Грешни Милоје

 ПИСМО УНУКУ СА КРФА

Сине мој,

Са доцњом од неколико дана, отворио сам мејл. Видим твоје поздравље и питања.

Најпрво, од Бога ти здравље.

А друго, не замери деди за доцњу. Ја не завирујем у компјутер сваки дан, а поготово кад путујем. У моје време нису се писала ова електронска писма, но она шакописна: напишеш писмо на табаку хартије, па га ставиш у коверат, па олижеш и залепиш маркицу, па га убациш у поштанско сандуче. И оно путује, путује. Па на њега следи одговор на исти начин. Тако да одговор не бане ове, ни оне, но тек оне онамо недеље. Тако смо се дописивали ја и твоја бака кад смо били млади. Долазак поштара био је празник, јер он је доносио писмо а са њим и радост.

Елем, из Солуна, где поред Св. Димитрија Солунског, чијег мира се намирисасмо и овог пута, обиђосмо српско гробље на Зејтинлику. Деда Ђорђе, о коме сам ти причао, је још увек крепак и ватрено говори стихове Војислава Илића Млађег, који су уклесани у камен и уткани у епопеју солунских витезова.

После Метеора стигосмо на Крф. Данас смо видели српску „Свету Тројицу“. Најпре одосмо на острво Видо, где се помолисмо, запалисмо свеће и уписасмо у књигу молитвене жеље за покој душа српских великомученика. Испловисмо потом над „Плаву Гробницу“ у коју спустисмо сузе и цвеће. Стихови, које преко озвучења на броду срцем прочита Драган Вукић, поново уздахом проломише наше груди:

„Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!

Газите тихим ходом!

Опело гордо држим у доба језе ноћне

Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата

И на мртве алге тресетница пада,

Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,

Прометеји наде, апостоли јада.“

Кад, још за коју годину, стасаш, дођи, сине мој, да се поклониш онима који ради нас оставише своје кости, своје наде и своје снове у „Плавој Гробници“. А онда наговарај браћу и сестре, како стасавају, да те следе. Да се тако оживотворе речи митрополита Димитрија, који на Виду после опела каза: „Острво Видо постаће за будуће наше срећније нараштаје српски Јерусалим, збориште захвалних потомака“.

Будите захвални потомци.

Друго светилиште које обиђосмо је Гувија, где се са савезничких бродова искрцаше живи лешеви српски те 1916. године Господње, који гладни пређоше ледом и снегом оковану „Голготу“ албанских врлети.

Треба да знаш, синко, и да причаш својим потомцима, да је на вапијуће писмо регента Александра руски цар Николај Други Романов поставио ултиматум савезницима да уколико се „српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез с Атантом и склапа сепаратни мир с Немачком“. Да тога не би ко зна кол'ко би голгота ђедова наших још трајала, и кол'ко би мртвих још прогутала албанска помрчина.

И треће светилиште, које данас обиђосмо јесте Агиос Матеос, где је био логор „Дрињске дивизије“. На тамошњем крстоликом спомен обелжју, стоје стихови бола и љубави према отачеству:

„На хумкама у туђини

Неће српско цвеће нићи.

Поручите нашој деци:

Нећемо им никад стићи.

Поздравите домовину,

Пољубите родну груду.

Спомен борбе за Слободу

Нека ове хумке буду.“

 И овде смо ја и бака угледали једно другом сузе у очима. Али, сине мој, овде на овом светилишту се може научити једна од највећих лекција, од чобанина Јаниса Јанулиса, који даде своју њиву за гробље српских војника и који никад више не поора своју њиву да не би оскрнавио прах и кости српских војника. Неки благочестиви Срби му, много година касније, направише бисту, у знак благодарности, која стоји у порти локалне цркве коју смо посетили. Дакле, чобан Јанис је дао и није више орао своју њиву из пијетета према светињи гробова. Зато, кад чујеш да неки преучени чине гроболомље, и на праху Србаља и монаха србских праве одмаралишта и гостопримнице за белосветске туристе, кашће ти се зашто Господ за ученике своје не изабра преучене, него просте рибаре, царинике..., који чисто срце имађаху. Јер, Господ је знао оно што ће Апостол касније казати: Говорећи да су мудри, полудеше.

Ето, тако ја и твоја бака проведосмо дан радујући се и тугујући истовремено.

А сад да се вратим твоме писму, боље речено твојим питањима.

Кажеш, био си на породичном слављу код друга и да ти је било непријатно кад те отац тог твог друга и још неке чике питаше: Откуд калуђери на имању твога деде? Шта они тамо траже? Зар њима није место у манастиру? Да ли је твој деда нормалан кад поред толико унучади које има раздаје своје имање, те неким далматинцима, те неким калуђерима...? И још велиш, рекоше да ти је деда тврдоглав човек, и да није послушао владику и његовог помоћника, који су тражили да откаже гостопримство калуђерима.

Ова питања се у ствари своде на једно питање. А одговор на свако питање, дат је, сине, у дубоком корењу народног живота и у јеванђељским дубинама. Треба их само отуд исчепркати и ставити пред онога ко тражи истину. Може, синко, к'о што народ измудри из вековног искуства, да наћера орла зла година да зимује међу кокошкама. Могу, дакле, зла времена и зли, похлепни, славољубиви, властољубиви, ђаволом наговорени људи, људи без страха Божијег, да у своме безумљу, у своме духовном слепилу... могу да се осиле и да отерају друге људе са својих огњишта, са својих дужности у патњу, у избеглиштво... Чиме? Лудилом својим. Безумљем својим. Властољубљем својим. Силом која им је у једном трептају времена припала. Или су је, пак, сами приграбили. Кад једног дана, синко, дођеш овде на Крф, кад обиђеш ова три светилишта наша, кашће ти се само. Овде је далеко од огњишта, силом обесних, боравио митрополит Димитрије, потоњи патријарх српски. Овде је, уместо на свом двору, боравио краљ Петар Први и син му регент Александар. У овој муци краљ није заборавио ону српску мајку Макрену Спасојевић, која га је молила да преда вунене чарапе њеном јединцу Маринку. Краљ обећа, ал' не стиже. Претече га смрт Маринкова. Не стиже ни да врати чарапе Макрени, јер га претече и њена смрт. Али им подиже споменик у селу Словци, на коме уклеса своју љубав према малој браћи у Христу. Овде је, сине, боравило преко сто педесет хиљада Србаља и са њима војеводе Радомир Путник, Живојин Мишић, Петар Бојовић, Степа Степановић. Овде, у изгнанству, беше председник владе Никола Пашић и сви министри који су јели у истој трпезарији. Овде беху скоро сви посланици српски, осим оних старих и болесних. Овде је био и мајор Драгутин Гавриловић, који при одбрани Београда 1915. ускликну: „Војници, јунаци! Врховна команда је избрисала наш пук из бројног стања... Зато напред у славу!“ Имадосмо задовољство да се баш овде упознамо са породицом Гавриловић – блиским рођацима овог легендарног мајора. Овде је уз родољубе био Станислав Бинички, музичар, аутор „Марша на Дрину“, творац „Плаве Гробнице“ Милутин Бојић, песник Јован Дучић, сликар Коста Миличевић, комедиограф Бранислав Нушић, коме син погибе на Колубари, у оној истој бици у којој је твој чукунђед Радосав рањен. Овде су били Владислав Петковић Дис, академик Слободан Јовановић, Свети Јустин Поповић, као студент Богословије, др Војислав Суботић. Овде је као студент медицине био и др Драгомир Аћимовић, чију смо кућу у „Ломиној“ имали част да купимо од његових благочестивих ћерки Амалије и Драгане. Овде се, из чежње за родном грудом, изнедрила тугорадованка Тамо далеко, далеко од мора, тамо је село моје, тамо је Србија. Овде су, заиста, животе дали заједно отац и син. Овде су били многи знаменити Срби због силе и силника. Јер сила Бога не моли. Али, ни овде српски сељак није заборавио српске светиње: њиву, кукуруз, волове. Јер он је знао да се хлеб насушни, по закону Божијем, једе у зноју лица. И зато је благочестив Србин светиње носио у срцу свом и иза седам гора и иза сињег мора. Кад дођеш овде,  једног дана, сазнаћеш за писмо војника написано о Ђурђевудне те '916, у коме вели: Здраво сам и добро, које и вама желим. Јесте ли посијали кукуруз? Јесу ли волови омршали?

Ето, можда ће ти ово збитије, из житија рода нашега, помоћи да разабереш и зашто су монаси напустили светињу, манастир и дошли код нас. Може бити да су и они морали побећи од силе и силника. Од онијех, како би рекла твоја покојна прабаба Јула, којима је зинула ала. Којима су слава и власт ударили у главу, који су сатарили страх од Бога и стид од људи. Од онијех којима се тупило да су изнад Закона.

А нама је Бог учинио милост, да не личимо на силне, већ да мало сличимо чобанину Јанису. Испричај ову причу о чобанину Јанису твојим друговима, а они ће својим очевима. Испричај им и ону јеванђљску причу о Милостивом Самарјанину, а време ће ти касти да ни међу људима на земљи, а верујем ни горе на небу, нико неће памтити силнике који су нашег краља, митрополита, владу, посланике, народ, војнике, децу... натерали у муке, у сузе, у патње, у егзил, у смрт... Нико на земљи, а верујем ни на небу, не памти силнике који су до смрти испребијали несрећника на путу између Јерусалима и Јерихона. Али ће чобан Јанис и Милостиви Самарјанин бити упамћени на земљи док је века и света. И уписани у Књигу вечног живота.

Зато се труди, благо деди, да никад не будеш силник, прогонитељ, упропаститељ. Да нико због тебе не пролије сузу, него се труди да будеш милостив као Милостиви Самарјанин, као чобан Јанис. И не сметни с ума, да ће прогонитељи, силници, упропаститељи душа људских имати привремено части, власти, сребреника. Али ће најпосле због тога отићи, по оној Господњој, тамо где је јаук и шкргут зуба, ако се не покају. Јер се том чашћу, том влашћу, тим сребреницима не купује Царство небеско, већ крвна њива, к'о што се купи она за Јудине сребренике.

Зато са страхом у срцу, и с поштовањем, целивај руке оним Божјим људима што су сада у невољи. Јер, даће Бог, да дочекаш дан кад ће проћи сила обесних, и кад ће многи схватити да ови честити људи не издадоше веру своју низашта и нипошто. И ако им одузму чинове, и ако ти забране да им љубиш руке, ти онда љуби стопе њихове. Тако ћеш дати цару царево а Богу Божје.

А што се критика, које се на твог деду односе, тиче – главу горе, соколе мој! Јер је казано: Већма се треба Богу покоравати него људима.  Наш циљ треба да буде да угодимо Богу и закону Његову, а не људима и судовима људскијем. Јер Господ каза: Кад жедна напојисте - мене напојисте; кад гладна нахранисте – мене нахранисте; кад нага оденусте – мене оденусте; кад заточена (читај: прогнана) обиђосте – мене обиђосте... Монаси нису побегли из светиња и од светих моштију због врућих колача, већ због оних што су се осилили, због оних што им је зинула ала.

А у одговору на питање, да ли је твој деда нормалан што поред својих унука имање даје далматинцима, монасима... кажи им: деда каже: дајем Божије деци Божијој. И још им кажи да баш зато што имам вас – унуке, зато и дајем.

Запазио си да сам вам, у мојим Казивањима, кроз уста Владике Николаја, оставио аманет: „Народ не треба да следује својим слепим вођама, кад га ови воде путевима лажним и удаљују од Бога и Божијег закона“.

Кад погледаш икону Светог Ђорђа, појми да ће и алама доћи судњи час. Јер, ничија до зоре није догорела.

Поздрави бата и сестре, тату, маму, теча и тетку.

Све вас воле, што би мала Миона рекла, до неба, ваш деда Милоје и бака Нада.

Крф, 13. септембра 2010. г. Господње