Владимир Димитријевић

ШТА ЋЕ С НАМА БИТИ ДО ПОСЛЕТКА?

(Будућност Србије и Русије у светлости православних пророчанстава)

-СУДБИНА РУСИЈЕ И КРАЈ СВЕТА-

О правом знаку краја

Наша времена су „претпоследња“, али „последња“, у смислу коначног престанка историје, нису. Да би времена заиста била последња – последња! треба да се појави лажни месија у злу уједињеног човечанства – антихрист кога ће Јудеји први одушевљено дочекати, а затим се разочарати и окренути Господу Исусу Христу. О антихристу је писао, још у раним данима Цркве, Св. Иполит Римски:

>>У самој ствари обмањивач жели да се у свему уподоби Сину Божјем. Христос је лав, лав је и антихрист. Христос је цар – цар небеског и земног, царем ће (но само) на земљи бити и антихрист. Спаситељ је показан као јагње – и тај ће предстати као јагње, мада ће изнутра бити вук. Обрезан је био Спаситељ – и на исти начин овај ће се јавити  у обрезању. Христос је послао апостоле свим народима – и на исти начин он ће послати лажне апостоле. Христос је сабрао расејане овце – а он ће, подобно Њему, сабрати расејани народ јеврејски. Христос је онима који у Њега верују дао драгоцени и животворни крст – и овај ће на исти начин давати своје знамење. Као човек се јавио Господ – и овај ће на сличан начин доћи као човек. Из јеврејске средине произашао је Христос – и овај ће се родити међу Јудејима. Христос је Своје сопствено тело показао као храм и васпоставио га у трећи дан – и тај ће васпоставити камени храм у Јерусалиму.<<

А познати руски мисионар, прота Григорије Дјаченко, о обраћању Јевреја писао је 1900. године:

>>Израил служи мамону и пролазним световним интересима, али у дубини душе чува наду својих предака. Ако тешка школа, коју им је одредио Господ достигне свој циљ у вези с њима, тада као да ће скрама спасти с њихових очију, и они ће схватити Кога су распели. И што су се дуже ругали Ономе, Који је био испуњење њихових очекивања, дубље ће бити њихово метанисање и истинскија њихова вера и љубав.<<

Тога још увек нема, а кад буде – све ћемо знати.

Пророчанства руских светаца

Пророчанства правих пророка Божјих увек и свагда су се испуњавала, за разлику од бунцања типа „Креманског пророчанства“ или „Деда Милоја“. Тако је и у наше дане. Ево шта су руски Св. Оци говорили о тријумфу безбожничке револуције – и све се, од 1917. на даље, испунило.

          Св. Серафим Саровски:

>>До рођења антихриста произаћи ће велики и дуготрајни рат и страшна револуција у Русији, која превасходи сваку уобразиљу људску, јер ће крвопролиће бити најужасније: буне какве су Рјазанинова, Пугачевска и Француска револуција – ништа нису у поређењу с оним што ће бити у Русији. Многи отачаству верни људи ће бити убијени и наступиће грабљење црквених имања и манaстира; оскверњење церкова Господњих; уништење и пљачка имовине добрих људи; реке руске крви ће потећи. Али Господ ће помиловати Русију и путем страдања привешће је у велику славу... – На земљи руској биће велика невоља... Православна вера биће погажена, архијереји Цркве Божје и друга духовна лица отступиће од чистоте Православља, и зато ће их Господ тешко казнити.<<

Игуман Черменецког манастира о. Антоније (Бочков), Оптиним старецима 1848:

>>Ако тријумфује слободна Европа и сломи последњу ограду – Русију, шта нас чека – расудите сами. Не смем да нагађам, само молим премилостивог Бога да не угледа душа моја долазеће царство таме.<<

Св. Игњатије

             Св. Игњатије Брјанчанинов говори о болести која потреса Европу од краја 18. века:

>>Из коначног светског деловања те болести мора да се јави „безаконик“, геније над генијима, као што се из Француске револуције родио његов праобраз – колосални геније, Наполеон.<<

Бог је помешао људима језике и расејао их посвуда да би их спречио да се удружују у греху. Савремена средства комуникације то омогућују.

Свети Теофан Затворник:

>>Ако код нас све буде текло на тај начин, какво је чудо ако се и код нас понови крај осамнаестог века са свим његовим ужасима? Јер од сличних узрока бивају сличне последице.<<

Св. Варсонуфије Оптински:

 >>Прогони и мучења првих Хришћана ће се, можда, поновити. Ад је разрушен, али није уништен, и доћиће време кад ће он дати гласа од себе. Сви ће манастир бити разрушени, и Хришћани који имају власт биће свргнути... То време није далеко. Сетите се ове моје речи. Доживећете та времена...

Страшна ћемо времена доживети, али благодат Божја ће нас покривати. Свуда мрзе Хришћанство. Оно им је – јарам, смета им да живе слободно, да слободно праве грехе. Разара се, трули, изрођава се најновије поколење. Хоће без Бога да живе. Али, шта? Плодови таквог живота су очити... Антихрист отварено иде у свет. Али то у свету не признају... Одавде, из манастира, очитије су мреже ђавоље. А у последња времена храмови ће бити разрушени. А на њиховом месту биће саздана идолишта и слично. Манастири ће бити врло гоњени и притешњивани. Истиски Хришаћни ће се крити у црквицама.

Сав свет налази се под утицајем некакве силе, која овладава умом, вољом и свим душевним силама човековим. То је онострана, зла сила. Извор њен је – ђаво, а људи зли су само оруђе чијим посредством он делује. То антихрист иде у свет. Они су му – претече. О том Апостол говори: „Послаће им духа заблуде, да верују лажима. Јер љубав истине не примише да би се спасли“. Нешто мрачно, ужасно иде у свет. Човек као да остаје без заштите. Толико их савладава та зла сила да они нису свесни шта раде.<<

О лажном Васељенском сабору

Чувени руски старац Кукша (Величко), кога је Бог прославио, а Црква канонизовала (+1964), упозоравао је правоверне на отпадију у крилу саме Цркве. Ево његовог пророчанства:

>>Наступају последња времена. Ускоро ће бити екуменистички Сабор под именом „Свети“. Али то ће бити управо онај „осми Сабор, који ће бити збориште безбожника“. На њему ће се све вере ујединити.

Затим ће бити одбачени постови, монаштво у потпуности затрто, епископи ће се женити. Нови календар ће се увести у Васељенску Цркву. Бдијте. Посећујте храмове Божије док су још наши. Ускоро се намо неће моћи одлазити, све ће се променити. Само изабрани ће то видети. Људе ће приморавати да иду у цкрву, али ми не смемо да идемо тамо ни у ком случају. Молим вас, стојте у Православној вери до краја ваших дана и спасавајте се!<<

 Св. мученици Романови

            О православном цару у Русији

Значај православне монархије у задржавању сила зла је непроцењив. Док год је постојао православни цар у Русији, веран начелима Еванђеља, силе зла нису могле да се размахују по својој жељи. По учењу Светог Златоуста, који тумачи речи Св. Павла о ономе који задржава појаву антихриста (2. Сол. 2,1-4, 6-8):

>>Једни претпостављају што под тим треба подразумевати благодат Светог Духа, а други – Римску државу. С овим последњима се више слажем. Зашто? Зато што ако би Апостол хтео говорити о Духу, не би се о томе изразио нејасно, него би рекао одређено, да антихристу благодат Светог Духа спречава да се јави, то јест дарови (Духа Светог – прим. В.Д.). Уз то, већ би требало да се антихрист јави (ако он мора да се јави кад оскудевају дарови – пошто су дарови већ одавно оскудевали). Кад се прекине постојање Римске управе, тада ће он (антихрист) доћи. И праведно је. Јер до тог часа док се буду плашили те државе, нико се неће (брзо) потчинити антихристу; но после тога, кад оно буде разрушено, наступиће безвлашће и он ће стремити да уграби сву – и човечанску, и Божанску власт. На тај начин су претходно била разрушена царства: Мидско - Вавилонцима, Вавилонско – Персијанцима, Персијанско – Македонцима, Македонско – Римљанима; тако ће и ово последње бити разорено и уништено антихристом; њега ће победити Исус Христос.<<

Руски народ је, у својој историји цареву власт тако и доживљавао: као ону која задржава појаву антихриста. Одатле идеја о translatio imperii – преношењу царске власти: од Првог Рима (који је пао у јерес папизма) Другом Риму (Цариграду), који је пао у унију с папом, а затим под власт мухамеданаца, а затим Трећем Риму, Москви.

Зато је старац Филотеј писао цару Ивану IV Васиљевичу Грозном:

>>И да зна власт твоја, благочестиви цару, да сва царства православне хришћанске вере сабраће се у твоје једино царство. Једини си ти цар Хришћана у читавом поднебесју. Не преступај, царе, заповести које твоји прадедови положише: велики Константин и блажени Владимир и велики богоизабрани Јарослав и други блажени свеци.<<

А Патријарх Јеремија III Константинопољски у писму цару Фјодору Јовановичу:

>>Доиста у теби, побожни цару, пребива Дух Свети, и од Бога ће таква мисао тобом бити у дело приведена, јер Древни Рим, Константинопољ, налази се под влашћу унука агаренских, безбожних Турака: твоје пак велико царство Руско, III Рим, све је превазишло побожношћу, и сва богатства царства су се сабрала у твоје царство, и ти се једини под небеским именујеш хришћанским царем у свој васељени од свију Хришћана.<<

Цар Алексеј Романов био је тога свестан:

>>Неки мисле да је Цар изнад Архијереја. Други расуђују да су архијереји изнад Цара. Архијерејска власт је духовна, а власт Цара је световна, и њој су подложне ствари временске. Господ Бог, када је створио земљу, заповедио је двама светилима да је обасјавају – сунце и месец – и кроз њих је нама показао власт архијерејску и царску.<<

Митроп. Антоније

              Свест о Русији као Царевини је свест о руском народу који је, као православан, Нови Израиљ. Зато је митрополит Антоније (Храповицки) 1916. говорио:

>>Народ признаје само оно што је у складу с црквеним предањем. За њега све друго није народно: „Реците нашем сељаку: не нападај Јевреје, Пресвета Богородица и сви Апостоли били су Јевреји. – Шта ће он одговорити? „Лаж- рећиће.  – Они су живели онда кад су Јевреји били Руси“. Он одлично зна да Апостоли нису говорили руски, да Руса онда није ни било, али он жели да изрази истиниту мисао да су у то доба Јевреји који су у Христа веровали били у оној истинитој вери и Цркви с којом се сада слио руски народ и од које су отпали савремени Јевреји и њихови, Господу непокорни, преци.<<

Цела царска историја Русије била је борба за правоверје – од Св. Александра Невског, који туче папине крижаре до Александра I Романова, који туче Наполеона, западноевропског претечу антихриста. Повод за Севастопољски рат био је сукоб православних и паписта ако храма у Витлејему. Париски надбискуп Сибур га је назвао ратом против „Фотијеве јереси“, а цар Николај I је водио рат за правоверје. Први светски рат Руси су схватали као рат за ослобођење православних од јеретика и мухамеданаца; за ослобођење Јерусалима и Цариграда, за стављање крста на свету Софију.

Зато је руски философ Сергије Булгаков, кад је западни плаћеник Кeренски свргао цара Николаја II, овако осећао оно што се збило:

 >>Волео сам Цара. Хтео сам Русију само с Царем, и без Цара Русија за мене није Русија. Први покрет душе – чак подсвесни, толико је био дубок – кад је револуција извршена и кад су се, као и пре, чули покличи: рат до победног краја био је такав; али зашто, чему и победа без Цара. Шта ће нам Цариград, кад нема Цара. Цару је и приличио Цариград /.../ И мисао о томе да у Цариград може ући Привремена влада с Керенским, Миљуковим, била ми је тако одвратна, тако смртоносна, да сам у срцу осећао ледену мртвачку празнину.<<

Од када је цара у Русији нестало, свет је огромном брзином почео да тоне. И тај процес траје и до данас.

Обнова руског царства

Многи православни Срби се надају да ће се Русија обновити као царевина пред крај света и долазак антихриста. И заиста: било је светих руских стараца који су о томе говорили, и то наговештавали. Али, услов је један: да се руски народ покаје, и врати Господу Исусу Христу. Ево неколико размишљања у том правцу.

Схиархимандрит Антоније (Чернов), келејник Светог Теофана Полтавског:

>>У последња времена, причао је владика, Русија ће бити монархија. То ће у целом свету изазвати непријатељску реакцију. Непријатељи ће на Русију насрнути као скакавци. „Зар је то рат? – питао је владика Теофан – Рат ће бити кад на Русију сав свет устане“. И, доиста, Антихрист ће Русију представити као непријатеља света, јер ће она објавити да је Православна, кад Православље ишчезне (у другим земљама).<<

И.Н. Иљин:

 >>Велика је илузија да је „од свега лакше“ узвести на Престо законитог Господара. Јер законитог Господара треба заслужити срцем, вољом и делим. Не смемо да заборавимо поуке историје: народ, који није заслужио законитог Господара неће умети да га има, неће умети да му служи вером и истином и издаће га у критичном тренутку. Монархија није најлакши и општедоступни вид државности, него најтежи, јер је то најдубље душевно устројство, који духовно од народа захтева монархистичку правну свест. Република је правни механизам, а монархија правни организам. И још увек не знамо хоће ли руски народ после револуције бити у стању да се сложи у тај организам. Предавати законитог Господара на растргнуће антимонархистички настројеној руљи било би злодело пред Русијом.<<

Чувени богослов Руске Заграничне Цркве Архимандрит Константин (Зајцев):

>>Васпостављање Руске монархије није проблем политички. Можда звучи парадоксално, али у садашње време реални политичар може бити само онај ко је способан да проникне у мистичку суштину ствари и збивања. Само је духовно препорођена Русија може повратити свету/.../ Постоји само један вођа, који је у стању да нам врати Русију – онај, који јој је поставио почетак, у виду Свете Русије утврдивши Руско великодржавље, Свети Владимир. Русију треба „крстити“. Једино поново крштена Русија може да постане опет Православно Царство. Да ли је могуће то ново духовно рођење? У томе је – питање битија Русије, као Историјске Личности, која нам је позната из историје и која је окончала свој спољни, државно – организовани живот с падом Трона њених Царева. Другог пута васпостављања Историјске Русије нема. И то није само наш, руски проблем. То је и проблем светски, васеленски. Јер од тог другачијег решења његовог зависи судбина света, тачније, зависти питање о зрелости света и о близини наступања Осмог Дана.<<

Дакле, обнова царства је УСЛОВЉЕНА ПОКАЈАЊЕМ РУСИЈЕ. Без тога, царства неће и не може бити.  И Срби правоверни то треба да знају: Господ ће се смиловати само покајницима. У супротном, никаквог руског цара неће бити, него само, и једино, гнев Божји.

О условности пророчанстава и нади за верне

Пророчанства о последњим временима су увек – условна. Ако се људи покају, последња времена се одлажу. Руски философ, Лав Тихомиров, писао је о томе 1907. године:

>>Антихрист је свагда готов да се јави, само ако га пусте људи. Садашње време, на пример, има пуно предзнака краја света, и у моралном смилу имају право они који нас упозоравају: „Дечице, последња су времена“. Та су времена доиста последња ако се узме у обзир карактер њихов, усиљеност снага зла и ослављено стремљење људи Богу. А да ли су „последња“ по часу, хронолошки? То се, чини ми се, знати не може. Мислимо, да ако би се слободна воља људи наново пробудила, макар и згрожена гнусним изгледом мрзости опустошења, и ако би се опет устремила Богу, антихрист, већ сасвим спреман да нам уђе на врата, био би поново одбачен у свој бездан/.../ до погоднијих услова. И тако, мислим, да рок није одређен. Он зависи од нас, људи, од слободне наклоности према добру или злу, Богу или сатани.<<

А Свети Нектарије Оптински је тешио верне:

>>Над човечанством се надвило предосећање социјалне катастрофе. То сви осећају инстиктивно  као мрави. Али верни не морају да се плаше; оградиће их Благодат. У последња времена са верним ће се десити исто што и са апостолима пред Успење Мајке Божје: сваки верник, где год да служи, биће пренет на једно место.<<

Године 1910. он је имао виђење у сну:

>>Видим огромно поље, и на том пољу збива се страшан бој између безбројних војника богоодступника с невеликом групом Хришћана. Сви богоодступници су јако наоружани и воде борбу по свим правилима војне науке, а Хришћани су без оружја. Ја, барем, код њих не видим никакво оружје. И већ се, на мој ужас, може предвидети исход битке: наступа моменат коначне победе богоодступничких војски, пошто од Хришћана скоро да нико није ни остао. Празнично голишаве гомиле богоодступника са женама и децом ликују и већ празнују своју победу... Одједном, по броју ништавна група Хришћана, међу којима видим и жене, и децу изненада напада своје и Божје противнике, и за један трен читаво огромно поље битке покрива се труповима антихришћанске јединице, и све неизбројно мноштво њено показује се као побијено и притом, на крајње удивљење моје, без помоћи било каквог оружја. И упитах хришћанског војника који је стајао близу мене: „Како сте могли да одолите таквој безбројној војсци?“ – „Бог је помогао!“ – одговорио је он. – „А са чим?“ – упитах – „Гле у вас оружја није било“. – „Са чим смо стигли!“ одговори војник. Тако се завршило моје сновиђење.<<

Од Св. Нектарија Оптинског остала је и молитва за последња времена:

>>Господе Исусе Христе, Сине Божји, Који долазиш да судиш живима и мртвима, помилуј нас грешне, опрости падања у грех свега живота нашег, и начином који сам знаш сакриј нас од лица антихристовог у скривеној пустињи спасења Твога.<<