Питање: Шта је Црква?

 Одговор: Најдубље, суштинско и, рекли бисмо, свеобухватно одређење дао је апостол Павле у Посланици Ефесцима: Црква је тело његово (Христа Спаситеља), Главе (Онога) који све испуњава у свему (Еф.1,22).

 Питање: Шта значи ово одређење? О каквим својствима Цркве оно говори?

 Одговор: Црква је живи организам. То је благодат Божја, која обухвата сва разумна створења, која пребивају у благодати кроз послушност, покорност и оданост њој. Црква је вечна и божанска, као дејство вечних Божанских енергија, као светлост која се излива из дубина Триипостасног Бога. А уједно Црква је створена јер обухвата створења Божја, саздана у времену. Циљ Цркве је да оствари јединство између Творца и Његове творевине и да узведе свет из његовог ограниченог и условног битија у слободу и пуноту Божанског живота, у причешће Божанским савршенствима.

Црква је Тело Христово, према томе, она је једна како у земаљским, тако и у космичким размерама. У Псалтиру космос се упоређује са ризом (хаљином) - одеждом Божјом, а у Новом Завету Црква је названа мистичким Телом Христа Спаситеља. Свети Оци говоре да је Господ саздао космос да би постао Црква.

Дакле, прво својство је јединственост Цркве.

Друго је - Црква је васеленска и свеопшта. Земаљска Црква је органски сједињена са Небеском Црквом. Кроз Цркву се надвлађује двојственост духа и материје и космос се одухотворује у свом будућем преображају. Црква је Тело Главе, Онога Који обухвата Собом све. Отога, пут у Небеску Цркву пролази само кроз земаљску, а тачније - то су два аспекта једне Цркве. Црква је живи организам, а живи организам није могуће створити вештачки. Немогуће је да створимо вештачким лабораторијским путем живу ћелију од хемијских елемената ћелије, а такође није могуће да вештачким путем, на основу догмата, канона, обреда и свега онога што укупно знамо о Цркви, створимо нову Цркву. Све ће то бити мртве теоријске поставке, манекени и лутке, лишене живота.

Хришћанска Црква није творевина човечијег интелекта, па ни религиозног генија, него вечни живот, дарован од Духа Светог у дан Педесетнице.

Вечна Глава има Нераспадљиво Тело, зато Црква не подлеже смрти нити рођењу. Она је једна иста, и у Божанској благодати истоветна себи самој!

Апостол Павле у Посланици Јеврејима упоређује Цркву са Небеским Јерусалимом, у коме обитавају заједно анђели и душе праведника.

 Питање: Каква још одређења Цркве садржи Нови Завет?

 Одговор: Апостол Павле у Посланици Ефесцима говори да је Црква - "Невеста Христова". Слика Цркве-Невесте је главни садржај старозаветне књиге "Песма над песмама", коју су древни тумачи упоређивали са светињом над светињама старозаветног храма.

 Питање: Шта означава овај символ?

 Одговор: Вечну, свецелу, неизмењиву и непоколебиву љубав Бога према Цркви Његовој.

Невеста је једина љубав свога небеског Женика. Она је санаследница Његовог величанства и славе. По речима свештеномученика Кипријана, само Цркви је обећано царство вечне светлости, вечног богоопштења. У "Песми над песмама" написано је: Сва си лијепа драга моја, и нема недостатака на теби (Песм.4,7). Прекрасна је благодат Божја која обитава у Цркви; душе у које се настањује благодат постају прекрасне и ангелоподобне. Невеста је јединствена. Ти "други", који зажеле да приграбе њено име, - само су кукавни блудници; она је вољена. Човек може да изневери своју љубав, али љубав Бога је јача од пакла и смрти - она је непромењива. У Цркви нема мрље ни боре, будући да је Црква пре свега невидива сила која преображава свет. Сунчева светлост, обасјавајући земљу, остаје чиста, иако њени зраци падају у мочваре и сметлишта.

У "Песми над песмама" постоје тајанствене речи: Метни ме као печат на срце своје, као прстен на руку своју (Песм.8,6). Печат је знак неизбрисиве љубави. Црква је свагда у сећању Божјем, у светлости Његове истине. Када говоримо: он је близак срцу, тада подразумевамо најблискије духовно јединство, једна душа као да се одражава у другој. Царски печат не може да буде избрисан, не може да буде сломљен, изопачен нити замењен. Црква је једна. Друга црква - то је већ кривотворени печат, то је преступ против "Невесте Христове", то је лаж против завета датог Божанској љубави.

Прстен је знамење вечности. Прстен је знамење које при заручењу размењују женик и невеста, залог љубави у којој нема краја, у којој не може бити промене. Прстен при заручењу је заветовање да неће бити друге невесте, да је љубав нераздељива и да је изневеравање као паклена мука.

Десница Божја је дејство благодати у свету. Прстен на десници Божјој је знак да се сва дела Божја, од самог стварања света до бескрајног преображења света, савршавају ради Цркве, јер је у Цркви скривен циљ свега стварања света. По речима апостола Павла, Црква је стуб и тврђава истине (1Тим.З,15). Стуб означава непоколебивост Цркве, њено вечно пребивање у истини. Истина није само учење Цркве, истина је сам њен живот, истина је благодат која дејствује у њој од дана Педесетнице. Истина је Педесетница која се непрестано догађа у богослужењима и Светим Тајнама Цркве. Стога Црква не може да буде створена вештачки. Зато се све јереси и расколи (мада то не чине сами расколници), не називају црквом Божјом, него човечијим именима. О томе је писао још свештеномученик Иринеј Лионски у II веку.

Црква је тврђава истине. Истина се утврђује дејством Духа Светога на човеково срце. Дух Свети даје човеку непосредно сведочанство, унутарњу веродостојност, да је учење Јеванђеља истина. Али у исто време Црква је чуварка вероучења и зато веровати у Цркву јесте примати оно што она прима, и одбацивати оно што она одбацује. На главни стуб се ослања сва тежина здања, а на Цркву Божју - тежина целокупне васељене.

У давнини цареви су после ратних похода подизали стубове од камених плоча или од гранита из једног комада, на којима су писали о победама извојеваним над непријатељима за сећање својим потомцима. А на Цркви су вечна писмена о томе како је Христос победио сатану и пакао и како хришћанин може да постане победник у духовној бици.

Апостол Павле и апостол Јован Богослов називају Цркву и Царство Божје Небеским Јерусалимом, где заједно обитавају анђели и душе светих. Јерусалим значи "мир Божји", мир као духовно јединство у љубави и благодати. Мир је Бог који обитава у својим створењима.

 Питање: Шта је раскол?

 Одговор: Сама реч "раскол" значи раздељење, рашчлањење, дробљење, отргнуће дела из целине. Раскол је грех против љубави на којој се темељи јединство. Где нема љубави тамо не може бити благодати.           

Раскол има три плана: еклисиолошки, психолошки и окултни. Еклисиолошки план је - неверовање у обећање које је Спаситељ дао Цркви, дрско нарушавање свих црквених канона, покушај да се створи нова "црква" без свете Педесетнице. Психолошки план је - гордост, властољубље и непослушност. Окултни план је - супротстављање благодати Божјој која дејствује у Цркви.

 Питање: Хтели бисмо да размотримо раскол са еклисиолошке тачке гледишта. Расколници тврде да су управо они једина истинита црква, и да се горе набројана својства Цркве односе на њихову заједницу. У чему је основна погрешка расколника?¹

 Одговор: Расколници игноришу саборно начело и јерархијску структуру Цркве. Сматрају да ако постоји архијереј који је њихов истомишљеник они могу да вештачки створе нову Цркву, али из већег проистиче мање, а виши благослови из нижега; епископ добија благодат свога чина од Цркве, према томе, он није раван Цркви, већ је мањи од ње и због тога он са својим присталицама не може да створи, као да измишља, нову Цркву. У противном случају епископ би био већи од Цркве.

 Питање: Како схватити зависност епископа од Цркве?

 Одговор: Епископа бира сабор епископа помесне Цркве, који опуномоћује неколико архијереја као своје заступнике да изврше хиротонију. Епископу суди сабор епископа, који може да га лиши катедре, да му забрани свештенодејства и да га лиши чина. Осим тога, епископ је потчињен старијем (вишем) епископу у области (митрополиту или патријарху). Питања која се тичу црквеног живота решава Синод, а у неким случајевима Сабор. Човек који се налази на јерархијској лествици може да преда другима мање него што сам има. Зато епископ, будући да је мањи него Црква, не може да створи Цркву. Прекидајући општење (заједничење) са Црквом, он се лишава онога што му је Црква дала. Због тога расколнички епископ не може да савршава ништа свештено.

 Питање: Да ли је тачно, као што расколници говоре, да је Црква - чистота вероучења, коју, по њиховом мишљењу чува њихова заједница"?

 Одговор: Чистота вероучења је неопходно својство Цркве, али још није Црква. Иначе би се новозаветна Црква стварала постепено у току три и по године Јеванђељске проповеди Христа Спаситеља и била би завршена Његовом последњом опроштајном беседом. Но, Црква је била саздана у дан Педесетнице, за време силаска Духа Светога на Апостоле.

Господ је пред Своја страдања обећао Својим ученицима да ће им ниспослати Духа Светога, Који ће их увести у сву истину.

Хришћанско вероучење није апстрактна доктрина, него је дејство Духа Светога - Духа Истине Цркве, где је вероучење неодвојиво од литургике и јерархијске прејемствености. Црква чува чистоту вере у јединству љубави, у јединству међу помесним Црквама, у јединству небеске и земаљске Цркве, у јединству народа и јерархије. Ово јединство је обавезан услов за дејство Духа Светога у Цркви, Који је Чувар Истине, Учитељ Истине и Сам - апсолутна, савршена и жива Истина. Отпадање расколника од Цркве у име догматске веродостојности, која се заснива на личним мишљењима, повлачи за собом губљење Духа Истине. Зато је сваки раскол - област духовног мрака, пустоши и лажи, где не може да постоји и да се чува ни јединство љубави, ни вероисповедна чистота.

 Питање: У чему се изражава јединство Цркве у њеној земаљској равни? Где је конкретни, видиви принцип овог јединства?

 Одговор: У саборности као изразу (само)свести целокупне васељенске Цркве, која, по речима апостола Павла има "ум Христов". Сваки раскол је борба против Цркве и пре свега супротстављање свог групног, у суштини затворено-секташког мишљења, саборном разуму. Трагични пример супротстављања себе васељенској Цркви представља историја Римске катедре. Многи сматрају да је узрок њеног пада била латинска јерес "филиокве", као и друга, са Православљем неспојива, одступања, али она су била пре последица, него узрок. Узрок је жеља да се постави изнад васељенске Цркве и игнорисање саборног мишљења као начела очувања истине. Управо због тога су поједине заблуде и одступања, које би биле исправљене у саборном јединству, ушле у праксу и свест Рима, а затим биле догматизоване. Сваки раскол је претензија дела да представља сву целину.

Црква је живо тело и стога део, отргнут и извађен из организма, постаје мртав, трулећи одрезак.

 Питање: Расколнииџ говоре да имају свој епископат, свој синод и да, према томе, имају и своју саборност?

 Одговор: У почетку сваког раскола видимо непослушност и устајање против Цркве. Из самовоље не може да настане саборност, нити од епископа који је под забраном свештенодејства - јерархија. Један од Отаца је писао да је ђаво - мајмун (мајмунско подражавање) Бога. Ми можемо рећи да је раскол - мајмунисање, мајмунско опонашање Цркве.

 Питање: Расколници се позивају на пример преподобног Максима Исповедника: када су га убеђивали да ступи у евхаристијско општење са јеретииима и говорили му да су сви патријарси прихватили монотелитство, он је одговорио да ако сав свет прихвати јереси, он ће у сваком случају оситати са истином. Да ли расколници на основу тога тачно закључују да један човек у целом свету може да чува истину?

   Одговор: Преподобни Максим је рекао - "ако сав свет", али сама реч ако сведочи да он то уопште није допуштао и она показује да је реченица условна. Овде је реторички метод, где хипербола наглашава и појачава мисао о томе да је истина изнад свега, укључујући и евхаристијско заједничење са царем и патријарсима који су прихватили јерес. Ту су јеретици покушали да обману преподобног Максима, говорећи да је сва васељенска Црква прихватила монотелитство, а он је јасно прозрео ту лаж. Јерес су прихватили само Константинопољски и Антиохијски патријарси, а Јерусалимски патријарх и Римски папа одмах су је одбацили. Александријски патријарх прихватио је јерес привремено, забуном, а затим се, уверен од стране Максима Исповедника, вратио Православљу. У Константинопољској и Антиохијској Цркви већина епископа, свештеника и мирјана остајала је православна. Због тога је на VI Васељенском Сабору јерес монотелитства била одбачена и осуђена. Преподобни Максим Исповедник одбио је да се причешћује заједно са лицима која су отворено и јавно прихватила јерес, а у његовој личности покушавали да нађу себи подршку.

Преподобни Максим Исповедник, посветивши свој живот борби са јереси, никада није поистовећивао васељенску Цркву са јеретицима и није покушавао да створи своју сопствену Цркву.

 Питање: Расколници се позивају на правила Константинопољског Сабора (названог Софијским по називу катедралног ирквеног храма) о томе да са епископом који учи народ јереси, треба прекинути молитвену везу и не помињати његово име на Литургији.

 Одговор: У правилима Сабора нема никакве основе за раскол као напуштање Цркве и за образовање нове јерархије, већ напротив, оптужитељи епископа дужни су да се обрате тужбом (приговором) месном сабору и да чекају његову одлуку. Ако суд нижег сабора не буде удовољио једној од страна, онда она може да уложи жалбу или апелацију вишем - окружном сабору, али да се дотле повинује одлуци првостепеног суда епископа. Непотчињавање саборном суду заувек лишава права обраћања вишој инстанци, јер само непокоравање (непослушност) постаје осуђујућа пресуда. Што се тиче прекида молитвеног општења са јерархом-јеретиком, овде се претпоставља учење јереси у проповедима, које су органски део богослужења, учење о јереси као о црквеном догмату и упорност у јеретичком мишљењу без обзира на саветовања од стране сабраће епископа. Прекид молитвеног општења са архијерејем јесте привремена мера до одлуке сабора, који је дужан или да ослободи архијереја оптужбе, или да га одлучи од Цркве, или да прихвати његово покајање. У исто време правило Софијског Сабора забрањује отказивање послушности епископу због личних сумњичења. Сви црквени канони темеље се на вери у то да ће Дух Свети - Дух Истине - свагда пребивати у Цркви, и да стога васељенска Црква не може да падне у јерес нити да се лиши спасоносне благодати. Ни једно правило светих Апостола, Васељенских и помесних сабора не садржи чак ни наговештај да би чистоту догмата било могуће сачувати разбијањем црквене структуре.

 Питање: Расколници говоре да они имају свој епископат и своју Цркву, да је Авксентије,² чије име они носе, био епископ православне Цркве, а кадаје Црква палау јерес, да су тада он и његови следбеници сами постали Црква.

 Одговор: Већ смо рекли да епископ добија своју благодат од Цркве кроз хиротонију - као мањи од већег, и да зато својом благодаћу он не може да створи Цркву, оно што је веће од њега. Епископ коме је Црква забранила свештенодејство и који и поред тога савршава служење, већ чини светогрђе, краде и отима светињу од Самог Бога.

 Питање: Расколници себе називају "православном северноамеричком грчком Црквом". Шта то значи?

 Одговор: Црква није апстракција, него реалност. Свака црква има свој статус. О каквој Цркви говоре расколници? Ако је она аутономна, ко јој је то дао аутономију? Ако је автокефална, које су је то помесне Цркве признале? Ако је васељенска, како онда може да се назива по имену народа и региона? Према томе, то је Црква са непостојећим и лажним статусом, непознатим Православљу. Али због тога што расколници њу сматрају једино православном у свему свету, она мора у њиховим очима да буде "васељенска" Црква, а назив северноамеричка грчка је привремено прикривање, потребно ради тога да би скрили и замаскирали своју претенциозност и очигледну бесмисленост. Ако су они васељенска Црква, онда њихов архијереј мора да има власт поглавара васељенске Цркве, то јест да буде "папа Православља", јер је саборност ту немогућа. Саборност је својство Цркве, које је присутно у њој свагда и она не настаје по мери повећања броја архијереја. А ако буду тврдили да унутар њиховог раскола постоји начело саборности, то значи да ће свако њихово сабрање представљати сву пуноту васељенске Цркве и да ће бити једнако Васељенском Сабору, који може да усваја и утврђује догмате, да образује помесне Цркве и тако даље. Ако су они васељенска Црква, то значи да могу да свом представнику у Грузији дају звање католикоса-патријарха или егзарха. А како сада постоји око 10 расколничких група, од којих свака сматра себе истински православном Црквом, то се у Грузији може појавити одједном неколико егзараха и неколико патријараха;»и ми можемо да будемо сведоци таквог призора какав је раније могао да се дешава у дому за умоболне, где неколико људи у истој соби тврди да је свако од њих Јулије Цезар или Александар Македонски. А како сваки раскол има тенденцију ка распадању и дробљењу, при чему сваки део такође сматра себе једино православним, онда број архиепископа, егзараха и патријараха може да се повећава геометријском прогресијом. У ову збрку хоће да сатерају верујуће људе, који су изгубили осећај одговорности пред Црквом.

 Питање: Расколници износе оптужбе које нам се чине озбиљним.

 Одговор: Погрешке, греси и несавршености својствене су свим људима, ма какав положај они заузимали. Управо зато Православна Црква сматра апсурдним полагање права Римског првосвештеника на безгрешност у питањима вере и побожности. Но Црква и јерархија јесу толико велики дарови Божји да не могу бити постављени у зависност од човечијих немоћи и несавршености лица која су добила апостолску власт и зато је служење ових лица спасоносно за народ. У Јеванђељу по Јовану пастиром је назван онај који улази на врата у тор овчији, а лоповом и разбојником - онај ко хоће тамо да продре (пређе) другим путем.

По тумачењу егзегета, тор овчији је Црква, врата - законита хиротонија, лопови и разбојници - јеретици и расколници, који, рушећи ограду, то јест црквену структуру, краду и отимају душе људи. Отети човека Цркви значи духовно га убити. Са најгорим од православних архијереја могуће је спасти се путем трпљења и послушности, само не слепог, већ разумног, то јест послушности усмерене јеванђељским заповестима и црквеним правилима. А прећи код најбољег од расколничких архијереја значи - наћи се у добро уређеној мртвачници, затворен заједно са лешевима, макар та мртвачница споља имала форму храма.

 Питање: Па зашто поглавар расколника није назвао себе патријархом, већ само епископом, а затим архиепископом?

 Одговор: Најпре, као што смо рекли, из тактичких разлога расколници су себе назвали грчком Црквом, а поглавар грчке Цркве је носио звање архиепископа па је зато једно повукло за собом друго. Самозвани архиепископ и самозвани патријарх мало чиме се разликују међусобно. Зато настаје питање: каквим патријархом би себе назвао Авксентије? Ако он сматра једино своју заједницу васељенском Црквом, онда би титула тог патријарха требало да буде "Патријарх патријараха" ("Патријарх над патријарсима"). Шта више, и титула "васељенски Патријарх" означавала би помесну Цркву, у овом случају константинопољску, што не би одговарало претензијама расколника на једину истиниту Цркву.

За њихову "самосветост" једноставно се не би нашла титула у свој историји Православља. Но именом се не мења суштина ствари. Расколници насилно упадају у помесне Цркве, вршљају по туђим епархијама, рукополажу свештенослужитеље, врше поновно миропомазање и тако даље, то јест не обазиру се ни на какве црквене каноне. Чак је и римокатоличка Црква забранила да њени бискупи добијају називе по именима раније постојећих православних епархија, и зато је делатност расколника по свом самовлашћу превазишла чак и цезаристичке тенденције римских папа. Она личи више на овлашћења диктатора за време рата, на основу којих може да по свом нахођењу ставља ван снаге сваки закон, све до устава. Звање архиепископа у глави расколника је исто толико условно и служи за камуфлажу. У стварности он се понаша као монопатријарх. Но монопатријарси не рађају саборну Цркву, већ нове архимонопатријархе, за које су црквени канони - њихова сопствена неограничена воља.

 Питање: Ако је епископ напустио Цркву и отишао у раскол, али му још није изречвна казна одлучења, колико тада он задржава благодат добијену у Цркви, и може ли се уопште називати епископом!

 Одговор: Црква изриче званично казну одлучења да би обавестила народ да је бивши епископ постао лажни учитељ и да њему не треба указивати част која припада архијереју. Према одлуци II Васељенског Сабора, "све што он врши ништавно је". Свети Кипријан Картагински пише: "Црква је у епископу, а епископ у Цркви", - Црква не може да постоји без епископа, а ни епископ без Цркве. Напуштајући Цркву, епископ, свештеник и световно лице губе све што су добили у Цркви - по речима светог Кипријана Картагинског, па чак и име хришћанин.

Епископ, који је погазио архијерејску заклетву послушности Цркви, губи апостолску благодат и њега не треба више називати епископом, као што се угашени зрак не може назвати светлошћу. Исто ово односи се и на свештеника, који истовремено нарушава два зарицања из свештеничке заклетве: послушност законитом архијереју и послушност Цркви.

Црквена правила забрањују да се узима благослов од јеретика и расколника и он се назива "празнословљем". Апостолска правила категорички забрањују мољење заједно са одлученима од Цркве не само на њиховим сабрањима, него чак ни код куће. ("Ко се молио са одлученим, сам да буде одлучен" - 10. апостолско правило).

 Питање: Може ли грех архијереја, почињен против Цркве, да буде оправдање за раскол?

 Одговор: Раскол је гори од сваког греха против Цркве, зато што представља непризнавање саме Цркве. Господ је рекао: Истражујете Писма (Јн.5,39). У Библији можемо наћи одговор на наше сумње и неслагања. Првосвештеник Арон још пре свога призвања у свештенство тешко је сагрешио: попустивши пред претњама, сачинио је идола у виду златног телета и увео празник у његову част. Тај грех је био толико тежак, да је Господ хтео да уништи сав израаљски народ, и само је молитва пророка Мојсеја одвратила гнев Божји. Мојсеј је молио Господа или да помилује људе који су сагрешили, или да њега самог избрише из реда живих. Ту ми видимо да учествовање пророковог брата у том греху за народ није било оправдање. Црквена послушност јесте послушност вољи Божјој, а лажна послушност је задовољење својих страсти позивањем на туђе преступе. Но Арон је после свога грехопада постао првосвештеник, "призван од Бога" (Јевр.5,4).

Када су Кореј, Датан и Авирон устали против законите црквене власти и захтевали да им се да част и право да врше жртвоприношење, тада их је снашао гнев Божји: отворила се земља као ад и својом чељусти их је прогутала, а огањ који се спустио с небеса претворио је у пепео њихове присталице. Та казна је била налик на пропаст Содома и зато расколници треба да се замисле чијег је свршетка, Цркве или раскола, слика пропаст преступничког Петограђа.³ Иако је грех свештеника за побуњенике могао да буде повод за оптуживање првосвештеника, ипак је метеж у Цркви, односно покушај да се силом приграби храмовна власт и неприпадајући чин, био осуђени од Бога и ови (побуњеници) били подвргнути свенародној казни. Благослов, дат Арону и његовим потомцима, - да буду свештеници старозаветне Цркве - није био опозван све до времена новозаветне Цркве, иако су том роду припадале богоубице: Ана и Кајафа.

Библијске књиге говоре нам о многим преступима које су починили првосвештеници (Прва књига Макавејска једног свештеника назива безбожником, нечастивим⁴), но ми нећемо наћи ниједан случај да је црквено благочешће било обновљено и сачувано кроз раскол. Народ је гледао на грехе свештеника као на наказање (васпитно-поучно карање) за своје грехе и видео је спасење у свеопштем покајању, а не у расколима.

 Питање: Да ли се могу наћи слични примери у историји новозаветне Цркве?

 Одговор: За време аријанских, монофизитских и иконоборачких раздора било је периода када се чинило да се сав Исток погружава у јерес. Пред сам почетак патријарховања светог Григорија Богослова у Константинопољу од хиљаду и по храмова само један је припадао православнима. Па зашто нико од православних архијереја није створио своју сопствену Цркву са новом јерархијом, која би почела од њега?

Свети Атанасије Александријски већи део свог живота провео је у изгнанству и затворима, али није прогласио себе и своје присталице за нову Цркву, него се борио за Православље до саме смрти, ако можемо тако да се изразимо, у Цркви захваћеној пламеном.

На Флорентинском сабору скоро сви грчки архијереји прихватили су срамну унију. Па зашто ревносни борац за Православље свети Марко Ефески није објавио да су помесне Цркве, које су на Флорентинском сабору представљали јеретици, укинуте и зашто није стао да газдује у туђим епархијама?

Свети Оци су знали да је Црква непобедива и неосвојива за силе пакла, и да ће зато дах благодати развејати тамне облаке и да ће сунце Православља изнова јарко заблистати над светом.

¹Овде у ствари архимандрит Рафаил говори о принципима раскола као таквог, али се посебно осврће и на проблем раскола у Грузијској Православној Цркви. Његова историја је укратко оваква. У мају 1998. године настојатељи низа грузијских манастира обратили су се Синоду са ултимативном изјавом: захтевали су излазак Грузијске Православне Цркве из Светског савета цркава и одустајање од учешћа у другим екуменистичким организацијама, заричући се да ће у противном случају прекинути евхаристијско општење (заједничење) са грузијским Патријархом Илијом.

Синод је удовољио њиховим захтевима, доневши одлуку о изласку из ССЦ. Међутим део монаха је решио да иде даље, захтевајући такође да се прекине општење са свим (!) помесним Црквама због учешћа тих Цркви у екуменистичким покретима. Будући да овај услов Синод није испунио, представници "крајње" мањине заиста су престали да помињу на богослужењу Патријарха Илију и окренули су се расколу. Сада они чине малобројну групу која одржава општење са грчким расколницима. - Изд. 

²Авксентије - вођа (лидер) једног од старокалендарских грчких раскола. - Изд. 

³Пентапољ (Пентеполис) - грчки назив за пет градова у Палестини: Газа, Ашкелон, Ашдод, Гат и Екрон. - Нап. прев.

⁴В. 1 Мак. 7, 9: цар посла /.../ Алкима безбожнога, којему одобри (прво)свештенство; тај Алким је био свештеник од семена Ароновог (1 Мак.7,14); И вођаше Алким борбу око првосвештенства (1 Мак.7,21). - Изд. (По преводу са јелинског изворника Владике Захумско-херцеговачког и приморског Г. Атанасија - Нап. прев.)

 преузето из зборника "Књига о прелести и лажном духовништву"

у издању библиотеке "Образ Светачки"

стр. 224-234

Извор: pravoslavni odgovor.com