевије, уведе у Цариград Арија са великом помпом, на велику штету и саблазан вернима. Јер тада не беше тамо никога да се супротстави Арију, пошто му многе велможе приступаху, а Атанасије се налажаше у прогонству. Али свемудри устројитељ Бог развеја њихове намере, пошто пресече Арију живот и злоћу. Јер као што је његов језик сипао богохулне речи на побожност, тако се и његова утроба просу, и нађоше га где са просутом утробом лежи мртав у нужнику. Тако праведна казна постиже овога проклетника који беше зли сасуд, пун гноја зла.

Пошто вођа јереси тако изгуби и душу и тело, Јевсевије и његови једнозлоћници узеше на себе сав труд око заштите и ширења јереси. И свуда ствараху смутњу, при чему им царски евнуси беху десна рука, много их помажући. Но они су се нарочито много паштили око тога, како би Атанасију, који је био у прогонству, запушили уста да не учи о побожности. Али Бог који промишља о свима и свему, настроји срце најстаријем сину Константина Великог, Константину, који је, као први по царској власти, царовао у старом Риму, те пусти из заточења светог Атанасија, и са својим писмом посла га у Александрију на његов престо. У писму је стајало: "Константин победитељ поздравља Александријску цркву и народ. Држим да међу вама нема ни једнога који не би знао шта се недавно десило великом проповеднику вере и учитељу закона Божјег Атанасију: против њега су устали непријатељи истине, и њему би наређено да борави у Француској где сам и ја. Ово је учињено, да би се уклонио од опасности у којој се налазио његов живот, а није био уопште осуђен на прогонство. И ми смо га много пазили да му се нешто рђаво не деси, иако је он заиста трпељив као нико други. Јер, горећи божанском ревношћу, он је могао поднети какву хоћете тегобу. Отац наш, блажени Константин, хтео је да га убрзо врати на престо, али га смрт претече, и он не успе да то у дело приведе. Ту ствар он остави мени, наследнику свом, оставивши ми у аманет коначну заповест поводом овог човека. И ја вам сада наређујем да га са сваком почашћу и свечано примите".

С таквим царевим писмом допутова свети Атанасије у Александрију, и православни га примише радосно. А који се држаху аријанског зловерја састајаху се, и опет против њега коваху сплетке и ствараху пометњу. И поднесоше против светога оптужбу јевсевијанима, како се он без саборске одлуке вратио на престо, и по својој вољи ушао у цркву. Затим оптуживаху блаженога да је, тобож, неком мртвачком руком на мађионички начин чинио чудеса и чаролије; а то је рука, говораху, неког Арсенија клирика, која му је, кобајаги, отсечена по Атанасијевом налогу.

Ово непријатељи доставише цару Констанцију, и много га мољаху да одмах осуди Атанасија на вечито прогонство. Али цар нареди да се та ствар најпре испита, па ако се нађе да је Атанасије крив, да му се онда по закону изрекне казна. Да то испитају, цар одреди свога дворског чиновника Архелаја и Финикијског кнеза Нона. Они отпутоваше у Тир, где се већ налазио Атанасије и чекао да му се суди поводом руке и поводом мађија. Но иследници одложише ислеђење на неко време, док из Александрије не стигну очекивани клеветници, који су тврдили да су својим рођеним очима видели како је Атанасије отсекао руку Арсенију и правио мађије. А ово одлагање ислеђења би по Божјем промислу, као што је завршетак јасно показао. Јер Бог који бди над свим, и избавља оклеветанога од његових клеветника, продужи време дотле док у Тир не дође сам Арсеније, због кога противници клеветају Атанасија. А Арсеније тај беше клирик цркве Александриске, по чину чтец. Он беше учинио велико недело. И уплашен од тешке казне, која би га сигурно снашла да је ухваћен и изведен на суд, он побеже, и дуго време нико ништа није знао о њему. А лукави противници Атанасијеви, мудри у покварености, не очекујући да ће се Арсеније уопште појавити од стида због учињеног греха, дрско тврђаху да је отсечена рука Арсенијева и свуда одвратне гадости протураху о Атанасију. А када се кроз све земље пронесе глас да ће се Атанасију судити што је отсекао Арсенију руку, дође то до ушију и самог Арсенија, који се скривао негде по забаченим крајевима. Њему би жао оца и добротвора његовог, и срце га заболе због лажне и неправедне оптужбе, па изиђе из места у којима се скривао и отпутова у Тир. У Тиру се насамо јави Атанасију, припадајући к његовим светим ногама. Блажени Атанасије се обрадова његовом доласку, и нареди му да се никоме не показује пре суђења. Но свезлобна мржња његових противника не попушташе, мити се они лажним клеветама против Атанасија задовољише, већ додаваху злобу злоби и лаж лажи. Јер проклети јеретици најмише једну бестидну жену да окриви Атанасија како је, тобож, он, кад је ноћио у њеном дому, напао њу и напаствовао силом.

И поче суђење. Пред судије стадоше клеветници; уђе и жена плачући и жалећи се на Атанасија, кога никада видела није, нити је знала какав изгледа. И изјави ово: Примих га у дом свој Бога ради, као човека чесна и света, јер сам желела благослова себи и дому свом. И ето, настрадах од њега: јер у поноћи он дође к мени у постељу, и на силу ме обљуби, и нико ме не оте из руку његових, пошто сви у дому спаваху дубоким сном. - Док је бестидница плачући тако булазнила и клеветала, пријатељ Атанасијев, презвитер Тимотеј, који је с Атанасијем стајао пред вратима, чу клевету женину и, покренут Духом, изненада уђе унутра, стаде пред клеветницу као да је Атанасије, и слободно јој се обрати: Жено, јесам ли те ја напаствовао ноћу, као што кажеш? – А она још бестидније повика према судијама: Овај ме је упропастио, овај чистоту моју оскрнавио! овај, и нико други! Примила сам га на конак, а он ми је за добро срамотом узвратио! – Чувши то, судије се насмејаше, а противници се веома постидеше. Јер се јавно обелодани њихова лаж. И то им би на срамоту и прекор. И сви се зачудише тако неправедној оптужби; Атанасија судије ослободише сваке одговорности по овој оптужби.

Шта онда раде противници? Своју прву срамоту желе да покрију другом оптужбом. Стадоше тужити светога мужа за мађије, и изнесоше неку мртвачку руку. Ствар одвратна и ужасна за гледање. И бесрамно машући том руком према светитељу, говораху: Атанасије, ова рука ћутећи вапије против тебе! она те изобличава! она те хвата и чврсто држи, да не избегнеш казну. Од ове се руке не можеш спасти ни речима, ни вештином, нити икојим другим лукавством! Знају сви Арсенија, коме си ти неправедно и немилостиво ову руку отсекао! Хајде, кажи, ради чега ти је она била потребна, и због чега си је отсекао? – А он кротким гласом, као што доликује таквоме мужу који се угледа на Христа Господа свог, који, суђен од Јевреја, на ружење не одговори ружењем ни виком, него беше као овца која је за клање, одговарајући рече: Који од вас добро познаје Арсенија? Ко сигурно зна да је ово његова рука? – А кад многи устадоше са својих седишта, и тврђаху да добро познају и самог Арсенија и руку његову, онда Атанасије уклони вео, и позва Арсенија да стане усред суднице. И Арсеније стаде усред суднице жив и здрав, имајући обе руке целе. А блажени љутито погледа на тужиоце, и рече: Није ли ово Арсеније? Није ли ово онај за кога ви кажете да му је рука отсечена? Није ли он познат свима александријцима? – И нареди Арсенију да подигне увис најпре десну па онда леву руку, и громко повика, као да дозива истини оне који стоје далеко од ње: Ето, људи, и Арсенија! ето и његових руку, које, као што видите, нису отсечене! А ако ви имате неког другог Арсенија, коме припада ова отсечена рука, ви га покажите! Ова пак рука оптужује вас саме као оне који су је отсекли.

Тада их све неисказан стид спопаде, и покривајући лица своја изађоше из суднице. Остадоше само војници. А народ, кога аријанска куга беше заразила, посматрајући епископе и судије како постиђени и утучени одлазе, опколи Атанасија: и прећаху му страшно, и називаху га мађионичарем и врачаром и лажовом, и какве му све погрдне речи не говораху, и махаху рукама да га растргну и убију. И сигурно би то учинили, да их царев изасланик Архелај не умири и не оте Атанасија од њих.

Овај Архелај, добар по души, видећи њихову дивљу злоћу, саветова Атанасију да кришом побегне и сакрије се негде где га нико не би могао пронаћи. И он узе Атанасија, и изведе га из града неким тајним путем и кроз тајни излаз, склањајући се од народа који је беснео.

Тако свети Атанасије побеже. А сутрадан се сабраше неправедне судије, без царског изасланика Архелаја, и осудише праведног Атанасија као блудника, и убицу, и мађионичара, и врачара. И пошто написаше разлоге ове осуде, разаслаше то на све стране, затварајући светом Ататасију градове и цркве по свима земљама. А подбунише и разјарише против Атанасија и самог цара Констанција толико, да је он велике награде и одликовања обећавао онима који га известе где се жив Атанасије налази, или му његову главу донесу.

А Атанасије, протеран не само из грчког царства него као из целе васељене, кријаше се дуго у једном дубоком бунару који је био пресушио. О томе нико није знао, осим једнога богољупца који му доношаше храну и чуваше га тамо. Али пошто неки почеше да наслућују, и сутрадан би га и ухватили да је остао тамо, јер су опасне потере за њим биле свуда, Божји промисао га те ноћи изведе из бунара, и одведе на друго место. Али да га и ту не би пронашли и ухватили, он са Истока оде на Запад.<<

Ето шта је било са Св. Атанасијем Великим. Проблем са данашњим хришћанима је у томе што они Житија светих читају као занимљиве приче, а не схватају да се сцене из житија могу десити сваког дана. Јер, како су говорили Оци – и Бог је исти, и ђаво је исти, и Јов је исти.

Случај цара Николаја

„Борба за веру“: Зашто сте Ви толико за владику Артемија? Да ли себе сматрате припадником „парасинагоге артемијеваца“?

Владимир Димитријевић: За владику Артемија нисам као представних „артемијеваца“, нити мислим да су људи који подржавају владику Артемија „парасинагога“. Једноставно, у овој причи сам се нашао као неко ко не сматра да је боље да један човек погине него да пропадну нечије конструкције о „државном“, па и „црквеном“ разлогу. Такву аргументацију (боље Један, него Сви) већ смо слушали пре два миленијума. Наравно, владика Артемије није ни безгрешан, ни непогрешив, али је истински правоверан и србски родољуб. А не проговорити кад неко страда, не рећи бар утешну реч, мислим да је погрешно. Мене све ово подсећа на случај цара Николаја II Романова, који је, својевремено, био остављен од својих најближих сарадника и проглашен за јединог кривца, после чије абдикације ће наступити срећа за Русију. Кад се Свети цар Николај повукао, скоро сви су клицали – од генерала до епископа. Сви су одушевљено поздрављали Привремену владу, на чијем челу је стајао западни плаћеник Керенски. А онда су дошли бољшевици, и крв је текла не потоцима, него рекама. Уклоњен је, данас, владика Артемије (који је, као и цар Николај, имао грешака и слабости, које су видљиве, али који је, као и цар, човек Божји). Уклоњен је да би Питер Фејт похвалио врх СПЦ за „умеренији приступ“ Косову и Метохији. Уклоњен је да би се Међународни суд „правде“ наругао Богу Правде, коме пева наша химна. А шта ће бити сада? Пре два миленијума, уклоњен је Један да би Сви били „безбедни“. То, међутим, није успело: Сви су касније крваво прошли, и расејани по целом свету.

Татјана Миронова у свом тексту „Крв његова на нам и на деци нашој“, описује ту еуфорију која је руску елиту обузела кад је Цар абдицирао, и последице које је Бог допустио.¹

Наставиће се..

__________

¹>>1865. године умро је престолонаследник Николај Александрович, најстарији син цара Александра; умро је од туберкулозе и ова велика руска несрећа је изазвала злурадост не само ван Русије, већ и у самој Русији. Потресен овим Фјодор Иванович Тјутчев се на злобно ликовање одазвао песмом која је тада чудно звучала:

 О, гласине злослутне те

Преступан безуман шапат тих

Земље рођене изрода свих

Али их Русија не чује

И као гром уместо одговора не креће

Онај страшни поклич,

к'о у времена стара

Свуда је издаја, заробише цара

И Русија га спасавати неће.

И тек ће се након пола века, 1917. године открити пророчански смисао Тјутчевљевих стихова. У возу недалеко од Пскова император целе Русије Николај II , којег су заробили генерали-издајници, којег је напустила Црква, којег је издао народ, у свом дневнику пише горко и прецизно: "Свуда унаоколо су издаја и кукавичлук и обмана."

Генерали: Руски, Алексејев, Еверт, Брусилов, масони из Думе захтевали су тада да се он одрекне престола у корист наследника. Цар је поступио на једини могући начин у тим околностима - потписао је, не манифест (што је једино исправно потписивати у таквим тренуцима), већ телеграм у Ставку с лаконским, кокретним и јединим примаоцем: Начелнику штаба. Ово ће касније лажно бити названо манифестом о одрицању од престола, али већ док је потписивао телеграм, узгред речено, ово је једини царев документ који је Николај Александрович потписао обичном оловком, цар је знао, као што је знала и сва његова издајничка околина, да је овај документ нелегалан. Нелегалан је због свима очигледних разлога. Одрицање самодржавног цара од престола и то још уз формулацију: "У складу са државном Думом..." није било дозвољено ниједним законом Руске Империје. Као друго, у телеграму цар говори о предаји права на престо свом брату Михаилу Александровичу, самим тим заобилазећи законитог наследника царевића Алексеја, а то представљадиректно нарушавање зборника закона Руске Империје.

Телеграм који је цар послао у Ставку, а који је лажно назван Манифестом о одрицању од престола у тим околностима је био једини позив који је цар могао да упути својој армији. Из овог телеграма који је начелник штаба у Ставци, издајник Алексејев, намерно послао свим официрима, сваком верном и часном официру је било јасно да се над царем врши насиље, да је то државни преврат и да заклетва на верну службу налаже да се император спасава, до чега, ипак није дошло. Војска се правила да верује да је цар добровољно одбацио врховну власт.

Преступници заклетве нису чули како одзвањају речи заклетве које су они некада са молитвом изговорили: "Кунем се Свемогућим Богом, пред Његовим Светим Јеванђељем да желим и да сам дужан његовом императорском величанству, свом истинском и природном свемилостивом великом цару императору Николају Александровичу сверуском и наследнику његовог императорског величанства свeруског престола, верно и искрено служити не жалећи свој живот до последње капи крви, у чему нека ми помогне Господ Бог Свемогући. На крају ове моје заклетве целивам речи и крст Спаситеља мога. Амин."

Армија није устала да спасава цара. Иако никакав документ о одрицању од престола, чак ни да је постојао оригиналан манифест о одрицању од престола није ослобађао војнике од заклетве и целивања крста, осим у случају да је то било директно речено у том документу. Годину дана касније када се немачки цар Вилхелм одрицао престола он је специјалним актом ослободио војнике од верности заклетви. Овакав акт је требало да потпише и цар Николај Александрович да је заиста размишљао о одрицању.

До дана данашњег историчаре запањују несхватљиве чињенице како је могла црвена армија, коју су углавном сачињавали дезертери и лумпенпролетери, која је као јато врана долетела на паролу: "Пљачкај опљачкано", предвођена заставником Криленком, уредником-букачем "Правде", руковођена одбеглим затвореником Троцким, који није имао ни најмањег, чак ни заставничког војничког искуства, предвођена недоученим студентом Фрунзеом, јункером Антоновом-Авсејенком, лекарем Скљанским... како је она, управо оваква црвена армија могла да потисне белу гарду, да згроми Корнилова, Деникина, Врангела, Колчака, најбоље ученике најбољих војних академија, искусне официре, обучене у победама и поразима у јапанском и немачком рату, који су под своје заставе окупили добре војнике, на свим фронтовима опробане официре, верне војнике на фронту? Зашто је бела армија упркос неоспорним предностима, очигледној надмоћи у снагама, искуству, средствима, предвођена најбољим официрима Русије претрпела пораз? Па због тога што је на сваком од њих, и на Корнилову, и на Деникину, и на Колчаку, исто као и на сваком војнику, заставнику, официру, лежао тежак грех преступника заклетве, грех издајства свог цара, помазаника Божијег. Православцу је очигледно да им Бог није дао победу. Трагичне су и мучне судбине генерала: Алексејева - он био тај који је у рукама држао конце антимонархијске завере, генерала Руског који је заробио цара и захтевао од цара у псковском возу да се одрекне од престола, генерала Корнилова, који је брже-боље дошао у Царско Село да ухапси царску породицу и престолонаследника којем се он као и цару заклео на вечну верност, генерала Иванова који је прекршио царево наређење о успостављању реда у Петрограду, адмирала Колчака који је тада командовао црноморском флотом, и који је имао огромну војну силу и ништа није учинио да заштити свог цара. Судбине ових генерала, као и тужне судбине хиљада осталих царевих издајника, сведоче о брзом и праведном суду Божијем.

Они који су жудели да се ослободе цареве воље у фебруару 1917. године, и који су од привремене владе очекивали чинове и награде и који су их зарадили издајом, већ након годину или максимум две године растали су се не само од тридесет добијених сребрника, растали су се од живота. Таква је истинска цена преступања заклетве.

Генерала Руског који се у новинским интервјуима хвалисао заслугама за фебруарску револуцију 1918. године чекисти су убили сабљом на Пјатигорском гробљу. Генерал Иванов који је командовао специјалном јужном армијом која је побегла пред навалом Фрунзеа умро је 1919. године од тифуса.  Адмирала Колчака, који је успео да доживи и да до краја испије чашу горчине издаје и издајништва, бољшевици су стрељали 1920. године. Генерал Корнилов је погинуо ноћ пре него што су бели напали Јекатеринодар. Једина граната која је у праскозорје долетела на место где су бели били улогорени доспела је у кућу где је генерал радио за столом. Један гелер га је погодио у бедро. а друти у слепоочницу. Свештени страх је тада обузео војску. Војници су у овом догађају видели Божију казну, судбина напада је била решена на злослутан начин ГРЕХ ПРЕСТУПАЊА ЗАКЛЕТВЕ ЈЕ ПОСТАО ТРАГИЧНА СУДБИНА БЕЛЕ АРМИЈЕ, ОД ВОЈНИКА ДО КОМАНДАНАТА.

Цар се од армије опраштао у Могиљову. Генерал Техмењев се сећао: "Тачно у 11 сати на вратима се појавио цар. Поздравивши се са Алексејевом окренуо се надесно према војницима и поздравио се са њима тихим гласом. "Здравља вам желимо, ваше императорско величанство," пуним, снажним и складним гласовима одговорише војници. Заставши цар је почео да говори. Говорио је гласно и јасним гласом, врло разговетно и сликовито, али је био јако узбуђен. "Данас вас видим последњи пут," почео је да говори цар, "таква је воља Божија, и последица моје одлуке." Цар се захвалио војницима на верној служби њему и отаџбини, завештао је да се по сваку цену доведе до краја борба против суровог непријатеља. И када је завршио напетост у сали која је све време постајала све гушћа на крају је достигла врхунац, иза цара је неко грчевито зајецао. Било је довољно да неко почне, па да се јецаји, које присутни очигледно нису могли да задрже зачују одмах на многим местима. Официри Георгијевског батаљона, људи који су углавном неколико пута били рањавани нису издржали, двојица су пала у несвест. На другом крају сале пао је један војник из пратећег одреда. Цар није издржао и брзо се упутио ка излазу."

Тако се армија опростила од свог цара, ридајући, јецајући, падајући у несвест. Војничке заклетве, од које цар није ослободио своју војску, заклетве да штите цара до последње капи крви нико се није сетио. Армија није устала да спасава самодршца, показавши да представља, као што је Тјутчев и предсказивао, гомилу "свих изрода рођене земље". И ма како болно било признати, ова руска армија је по наредби самозване масонске привремене владе ухапсила цара, без обзира на то што се поставља питање, да је одрицање и било легално, за кога би грађанин бивши цар представљао опасност?

Руска армија је била та која је будно чувала царске заробљенике у Царском Селу, она је у Тобољску захтевала од цара да скине еполете, она је била та која је забрањивала шетњу његовој деци, она је одбила породици молбу да иде у цркву. Руска армија је била та која је подигавши белу заставу борбе против бољшевизма написала на њој не име монарха, већ демократске пароле супротне монархији, уопште не помишљајући на ослобађање цара који се у то време налазио у јекатеринбуршком затвору. А руској армији је Бог давао последњу могућност да спаси цара и да се очисти од греха преступања заклетве.

У Јекатеринбургу се налазила руска академија генералног штаба. У суседству са бољшевицима и царем којег су они били заробили, учили су војни кадрови бивше царске армије који су имали искуства у операцијама напада и диверзијама, обавештајне службе и овде су били професионалци највишег нивоа и мајстори свог заната, али се испоставило да нема војника који је веран цару и заклетви. Био је само један ученик старијих година академије капетан Малиновски с друговима. Он је Соколову причао: „Планови нам нису успели због тога што нисмо имали пара." И царској породици је давана помоћ у виду слања "кулича" (ускршњег колача) и шећера. Издавши свог цара, погазивши закон и заклетву армија је одговорна пред Господом за грехове многих и добила је заслужену казну у подели на беле и црвене, у погибељи и издаји вођа, у рушењу војничког духа. Армији, која није устала дд спасава свог цара Бог није даровао победу.

За трагедијом армије следи трагедија Руске Православне Цркве. Зашто је њу, јединствену, са готово хиљадугодишњом историјом, моћну, која је на граници векова родила велике светитеље: светог праведног Јована Кронштатског, преподобне старце Оптинске, преподобног Варнаву Гетсиманског, која је само на почетку двадесетог века прославила мошти седморо угодника Бижјих, која је тих година отварала нове храмове, манастире, средње богословске школе, богословске факултете, овај наизглед неразрушиви бранич православне вере и самодржавног царства одједном у једном тренутку задесио погибељни пожар раскола, унутрашњих распри, сурових прогона од стране безбожника и иновераца. Шта је то било с православним људима? Не са шачицом новомученика и људи који су исповедали Христа и верност цару императору и погинули са Христовим именом на уснама, већ са масом руских хришћана који су се због страха од Јудеја одрекли свог хришћанског имена и који су без обзира на то доспели под осветнички мач репресија. Где су били њихови некадашњи духовни вођи и наставници који би зауставили масовно богоодступништво? Корен овог зла је лежао у ономе што се десило у Цркви 6. марта 1917. године када Црква коју је представљао Свети Синод није ни посумњала у легалност царевог одрицања од престола.

Кнез Жевахов се о тим данима сећао: "Најчудније од свега је то што је у овим тренуцима рушења православне руске државности када се рукама безумника из Русије насилно истеривала благодат Божија, чуварка ове благодати Руска Православна Црква коју су представљали најугледнији људи ћутала. Она се није одважила да заустави руку злочинаца претећи им да ће их проклети и изопштити из свог окриља, већ је ћутке гледала како се злочиначки мач подизао изнад свештене главе помазаника Божијег и изнад Русије."

Николај Жевахов је говорио да је још недељу дана пре него што је ухапшен у Пскову цар преклињао Кијевског митрополита Владимира, који је у Синоду био председавајући члан да изда проглас становништву који би био прочитан у црквама, излепљен по улицама и додао да Црква не сме стајати по страни догађаја који се одигравају, и да је њен мудри глас увек уместан, а у датом случају чак и неопходан. Овај предлог је био одбијен. Док је Свети Синод од 3. до 17. фебрауара 1917. године размишљао и оклевао, одлучивао да ли да се Русија моли за цара страшна одлука која је довела до ивице погибељи је била донета. У синодалну канцеларију су пристизале страшне гомиле телеграма: "Најпокорније молим за одлуку Светог Синода о чину помињања власти." "Молим за руководство за молитвене возгласе на богослужењу о легитимној власти." "Заједница пастира и пастве поздравља вас као зору обнављања црквеног живота. Цео клир усрдно моли да се да руководство кога и како треба помињати на црквеним богослужењима." На телегрлму су потписи: Димитрија, архиепископа Тавричког, Александра, епископа Вологодског, Натанаила, епископа Архангелског, Грузинског егзарха архиепископа Платона, Назарија, епископа Херсонешког и Одеског, Паладија, епископа Саратовског, Владимира, архиепископа Пензенског. Они су чекали руководство заборавивши хиљадугодишње благодатно искуство руског Православља, искуство верности цару помазанику, искуство које је благословио патријарх Гермоген, свети борац против прве руске смуте: "Благосиљам верне руске људе који устају у заштиту вере, цара и отаџбине и проклињем вас, издајници."

5.3.1917. године у Могиљову, не уплашивши се гнева Божијег, не постидевши се царсвог присуства војно и дворско свештенство се усудило да служи Литургију без помињања самодржавног царског имена. Сећа се генерал-мајор Дубенски:

"У храму је владала запањујућа тишина. Дубоко молитвено расположење је обузело све који су овамо дошли. Сви су схватали да је у цркву последњи пут дошао цар, који је пре свега два дана био самодржац највеће Руске Империје и врховни главни командант руске армије, а на јектенијама више није помињан самодржавни велики цар наш император Николај Александрович, већ просто цар Николај Александрович. Тихи, једва приметан звук је прошао храмом када су људи чули измењену јектенију. "Чујете ли, већ не говоре "самодржац", рекао је генерал Наришкин који је стајао испред мене. Многи су плакали. Ово се догодило у присуству велике руске православне светиње - Владимирске иконе Мајке Божије, која је била довезена у Ставку пред празник Пресвете Тројице 28. маја 1916. године. Икона која је благословила почетак руског царства и његово непоколебљиво самодржавно постојање видела је у том тренутку како је Русија отворено престала да се моли за цара.

Већ сутрадан је овај самовољни чин био потврђен одлуком Светог Синода: "Марта месеца, шестога дана, Свети Синод је саслушавши акт од 2. марта о одрицању цара-императора Николаја II у име своје и свог сина од престола државе Руске и о ослобађању себе од врховне власти и акт од 2. марта о одбијању великог кнеза Михаила Александровича да прихвати врховну власт у погледу начина управљања како је то утврђено на оснивачкој скупштини и новим основним законима Руске државе наређује: наведена акта примити к знању и испунити их и објавити у свим православним храмовима да се после Божанствене Литургије одслужи молебан Господу Богу о умиривању страсти са певањем "Многаја љета" од Бога чуваној држави Руској и благоверној привременој влади њеној." Тако је Синод благословио да се народ не моли за цара и руско царство. И као одговор на то из свих крајева Русије су пристизали рапорти послушних извршилаца преступног дела: "Акти су прочитани, молебан је одслужен." Примљено је потпуно мирно. Ради умирења по жељи и молби клира телеграфом је послан поздрав председнику државне Думе. Ко се у Цркви тих дана ужаснуо? Ко се тргао у предворје плате, која је долазила за нарушавање једног од основних закона православног Руског царства: "Император је као хришћански цар врховни заштитник и чувар догми владајуће вере. У овом смислу император се назива главом Цркве."

Имена јерарха Цркве који су били верни свом вођи могу се на прсте избројати. Мало их је, веома мало: митрополит Петроградски Питирим, ухапшен 2. марта заједно са царским министрима, а 6. марта га је Свети Синод послао у пензију, митрополит Московски и Коломенски Макарије, послан у пензију 1. априла 1917. године, архиепископ Харковски и Ахтирски Антоније, који је изјавио: "Од верности цару може да ме ослободи само његова издаја Христа." Ускоро је био протеран из Харкова на Валаам. Епископа Тобољског и Сибирског Гермогена, који је мученичком смрћу запечатио верност цару и његовој породици црвени су угушили у Тули 1918. године, епископ Камчатски Нестор који је предводио једини покушај спасавања царске породице, архиепископ Литавски Тихон, будући патријарх, који је касније цару у заточеништво послао благослов и просфору извађену по царском чину преко епископа Тобољског Гермогена. О верности других архијереја царy ништа није познато. Догодило се тако да су велики људи у Цркви умислили да су већи од цара, а то значи и већи од Господа.

Они су заборавили, а можда нису ни знали за упозорење оца Јована Кронштатског о надолазећем одступништву од цара: "Ако смо православци морамо да верујемо да цар неће погрешити ако не иде против своје благодатне савести."

И заиста, да ли може да погреши Господ Који управља народом преко Свог помазаника? Али тада су велики људи Цркве неумњиво под ђавољом сугестијом расудили да је цар грешан (немоћан, да није одвећ паметан, и да је потребно освајање грађанске слободе), позвали руске православне хришћане да имају поверења у привремену владу. Они су без имало сумње поверовали у одрицање цара од престола, које никада није постојало, и које није могуће ни по каквим законима руског царства и Православне Цркве, на које цар Николај Александрович не би пристао под смртном претњом. Они су благословили одступништво од цара.

Ево обраћања Светог Синода верној деци Свете Православне Цркве: "Нека буде воља Божија. Русија је кренула путем новог државног живота. Нека благослови Господ нашу велику Домовину срећом и славом на новом путу." Горко је данас читати ове редове, јер знамо каква су срећа и слава очекивали Русију без цара, а то значи и Русију без Бога када су велики људи Цркве благословили одступништво од цара, мали људи њени, верна деца су ћутала. Мали људи су сматрали да су премали да одбране Руско Царство. Није устала Православна Русија да спасава свог белог цара. Окренули су главу од императора и они људи из клира који због своје дужности нису од њега смели да одступе ни за корак: начелник дворског клира протопрезвитер дворских храмова Александар Дернов смирено моли Свети Синод да каже како ће се убудуће издржавати дворски клир, од чега да се храни и коме да се потчињава. Од 136 свештених лица дворских храмова и цркава, протојереја, свештеника, протођакона, ђакона, псаломшчика, ниједан није пратио цара у заточеништво, ниједан није са њим поделио његов мученички крст.

Шта да се каже? Било је међу онима који су за царем кренули на крст дворјана, и дворски доктор Боткин је из заточеништва из Јекатеринбурга писао: "Ја сам умро за своју децу, за пријатеље, за посао, да бих извршио своју лекарску дужност до краја." А генерал Татишчев, дворски ађутант се сећао своје одлуке на молбу цара да крене са њим у прогонство: "Ко би имао савести да се дрзне да одбије цара у тако тешком тренутку када је он као монарх изјавио такву жељу?" Било је међу верним слугама царевим и сељака и грађана и царев собар сељак Волков је о својој верности цару говорио једноставно: "То је била најсветија и најчистија породица." Породица је имала верне слуге странце и иноверце: Енглеза Гибса и Француза Жилијара. Духовних лица која би цара пратала у заточеништво није било.

Јекатеринбуршки епископ Григорије који је с бољшевицима спроводио помирљиво-договорну политику имао је могућност не само да олакша положај затвореника, већ, да је то желео и да помогне у њиховом спасавању. Међутим, он за то ништа није учинио, већ после злочиначког убиства, на ислеђивању код Соколова, он чак није изразио ни сажаљење према мученицима. Јекатеринбуршки свештеник отац Јован Сторожев је три пута служио Литургију у Ипатијевском дому. Био је поред цара дан уочи његове смрти, али није изустио ни речи: "Нисам имао храбрости, било је страшно, па како и да не буде? Литургији је присуствовао командант Јуровски лично, познат по својој окрутности." Зато је свештеник нашао времена да поприча са овим Јеврејином-џелатом о свом здрављу - кашаљ га је баш био намучио. Али управо овај човек, који је имао звање свештенослужитеља, а који је касније постао адвокат, по вољи Божијој је требало да припреми царску породицу Романових за последњи пут у смрт. Притом је сам Сторожев ово схватио тек много касније након извршеног убиства. Иследнику Соколову је о. Јован о томе причао следеће: "Пошто су стали на своја места ђакон и ја смо почели Литургију и на одређеном месту треба прочитати молитву: "Со свјатими упокој..." Из неког разлога овог пута је ђакон уместо да прочита, како је то требало да уради, почео да пева ову молитву. И ја сам почео да певам мало узнемирен због оваквог одступања од устава. "Со свјатими упокој" се пева на опелу или парастосу, али чим смо запевали одмах сам зачуо како су чланови породице Романових који су стајали иза мене клекли на колена. Када сам излазио и ишао према излазу прошао сам веома близу бивших великих кнегиња, учинило ми се да чујем једва чујне речи: "Хвала." Царска породица, са чуђењем је одговарао Сторожев, "је показивала изузетно поштовање према свештеничком звању. На уласку свештеника у салу клањала му се." А сам Сторожев није имао воље да изрази поштовање према свештеном чину цара, и само је како сам каже, ћутке поздрављао породицу. Ћутке ју је поздрављао. Какво страшно признање о одступању од цара се крије иза тих речи. Још недавно он не би могао ни да помисли о части да се чак нађе у близини помазаника Божијег, а сада је "ћутке поздрављао његово величанство", односно климнуо му је главом.

Одбацујући у страху од Јудеја глас савести да је цар остао цар, људска воља која је одбацила његово самодржавље и презрела његово помазаништво представља ништа у очима Божијим. Овакви људи као Сторожев брзо су се скупљали на састанке и скупштине у окрузима и губернијама како би посведочили своју подршку новом устројству, а у ствари како би предали царство на поругу. Ево тих телеграма: "Клир града Јекатеринодара изражава своју радост због наступања нове ере у животу Православне Цркве." "Омски клир поздравља нове услове живота наше отаџбине као залог моћног развоја руског националног духа." Из Новоузенска: "Одричући се трулог режима искрено се сједињујемо са новим. Протојереј Књазјев." "Заједничка пастирска скупштина града Владивостока поздравља обновљено устројство." "Парохијани Чекинске области Каинског среза Томске губерније молили су да се изрази захвалност новој влади због укидања старог режима, старе владе и због васкрсавања новог устројства живота. У њихово име свештеник Михаил Покровски." "Клир Чембарског округа Пензенске епархије је донео следећу резолуцију: У најближу недељу одслужити Господу Богу благодарствени молебан за то што је од Бога чуваној држави Руској ниспослао обнављање државног устројства. Клир среза је на основу свог сопственог искуства дошао до уверења да је пропало устројство одавно преживело." "Тулски клир у тесном јединству са мирјанима који се окупио на свој први слободни епархијски конгрес сматра својом обавезом да изрази чврсту убеђеност да ће се Православна Црква препородити за нови, светли живот на начелима слободе и саборности." Из Лабинске, Јекатеринодар: "Удахнувши са олакшањем због даровања Цркви слободе скуп свештено-црквенослужитеља прихвата ново устројство." Клир читаве Русије, од Витебска до Владивостока, од Јакутска до Сухумија, је предстаљен у таквим телеграмима. Као да је помраченост обузела ове одговорне људе, који су се препустили револуционарној пропаганди, који су се начитали новинских клевета, који су се натопили пакленим духом демократије, и нису били свесни да нарушавају заклетву коју су дали приликом рукополагања у чин свештеника, на верност цару императору, од које их цар-император није ослободио: "Обећавам и кунем се Свемогућим Богом, пред Његовим Светим Јеванђељем да желим и да сам дужан његовом императорском величанству, свом истинском и природном свемилостивом великом цару императору Николају Александровичу сверуском и наследнику његовог императорског величанства сверуског престола, верно и искрено служити не жалећи свој живот до последње капи крви, у чему нека ми помогне Господ Бог Свемогући. На крају ове моје заклетве целивам речи и крст Спаситеља мога. Амин."

Како је било могуће да православно свештенство није знало да ће нарушавање заклетве коју је положило управо на Јеванђељу, скрнављење имена и целивања крста навући на њих страшне недаће. Јер одрицање од цара - помазаника Божијег представља одрицање од самог Господа и Христа Његовог. Међутим, то у оним тренуцима никога није плашило. Један за другим стизали су телеграми: Оберпрокурору Светог Синода: 10.3.1917. г. из Новочеркаска: "Очекујем одлуку у вези са изменом текста заклетве за новорукополагане. Ово је крајње неопходно у Донској епархији. Архиепископ Донски Митрофан." Чудовишно, али су се према заклетви свештеника на рукополагању односили као према застарелом обичају који треба изменити. И ништа више. Треба ли онда да се чудимо величини недаћа које је Господ десницом која кажњава послао на Цркву?

Март 1918. године. Убијен је свештеник козачког села Уст-Лабинске Михаил Лисицин. Три дана су га водили по селу са конопцем око врата, мучили, тукли, на врату је имао више од десет рана. Глава му је сабљом исечена на комаде. То је одавде, из Лабинске у Синод стигао поздрав скупштине свештенослужитеља новом устројству. Април 1918. године на Васкрс, пред Свето Јутрење свештенику Јовану Пригоровском, у козачком селу Незамајевском, које се налази поред Јекатеринодара, ископали су очи, одсекли језик и уши, живог га закопали у јами за ђубриво. Клир Јекатеринодара је пре свега годину дана изражавао радост због наступања нове ере у животу Цркве. У пролеће 1918. године у Тули су бољшевици пуцали у литију из митраљеза. Још недавно тулски клир се у тесном јединству с мирјанима надао препороду Цркве и новог светлог живота на принципима слободе и саборности. Јули 1919. године. Архиепископ Донски и Новочеркаски Митрофан је бачен са високог зида и умро је приликом пада. Он је био тај који је пре месец дана молио Синод за измену текста заклетве за новорукополагане. Март 1920. године у омском затвору убијен је архиепископ Силвестар Омски и Павлодарски. Њему потчињени клир је одобравао у телеграму нове услове живота отаџбине.

Армија и Црква су две организоване руске силе које су по законима Руског Царства и у складу са заклетвом коју је сваки члан положио биле дужни да штите Руско Царство, цара и његовог наследника до последње капи крви. Армија и Црква су нарушиле закон и заклетву и за то претрпеле казну сусревши се лицем у лице са чудом гнева Божијег. Не видети Божију плату за нарушавање заклетве и за збацивање цара, управо за збацивање, а не добровољно одрицање, у револуционарним догађајима који су затим уследили, у бољшевичком устанку, у грађанском рату, у прогонима Цркве, значи ништа не схвататиу руској историји, која се одвија по Промислу Божијем.<<

И нама се може десити нешто слично: уклонимо Једнога да спасемо све, и -...Не смем ни да мислим!