КО ЈЕ БЛАЖЕН, МИРОТВОРЦИ ИЛИ ПАЦИФИСТИ?

Да ли је хришћанство пацифистичка вера? Наравно да није! Пацифизам: културно-етички и политички покрет у свету (настао у Западној Европи крајем XVIII и почетком XIX века) који је против сваког рата и тражи решавање међународних спорова мирним путем и одржавање вечитог мира међу народима (М. Вујаклија; Лексикон страних речи и израза, Просвета БГД, 1980.). Христос је рекао својим ученицима и свим хришћанима пре готово две хиљаде година: “Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати” (Мт. 5, 9). Да ли је Христос рекао да будемо поклоници пацифистичког покрета или да будемо миротворци? Ако узмемо у обзир само термин пацифизам без његовог културно-етичког и политичког садржаја, онда пацифизам можемо превести, али само технички, као миротворство. У чему је разлика између појмова пацифизам и хришћанског миротворства?

Када је Западну Европу обузео просветитељски занос и када је формиран хуманистички поглед на свет, вера у Бога постепено је изгнана из људских душа, домова, школа... (разлоге за окретање људи од Бога свакако треба тражити у палости римокатолицизма). Нова хуманистичка философија се темељила на античком идеалу човека, али, хтела или не, на крају је морала прихватити хришћанске идеале који су далеко узвишенији од античких. Међутим, философи хуманизма су хришћанске идеале лишили њиховог извора тј. Бога и тако добили хуманистички идеал човека, идеал обезбоженог човека који је себе сматрао јединим богом. Тако је настао и пацифизам. Пацифизам је миротворство обезбоженог човека које је лишено истине и Истине. Толеранција је однос обезбоженог човека према другоме лишен љубави и Љубави. Хришћанско миротворство проистиче из прихватања другога као истинског брата и иконе Божије што се опет темељи у хришћанском схватању љубави која не може да постоји без заједнице са Богом и са другим, која опет не може да постоји без Љубави.

Хришћански идеал миротворства је подвиг који човека чини сином Божијим, то је пут на којем човек прво налази и утемељује мир у себи кроз заједницу са Богом, а онда се тај мир излива и на околину благодаћу Божијом. Зато је довољно да се истински хришћанин само појави негде и да ту одмах завладају тихи мир и спокој. Било је довољно да се  блаженопочивши патријарх Павле само појави негде и да одмах завлада мир, да се стишају сукоби ако их је било. То је истинско миротворство, хришћанска врлина стечена благодаћу Божијом.

Шта је пацифизам? Ганди је био пацифиста иако је у младости у оквиру британских трупа вршио терор над црначкима становништвом у Африци. Његов пацифизам је последица немогућности да се силом супротстави британској окупацији што значи да је политички мотивисан. Да ли је он могао бити миротворац, син Божији, у хришћанском погледу? Да ли је носио у себи благодат Божију која ствара мир? Тешко, Ганди је спавао у истом кревету са две девојке које су по годинама могле да му буду унуке и то, како је сам говорио, “због вежбе уздржавања”. Дакле, Ганди је говорио о миру и пропагирао мир, али није био миротворац у хришћанском погледу. Хипици су били пацифисти, пропагирали су мир, слободу, секс, дрогу, рок музику... Можда су учествовали у демонстрацијама против рата у Вијетнаму, можда су хтели да их цео свет остави на миру, можда су певали, играли, плесали под дејством LSD-а, али тешко да можемо да их назовемо миротворцима онаквима какви су истински хришћани. Тешко да су одмакли даље од сентименталистичко – пијетистичког схватања мира.

 Најновији пацифистички тренд је “утеривање мира, демократије и слободе” у “неслободна” друштва и међу “варварске” народе. Тако су настале акције попут “Милосрдног анђела” које су пацифистичке идеале бомбама “утеривале” “злочиначким дупеглавцима” (епитет Ричарда Холбрука којим је описао Србе 6. 11. 1995.). Дакле, пацифизам је говорење о миру, оном спољашњем политичком миру који није ништа друго већ “кратак предах између ратова” (Фридрих Ниче). О оваквом схватању мира у Библији стоји: “Говоре: мир, мир; а мира нема” (Јер. 8, 11). Пророк Јеремија јасно открива суштину пацифизма: пацифизам је многоглагољивост о миру и ништа више. Истински хришћанин није пацифиста већ се труди да буде миротворац – син Божији, а то је унутрашњи подвиг, духовни труд који “даје плодове у своје време”.

Свети владика Николај Велимировић оставио нам је предивно тумачење Христове беседе о блаженствима под називом “Рајска пирамида”. Овако наш велики светитељ тумачи седмо блаженство које говори о миротворству:

СЕДМИ СПРАТ

Блажени су миротворци, јер ће се синови Божији назвати. Чистота срца основ је мира. На том основу зида се спрат мира, седми спрат рајске пирамиде што се диже у небеса. Не може имати мира оно срце, које је испуњено лажним помислима, лудим жељама за пролазним светом и опаким страстима. Јер ово све изазива немир и подиже мрачне буре у животу човечијем.

У висинама се чисти мутна вода и из најпрљавијих бара. Уздигни и ти човече, срце свцоје горе и небеса ће га очистити. У чисто срце уселиће се тишина. А у тој тишини гледа се Бог.

Мир је духовна наслада, као и чистота срца што је духовна наслада. Ко има мир у себи, тај има велику насладу унутра у души својој. И ту му насладу нико не може отети. Ко има мир има Христа, јер је речено, да је Он мир наш (Ефес.2,14). Ко се држи кнеза мира, тај мора да има мир, а Христос је назван Кнезом мира (Иса. 9,6). Ко се на бури прибије уз Дародавца мира, тај има мир и не боји се. Мир свој дајем вам, рекао је Он (Јн. 14,27). Ко каже да има Христа у себи, тај ти већ каже да има мир у себи.

И тако, са Христом добијамо мир, без Христа никада. Павле много говори о измирењу с Богом. Но, то измирење не значи погодбу између наше воље и воље Божије, но потпуно и радосно потчињење наше воље Божијој вољи. Павле говори и о нашем измирењу с осталим људима. Но, и то не значи погодбу наше воље и воље осталих људи. На тој погодби, том погађању и ценкању, људи су се мирили хиљаде година и нису се измирили. Него апостол Павле хоће да установи мир међу људима кроз свеопште признање воље Божије.

Ко удише, тај и издише. Ко удише мир Божији у себе, тај га издише и шири око себе. Без нарочитог напора, сасвим лако, као што је и дисање лако. Мир творити отуда значи: примати и давати. Примати мир од Бога и давати га људима и - зверовима око себе. Да, и зверовима: свеци Божији живели су у миру и са зверовима, и миловали су ове као кротке јагањце. Дакле, и зверовима; и целој природи око нас. Јер, природа се ничим не узнемирава до грешним немиром људским. Не долази мир људима од природе него, напротив, мир природи долази од људи. Чим мир завлада међу људима, онда се и природа наслађава миром.

Миротворац ће се назвати сином Божијим. Назваће се оним што Христос јесте од вечности у вечност. Миротворац врши дело Христово. У име Оца небеснога он објављује братство људи, и у име богољубља братољубље. Да би унео мир међу људе, он их опомиње и уздиже на виши план сродства. На томе вишем плану једино се може створити прави мир и трајан мир. Грађански мир је нестваран, стваран је само братски мир. Не саграђани, него сабраћа могу усвојити и имати Божански мир, прави мир. Миротворац је неминовно проповедник великог и блиског сродства фамилије Божије, проповедник небесног очинства и људског братства. "Браћа сте, имате једног Оца на небесима!" То је миротворчев непогрешни аргумент мира, коме се нико разуман не може одупрети. То ја највише оправдање и надахнуће мира међу људима. Уз то се миротворац непрестано обраћа увређеном Богу с молитвом: "опрости им јер не знају шта раде; опрости им, деца су Твоја, и Ти си им Отац!" И Отац слуша сина миротворца, и због њега дарује људима Духа Свог Светог, који доноси небесни дар мира у озлојеђене душе. А мир је здравље.

Тако се миротворством зида седми спрат рајске пирамиде. Овај спрат је зидан као од чистога злата. И он има миран сјај злата.

Димитрије Максимовић