header image
В, Димитријевић: Журба у загрљај - 2. део Штампај Е-пошта
петак, 08 октобар 2010

Владимир Димитријевић

ЖУРБА У ЗАГРЉАЈ

(2.део)

Папина незаблудивост – да или не?

После Равене, наставило се: припремни рад на документу о улози папе у Цркви првог миленијума усвојен је на Криту 2008, а о њему су вођени разговори на Кипру 2009. и 2010. у Бечу.

 

Али, о чему је реч?

О папској „незаблудивости“.

Од свога оснивања, Црква Божја није знала ништа о догмату о „папској незаблудивости“. Тај догмат је камен темељац данашњег папизма, и папе га се не могу одрећи, јер би тиме уништили све основе своје земаљске моћи и власти. Православни тај догмат не могу прихватити, јер би престали да буду православни. О чему се, заправо, води полемика?

Римокатоличка црква је усвојила догмат о папској незаблудивости на Првом ватиканском концилу, а формално га је прокламовао папа Пио IX, 18. јула 1870. То учење тврди.

„Ово је догма којом је божански откривено да римски понтифекс поседује ону непогрешивост коју је божански Искупитељ желео за Своју Цркву. Одлуке понтифекса непогрешиве су по питању Цркве и не могу се променити". У „Катекизму Католичке цркве" (Бискупска конференција Хрватске, 1994.) пише: „Колегиј или збор бискупа нема власти осим ако се не схваћа заједно са римским бискупом (папом, нап.В.Д.) као својом главом/.../ Римски бискуп, као глава бискупског збора, има НЕЗАБЛУДИВОСТ снагом своје службе када, као врховни пастир и учитељ свих вјерника, који своју браћу утврђује у вјери, дефинитивно проглашује науку вјере и морала."

Италијански блогер Сандро Магистер објавио је 23. јануара 2010. тајни критски документ „Улога епископа Рима у заједници Цркве у првом миленијуму“ (The Role of the Bishop of Rome in the Communion of the Church in the First Millenium). Чим је Сандро Магистер објавио документ, то је изазвало пометњу међу мајсторима „тајне дипломатије“. Папски Савет за јединство кршћана изразио је жаљење због откривања информација. По саопштењу Савета, на Кипру је усвојен став да се садржај критских договора не саопштава до коначног потписивања.

Како каже руски теолог Роман Вершило: „У документу се тврди да је, пре отпадања Рима од Православне Цркве Римској Цркви било признавано првенство над свим Помесним Црквама и на Западу и на Истоку. Римска Црква је признавана као „извор правила вере“. Њено првенство се, тобож, заснивало на томе што су Римску Цркву основали Свети Петар и Павле и што је, наводно, постојао „осећај њиховог живог присуства у Риму“ (The Sense of the Living presence), као и тиме што су они у Риму претрпели мучеништво и били погребени, као и чињеницом да је Рим био престоница царства и центар где су се укрштале саобраћајнице. Првенствујући положај Рима документ Комисије приписује самом римском епископу. На тој основи римском епископу признаје се првенство части. Папа се проглашава наследником Светих Апостола Петра и Павла у сасвим (римо) католичком смислу. Даље се у тексту разјашњава да се примат папе не састоји само у части, него и у власти (“The Eastern and Western Traditions recognised a certain “honour” (timi) of the first among the patriarchal sees which was not purely honorific... It entailed an “authority”). У документу се тврди да Васељенски Сабори нису могли задобити статус васељенских без учешћа епископа Рима. Штавише, у духу потпуног папизма на папу се примењује 34. Апостолско правило о томе да епископи сваког народа треба да знају првога од њих и да ништа не чине без његовог расуђивања. Другим речима, поглавари Помесних Цркава од апостолских времена тобож признају папу за првог, за главу и ништа нису чинили без његовог расуђивања, како би требало да чине и сада. На крају, папи се даје да има улогу судије ако окривљени епископ било које Помесне Цркве зажели да му се обрати“. Суштински закључак скупа на Криту, чији је завршни докуменат потписан 3. октобра 2008, састоји се у томе да су Исток и Запад били у евхаристијском општењу, без обзира на „различита мишљења“; „заједничко предање“ првог миленијума треба да послужи као „модел обнове пуног општења“ Истока и Запада данас. Критски документ је, од Срба, потписао епископ браничевски Игњатије (Мидић).

 

Уочи бечких преговора

Од 4. до 6. јуна 2010. папа се нашао на Кипру, где му је  добродошлицу пружио Св. Синод Кипарске Православне Цркве. Кипарски Синод, уплашен због протеста православних верника и монаштва у јесен 2009, када се православно-римокатоличка комисија за дијалог састајала на овом острву, тражила је од Кипрана да ћуте и да се спреме за долазак папе, „без пројаве фанатизма и антицрквених протеста“. Да су претње озбиљне, показује чињеница да је кипарски архиепископ Хризостом ставио под епитимију свештенике и народ који су протествовали октобра 2009, рекавши:

„Ко се не слаже с вођењем дијалога нека иде у другу Цркву“ (дражи му је папа од сопствене пастве?).

Један од кључних разлога за папофилију кипарских синодалаца на челу с архиепископом Хризостомом је маштарија о томе да ће Ватикан подржати државне власти Кипра у њиховој борби за уједињено острво, а против турске окупације. Тако је било и у 15. веку, када су цар Јован Палеолог и већина владика Цариградске патријаршије потписали унију с папом Еугеном IV, надајући се да ће им Запад помоћи у борби против Турака. Цариград је пао 1453. године, а помоћ Запада није стигла, осим симболичне.

Али, отпора је било и у Грчкој.

Свештена митрополија пирејска, окупила је 28. 4. 2010, поводом Дана богословља, на стадиону Иринис и Филис, у присуству великог броја клирика и верног народа, сусрет на тему „Првенство, саборност и јединство Цркве“. Скуп је организовао један од најхрабријих грчких клирика, митрополит пирејски Серафим, с циљем да се проговори о опасностима тзв. „папског првенства“ уочи преговора Православно-римокатоличке комисије за богословски дијалог, која, како рекосмо, наставља свој рад септембра 2010. у Бечу.

Архиепископ атински и све Грчке, Јероним, поздравио је скуп, а присуствовали су му и неколики грчки епископи.

Скуп је имао две седнице, на којима су говорили: митрополит пирејски Серафим, јеромонах Лука Григоријатски, професор Арестидис Пападакис (Универзитет у Мериленду, САД), протојереји др Георгије Металинос и др Теодор Зисис, свештеник Атанасије Нгоцопулос и проф. др Димитрије Целенгидис.

На основу предавања, могло се закључити следеће: Јединство по природи припада Цркви као Телу Христовом и као заједници у Христу. Истинита Црква је једна. Јединство Цркве, у свим областима, законадавним и харизматским, сасвим је Богонадахнуто утемељено, и пре свега се пројављује у Евхаристији.

У Исповедању вере Цариградског сабора из 1727. године, пише да „Источна Црква никад није добијала било какву главу, осим Господа нашег Исуса Христа, који је, по Оцима, заувек оснивач и основа Цркве“.

Према православној еклисиологији, „први“ никад није схватан као самодовољна власт, него само као први по части у сабору Цркве конкретне области. На Истоку никад није било првенства власти, а пентархија Православних Цркава у првом миленијуму штитила је Исток од несаборности и самовоље појединаца.

У I миленијуму није било папиног „права“ да се меша у црквене послове, и својом апсолутистичком влашћу одређује шта и како се мора чинити. У овом добу, многе су одлуке донете УПРКОС папским ставовима, и цела их је Црква прихватила.

Учесници скупа у Пирејској митрополији истакли су: „После схизме 1054. године све јаче стремљење папа да приграбе власт над целом Црквом потпуно разара богонадахнуто устројство мистичког тела Цркве, припрема план (за укидање) и фактички укида саборност као Богом надахнуту службу тог Тела, уводи у Цркву световни начин мишљења, прецртава једнакост части међу епископима, присваја апсолутно право власти над читавом Црквом. У бити, то уклања Богочовека и као видљиву главу Цркве учвршћује некаквог човека. Тиме се, на неки начин, понавља прародитељски грех.

Истинско јединство постиже се захваљујући јединству у вери, богослужењу и црквеном праву. То је праобраз јединства древне Цркве, коју доследно и католичански продужава Православна Католичанска Црква. Метод унијаћења уводи лажно јединство, засновано на јеретичкој еклисиологији, зато што, поред допуштања разноликости у вери и бослужењу, јединство испада зависно и од признавања папског првенства, и укида саборно устројство управљања Црквом, које је установа божаственог права. Разнообразност постаје прихватљива само у другостепеним питањима локалних традиција и обичаја.

После Првог ватиканског концила, (1870.), а нарочито после Другог ватиканског концила (1962.-1964.), папско првенство више није само обична канонска претезнија, него неопходан догмат вере, суштински нужан за спасење верних. Одбацивање истог значи падање под анатему Првог ватиканског концила, која је на снази и после Другог ватиканског концила“.

Митрополит пирејски Серафим је истакао: „Кроз јеретичко и богохулно учење о првенству власти епископа Рима и из њега проистекле духовне последице (какве су незаблудивост папе и апсолутистичко – монархистичка власт над читавом његовом религиозном заједницом), папство се развило у апсолутно – монархијски систем мистичког погледа на свет и довело до унакажавања самог схватања Цркве. Папизам је прихватио ново римско-франачко паганство под некаквом духовно маском, тиме лишио мистичке слободе у Христу сваког свог следбеника. Исход је био да је папизам послужио као неизбежан и кобан узрок падања у стотину јереси и отпадију од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, као и постављања непремостивих препрека за могуће обраћање из истих“.

Учесници скупа су, кад је данашњи дијалог православних и паписта у питању, устврдили да је црквено општење могуће васпоставити тек када се паписти одрекну заблуда – filioque, учења о тварној благодати, незаблудивости папе, чистилишту, итд. Учење о папском првенству мора бити укинуто и не сме се радити на некаквом „прихватљивом тумачењу“ истог. На крају, скуп је осудио покушај да се јединство успостави путем синкретистичке приче о „јединству у различитостима“.

Циљ папских стратешких игара још почетком деведесетих година 20. века, у својој књизи „Православље и екуменизам“, описали су архимандрити Серафим и Сергије: >>У вези са овим карактеристично је писмо грчког православног свештеника о. Антонија (Атанасиадиса) упућеног листу "Ортодоксос Типос", у коме се каже: "...На прославу 1000-годишњице Крштења Русије био је позван и истакнути православни богослов - о. Мајендорф, коме је у разговору о богословском дијалогу, један кардинал рекао нешто врло значајно: "Путем дијалога ми римокатолици настојимо да православни схвате неопходност уједињења око Фанара (тј. Цариградске Патријаршије). А када у томе успемо, православни ће схватити да им је неопходан Рим као центар Цркве!<<

 

Срби у дијалогу

(Да ли сте се proorijentisali?)

Низ политичких аналитичара у Србији приметио је да се врх СПЦ, још од средине прве деценије овог века, политички преорјентисао, слично владајућим елитама у нас, које непрестано мантрају да „Европа нема алтернативу“. Међутим, преорјентација је почела раније, и то као PROORIJENTACIJA, која има везе са бечким римокатоличким фондом Pro Oriente, који је основао аустријски кардинал Кениг.

Брига фонда Pro Oriente, утемељеног 1964. (који има испоставе у Бечу, Грацу, Салцбургу и Линцу), су православне, монофизитске, несторијанске и друге источне хришћанске заједнице, с којима се сарађује и упућује им се материјална помоћ. Папа Иван Павао II је веома ценио допринос ове организације циљевима ватиканског екуменизма: поводом петнаестогодишњице „Pro Oriente“, он је истакао да је Беч, оснивајући исту, одлично одговорио екуменским иницијативама Другог ватиканског концила да се „обрати дужна пажња нарочито питању порекла и развоја Цркава на Истоку, и природи односа који су постојали између њих и Римске столице пре одвајања, и да се исправно вреднују ове чињенице“.

Pro Oriente“ је имао значајну улогу и на просторима бивше Југославије. Наиме, 24. августа 2000. године, недељник НИН је објавио следећу информацију:

>>Посета загребачког надбискупа Јосипа Бозанића Српској православној цркви у Београду испланирана је и договорена у Ватикану и Бечу а не, како се нагађало, у Загребу и Београду, дознао је загребачки недељник „Национал" у дипломатским круговима у Загребу и Риму. Надбискуп Бозанић, као специјални изасланик Ватикана, упућен је у поверљиву мисију којој је био циљ - успостављање комуникација са представницима умереног крила у Српској православној цркви. Премда је службено најављено да је надбискуп Бозанић кренуо пре свега у посету верницима католицима у Срему и Савезној Републици Југославији, његов пут је имао много шире значење. Надбискуп Бозанић путовао је у Србију као својеврсни изасланик Ватикана са задатком да премости досадашњи прекид у међусобној комуникацији. Уз то, надбискуп Бозанић имао је још један задатак: требало је пре избора у Србији да пружи подршку свима у СПЦ-у који се супротстављају диктатури Слободана Милошевића. Да се на посети надбискупа Бозанића инсистирало и у Ватикану и у међународној заједници потврдио је и теолог Адалберт Ребић. Он је казао како „међународни чинитељи већ дуље вријеме инзистирају да се кључни људи Католичке и Православне Цркве што прије састану". Посета је организована, како сазнаје „Национал", после ширих консултација Ватикана са европским политичким експертима за Србију... Ватикан спроводи политику према СПЦ-у на више нивоа. Једна је заиста сензационална: КАТОЛИЧКА ЦРКВА ВЕЋ ГОДИНАМА ФИНАНСИЈСКИ ПОМАЖЕ СПЦ. Чини то преко пензионисаног бечког надбискупа Кенига, његових фондација и донација.<<

Информативна служба СПЦ је све ово демантовала. Али, ево десет година после 5. октобра 2000, наследник патријарха Павла прима награду од Pro Oriente, и држи програмски говор сасвим у духу планова Другог ватиканског концила. Патријарх Иринеј је примивши, нимало куртоазну, Повељу Заштитника фондације одржао беседу (на линији ставова главног цариградског екуменисте, титуларног (без пастве) митрополита Јована Зизјуласа), чија је догматика истиснула догматику оца Јустина с Богословског факултета у Беогараду. Исказ патријарха Иринеја да „ниједна историјска црквена заједница не може претендовати на то да је Црква, ако је престала да тежи јединству са другим Црквама“, припада Зизјуласу, и пориче основни став православне еклисиологије: Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска, и она не тежи јединству „с другим Црквама“, него све призива себи кроз повратак Истини, која је Христос.

Патријарх србски Иринеј у Бечу је чак наговештавао могућност измене богослужбеног календара – ради зближавања са инославнима. Присуствовао је и прослави чисто римокатоличког празника Најсветијег имена Дјевице Марије, који је папа Иноценције XI прогласио општеобавезујућим после победе Јана Собјеског над Турцима под Бечом 12. септембра 1683. Питамо се: да ли је патријарх случајно посетио Беч баш тада? Иако је чињеница да србска црквена општина у Бечу слави 150-годишњицу баш 2010, Србима се могло отићи и раније и касније. Овако, стигло се на католичко-аустријски празник, а и направљен је ентузијастички екуменски увод у сусрет Комисије за дијалог православних и римокатолика.

Патријарх србски је с пуно заноса говорио и о прослави 1700-годишњице Миланског едикта у Нишу 2013. (иако Ниш с Миланским едиктом има везе колико и откриће Америке с путовањем Марка Пола).

Није нимало случајно да је православна јавност широм света патријархов сусрет с бечким католицима прокоментарисала као спремност да се хита, корацима од седам миља, у загрљај са Римом. Сајтови попут веома угледне „Руске народне линије“ и московског часописа „Благодатни огањ“ објавили су низ критичких коментара својих читалаца овим поводом.

Дакле, proorijentacija СПЦ се наставља.

 

 „Опрости ми папе“

Два дана пре краја сусрета у Бечу (20. – 26. 9.) митрополит Јован Зизјулас и надбискуп Курт Кох појавили су се на конференцији за штампу. Зизјулас је изјавио да „између цркава нема ни сенке неповерења. Ако будемо ишли овим путем, Бог ће наћи начина да се надиђу све преостале тешкоће и да се две цркве потпуно уједине.“

Надбискуп Кох је са задовољством трљао руке – „Критски докуменат“ је суштински усвојен! „Дошли смо до признања чињенице да је у почетку историје Рим играо нарочиту, првенствујућу улогу. О томе ћемо још разговарати (шта то првенство значи), али већ је скуп у Равени 2007. постигао договор да на сваком црквеном нивоу мора да постоји поглавар, 'први'“, рекао је Кох.  Зизјулас се сложио изјавивши да је у првом миленију Хришћанства папа у Цркви имао посебну улогу, при чему се дотични „консултовао“ са другим епископима (папа се, узгред буди речено, и сада консултује са бискупима, али ОН ОДЛУЧУЈЕ).

И Кох и Зизјулас су изјавили да ће бити остварен нови модел јединства „сестринских цркава“, као резултат узајамног прилагођавања. По Коху, паписти ће себи приуштити мало „православне саборности“, а православци ће признати папски примат – и „мирна Бачка“! Зизјулас је уверен да ће скори православни „Васељенски сабор“, уредивши односе међу Помесним Црквама допринети екуменском пројекту. Најављено је такође да ће после сједињења заједница, и западна и источна сачувати своју организацију и свој тип „духовности“.

Очито, реч је о старом моделу Уније (са извесним модификацијама) – признаш папу, а сачуваш свој обред и „духовност“. Deja vu!

Но, Православна Црква зна (у складу са учењем Посланице Источних Патријарха из 1848. године): веру Еванђеља не чувају само епископи (поготову не они који су, иако доктори теологије, спремни на све врсте компромиса да би се  додворили Ватикану), веру чува САВ НАРОД БОЖЈИ. Народ Божји неће прихватити никакву унију с непокајаним папом, ма шта комисије о томе тврдиле. Ни у Русији, ни у Грчкој, ни у Румунији, ни у Грузији, ни у Бугарској (Бугарска Црква ОДБИЈА сваки дијалог те врсте), а пототову не међу Србима. Јер између нас и папе стоји Јасеновац, а не ружичњак.

 

Руско њет

Да пут ка унији неће бити нимало једноставан, показују реакције РПЦ.

Свети Синод Руске Цркве је, на свом заседању 26. јула 2010. одлучио да у Беч, на преговоре комисије за дијалог православних и римокатолика, пошаље делегацију. Њен члан, архимандрит Кирил (Говорун), дао је интервју украјинској агенцији РИСУ о томе шта се од дијалога очекује. На питање новинара Тараса Антошевског шта ће бити предмет разговора, отац Кирил је истакао да ће то бити критски документ о улози римског папе у Цркви првог миленијума, али ће исти морати да претрпи радикалне модификације, јер Руска Црква није учествовала у његовој изради.

По Говоруну, основно је, ипак, питање примата у Православној Цркви, јер папско схватање примата је неприхватљиво за обе струје у Православљу које преговарају с римокатолицима. Једна струја сматра да је улога првог међу једнакима у Цркви од Истока само почасна, док су све аутокефалне цркве потпуно независне у свом деловању. Друга – цариградска, углавном верује да примат части подразумева и извесну власт.

Сукоби између Москве и Цариграда, нарочито због питања парохија у Естонији, чија се група средином деведесетих одвојила од Москве и прикључила Цариграду, решавани су на недавном међуправославном скупу у Шамбезију, тако да предстоји нормализација односа двеју Патријаршија. По оцу Кирилу, то ће допринети стабилизацији светског Православља.

С обзиром да ће богословска комисија у наредном периоду расправљати о улози папе у другом миленију, када се папа прогласио „намесником Христовим“ и „незаблудивим по питањима вере“, нико не зна тачно колко ће ти преговори трајати, и да ли ће се успешно окончати. Игуман Филип (Рјабих), из московског одељења за спољне послове Цркве  такође је (за Интерфакс) изјавио да је питање папине улоге „најкомпликованије“, јер је однос према овој институцији најважнији за римокатолике. Игуман Филип је нагласио да је иницијални документ с Крита већ био критикован на Кипру, истичући да ће руска делегација настојавати на томе да коначни текст мора садржати потпуно православну позицију  кад је однос према папи у питању. Он ипак мисли да су папе Иван Павао II и Бенедикт XVI учиниле искорак према православнима пристајањем да се о овој осетљивој теми уопште расправља.

Но, превелика попуштања Ватикана не могу се очекивати. Митрополит аустралијски Стилијан, који је, у име Фанара, до почетка 21. века био сапредседавајући комисије за дијалог (иначе, бивши студент и пријатељ садашњег папе), напустио је дијалог разочаран, зато што се Ватикан није одрекао унијата и унијатства. Он сада оштро критикује митрополита Јована (Зизјуласа), сматрајући његове ставове превише попустљивим.

Занивљиво је напоменути да је папа римски у јулу 2010. на чело комисије за дијалог с православнима поставио дугогодишњег пријатеља и сарадника, надбискупа Курта Коха, који је на том месту заменио, донедавно незаменљивог, кардинала Валтера Каспера. Такође, папа Бенедикт XVI је уочи бечких преговора позвао на молитву за јединство, с обзиром да савремени изазови налажу уједињење свих хришћана.

Па ипак, управо захваљујући одлучном ставу Руске Цркве, папина молитва остала је без плода: архиепископ Иларион (Алфејев), десна рука Патријарха Кирила, демантовао је тврдње о најскоријем зближавању Запада и Истока:

„За разлику од тврђења штампе... никакав помак није постигнут. Све седнице су биле посвећене дискусији о улози епископа Рима у првом миленијуму. На ову тему, Координациони одбор Комисије је претходно израдио документ, чија је почетна верзија разматрана још прошле године на Кипру. Радна верзија тог документа је 'процурела' медијима и објављена је”.

Владика Иларион је рекао да се од Беча много очекивало, а да се суштински ништа није десило. Руска делегација је одбила да потпише критски документ тражећи подробну дораду истога.

Митрополит Иларион приметио је да је документ припремљен на Криту „строго историјски по својој природи” и, говорећи о улози епископа Рима, готово не помиње епископе осталих локалних цркава првог миленијума, што ствара погрешну представу о томе каква је била расподела власти у древној Цркви.

Поред тога, додао је представник Московске Патријаршије, документ нема јасну и прецизну изјаву о томе да надлежност епископа Рима у првом миленијуму није ширена на исток. Митрополит се надао да ће ови пропусти бити поправљени током финализације текста.

Према његовим речима, после дуге расправе, Комисија је одлучила да овај документ треба да се усаврши и да ће коначна одлука о његовом статусу бити донета на следећем пленарном састанку комитета чија се седница очекује за две године. У међувремену ће бити припремљен нови документ нацрта који се бави истим питањима, али искључиво са теолошке тачке гледишта.

За православну страну је очигледно да је у првом миленијуму надлежност римског епископа искључиво тицала  Запада, рекао је митрополит Иларион, док је на Истоку, јурисдикција била подељена на четри патријаршије  - Цариград, Александрија, Антиохија и Јерусалим:

У овом случају „епископ Рима није имао директну надлежност на Истоку”, упркос чињеници да су му се у неким случајевима, источни епископи обраћали као арбитру у теолошким споровима.

„Разматрани подаци нису имали систематски карактер и ни на који начин не могу се тумачити у смислу да је епископ Рима био уважаван на Истоку као онај који има врховни ауторитет у целој васељенској Цркви”- рекао је Митрополит, изражавајући наду да ће се на будућим састанцима Комисије католичка страна сложити са том позицијом, која је, према његовим речима, потврђена бројним историјским доказима.

Дакле, како би наш народ рекао, опет „Јово наново“. Преговори се настављају, али све док папа буде желео врховну власт и незаблудивост, њихов успешан завршетак не може се очекивати.

Извор: „Печат“ бр. 135, 8. октобар 2010.

Последњи пут ажурирано ( петак, 08 октобар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 12 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.