„Постоји грех који је „увек на смрт“ (1 Јн. 5-.16), грех за који се нисмо покајали.  Чак и молитва светитеља неће бити услишена за непокајани грех.  Човек који се каје исправно, не замишља да су му греси опроштени  кроз његов сопствени напор; већ зна да се он кроз овај напор мири са Богом“

       (Свети Марко Подвижник)

 Дан Господњи је пуна манифестација Христа

 Не назива се Дан Господњи као да је последњи од ових садашњих дана, нити из разлога што ће на тај Дан, Он доћи поново на исти начин, како говоримо за празничне дане садашњег времена, „Дан Пасхе“ или „Дан Педесетнице“ или дан у који ће цар доћи и учинити ово и оно.

Нити се назива Даном Суда, зато што ће се на тај Дан одиграти Суд, пошто дан у који се одржати није другачији од дана када ће Господ доћи, већ се назива зато што ће Сам Он, Бог и Господар свега, у то време сијати у слави Свог Божанства. Чак ће и физичко сунце бити сакривено, светлошћу Господара и постаће невидљиво, баш као што су звезде сада заклоњене сунцем и не виде се.

Звезде ће тада бити угашене и све видљиве ствари ће бити савијене као свитак, то јест, уступиће пут и место Господару. И Он Сам ће бити одједном и „Дан“ и Бог. Он, Који је сада невидљив свима и живи у светлости, биће откривен тада свима као што јесте, и испуниће све ствари Својом светлошћу и неће бити вечери, неће бити краја, дан вечне радости, али потпуно неприступачан и невидљив онима који су, слични мени, лењи и грешни.

Пошто се то није догодило док су живели, јер су мањкали ревношћу да виде светлост славе Његове и, кроз очишћење, да Га имају потпуно усељеног у њима, Он ће природно бити неприступачан за њих у будућности.

 Резиме стварања, Пада и Оваплоћења

 Као што Писмо говори, Бог је од самог почетка желео да учини Своје сопствено добро нашим. Даровао је слободну вољу тек створеном пару, нашим прецима, а кроз њих и нама. Ово је било са циљем, не из жалости и неопходности, већ покренути правилним расположењем, требали су да следе заповести Његове и да их испуњавају са радошћу. Тако би им се гледало као да су стекли врлине сопственим напором, са циљем да их понуде као дар Господару и тако напредујући, буду вођени њима до савршене слике и подобија Божијег, и да приђу Неприступном без трпљења телесне смрти или опасности да буду уништени Његовим Огњем и један по један, покољење по покољење, приближе се Њему.

Али, пошто се први пар прво потчинио вољи непријатеља и поставши преступници заповести Божије, не само да су отпали од веће наде, односно, уласка у саму Светлост која никада не залази или има вече, већ су били и подвргнути трулежности и смрти. Пали су у таму без светлости и, постајући робови кнеза таме и покорени од њега, ушли су кроз грех у таму смрти.

Касније смо ми такође, који смо рођени од њих, потпали под вољу овог тиранина и били поробљени. Ово се није догодило принудом, као што се види код оних који су живели пре Закона и под Законом и нашли се благоугодним, јер су своју вољу посветили Господару, а не ђаволу.

Тада је Господ, љубећи човечанство, изволе да искупи оне, који су Му пре и за време Закона били угодни, и да подари благодаћу, слободу онима, који су после Закона и да тако кажемо, избави  одједном, све оне, који су Му били угодни, пре, за време и наконм Закона, од тираније ђавола. Он Сам, Који је способан да учини све ствари и Који је Добротвор наш, предузео је да Сам предузме то дело.

Јер човека, кога је створио Својим сопственим, невидљивим рукама према Својој слици и подобију, изволео је да поново подигне, ничим другим сем Самим Собом, тако да би заиста могао да нас још више почасти и прослави нашу расу Својим Бићем, сличним нама у сваком погледу у постане нам једнак, узевши нашу људску природу.

О неизрецива љубави према човечанству! Доброто! Не само да није казнио преступнике и грешнике, већ је Сам прихватио да постане, сличан нама после Пада: трулежан човек рођен од трулежног човека, смртник рођен од смртника, грех оног ко је згрешио, Он Који је нетрулежан и бесмртан и безгрешан. Појавио се у свету само у Свом обоженом телу а не у Свом откривеном Божанству. Зашто? Из разлога што није, као што Он Сам говори у Јеванђељима Својим, желео да суди свету, већ да га спасе.

 Милостиви вео светлости, који је суд и благодат

 Откривање Његовог Божанства, постаје у ствари суд за оне којим је откривено. Никакво тело није могло издржати славу Његовог Божанства, показаног, откривеног Његовим уједињењем и неизрецивим јединством у Богочовеку. Сва творевина би уместо тога била потпуно уништена и душом и телом, пошто су у то време сви били поседнути неверовањем.

Јер се Божанство, то јест благодат Свесветог Духа, није никада приказало ниједном човеку, који је био без вере; и, да се неким парадоксом појавило међу људима, показало би Себе страшним и ужасним, не просветљујућем, већ горећем, не животодавном, већ ужасно кажњавајућем. А ово је јасно из ставри, које је Павле, сасуд изабрани, претрпео. У сусрету са сијањем неприступне светлости која је светлела око њега попут муња, његов вид је био повређен и пре него просветљен, био је помрачен. Није могао видети, изгубивши чак своју природну способност вида. Ове ствари су се десиле оном, који је касније постао велики учитељ Цркве Христове! Тај човек који је био толико велики, исти човек који је касније рекао:

„Јер Бог Који рече да из таме засветли видело, засветли у срцима нашим на светлост познања славе Божије у лицу Исуса Христа. Али ово благо имамо у земљаним судовима, да премноштво силе буде од Бога, не од нас“ (2 Кор. 4:6-7), није могао у то време видети чак ни зрачак светлости.

Из овога ми дакле, учимо да је благодат, са једне стране, неприступна и невидљива онима који се још поседнути неверјем и страстима, а виђена је, са друге стране и откривена, онима који су са вером и у страху и дрхтању врше заповести и дају доказе достојног покајања.

Сама ова благодат неоспорно доноси будући суд на њих. Штавише, заиста, сама она постаје дан Божанског Суда, којим онај, који је очишћен, бива постојано просветљен, види себе какав је заиста и у сваком детаљу, и сва његова дела каква јесу, било да су учињена телом или да су извршена у души.

Али не само ово, већ је он исто тако испитиван и суђен божанским огњем, и тако обогаћен водом својих суза, цело његово тело је овлажено и он цео бива крштен, мало по мало, божанским огњем и Духом, постајући цео очишћен, целокупно непорочан, као син светлости и дана и од тог тренутка, он више није дете смртног човека.

Управо из овог разлога, такође, бива да такав човек није осуђен на Суду и правди која долази, јер је он већ био суђен. Нити је он прекорен светлошћу, јер је пре тога просветљен. Нити је стављен на испитивање и спаљен отварањем овог огња, јер је већ био искушан.

Нити он схвата Дан Суда као да долази „некад“, јер, врлином његовог преобраћења и јединства са Богом, она је у целини постао светли и сијајући дан. Нити он налази себе тада, у свету или са светом, већ је потпуно ван њега.

Тако Господ говори: „Ја вас избрах од света“ (Јован 15:19), а Апостол додаје: „Јер кад бисмо себе расуђивали, не бисмо осуђени били. Али кад смо суђени, наказује нас Господ, да се не осудимо са светом.“ (1.Кор.11:31-32) и поново говори: „Као деца видела живите“ (Еф.5.8).

 Свети већ живе у том Дану, а Суд је за проклете

 Колико је год њих, дакле, деце светлости, такође постају синови Дана који долази и у стању да ходају достојно у том Дану. Дан Господњи никада неће доћи на њих, јер су они већ у њему заувек и постојано. Дан Господњи, у ствари, се неће открити изненада онима, који су увек просветљени божанском светлошћу, већ онима који су у тами страсти и троше своје животе у свету, тежећи ка стварима света; за њих ће бити страшан и искусиће неподношљиви огањ. Међутим, овај огањ који је Бог, се неће појавити у потпуно духовном погледу већ, неко би могао рећи, као бестелесно оваплоћен, на исти начин како је, према Јеванђелисту, Христос био виђен од Апостола након васкрсења.

Док је био узношен на Небеса, Анђели су им рекли: „Он ће доћи као што видесте да иде на небо.“ (Дела Ап. 1:11). Да то није био случај, како бисмо Га ми грешници, неверни, јеретици и одбацивачи Духа, видели они који су слепи и очи оних душа, које су затворене блатом неверја и греха? Управо како је Апостол Павле писао Солуњанима. Када је говорио о онима који су уснули и о будућој слави, и о томе како ће Свети бити узнети на облацима, говори:

„А за часе и времена, браћо, није вам потребно писати. Јер сами знате јамачно да ће Дан Господњи доћи као лупеж по ноћи. Јер кад кажу: Мир је и нема се шта бојати, онда ће изненада напасти на њих погибао као бол на трудну жену и неће утећи. Али ви, браћо, нисте у тами да вас дан као лупеж застане. Јер сте ви синови видела и синови дана; нисмо ноћи нити таме. Тако дакле да не спавамо као остали, него да пазимо и да будемо трезни.“ (1.Сол.5:1-6), а мало касније говори: „Јер нас Бог не постави за гнев, него да добијемо спасење ... да ми, стражили или спавали, заједно са Њим живимо.“ (1.Сол.5:9-10)

Слушајући о „синовима светлости и синовим дана“ љубљени, немојте у својим срцима да колико год је нас крштено у Христу и верујемо у Њега и обожавамо Га као Бога, да смо такође и обучени у Њега, и да смо сви, у потпуности без опажања тога, синови светлости и синови дана а не синови ноћи и таме. Нити говорите, нити замишљајте то, да не би провели остатак својих дана и немару и безбрижности, само замишљајући и маштајући да сте нешто, када у стварности нисте ништа. Уместо тога разматрајте и посматрајте управо шта јесте и тада говорите:

„Ако сви људи који су у овом свету и који виде ово сунце чулима јесу слепи, пошто очигледно нисам ништа више од осталих, и ја сам, такође, заједно са њима у тами. Јер као што када сунце сваки дан зађе, бива ноћ и ја га више не видим, тако такође, када будем умро, нећу видети светлости нигде, већ ћу заувек бити у тами без светлости и без сунца, и никада више нећу видети ову видљиву светлост својим очима. Јер људи, једном одвојени од тела, бивају одвојени од свега што се опажа чулима. Ако сам дакле, сада у тами, такође ћу бити у тами и након моје смрти. Јасно, Дан Господњи ће такође доћи на мене као лопов у ноћи, и као што бол долази на жену која рађа, ја нећу бити у стању да побегнем.“

 Свете форме и просто исповедање вере нису довољни

 Наше спасење није само Крштење водом, већ такође и Духом. Нити само хлебом и вином Причешћа ми примамо опроштај наших грехова и учешће у животу, већ такође и Божанством, које их мистички прати.

Говоримо „мистички“ јер се то Божанство не открива сваком, већ онима који су достојни вечног живота, чинећи их синовима дана и светлости коју виде. Они који не виде ветлост, иако јасно сија, пре су људи који седе у тами. Браћо, немојте дозволити да вас ико вара празним речима; нити пуштајте да се ико радује само због своје вере у Христа.

„Јер кажем вам“ говори Павле, „да ако се обрежете Христос вам ништа неће помоћи“ (Гал. 5:2); и опет: „Вера ако нема дела, мртва је по себи“ (Јак. 2:17).

Као што је тело без душе мртво, тако је и вера без дела мртва. Они који исповедају да је Христос Бог, а не чувају Његове заповести биће урачунати, не само као они који Га одбацују, већ и као они који Га вређају. И не само ово, већ чак и више од оних, који се обрезују, биће праведно осуђени за кривљење заповести Божијих. Како ће бити сматран за сина, онај који бешчасти оца? Како може корачати у светлости онај, који је одвојен од светлости? Браћо, ово је немогуће!

Ако би неко рекао да није могуће очувати заповести, нека зна да клевеће и осуђује Бога да је заповедио нешто што је немогуће. Тај човек неће избећи неизбежну правду, алично човеку који је рекао: „Знао сам да си ти тврд човек; жњеш где ниси сејао, и купиш где ниси вејао“ (Матеј 25:34), тако ће и бити осуђен. Биће сличан змији која је рекла Адаму: „Зна Бог да ћете када једете од дрвета бити слични Њему и из тог разлога вам је заповедио да не једете“ (уп. Пост. 3:4). У ствари, такав човек назива Бога лажљивцем и варалицом, испуњеним завишћу.

Лажов јер док је Он рекао: „Јер је јарам мој благ и бреме је моје лако“ (Матеј 11:30), а такав човек изјављује да не само да није лак, већ да је заиста неподношљив; варалица јер је Он сиаш одоле и дао нам обећања без жеље да нам пружи било шта. И још више; љубоморан на наше спасење, Он нам је заповедио да чинимо и чувамо такве ствари које су нама немогуће да их испунимо, са циљем да би могао да искористи тај изговор да би нас лишио Његових блаженстава; али тешко онима, који говоре такве ствари, ако се не покају.

Наш Господар и Бог, нам није заповедио ништа тешко, ништа угњетавајуће. Напротив, све је одједном лако и светло. Верујте ми, сам знам да су заповести Божије лаке и задобијање и Њега и Његовог Царства.

 http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/o_Strasnom_Sudu.htm