Владимир Димитријевић

Ипак, ма колико наша Црква била јака духовно, подршка србске државе није без значаја. Не заборавимо: чим је пала слободна Деспотовина Ђурђа Бранковића 1459. године, србске црквене области нашле су се под влашћу грчке Охридске архиепископије (1459 - 1557). Године 1531, митрополит смедеревски Павле одметнуо се од Охрида и, ослањајући се на угледне Србе, а подмићујући моћне Турке, себе прогласио пећким патријархом. Охридски архиепископ га је проклео, а цариградски патријарх свргао и коначно укинуо Пећку патријаршију. Тек 1557, када је најмоћнији човек на султановом двору био Србин Мехмед - паша Соколовић, Пећка патријаршија је обновљена, а на њено чело је дошао Мехмед - пашин брат Макарије. Велики везир србске крви је размишљао не толико крвљу, колико мозгом: у борби против Хабзбурга и Млетака, иза којих је стајао Ватикан, њему је био потребан, бар делимично задовољан статусом, многобројни србски народ, од Марче и Гомирја до Видина и Охрида. Логика је проста: не треба их духовно тлачити, да не би ратовали на страни Запада.

Међутим, СПЦ се касније ипак  укључила у ратовање Срба за слободу, и подстакла свој народ да се с Аустријанцима бори против све назадније турске власти. Као што је цариградски патријарх признао обнављање Пећке патријаршије 1557. под притиском турске државне власти, тако су Турци и Фанар (назив истамбулске четврти у којој се налази средиште Патријаршије) договорили да смире несмирене Србе, и 1776. Пећка патријаршија је опет укинута. Период фанариотске управе над Србима (у Старој Србији, Босни и Херцеговини, централној Србији и другде), чувени историчар наше Цркве, Радолсав Грујић, описује овако: „Још су фанариоти настојали да погрче Српску Цркву, а онда постепено и народ. Стога се у свима јужним крајевима нашим истисли словенско богослужење и увели грчко; а владике су и по другим крајевима служили само грчки. Старе рукописе и књиге словенски и србуљски писане и штампане палили су и уништавали. А да убију народну свест и понос забрањивали су прослављање Крсног Имена и српских светитеља!”

Срби који нису били под влашћу фанариота налазили су се у разним црквеним областима и под различитим јурисдикцијама, и тек је са настанком Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као и залагањем краља Александра, Пећка патријаршија обновљена не само као црквена аутокефалија, него и као национална институција.

И Срби и њихови непријатељи знају: док год постоји јединствена СПЦ, дотле комадање србског националног бића није завршено. Зато то јединство треба разбити. Др Предраг Николић, председник Спољнополитичког одбора Српске демократске странке, с тим у вези далековидо закључује („Видовдан”, бр. 1/2010):

>>Све је подређено слабљењу наше националне енергије и капацитета за дјеловање, и уклапању Срба (и других периферних народа тек донекле на другачијим основама) у евроатлантски свјетски поредак. Циљ је, стиче се утисак, и да се разбије Српска православна црква, и подијели на Православну цркву у Србији, Православну цркву у БиХ, Православну цркву у Црној Гори, итд. Другим ријечима, да се етнички карактер цркве замјени територијалним, а да све насљеднице СПЦ-а буду дио некакве анационалне „европске православне цркве”. Тако би изгубили базичну националну институцију, која је опстајала и када су нестајале наше државе, а добили бисмо нове чиниоце наше идеолошке обраде, у складу са вољом самозваних господара свијета.<<

Ако је то тако, онда не смемо бити бесловесни пред процесима који се, кад је Црква у питању, одвијају, на жалост - све брже и брже.

Овај чланак је мали допринос разматрању дате теме. Он не претендује на свеобухватност и  непогрешивост, али нуди низ чињеница осветљених из „мистичко - геополитичког” угла. Ко зна боље, широко му поље.

Будући велики Сабор

Док међу православним Србима и даље трају трвења и напетости око уклањања владике Артемија са управе Епархије рашко - призренске („То је горе од злочина - то је грешка”, рекао би маршал Фуше), у православном свету се јављају токови који могу имати далекосежне последице не само по Србску Цркву, него и по све  остале помесне Цркве. Пре свега, интезивирају се припреме за одржавање Васељенског сабора (које је започео још 20-их година прошлога века цариградски патријарх Мелетије Метаксакис, изазивач календарског раскола у Грчкој). У недавној посети Московској патријаршији, данашњи први међу једнакима на Истоку, патријарх Вартоломеј, истакао је да тај Сабор мора да се одржи у најскорије време - између осталог, да бисмо доказали инославнима како смо спремни за тако важан догађај и кадри да га организујемо.

Васељенски сабори у историји Цркве одржавани су, пре свега, ради учвршћивања православне вере и сведочења догматско - духовних истина, а организациона решења, формулисана у каноне, проистицала су из предањских решавања примарних - дакле, верских - црквених питања. У средишту сваког Васељенског Сабора било је тумачење Личности Христове и човековог спасења у Њему. Зато је сваки Сабор био борба против неке од опасних христолошких јереси, од аријанства до иконоломства. Намеравани васељенски сабор, међутим, карактеристичан је по догматском „минимализму”. Његове теме су углавном организационе: питање православне дијаспоре, начин проглашавања аутокефалије и аутономије, поредак помињања поглавара аутокефалних цркава, промене богослужбеног календара, питања склапања брака (другобрачја свештенства), скраћивање постова. Ту су и односи православних и инославних, то јест екуменизам. Десета тема из каталога звучи глобалистички актуелно: „Допринос помесних православних цркава остварењу хришћанских идеала - мира, слободе, братства и љубави међу народима и укидању расне дискриминације”.

Многи критичари овог каталога тема, међу којима је био и Свети Јустин Ћелијски, указивали су на то да Васељенски сабор мора да јасно осуди велике јереси које су се појавиле након Седмог васељенског сабора (у 8. веку): папизам и протестантизам, као и „свејерес” екуменизма, покрета за уједињење хришћанских конфесија без обзира на Истину. Међутим, гласови упозорења нису услишени. Зато савремени аналитичари, од Атине до Тбилисија, указују да би будући Сабор могао да буде сличан модернистичком Другом ватиканском концилу, који је за последицу имао етички релативизам, богослужбени хаос и масовно напуштање римокатолицизма од стране разочараних верника. И заиста: ако су увођење новог календара, скраћивање постова и другобрачје свештенства „насушна” питања за Православну Цркву у доба антихришћанске глобализације, онда би Сабор који се спрема више личио на ватикански „ађорнаменто” него на Сабор Цркве од Истока.

Било како било, пошто је питање православне дијаспоре прво на листи тема будућег Сабора, на њему се најозбиљније ради, и то већ скоро две деценије.

За нас Србе, то питање је све, само не узгредно. Јер, дијаспора не само да материјално помаже матицу, него је и духовно повезана с њом. Једина пак установа која обједињује Србе свуда где живе јесте Србска Црква. Она, рекосмо, никад није била једино верска, него је и национална установа, која је своју паству учила са је Србство Христово, али да, у Христу, припада и Св. Сави, кнезу Лазару и Јасеновачким Новомученицима. Ниједном родољубу не би било мило да србско расејање, у канонском смислу, престане да припада светосавској духовној заједници. Но, турбо - глобализација захвата све сегменте нашег постојања, па нас ни у тој области неће поштедети.

Да видимо конкретне плодове предсаборског рада. 

Цариград: изазови и одговори

Престоница православног, Источног Римског царства, Византије, државе која је трајала најдуже у историји човечанства (Константинопољ - Цариград - Други Рим), има непроцењиво место у историји свих православних народа, а нарочито Словена, којима је послала Свету браћу Кирила и Методија. Јустинијанова Света Софија, цркве и олтари, мошти и иконе, подвижници и мученици Цариград чине другим Јерусалимом. Нема православног хришћанина који трон цариградског патријарха не признаје за први међу једнакима на Истоку, и који дубоко не тугује кад види у ком је положају Константинопољска патријаршија у данашњој Турској. Тај положај је страшан: лишена свих права (чак и на свој Богословски факултет на Халки), она тавори док Турска затире трагове православног хришћанства на својој територији.

Још тридесетих година 20. века, православни канонолог Сергије Тројицки је упозоравао: „Нема сада ни великог града Св. Константина, о којем говоре канони Православне Цркве, нема центрума православља, Цариграда, а постоји турска варош Стамбул, која је чак у Турској изгубила положај престонице. Патријарх цариградски не само да је изгубио своју титулу и права етнарха, него му се оспорава и сама титула патријарха, и крајем 1930. године турске су власти званично објавиле, да у Стамбулу не постоји „Рум - патрикахане”, тј. грчки патријарх, него постоји само „рум - башпапазлик”, тј, грчки поглавица попова, који нема никакве власти, чак ни чисто религијске, ван граница Турске републике”.

Зато је сасвим разумљиво да је Фанар морао да тражи моћне заштитнике ван Турске. Нашао их је у САД, где је веома снажна грчка дијаспора, чији се глас пажљиво слуша у Белој кући, Сенату и Конгресу, и чији назначајнији представници имају почасне титуле „архоната” Цариградске патријаршије. Али, не само у Вашингтону, него и у Ватикану, чији политички утицај у свету, чак ни данас, није занемарљив. Још од доба цариградског патријарха Атинагоре и папе Павла VI, који су (први од поменутих без консултовања осталих Помесних Цркава) скинули анатеме из 1054. и издали тзв. „Томос љубави” тече процес приближавања Фанара и Ватикана, који је 2007. дао свој плод у италијанском граду Равени, када је Мешовита православно - римокатоличка комисија за богословски дијалог ставила у изглед папи римском да би опет, у „уједињеној цркви” екуменске будућности, могао да буде први. И то не само први међу једнакима! То се види из документа о улози римског папе у првом миленијуму, који треба да буде разматран у Бечу 2010, и у коме се тврди да је папа пре 1054. године имао не само првенство части, него и извесну власт у Цркви.

Оволико дружење с представницима папизма као да је утицало и на јерархе с Фанара (који редовно посећују Ватикан, и обрнуто, бар једном годишње!), макар кад је доживљај власти у Цркви у питању.

Цариградска патријаршија данас себе не схвата само као „прву међу једнакима”, него и као Цркву која има „искључиву привилегију да делује у ван - територијалном капацитету у односу на Цркву у Дијаспори, као и да има право да суди у споровима. Ово право Цркви Константинопоља даје 28. канон IV васељенског сабора одржаног у Халкидону 451. године” (тако пише у тексту „Канонска црквена јурисдикција Васељенске патријаршије”, који се налази на званичној Интернет презентацији Цариграда.) Ову тезу заговарају цариградски канонолози, попут Власија Фидаса и највећег православног екуменисте, титуларног (без пастве) митрополита пергамског Јована Зизјуласа, који је још 1993. године изражавао наду да ће нова ситуација у свету (очито, изазвана глобализацијом) навести све Помесне Цркве да се окрену Цариграду као свом средишту, чиме ће Константинопољска патријаршија постати не само „посредник у неспоразумима”, него и „координатор и гласноговорник уједињеног Православља” („Теолошки погледи”, 1-4/1998, Београд).

Овакве, криптопапистичке претензије одавно су наишле на критике других Помесних Цркава. Већ поменути Сергије Тројицки, руски емигрант и угледни професор Правног факултета у Суботици, указивао је на то да Цариграду ниједан васељенски сабор није дао право управљања и суда над другим Помесним Црквама, него да је Четврти васељенски сабор овај патријаршијски трон  изједначио с троном римског епископа, папе (који је у то време био православан) - по части. Зашто? Зато што су у Константинопољу, Другом Риму, били цар и његов сенат (дакле, из политичких, а не „мистичких” разлога). Тројицки је, на основу канонског предања Цркве, доказао да Цариград нема права ни на једну од дијаспора других аутокефалних Цркава, мада је то право покушао да прибави већ поменути патријарх Мелетије Метаксакис, кривац за грчки календарски раскол, убеђени екумениста и протестантофил на једној и панхеленистички шовиниста на другој страни.

Познати руски теолог Александар Шмеман, указивао је на чињеницу да су претензије Фанара засноване на забораву основне чињенице - од 1453, Цариград је Истамбул, и није више престоница Византије. Свима православнима је жао што је тако, али је тако; тежак положај Цариградске патријаршије не може бити оправдање за њене ватиканолике претензије на првенство власти у Цркви од Истока - јер, поновимо, у њој првенства власти никад није било.

И међу србским свештеницима и теолозима постоје критичари оваквог квазивасељенског схватања права Константинопоља. Покојни канонолог, др Димшо Перић, у свом чланку „СПЦ и њена дијаспора”, указао је на кобну улогу Метаксакисову, а др Миодраг М. Петровић, у свом чланку о дијаспори, објављеном у часопису „Држава” 1994. године нарочито је подвукао узајамну једнакост свих епископа, истичући да „није случајно да је Св. Теофан Исповедник (+817), све патријаршије назвао васељенским као и то што се ни у канонима нико од епископа не назива васељенским. Апостоли, који су власт предали епископима, нису имали једног представника, гласноговорника или координатора, него су, сви скупа, били „учитељи васељене”.

Врло озбиљној критици је цариградске претензије изложио свештеник и теолог из Аустралије, Србољуб Милетић, у свом огледу „Дијаспора, међуцрквени односи и васељенске хипотезе” („Хришћанска мисао”, 5-9/2000.) Критикујући „теорију над - јурисдикцијске власти Цариграда”, који, позивајући се на ранохришћанско учење о Цркви, у ствари покушава да централизује и „дисциплинује” аутокефалне Цркве православних народа, Милетић указује да је питање припадности дијаспоре било каквом свевласном центру - крајње нелогично: „Јер, Дијаспора може бити то што јесте - Дијаспора, само у односу на припадност некој јурисдикцији (на пример, српска дијаспора, руска, грчка, итд.), иначе се уопште не би могла назвати Дијаспором, већ становништвом одређених земаља./.../ Ако би све православне припаднике разних помесних Цркава у дијаспори могли заједничким именом да назовемо „Православна дијаспора” и потом једним потезом решимо њихову судбину, зашто сутра не бисмо могли то исто да учинимо и са свим осталим православнима, без разлике?”

Милетић је у свему препознао тенденције „православног” глобализма који ради на потирању националних разлика и својеврсној унификацији ради пацификације. 

Да ове тезе нису неозбиљне, видимо из следећег случаја.

Године 1993, у новембру, у центру Цариградске патријаршије у Шамбезију, потписани су документи о православној дијаспори и аутокефалији. У име Србске Цркве, потписали су га један епископ и један јеромонах (сада и он епископ), а да СА Сабор СПЦ о том „стратешком папиру” суштински није расправљао.

У Шамбезију је тада одлучено да се цела дијаспора подели на осам администаривних области - Северна и Централна Америка, Јужна Америка, Аустралија, Велика Британија, Француска, Белгија и Холандија, Аустрија и Италија, Немачка, чији би посебни управни органи били епископски сабори. Сваки сабор би имао посебан „устав” или правилник, а представници свих Помесних Цркава би о свим питањима која захтевају „свеправославно суочавање” консултовали само цариградског патријарха. Тачка 5. обавезује све помесне Цркве да не ометају „описани ход” успостављања „нормалног поретка” у дијаспори.

Овај документ је изазвао негодовања Грчке Цркве, кој је устврдила да овде није реч само о дијаспори, него о узајамним односима аутокефалних Цркава, при чему се, по грчком Синоду, питање дијаспоре користи да би се „посредно довео у питање освештани канонски поредак Православне Цркве”.

Руска Црква је истакла да питање дијаспоре прети „јединству православља”, и осудила „немотивисане и једностране претензије Цариградске патријаршије”. Румунска Црква, је тврдила да су све Помесне Цркве, без обзира на древност и место у диптисима, једнаке, и да свака има право да води бригу о својој дијаспори, што је речено и у саопштењу Пољске Цркве.

Ипак, формирање епископских конференција у Европи и свету наставља се; свакој од њих преседава епископ из Цариградске патријаршије. Фанар је још 1993. показао и своју конкретну моћ, када је од 30. до 31. јула, одржао суђење патријарху јерусалимском Диодору, наводно због његових „неканонских” поступака који угрожавају јурисдикције Цариграда. Диодор је, са двојицом епископа, осуђен на „рашчињење” ако се не „покаје”. Сам патријарх јерусалимски (сада већ покојни), познат по свом антиекуменизму, одбио је да се појави на сабору (где су учествовали и јерарси из других помесних Цркава грчког језика)  тврдећи  да може да му суди само Васељенски сабор. Касније је дошло до компромиса, али, пошто је једно од кључних питања било „мешање” Јерусалимске патријаршије у црквена питања у Аустралији јасно се показало да Фанар сву дијаспору сматра „својом”.

То се види и у односима Цариграда и Москве.

Други Рим и Трећи Рим

Сукоби око јурисдикцијске надлежности између Другог и Трећег Рима трају од пада Руске монархије и успостављања СССР 1917. године. Мелетије Метаксакис је, користећи бољшевичке прогоне против Руске Цркве,  1923. потчинио себи руске епархије у Финској и створио аутономну Финску Цркву у оквиру Цариградске патријаршије. Исте године потчињава и Естонију, а затим од Москве одваја и Пољску Православну Цркву. Његов наследник, Григорије VII, покушава да смени Светог Тихона Исповедника, патријарха московског и све Русије и шурује са „живоцрковницима”, расколницима блиским безбожном режиму. Патријарх цариградски Василије борио се против Руске зЗграничне Цркве, тврдећи да се сви православни ван својих матичних држава морају потчинити Константинопољу.

Године 1931, патијарх Фотије II под своју јурисдикцију прима руског митрополита Евлогија (Георгијевског) и његову паству у Европи, а на протест Московске патријаршије одговара да „Цариградски Престо има канонско право суда над парохијама у дијаспори” и да је њему „поверено опште старање о потребама православних цркава свуда”.

И Србска Црква се суочавала са агресивном политиком панхеленистичких екумениста: званични часопис Александријске патријаршије, којом је у то време управљао злосрећни Метаксакис, 1932. је тврдио да је Цариград Србској Цркви дао аутокефалију само на територији Краљевине Југославије, и да она нема права да оснива своје епархије у дијаспори. СПЦ је, у оно време, била независна у својој политици, и патријарх србски Варнава  устао је у одбрану права Московске патријаршије, оштро осудивши мешање Константинопоља у њене унутрашње ствари (већ поменути случај митрополита Евлогија у Паризу.) У писму руском епископу литванском Елевтерију, патијарх Варнава је јасно рекао: “Српска Црква, којој ја преседавам, тражиће од Васељенске Патријаршије да не скреће са канонских основа у својим односима према осталим аутокефалним црквама”.

После распада СССР-а 1991. године, непријатељи Русије су чинили све да Руску Цркву, један од најважнијих фактора јединства руског народа, раслабе и поделе. Дошло је и до нових трвења између Другог и Трећег Рима. Средином деведесетих година 20. века, на кратко време чак је било прекинуто и њихово молитвено општење: Цариград је преузео одбегле парохије Московске патријаршије у Естонији под своју јурисдикцију. До оштре преписке између Цариграда и Москве (опет око питања дијаспоре), дошло је у периоду од 2002. до 2004. године. Патријарх Алексеј II је јасно поручио: „Константинопољска Црква нема у земљама дијаспоре привилегије веће од Руске Цркве или било које друге Помесне Цркве” (писмо од 27. јула 2004.).

Донедавни русофобски председник Украјине, Јушченко, покушао је да створи Украјинску Православну Цркву, која би била под цариградским утицајем и коначно одвојена од Москве. Надао се да ће у томе успети 2008, поводом 620-годишњице крштења Руса у Кијеву. Украјински шовинисти, чији је Јушченко био вођа, заснивали су своје наде на чињеници да је Украјина до 17. века била под црквеном јурисдикцијом Цариграда.

Наравно, подухват није успео: патријарси Вартоломеј и Алексеј служили су заједно Архијерејску Литургију, а патријарх Вартоломеј је, својом беседом, у којој се позвао на црквену слогу и јединство, разочарао Јушченка и компанију. Односи између Цариграда и Москве су, за сада, у мирној фази. Ипак, десна рука патријарха московског Кирила, архиепископ Иларион (Алфејев), у интервјуу датом „Интерфаксу” априла 2009. упозорио је да Цариград осталим помесним Црквама покушава да наметне ватикански модел - „модел крајње централизоване црквене власти на челу с једним епископом, који је поглавар Васељенске Цркве”.

Заједно смо јачи?

Ове, 2010. године, од 27. до 28 маја у хотелу Хелмсли Парк Лејн у Њујорку, одржан је Први епископски сабор канонске  православне јерархије Северне и Централне Америке, уз учешће еписопа из Цариградске, Антиохијске, Руске (укључујући и Руску Заграничну), Србске и Бугарске Цркве, као и из Православне Цркве Америке (чију самосталност признаје Московска, али не и Цариградска патријаршија). Скупом је преседавао архиепископ Димитрије (Константинопољска патријаршија), а потпредседници су били митрополит Филип из Антиохијске и архиепископ Јустинијан из Московске патријаршије. Из Србске Цркве били су присутни митрополит Христифор и епископ Максим, док владике Лонгин, Георгије и Митрофан нису.

Овај скуп је укинуо досадашње саветодавно тело Помесних Цркава на Новом континенту: Сталну конференцију православних епископа у Америци (SCOBA - Standing Conference of Orthodox Bishops in America). Конференцију је, још 1960. године, основао архиепископ Јаков (Цариградска патријаршија) ради координације активности Помесних Цркава у САД, Канади и другде, као и зближавања њихових епископата. SCOBA је увек  имала само саветодавни, али не и „наредбодавни”, карактер (политичким речником речено, била је то „лабава конфедерација”.) Међутим, њено укидање (коме се, неуспешно, противио антиохијски митрополит Филип Самба, пошто је он са архиепископом Јаковом и основао SCOBA) указује на то да ће нова структура давати не само савете, него и доносити обавезујуће одлуке, што појединачни коментатори већ тумаче као додатни корак ка стварању јединствене Америчке Православне Цркве (вероватно, под снажним утицајем Цариградске патријаршије.) На скупу се србски митрополит Христофор заложио за оснивање Америчке Цркве, али цариградски архиепископ Димитрије је рекао да је „прерано” за тако нешто.

Предвиђено је да се, за разлику од „покојне” SCOBA, ново тело редовно састаје. По свештенику Атанасију Хадсону: “Епископско сабрање више функционише као Сабор и зато има више могућности него што их је SCOBA икад имала”.

Очито је да на Новом континенту напредује један процес који није започео скоро. Ако се не упознамо са предисторијом истог, нећемо знати ни због чега је србски митрополит Христофор био за стварање јединствене Америчке Цркве што пре.

Србска дијаспора у Америци

Још 1994. године, дописник крагујевачких „Погледа” из Њујорка, др Петар Павловић, у свом тексту „Бог Свами!” (“Погледи”, бр. 145/1994.) указао је на то да се у србском расејању у САД нешто спрема - бар кад је у питању даља „американизација” пастве. Наиме, на једном сабору, одржаном у Детроиту 15. септембра 1994. било је тражено да се укину србске богословије у Либертивилу и месту Три језера у Илиноју (богословија Новограчаничке митрополије), а да се образовање србских богослова настави у руским и грчким школама. Други предлог је био да се канадска епархија ослободи учешћа у централној црквеној каси (што би је уклонило и из учешћа у раду свесрбског црквеног сабора на северноамеричком континенту). Иако први предлог није прошао, а други је био заогрнут филантропским плаштом, видело се да се нешто спрема. Павловић је упозорио да не треба заборавити просту чињеницу - Срби у Канади су много више везани за матицу, и живо заинтересовани за збивања у њој, док расејање у САД полако губи везу с коренима, и американизује се. Митрополит Христифор, са седиштем у Либертивилу, и сам рођен у Америци, по Павловићу, био је склон саздавању црквене заједнице независне од Београда. У допуни правилника за функционисање црквено-школских општина, усвојеном на скупу у Детроиту, наглашавана је њихова потчињеност јерархији СПЦ у Америци и Канади, али не и Патријаршији у Београду.

Павловић је истакао да се у црквеним круговима говори о могућности стварања Америчке патријаршије, у коју би се, по њему, укључиле све дијаспоре православних јурисдикција на територији САД: “Таквом реорганизацијом, јасно је да би амерички Срби изгубили сваку канонску и духовну везу са Српском Патријаршијом, а њихова овдашња црквена организација изгубила би сваку основу на којој би могла да специфично заступа интересе српског народа”. Било да је у питању лична амбиција појединих епископа (какав је владика Христифор) или неки шири план (по Павловићу, „безбојно „америчко православље” које би се затим лако дало уклопити у шире екуменистичке токове”) - „таквом реорганизацијом и укидањем наглашеног дијаспорног карактера, овдашња СПЦ постала би много подложнија манипулисању њених акција на начин који би највише одговарао дневним интересима америчке политике”.

Петнаест година касније, у врло упутном чланку „Нове невоље у Цркви” („Печат”, бр. 63/15. мај 2009.), проф. др Коста Чавошки је анализирао даљи процес одвајања србске дијаспоре од црквене матице, путем документа под називом Устав Српске православне вркве у Северној и Јужној Америци, који је поднет на усвајање СА Сабору СПЦ у мају 2009. године. Др Чавошки је показао да увођење Епископског савета (за србске парохије на оба америчка континента) као још једне црквено - јерархијске управне власти (поред СА Сабора и СА Синода СПЦ) указује на, у будућности могућу, сепарацију америчких епархија од Патријаршије у Београду. Такође, ишчезавање Новограчаничке митрополије, против кога је, сведочи др Чавошки, био и блаженопочивши патријарх Павле, сеје семе сумње и раздора међу србску паству у дијаспори - поготову ону која се у јединство са СПЦ вратила из тзв. „Дионисијевог раскола”, и које је та Митрополија обухватала.

Др Чавошки је са чуђењем констатовао да члан 5. спорног Устава одређује енглески као први званични језик СПЦ на северноамеричком  и јужноамеричком континенту (па тек онда србски). С обзиром да је СПЦ “не само у земљи него и у иностранству најпоузданији чувар српског националног идентитета, чији је битан елеменат, поред православља (укључујући и светосавље) и косовског завета, и сам српски језик, онда би тај језик увек морао бити на првом месту као службени језик, па тек онда неки други језик”, сматра др Чавошки.

Најзначајнији увид Косте Чавошког је, међутим, овај:

>>Да би се боље схватило до чега би то могло довести узећемо, као хипотетички, пример Црне Горе, Републике Српске и Хрватске. Шта би, рецимо, догодило када би три епископа у Црној Гори, односно пет епископа у Републици Српској од својих епархија конституисали - не дај Боже! - Српску православну цркву у Црној Гори, односно Српску православну цркву у Босни и Херцеговини. Тада би и последњи српски пастир одмах схватио да је не само реч о црквеном расколу, угрожавању канонског јединства свеправославно признате Српске Цркве, него и о разбијању српског православног народа. У Хрватској то, нажалост, није била само хипотетичка могућност, него и стварност под Антом Павелићем, када је конститутивна некаква Хрватска православна црква са Хермогеном као поглаварем.

Ни на памет нам не пада да творцима Устава Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци приписујемо нечасне, а камоли неке опакије и далекосежније намере. Верујемо да је по среди пука несмотреност, а можда и мала непромишљеност. Но, како наши архијереји, клирици и мирјани у САД и Канади веома добро познају тамошњи прецедентни правни систем, ваља их ипак опоменути да би конституисање посебне Цркве за Северну и Јужну Америку могао бити неугодан, па и опасан преседан за Западну Европу и Аустралију; о Хрватској, Републици Српској и Црној Гори и да не говоримо.<<

У нас се мало зна да је до тензија у СПЦ у дијаспори већ дошло - у Канади и Аустралији су почеле поделе, и одвајање појединих парохија од Мајке Цркве. Сукоба има и у Швајцарској и Немачкој. Куда ће све то водити, остаје да се види.

За крај

Све више Срба је озбиљно забринуто за судбину своје Цркве. Они, као што смо већ видели, слуте да би разградња нашег националног бића могла довести до настанка „регионалних” православних Цркава на просторима бивше Југославије. И, једног ружног дана, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Војводина - могли би постати „дијаспора”. А власт над дијаспором  - ко зна чија.

Потписник ових редова зна да ће највећи број читалаца овог текста рећи: “Немогуће!” Али, ко је, чак пре пет година, могао да наслути да ће србски језик, којим говори 70% становништва Црне Горе, бити избачен из школа у Његошевој постојбини, да би на његово место био уведен непостојећи „црногорски”? Или да ће „међународна заједница” Грачаницу, Пећку патријаршију и Дечане називати „косовском”, а не србском културном баштином?

Надајмо се да ће нас ова горка чаша мимоићи. Али, не надајмо се да ће се то десити без нас. Бог ће помоћи, ако буде имао коме, говорио је блаженопочивши патријарх Павле.

 Извор: "Печат" бр. 130 и 131 (текст је објављен у два наставка - прим. "Борба за веру")