Један од Лазаревих Ко су екуменисти и пацифисти? “Преластише народ мој говорећи: Мир је, а мира не беше; и један озида зид, а други га намазаше кречем неваљалим.” (Јез. 13,10) “И лече ране кћери народа мог овлаш, говорећи: Мир, мир; а мира нема.” (Јер. 6,14)
“Господ рече овако: Станите на путевима и погледајте, и питајте за старе стазе, који је пут добар, па идите по њему, и наћи ћете мир души својој. А они рекоше: Нећемо да идемо.” (Јер.6,16)
“Чекасмо мир, али нема добра; и време да оздравимо, а гле, страх.” (Јер. 8, 15)
Уморна је ова прашњава планета по којој ходимо. Заглувеле су уши наше и отврдла срца од многих и премногих речи о миру - а мира нема. Земља уморна, а Небо и даље тугаљиво слуша басне и бајке о миру лажних миротвораца и мирословаца. Слуша и плаче, оно исто Небо које је слушало и гледало Св. Кнеза на Косову у оном пресудном часу када је наш народ добио част ношења крста Христовога у славу и наду оног Царства које је увек и до века. А сада гледа нас који „тражимо“ то исто Царство, али крст Христов којим се у њ иде загубисмо у дубокој земљуштини којом окивамо наше душе, а тиме и нашу Цркву и државу. И још нам веле да та земљуштина нема алтернативу! Али, зато за неке крст очигледно има алтернативу, те уместо уског голготског пута, који једини (!) води у Живот вечни, ови тумарају по белом свету, под руку са моћницима белосветским, тражећи онај шири беспутни пут, поплочан „добрим“ пацифистичким намерама, који води никуд друго, до у вечну пропаст! Да ли на окреченом зиду, или под белом паном, тешко је и својим очима данас веровати, због оног што ипак видесмо и прочитасмо. Али, јесмо сигурни да видесмо речи које намеравамо да прокоментаришемо, а које својом невероватношћу покушавају да избришу границе између разума и беспамети; између истине и лажи; између свих оних апсолутних, непроменљивих и непомирљивих вредности, које држе Небо и земљу, чак и оних (два пута авај!) између Православља и инославља!!! Како је људска и пастирска одговорност нашег Патријарха могла до те мере да откаже у пресудним временима за нашу Цркву, самим тим и народ као њен корпус, те да изјавом својом обрадује оне исте духове, који су мир и сваки добри поредак - таксис, који радује Христа и Цркву - Невесту Његову, бацили под бестидне ноге својих и туђих интереса? На то нека други одговоре. Оно што знамо јесте неоспорна чињеница - сви ти интереси зову се једним јединим именом, и то јеванђелским – јудинска издаја! Ти исти духови и њихови злодуси сада хвале административни врх наше Цркве, по часописима, и то оним писаним крвавим, усташким рукама, а смишљаним србомрзећим аустријским умом. Историја сведочи, а ми памтимо, да је сатански савез тог истог ума и тих истих руку, јеретичким папским благословом сједињаван, крваво прекрајао српске границе и српске вратове. Коме на част служе њихови хвалоспеви, ми не знамо, али нашим црквеним пастирима, у то смо сви уверени, сигурно не служе! Темељи и стубови пијадестала на коме су насађене те похвале, армирани су и забетонирани последњом изјавом патријарха Иринеја, коју је пренео Танјуг, као и многи други писани медији, од 30. септембра ове године. Назив интервјуа је: „Патријарх: Да устоличење прође у миру“. Ове лепе жеље у вези са потпуно исполитизованим духовним дешавањем, какво је устоличење православног патријарха, засениле су дубоко потресно, поражавајуће декларисање српског Патријарха као „екуменисте и пацифисте!“ Истини за вољу, у самом тексту су те речи новинарски вешто запаковане, као навођење аутора интервјуа, а не самог Патријарха, дословце: “Патријарх српски за себе каже да је екумениста и пацифиста“, али то ни мало не баца сенку на такво његово самодекларисање. Пре свега зато што Патријарх нигде то није демантовао, напротив, од његовог усрдног дозивања римског папе, па до његове „отворености за дијалог“ о коме брујаше цела Аустрија, он је недвосмислено себе потврђивао као екуменисту! Овакав један испад у медијима је био сасвим природан ток одвијања „помиритељског“ прегалаштва нашег Патријарха. Да ли таква проповед мира, на уштрб основних постулата православног црквословља – еклисиологије, која апсолутизује једност и јединственост Цркве, као живог организма, чак - Тела Самога Христа, у коме је она возглављена – рекапитулирана (Еф. 5,13) може донети икакву корист, пре свега нама који смо у Цркви, а камоли онима ван ње? Одговор је пророчки једноставан и апостолски недвосмислен: не може! Порицање једности Цркве је основна поставка женевског екуменизма, са којим се неславно поистовећује наш Патријарх; оно представља онтолошко порицање Самога Христа, једног и јединственог „Јединородног од Оца рођеног“. Спасавати друге тиме што ћемо грану спасења на којој се и сами налазимо сећи, управо одрицањем ма и најмање богочовечанске истине о Цркви, спасењу, Богу, души и свему видљивом и невидљивом, откривењски уризниченом у Цркви Христовој, јесте човекоугодничко и ђавоље извртање апостолске и јеванђелске свеистине, која је темељ и есенција хришћанске етике и спасења у Христу, а она гласи: “Већма се треба Богу покоравати него ли људима“ (Дел.ап.5,29). Зато нас Јустинова богомудрост учи: “Све што хоће да Богочовеково Еванђеље оствари у овом свету методама овог света, није православно, већ значи робовање трећем ђавољем искушењу.“ А шта је светскије и неправославније од безбожног екуменизма, који проповеда црквени плурализам? Зато се с правом питамо да ли се то благодатно и апостолско управљање Црквом нашег Патријарха, полако претвара у треће искушење у коме уместо Спаситељевих речи „иди од мене сотоно“ (Мт. 4,10), ми слушамо молитве Његове Светости да папа римски, та икона антихриста, дође и зађе у освештани тор Христових - светосавских оваца? Не показује ли нам јаловост досадашњег „дијалога љубави“ и „отворености за дијалог“ наших архијереја и нашег Патријарха да су ти методи управо небогочовечански? Када би у себи имали макар зрно горушучно од јеванђелске свеистине Христа Бога, оно би засигурно имало плода, чак и на духовно окамењеном тлу Запада. Али не, сама клица и зачетак дијалога нељубави (какав је овај актуелни женевског типа), упражњаван од стране наших многоучених епископа, то семе раздора унутар наше Цркве у којој оно рађа и разраста трње раскола, остаје потпуно бесплодно и јалово, и оно што то семе произраста носи проклетство оне бесплодне смокве, изговорено истиновесним, богочовечанским устима: „Да никад на теби не буде рода до века“ (Мт.21,19). Док Патријарх умножава молитве у име несрећног доласка римског папе, у исто време он „пастирски“ одсеца део Црквеног Тела, десетине монаха покренутих из својих монашких огњишта олујним ветровима синодских прогнозера у нашој Цркви, нејеванђелским речима: „Што виси треба и да отпадне!“ Суманутост и шизофреност те лажне екуменске љубави, пропагиране у нашој Цркви велеученим богословима, као некаква древна тековина „православног“ икуменизма, најочигледнија је управо тим разграђујућим грађењем јединства на „песку“ светских, а не на камену вечних Христових вредности, а пре свега истине. Једном руком наши екуменисти „граде“ јединство свих хришћана, а другом разграђују сопствену Цркву, која је једини гарант и могућност спасења у овом и у свима световима. При свему томе сваког ко се не слаже са овим, унапред на пропаст осуђеним, екуменским дијалошким чешањем ушију (како Ап. Павле вели) административна врхушка у нашој Цркви, на челу са Патријархом, инквизиторски проглашава за расколнике. Дакле, бити у раскораку са екуменистичким настројењем данас у Србији, судећи по званичном ставу наших синодских архијереја, значи бити у расколу са Црквом. Себе као појединца или групицу, скупа са свејеретичким екуменским ставом, поистоветити са Црквом, равно је највећем богохулству. Вечиту Истину - Богочовека Христа, тај врховни аксиом и критеријум све творевине, а пре свега и изнад свега Његовог мистичног Тела – Цркве, заменити свелажним критеријумом, још лажније екуменске љубави, представља најгрђе јеретичко, аријевско и несторијевско богохуљење и црквохуљење! Страхотно свесни свих наведених чињеница, измерених и премерених освештаним и ненарушеним предањем Цркве, епископи пропагатори екуменско-глобалистичког правца у историјском кретању брода наше Цркве, на челу које данас видимо Патријарха Иринеја, своју савест успављују неуспелим покушајем „оправослављивања“ протестанско-папског, женевског екуменизма. Не треба се заваравати: савремени, и у нас форсирани екуменизам, зачет у свејеретичком Савету цркава, нема у себи ни трага православности. Истини је својствена апсолутност, она је увек интегрална, никад половична, свака и најмање окрњена истина представља лаж. Истина је квалитативни, а не квантитативни појам, не може је бити пола у нечему или мало, не може она бити скоро цела, ње или има или нема! Не треба се заваравати: савремени екуменизам, у коме наши архијереји и наш Патријарх учествују, је управо онај исти екуменизам који је од стране о.Јустина осуђен као свејерес. Свака теорија о некаквом православном екуменизму, или икуменизму, јесте прикривање трагова који показују којим путем наши екуменисти иду. Тај пут је „широк пут“ који води далеко од Цркве и од Христа. Православни екуменизам у нашој Цркви не постоји, њега су убили епископи којима је милији долазак папе од јединства наше Цркве, њега је прогнао овај европски екуменизам са којим се, авај, и сам Патријарх, следећи своје епископе туторе, жалосно и трагично поистовећује. Ипак, рогови ове свејеретичке звери исувише боду сваку православну душу која се Бога боји, тако да је заблуда екуменизма за овај прост народ врло очигледна, њу не може прикрити ни сладуњава реторика западнољубећих нам архијереја, скупа са Патријархом. Вера као хоровођа у хору врлина није ствар етике, већ онтологије. Без исповедања праве апостолске и светоотачке вере нема праве молитве, нема апостолског прејемства, нема Свете Литургије, нема Цркве. Кроз њу еванђелски откривена Истина – Христос, улази у нас и охристовљује нас, спасава нас. Она је услов крштења, она је печат миропомазања, она је залог евхаристије, речју - она је једини приступ пуноти божанских дарова, богочовечански и светодуховски продужаваним и дарованим у Цркви. Свако ко у тор Цркве не улази на врата праве вере, вук је и разбојник, а никада пастир. Јер, уколико неко нема ту и такву тврду веру пророка, апостола и мученика – он је ван Цркве, он је себе одсекао од Цркве, одвојио од Христа. Ту провалијску, бездну одвојеност не могу да надоместе никакви црквени чинови и власти, ни жезал ни митра. Док се год тако одвојен од спасења, у расколу са Црквом и Христом, човек не покаје и исправи тамо где је посрнуо и пао, нема му спасења! Зато треба непоколебиво, без намигивања овосветским интересима и циљевима, који се не завршавају у вечном Христовом Царству, чувати чисту и непомућену Православну веру. Основ и темељ те и такве вере је Истина оличносњена у оваплоћеном Христу, Богочовеку. Та истина је уједно залог сваке праве љубави и мира, без ње и екуменизам и пацифизам остају само фалсификати хришћанства и демонска исчадија европског триклетог хуманизма! А свако ко себе не поистовети, не испуни том Истином, еванђелском, Богочовечанском, којој је име Христос, остаће далеко од сваког мира и биће само привиђење збрисано руком времена и историје, на месту којег ће остати само црна рупа у историји наше Цркве и нашег народа! |