Поводом Патријархове изјаве

Његова Светост  је, на жалост, изгледа Њихова Светост, или Његова лична духовност, која нема везе са Божијом Светошћу Православном.

Ако Патријарх толико жели заједницу са римокатолицима, он то може учинити прешавши код њих, а нема право да у име целе Српске Православне Цркве издаје веру за људско дружење и људску љубав са иновернима - на уштрб догмата вере, и сведочења Духа Светога, и милиона Светих Исповедника и Мученика на Небу.

Не осуђујем га, јер мислим да он није у свом стању, већ да му неко са Запада нешто духовно ради да га доводи у овакво нетрезвено стање (које није плод Духа Светог) и у обману.

Патријарх треба да постане свестан да ВЕЋИНА ВЕРНИКА СРПСКОГ НАРОДА  НИЈЕ ЗА  ДЛАЗАК  ПАПЕ, и да он (Патријарх)  УГЛАВНОМ нема истомишљенике.

Можда би требало да се сав онај народ који се скупио на сахрану Њ.С.Патријарха Павла поново скупи у време Архијерејског Сабора да би се садашњи Патријарх отрезнио и схватио да он прича у своје лично име, а не у име СПЦ и већине верника. Не би ли схватио да он не прича оно што су Васељенски Сабори говорили, нити што су Свети Оци писали, већ говори оно што је под анатемом, већ осуђено. Он једноставно прелази преко свих догматских разлика, преко свог јеретичког учења, као да сад то не важи, и као да то учење није и даље у пуној снази у римокатоличкој «цркви», као да не постоји и даље, прихватајући римокатолике као да су и они Православни, али «само смо се нешто по људски посвађали». Ово би могло можда да се схвати да говори неки неписмени човек, који није много ишао у Цркву, па не зна догмате вере, и шта уче римокатолици, али да Патријарх Српски, који је завршио Богословски факултет, и који је деценијама владика СПЦ, говори овако, може се схватити једино тако да је  он у неком чудном стању, у које га је неко довео манипулишући духовно са њим.

Да изјави да не би било погрома у Хрватској  «да с односи били бољи и да је било разговора», може само неко ко је у обмани, фантазији, који појма нема о свом сопственом народу, и који блати свој сопствени народ да би оправдао убице тог истог народа. То може чинити само неко ко негира истину. По њему испада да су Срби криви што је над њима извршен геноцид у Хрватској, што је страшна клевета на сопствени народ, и пљување по свим Мученицима Јасеновачким, Глинским, и осталима. Да познаје истину, и да истину говори о свом народу, знао би да је тај народ јако поштен, и доброћудан, и искрен, и мирољубив, и да је тај народ ишао на страдање као овца на заклање.

А да хоће Истину, сетио би се  да Господ каже да није дошао да донесе мир него мач, да раздвоји, да би се показало ко је пшеница, а ко кукољ. Молитва Првосвештеничка за јединство се односи само на оне који су Христови, то јест Православне, а не на све људе на свету, јер их Господ одваја од света. Ко не верује, нека ПАЖЉИВО прочита текст 17. главе Јеванђеља по Јовану.

Такво лако прелажење преко догмата вере и жељу за заједницом са јеретицима, може да има једино неко ко је изгубио критеријуме Духа Светог, јер Дух Свети не дозвољава јеретичко учење.

Нема нико право од Владика да позива папу, нити да му указује почасти које одговарају Црквеним великодостојницима, јер он није члан Православне Цркве, а такође и због тога што је у јереси, и стога у НЕПРАВОСЛАВНОМ духовном стању, у коме жели да га други поштују изнад онога што доликује епископима и патријарсима, а да при том јереси не одбацује, ни своје демонско стање. Примити њега у Нишу, и одати му почасти као равноправном са Православнима је невиђена обмана, издаја вере, «јерес Новог Доба», и исто је као кад би, а то не би никад урадили, одали почаст неком духовно болесном човеку из психијатрије, који је умислио за себе да је нешто што није.

Примити разноразне представнике разних неправославних вероисповедања све у један храм, и величати с њима Бога, значи оскрнавити Свети Храм «гнусобом опустошења», и оскрнавити јересју «Новог Доба» место свето, и отерати Духа Светога у име духовне, лажне, псеудоцрквене Вавилонске куле, која је пуна демона.

То је управо супротно од онога што је Свети цар Константин урадио. Он је уздигао Крст да би побегли демони, а овде се спрема у Нишу да  се подигне «крст» у коме ће се скупити сви демони који варају народе -  Гога и Магога. А моћи ће да стану тамо, јер тај крст нема силу, он је од бетона и гвожђа, преко људске мере, и није постављен ради страдања и искупљења, него ради показивања и спектакла људскога. А Крст Христов је дрвен, нешто већи од два метра, и Њему се зле силе не могу ни приближити. Ниједном папи се никад није Благодатни Огањ упалио, нити ће.

Крст Христов је Крст Смирења, одрицања од владања овим светом, што је директно супротно од онога како живи, ради и проповеда римски папа.

Божидар Христивојевић