Из војне униформе у монашку ризу

Нису војници скидали униформу  зато што војна служба није за честитог човека, нити због тога што војници не могу  да буду добри  хришћани. У Јеванђељу по Матеју је записано да је једном приликом Господу пришао римски официр и замолио га за помоћ. Господ му тада није рекао да скине војну униформу да би му помогао, већ, напротив, похвалио је  с дивљењем веру тог многобожца. Да је Господ био против војне службе сигурно не би пропустио овакву прилику да поучи капетана да напусти своју службу. А, према Делима апостолским, у Кесарији је живео римски капетан чете, Корнилије,  побожан и богобојажљив човек, који је чинио многе милостиње народу и молио се стално Богу. На његове молитве, Господ му је омогућио  да  њега и све у његовом дому крсти апостол Петар. Капетан је примио крштење и дарове Духа Светога иако је био војно лице, и нико: ни Петар, ни анђео, ни сам Бог, нико му није поставио услов да напусти своју војну службу, у којој је свакако било не само парадирања, него и ратовања. А Када су  Светог Јована Крститеља војници питали шта да чине да би се спасили,  он им  није саветовао  да се одрекну војне службе и тог крвавог заната, него им је, како је записао свети јеванђелист Лука,  само рекао: "Не злостављајте никога и не оптужујте лажно, и будите задовољни својом платом".

Према учењу светих отаца, у  Христовом крсту, који се увек повезује са васкрсењем, јесте најдубља тајна. Исус  Христос је првомученик и он је својим страдањем дао пример свима који ће му следовати: апостолима, мученицима и свим хришћанима. Христовим мучеништвом су уједно оправдана и страдања старозаветних праведника, Јова и многих пророка. А,  према речима светог  владике Николаја, сви богољубци и народољубци, били су у овоме животу велики мученици. Библија  то недвосмислено потврђује, износећи пример Јакова, Јосифа, Мојсија, Исуса Навина, Самуила, Давида, Јова, свих пророка и праведника Старога Завета. И сав Нови Завет и сва историја Цркве потврђује то мноштвом примера.

Први мученик међу хришћанима, који је, попут распетог Господа, молио Оца небеског да опрости његовим убицама, био је Свети првомученик и архиђакон Стефан.Први је од седморице ђакона које су рукоположили свети апостоли  и први је мученик хришћански. Као проповедник у Јерусалиму,  лажно је оптужен и каменован. Његове  мошти су, 428. године,  пренете су из Јерусалима у Цариград. Сачуване су  захваљујући потајном хришћанину  Гамаилу.

 Пишући о вери и о томе да је првомученик и архиђакон Стефан човек испуњен вером,  митрополит Aнтоније Bлум, позивајући се на једну стару пословицу,  каже да нико не може да се окрене од греха и од старе неистине ако не види у очима или на лицу макар једног човека сијање вечног живота. А према сведочењу оних који су гледали како је умро архиђакон Стефан,  кад су га  због вере каменовали, његово лице је почело да сија као сунце: радошћу и вером, али и још нечим - светлошћу вечног живота! Ради вечног пребивања у Христу, вели митрополит Антоније,  свети архиђакон Стефан морао је да положи и свој живот. То су касније учинили и милиони православних хришћана. 

Верујући Христу, верујући у силу његовог крста и васкрсења, апостол Петар је тражио да буде разапет и то са главом окренутом на доле. Велику жељу да страда као и Христос  имао је и Св. Игњатије Богоносац. Путујући у Рим, где је требало да буде бачен међу звери  због тога што је проповедао хришћанство, писао је посланице тамошњим хришћанима молећи их да се не труде око његовог избављења. Писао им је : "Оставите ме да будем храна зверовима преко којих се може достићи Бог, пшеница сам Божија и мељем се зубима зверова да се нађем чисти хлеб Христу... Љубав се моја разапе и нема у мени огња који жели ишта материјално, него је у мени вода жива и жуборећа која ми изнутра говори: Хајде ка Оцу!". Овакву жељу за страдањем ради Христа, коју је имао Св. Игњатије и многи други знани и незнани мученици, према речима светих отаца,  није могуће разумети умом, него једино вером у Бога.

Црква је одувек ценила мучеништво као образац истинског живота. Крв мученика је, према  речима Тертулијана, била семе нових хришћана. У житију Св. Поликарпа Смирнског се каже да су хришћани, "сабрали његове кости, драгоценије од драгог камења и значајније од злата. Пракса подизања цркава на гробовима мученика траје непрекидно од првих векова хришћанства до данас. Мошти светих мученика се у свакој новој цркви уграђују у часну трапезу и у антиминс, који може, у случају невоље, да послужи и као замена за часну трапезу.

У тешким данима за Српску земљу и књегињу Милицу (монахињу Јевгенију), 1402. године, када су Стефан и Вук Лазаревић отишли далеко на исток, до Ангоре, да ратују у саставу Бајазитове војске, монахиња Јефимија је писала (везла позлаћеном зицом) Похвалу светом кнезу Лазару. У том надахнутом тексту, у коме се огледа њена смирена и богобојажљива душа,  Јефимија је, између осталог, написала: ''...моли победитеља Бога да победу подари вољеним ти чедима, кнезу Стефану и Вуку, за невидљиве и видљиве непријатеље, јер ако помоћ примимо с Богом, теби ћемо похвалу и благодарење дати. Сабери збор својих сабеседника светих и мученика, и са свима се помоли прославитељу ти Богу, извести Георгија, покрени Димитрија, убеди Теодоре, узми Меркурија и Прокопија и четрдесет севастијских мученика не остави, у чијем мучеништву војују чеда твоја вољена, кнез Стефан и Вук, моли да им се пода од Бога помоћ, дођи, дакле, у помоћ нашу, ма где да си.''

Права вредност ове похвале није у књижевном дару монахиње Јефимије, нити у језику, стилу или лепим речима, него, пре свега, у њеној јакој и истинској вери.  Она се светом кнезу обраћа као живом кнезу а тако гледа и на друге свете ратнике. Она верује да су сви они сада Христови војници који могу да замоле Цара Небеског, да помогне онима који се моле за помоћ. Монахиња Јефимија зна да су некадашњи ратници цара земаљског, Георгије, Димитрије, двојица Теодора, Меркурије,  Прокопије и други, сада Христови свети ратници и да су, заједно са светим кнезом, заступници пред Богом за све ратнике земаљске који иду путем спасења.

И у новије време има примера да војници и официри скидају војну униформу и облаче монашку, али према казивању старца Пајсија Светогорца, не замонаше се сви који закуцају на врата манастира и изразе такву жељу.

Око 1950. године, једног дана, како је записао старац Пајсије, манастир Констамонит је посетио неки официр, потоњи монах Ананије. Отац Филарет, игуман манастира,  га је издалека ословио по имену, говорећи му о незгоди коју је овај већ  доживео. Посаветовао га је и утешио. Официр се збунио! Зачудио се Старчевој прозорљивости и рекао му са побожношћу: ''Старче, желим да постанем монах чим изађем из војске.'' Старац је прозрео искушење које је након три године требало да се догоди,  па му је одговорио: ''И треба да постанеш, али не у овом манастиру, јер би те овде после три године задесило искушење са секретаром.''

Када је официр завршио са војном службом, отац  Филарет га је посаветовао и упутио у други манастир где се и замонашио. Али он је сваког месеца долазио на разговор код Светог Старца. Једног дана,   затекао је оца  Филарета како седи у углу келије, држећи се рукама за главу. Отац  Ананије, бивши официр,  га је са болом загрлио и упитао: ''Шта је, Старче?  Шта ти се десило?'' А Старац је забринуто одговорио: '' Ананије, дете моје, данас нисам имао никакво искушење. Бог ме је оставио.''

Старац Пајсије причао је и то како су једном дошла  двојица  официра на Свету Гору изразивши жељу да постану монаси. "Зашто  желите да постанете монаси? Откуда вам је то дошло?", питао је старац. А један од њих му је одговорио: ''Ето, дошли смо овде на Свету Гору у посету, и онда нешто мислимо да останемо, јер можда ће бити неки рат".

Отац Пајсије их је лепо замолио да се не срамоте, рекавши им: "Можда ће да буде некакав  рат! И како ћете да напустите војску?" "Наћи ћемо неки разлог", одговорили  су му.

Старац је неко време ћутао размишљајући шта могу да нађу: да се праве луди,  или тако нешто, а затим је рекао: "Ако са таквим мислима кренете да постанете монаси, од самог почетка нећете имати успеха". Тим речима је и заврешена прича о монашењу те двојице официра.

Многи знани и незнани војници, официри, ратници, војводе, и војсковође, краљеви и цареви,  ради остварења виших хришћанских идеала, царства небеског и спасења душе, одрицали су чинова, одликовања, награда, каријере,  и свих светских блага, скидали војну униформу и облачили монашку. А многи су, још док су носили  униформе, пошли најтежим путем, путем  Богочовека Христа,  и следили га  до Голготе. Иако су знали да је исповедање Христовог имена потписивање смртне пресуде, многи војници, официри и војводе царева земљских  храбро су исповедали своју веру и,  страдајући ради Христа, постајали су Христови војници.

Први официр који је, после Христовог страдања,  скинуо војну униформу и удаљио се од света ради Христа   био је Свети  мученик  Лонгин. То је био онај капетан, старешина војника који су присуствали распећу Исуса Христа на Голготи, о чему сведоче јеванђелисти Матеј, Марко и Лука. Описујући Христово страдање божанствени Матеј вели: А капетан и који с њим чуваху Исуса видевши да се земља тресе и шта би, поплашише се врло говорећи: Заиста овај беше Син Божји.

Тај капетан је, дакле, био старешина војника, односно страже која је чувала Христов гроб, који је поверовао у Христа. Кад су  јеврејске старешине сазнале за Христово васкрсење, потплаћивали су војнике  да проносе лажну вест -  да Христос није васкрсао него да су га украли његови ученици. Покушали су да потплате и Лонгина, али он на то није пристао. Јевреји су тада хтели да га убију, али он је сазнао за то и, заједно са она два своја друга, скинуо је  свој војнички појас, отишао код апостола и крстио се, а затим  је тајно напустио Јерусалим и преселио се у Кападокију. Тамо се предао посту и молитви, и,  као живи сведок Христовог васкрсења,  обратио  је  многе незнабошце у истиниту веру. Потом се удаљио у село на имање свога оца, али ни тамо га нису оставили на миру. Сазнавши где се Лонгин налази, Пилат је послао војнике да га посеку, али светитељ је то провидео духом. Изашао је у сусрет својим џелатима и свратио их у свој дом не казујући им ко је. Добро угошћени војници легли су да спавају, а Св. Лонгин молио се целу ту ноћ, припремајући се за смрт. Изјутра је довео и она два своја друга, обукао се у беле погребне хаљине, поучио своје укућане и показао им место на једном брдашцу, где ће га сахранити. Тада се јавио војницима и казао им да је он Лонгин, кога они траже. Војници су се збунили и застидели, и нису ни  мислили да да га посеку, но светитељ је од њих захтевао да испуне заповест свог старешине. Тада су посечени и  Лонгин и два његова друга. Лонгинову главу војници су однели  Пилату, а овај ју је предао Јеврејима који су је закопали у ђубре ван града.

После много времена од Лонгинове смрти, како је записао његов животописац,  у Кападокији је ослепела једна удовица. Пошто јој лекари нису могли да помогну,   пошла је са сином  у Јерусалим да се поклони светињама. Тек што су стигли, њен син се изненада разболео и умро. У тој великој жалости јавио јој се Св. Лонгин и утешио ју  је обећањем  да ће јој повратити вид и показати јој сина  у небеској слави. Светитељ ју је упутио иза градских зидина,  на сметлиште, да тамо откопа његову главу. Чепркајући по  сметлишту,  удовица је у једном тренутку дотакла  главу светог  мученика и одмах прогледала. Испуњена радошћу, узела је светитељеву главу, опрала је, окадила и ставила у свој стан као највећу драгоценост.

Капетан Лонгин  је био први официр који је скинуо униформу и удаљио се од света ради Христа, а поменути римски официр у Кесарији Палестинској, капетан Корнилије, потоњи  Свештеномученик  Корнилије Сотник,  био је први незнабожац који је ступио у Цркву Божију. Према Делима апостолским, Корнилију се јавио анђео Божији и упутио га на апостола Петра – да га апостол крсти. Пошто га је крстио, апостол Петар га је послао  за епископа у незнабожачки град Скипсеосис, где је Корнилије,  проповедајући Христову реч,  прошао кроз многа велика искушења,  успевши  да сруши Аполонов храм, да крсти кнеза тог града, неког Димитрија, и приведе Христу 277 незнабожаца. Према црквеном предању, епископ Корнилије се мирно упокојио, а његов гроб временом је био заборављен и запуштен. Но једном се светитељ  јавио епископу троадском Силуану и показао  му  место где је сахрањен. На том месту епископ Силуан је подигао цркву уз помоћ богатог грађанина Евгенија. Доцније се много пута показало да су Корнилијеве мошти чудотворне.

А римски војвода Леонтије, потоњи Свети мученик Леонтије,  један је од оних  војвода који су више волели да служе цара небеског него цара земаљског, који су  страдали због велике  љубави према Христу. Овог храброг војводу, хришћанина, животописац описује као "високог, снажног, крепког и храброг ратника.'' Једном приликом царски намесник Адријан, као велики противник и гонитељ хришћана,  послао је одред војске  да ухвате Леонтија. Старешина тог одреда, Ипатије,  успут се разболео и морао је да успори своје напредовање. Једне ноћи јавио му  се анђео  Божији и рекао му: "Ако хоћеш да будеш здрав, са свим твојим војницима узвикни трипут према небу: Боже Леонтијев, помози ми!" То своје виђење Ипатије је открио друговима, а онда су  сви једногласно узвикнули ка небу онако као што им је анђео рекао. Ипатије је наједанпут оздравио и сви су се задивили, а  нарочито неки Теодул. Тада су Ипатије и Теодул пошли напред, пре осталих војника, да нађу војводу Леонтија. А када су га нашли и кад им је он  изложио своју веру у Христа, њихова срца су се одједном разгорела љубављу. Према предању, у том часу се над Ипатијем и Теодулом спустио светао облак из кога је падала  роса. Дух Божји је крштавао две обраћене душе, а свети Леонтије је тада изговорио речи: "У име Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа".

Сазнавши да су и Ипатије и Теодул постали хришћани, Адријан је наредио да их муче а потом да им секиром одсеку главе. Тако су убијена двојица Леонтијевих духовних ученика.Тада је Адријан наложио  да Леонтија муче и приморају да се одрекне вере, али Леонтије је остао  непоколебљив. Иако му је цело тело било у  ранама, он се молио Богу да га не остави.  Усред највећих  мука јавио  му се анђео Господњи и охрабрио  га,  а онда су  мучитељи оборили светитеља на земљу и тукли га до смрти. Ово страдање посматрао је  неки кир Нотарије, који је о томе записао на оловним плочама, а плоче  је положио у гроб мученика. Свети Леонтије страдао је 73. године.

Свети мученик Зосим, као римски војник у време цара Трајана,  храбро је  исповедао веру у Христа и  због тога  је затворен у тамницу  и мучен. У тамници су му се јављали анђели и бодрили га. Усред  највећих мука, како је записано у његовом житију, чуо је глас с неба: "Не бој  се, Зосиме, и крсти се. Ја сам с тобом!" После дугог и страшног мучења посечен је секиром (116. године).

Тих година страдао је и  римски војвода Плакида,   велики војсковођа за време царева Трајана и Тита, потоњи Свети великомученик Јевстатије. Иако незнабожац, Плакида је био праведан и милостив човек, сличан капетану Корнилију, кога је крстио апостол Петар. Једном, док је био у лову, Плакида је видео светао крст међу роговима јелена, и чуо је глас Господњи који га је упутио да оде до хришћанског свештеника и крсти се. На крштењу је добио име Јевстатије,  а крстили су се и остали чланови његове породице: жена и синови. После крштења, Јевстатије је отишао на оно место где му се јавило откровење и заблагодарио  Богу што га је привео истини. Ту  му се опет јавио  глас Господњи и открио му будуће  страдање ради Христа. После тога Јевстатије је  са својом породицом  тајно напустио  Рим намеравајући да се повуче међу прост народ и да у непознатој и скромној средини послужи Богу. Чим је стигао у Египат, одмах је наишао на  велика искушења. Неки разбојник  му је отео жену, а нестала су му и оба сина, тако да је преко ноћи остао без жене и деце, не знајући дуго да ли су живи или су настрадали.

Кад је остао сам, Јевстатије се настанио у неком египатском селу, Вадисис, и ту је,  као сеоски најамник, проживео петнаест година. А кад су  варвари напали на римско царство, цар Трајан је  жалио што му нема војводе Плакиде, који је знао само за победе. Наредио је двојици његових другова – официра да га траже по целом царству. Они су га нашли у селу Вадисис, и довели га цару. Јевстатије је, као и много пута раније,  скупио војску и победио варваре.Кад се враћао из боја, после велике победе, срећа му се, успут, још једном осмехнула: пронашао је своју жену и оба сина. Али,  у Риму га није чекао цар Трајан, који  више није био међу живима, него  Адријан. Новоустоличени цар је, како је записано у житију,  позвао војводу Јевстатија да принесе жртве идолима, а војвода му је  казао да је  он хришћанин и да то неће учинити. Цар је наредио да га, заједно са женом и синовима, муче и баце међу звери. Но како им звери нису ништа нашкодиле, бацили су их у усијаног металног вола, где су издахнули у највећим мукама. Трећег дана  извадили су  њихова мртва тела, која не само да нису изгорела него их огањ није ни оштетио.  Јевстатије је са породицом страдао 118. године.

И Свети мученик Ермије,  стари царски војник,  страдао је за Христа. Иако  је био изложен великим мукама, није хтео  да се одрекне своје вере. Његов животописац је записао да су га  бацали у огњену пећ,  давали му да испије  отров, али он је, на чудесан начин, остајао жив.Видевши то, човек који му је давао отров јавно је исповедио  Христа и због тога је посечен. А кад су Ермију извадили очи, он је рекао судији: "Узми себи ове очи телесне, које гледају сујету света, ја имам очи срца, којима јасно видим светлост истиниту". После тога,  они који су мучили  светитеља одједном су ослепили и тетурали су  око њега. Али Свети Ермије их призвао к себи, ставио своје руке на њих и исцелио  их. То је веома разљутило судију, па је извадио  нож  и светитељу одсекао главу. Хришћани су тајно узели светитељево тело и достојно га сахранили. Пострадао  166. године,  за време цара Антонина. А у време тог цара страдао је и војвода Мелетије, познат као Свети мученик Мелетије Стратилат. Оптужен је  за разарање незнабожачког храма и осуђен на смрт. Издахнуо је, прикован за дрво, у тешким мукама.  Са њим је пострадало хиљаду двесто осамнаест војника са женама и децом. То су били војници којима је  он командовао, а нису хтели да се одрекну Христа. Страдали су у другом веку.

У  време цара Галијена, у Кесарији Палестинској службовао је богобојажљиви војник Марин, потоњи Свети мученик Марин, који је,  због вере у Христа,  био мучен и посечен мачем.  Не само да није хтео идолима да принесе жртве, него је растурио и ногама погазио  и оне жртве што су принели други.Његовом страдању присуствовао је сенатор Астерије. Кад је видео шта се догодило, толико се одушевио светитељевом вером у Христа да је скинуо са себе доламу,  обавио њоме тело мученика,  а затим  га  је однео  и сам сахранио. Видевши то, незнабошци су га посекли  као хришћанина (око 260. године).

А кад је цар Декије ратовао   против варвара, у његовој војсци био је  војвода који је командовао  јерменским пуком званим Мартензес. То је био  војвода Меркурије. Према предању,  њему се у борби јавио  анђео Божји, дао му мач у руке и казао му да ће победити непријатеље. И,  заиста, како је записао његов животописац, Меркурије је показао чудесну храброст, победивши с лакоћом своје противнике. После те славне победе цар Декије га је поставио за  првог војводу у својој војсци. Али неки завидљивци оптужили  су  Меркурија да је  хришћанин, што је он отворено признао цару. Због тога је, како стоји у житију,  ''дуго и тешко мучен: ножевима сечен и  ватром опаљиван.'' У тамници му се јавио анђео Божији и исцелио га,  али цар је  изрекао  осуду:  да се војвода Меркурије посече мачем (у Кападокији)! А кад је светитељ посечен (између 251. и 259. године), тело му је, према црквеном предању,  ''постало бело као снег и из њега се осећао  предиван мирис.''

 А око стотину година касније, у време цара Јулијана Отступника (361. до 363.) збио се чудесан догађај који је још једном потврдио да је  Свети Меркурије заиста чудотворац, што  је отац Јустин Поповић описао у Житију Светог Василија Великог. Поставши цар, Јулијан је  отступио  од хришћанске вере и поставио  себи задатак да успостави многобожачку веру. Тај свирепи гонитељ и богохулник  пошао је на Персијанце   хвалећи се  да ће истребити хришћане. У то време Свети Василије се молио  пред иконом Пресвете Богородице, поред које је била и  икона светог великомученика Меркурија.  Светитељ се молио  да се зли цар Јулијан, уништитељ хришћана, не врати жив из рата. У једном тренутку видео је  како се икона светог Меркурија изменила и лик мученика постао невидљив. А после мало времена, како је записано у Житију, на икони се поново појавио мученик са окрвављеним копљем. Будући да је  баш у то време Јулијан био прободен  копљем, хришћани верују да је то учинио Свети  великомученик Меркурије, кога је Пречиста Дјева Вогородица послала да погуби непријатеља Божијег.

За владавине цара Декија (249-251), по његовом налогу у пећину покрај града Ефеса камењем је зазидано седам младих  војника, потоњих Седам светих мученика у Ефесу.  Син градоначелника Ефеса, Максимилијан и шест његових пријатеља - Јамблих, Дионисије, Јован, Антонин, Мартинијан и Ексакостудијан су исповедали хришћанство и одбили су да принесу жртву идолима. Искористивши потом време које им је остављено за размишљање и привремени одлазак цара, они су напустили Ефес и сакрили се у једној пећини у околним планинама. Када се Декије вратио, пошто је сазнао за то наредио је да се зазида улаз у пећину да би момчићи у недостатку хране и довода ваздуха тамо били живи сахрањени.

Док је наређење Декија извршавано, два потајна хришћанина, Теодор и Руфин, записали су тај догађај на оловним плочама које су сакрили међу камење код улаза у пећину.

Младићи  који су се налазили у пећини нису знали шта се догодило.Пошто су сазнали да је Декије стигао у град и од срца се помолили Богу, према црквеном предању, заспали су необично чврстим сном који је трајао око 172 године. Пробудили су се  тек за владавине Теодосија Млађег, баш када су се водиле расправе о васкрсењу. У то доба тадашњи власник тог земљишта је пронашао камење које је заграђивало улаз у пећину, и употребио га је за изградњу уопште не сумњајући да се у пећини налазе дечаци на које су већ одавно сви заборавили. Пробуђени момчићи су мислили да су преспавали једну ноћ, јер нису у пећини приметили никакве промене и сами се уопште нису изменили. Један од њих, најмлађи, Јамблих, који је раније ишао у град по храну, помоливши се са пријатељима Богу, поново је кренуо у Ефес да сазна да ли их траже и да купи храну. Био је запањен променом, видећи,   како је њему изгледало, цркве које још јуче нису постојале и чувши како се слободно изговара име Христово. Мислећи да је грешком доспео у други град, одлучио је да ипак ту купи хлеба, али када је за тражени хлеб дао новац, трговац га је пажљиво посматрао и запитао га где је нашао закопано благо. Узалуд је Јамблих уверавао да он није пронашао скривено благо и да је новац добио од родитеља, почео је да се окупља народ и да се домишља, где ли је он пронашао старински новац. Јамблих је изговорио имена својих родитеља и пријатеља, али нико их није познавао. На крају је од окупљених чуо да се заиста налази у Ефесу, али да цара Декија већ одавно нема, већ влада христољубиви Теодосије.

За долазак су чули градоначелник и епископ и ради провере Јамблихових речи заједно с њим су отишли до пећине, где су пронашли шест осталих младића, а код улаза у пећину су пронашли оловне плоче и из њих сазнали када и како су се дечаци нашли у пећини. О свему томе градоначелник је хитно обавестио цара који је лично стигао у Ефес и разговарао са дечацима. За време једног од разговора они су оборили главе и заспали вечним сном. Цар је желео да их пренесе у престоницу, али дечаци су му се јавили у сну и наложили му да их сахрани у пећини, где су они већ много година спавали дивним сном. То је било испуњено и дуго година њихове мошти су почивале у тој пећини,  што је потврдио и руски  поклоник из X века Антоније који је описао  како им се поклонио.

Ово чудесно буђење младића, према речима Светог Јована Шангајског,  ''тада је било прихваћено као прототип и потврда васкрсења. На све стране се проширила вест о томе. То спомињу и тадашњи историчари, а о томе је било речи  и на III Васељенском Сабору који је ускоро био одржан у томе граду. То задивљујуће чудо је тада учврстило веру у васкрсење. Очигледно се пројавила сила Божија, која је током много година сачувала од труљења тела и одећу дечака. Тако ће Господ, као што их подиже из сна, сакупити кости и мртве подићи, према визији пророка Језекиља.''

У време  цара Декија  Свети мученик Исидор био је силом узет у војску са острва Хиоса. Одмалена се држао Христове вере и живот је проводио у молитви и  посту  чинећи добра дела. Кад се у војсци сазнало да је хришћанин, позвао га је војвода и тражио је од њега да се одрекне Христа и да принесе жртве идолима. А светитељ му је рекао: "Ако ми и убијеш тело, над душом мојом  немаш власти. Ја имам истинитог и живог Бога Исуса Христа, који и сад у мени живи и по смрти мојој биће са мном; и ја сам у њему, и остаћу у њему, и нећу престати да исповедам његово свето име докле је дух у телу моме". После таквог исповедања вере,  Исидора су прво тукли воловским жилама, а потом су му одсекли језик. Но, како је забележио животописац,  Исидор је и без језика, Духом Божјим,  говорио  и исповедао име Христово. Али  војводу је стигла казна: одједанпут је занемео! Неми војвода дао је знак да посеку Исидора,  а Исидор се обрадовао тој пресуди хвалећи Бога. Посечен је 251. године, а  сахранио га је његов друг Амоније који је због тога убијен.

А  Свети мученик Иполит  прошао је пут од  незнабошца, професионалног војника - начелника и надзорника тамница у Риму, до страдалника и Христовог војника. Када је свети архиђакон Лаврентије био  бачен у тамницу,  цар Декије је наредио Иполиту да нарочито бди над овим сужњем. А пошто је  својим очима видео  како је Лаврентије повратио  вид слепом Лукилију  и како је исцелио и  многе друге болеснике, Иполит је  поверовао  у Христа. Када га је Лаврентије крстио, Иполит је имао небеско виђење, после којег је рекао: "Видех невине душе у великој радости"  Тада је довео  Лаврентија у свој дом, те му је он крстио све чланове породице. Са старом дадиљом Конкордијом, било их је  деветнаест.

Кад је  Лаврентије био  убијен, Иполит је ноћу узео његово тело, завио га  у плаштаницу и сахранио. Цар  Декије је обавештен о томе, па је наредио да ухвате Иполита и доведу га њему. Иполит је изведен пред цара трећи дан по Лаврентијевој смрти,  а,  будући да није хтео да се одрекне истините вере,  како је записано у Житију,  ''прво је  бијен камењем, а  потом је цар наредио  да му скину одећу и да га шибају по голом телу.'' Док је наг стајао пред царем, рекао му је: "Ниси ме разденуо него си почео да ме одеваш!" Тада су га оборили на земљу и немилосрдно шибали, а Иполит је само викао: "Хришћанин сам!" Чувши да су у Иполитовој кући  сви хришћани, цар је наредио да их све  доведу. А кад су их довели стара Конкордија је рекла: "Ми више желимо да с нашим господарем часно умремо  у вери Христовој, него ли да бешчасно с вама нечастивим живимо". Она је прва убијена, а за њом и осталих осамнаест. А светог Иполита, који је гледао страдање своје породице, везали су за дивљег коња и вукли тамо и овамо док мученик није издахнуо.

Град Мелитина много је наквашен хришћанском  крвљу као и сва јерменска земља. Прво страдање  за Христа у овом граду било је страдање Светог мученика Полиевкта, око 259. године,  у време цара Валеријана. Били су  у том граду два пријатеља официра: Неарх и Полиевкт. Неарх крштен, Полиевкт некрштен. Када је цар издао заповест  о гоњењу хришћана, Неарх се припремао за смрт но био је тужан  што није успео да свога друга Полиевкта преведе у праву веру. Када је Полиевкт сазнао за то, обећао је свом другу да ће примити хришћанску веру. А сутрадан му је испричао  сан који га је учврстио у тој намери: јавио му се сам Господ у светлости, скинуо с њега старо одело и обукао га у ново, пресјајно, и поставио га у седло крилатом коњу. Затим је Полиевкт отишао  у град, исцепао цареву заповест о мучењу хришћана и полупао  многе идолске кипове. Због тога је био  мучен и на смрт осуђен. Кад је изведен на губилиште, угледао је Неарха у гомили света и радосно му рекао: "Спасавај се, драги мој друже! Сети се завета љубави међу нама утврђеног!" Доцније је и свети Неарх скончао  као мученик за Христа - у огњу.

Свештеномученик Никон прошао је пут од римског официра у Неапољу  до епископа страдалника. Рођен је у Неапољу од оца незнабошца и мајке хришћанке. Није био  крштен, иако га је мајка, кријући од мужа, поучавала Христовој вери.Једном кад је пошао  са својом четом у бој, мајка га је посаветовала да, ако буде у невољи, призове Христа у помоћ. И, заиста, кад је Никонова чета у боју била опкољена,  и сасвим близу  пораза, Никон се прекрстио и у срцу завапио Христу. У том часу, како је записано у житију светитеља,  он се испунио необичном силом. Јурнуо је на непријатеље  и једне је погубио  а друге је нагнао  у бекство. Враћајући се кући  непрестано је узвикивао: "Велики је Бог хришћански!" Пошто је обрадовао  мајку својом победом  помоћу крста Христовог,  тајно је отпловио  у Азију, где га је епископ  кизички Теодосије крстио. После  крштења  затворио  се у један манастир, где се предао  учењу и подвигу. Епископ Теодосије је пред смрт имао визију, у којој му је наређено  да себи за наследника рукоположи Никона. После тога старац је  позвао Никона и рукоположио га за ђакона, а затим  -  за презвитера и епископа. Никон је ускоро дошао  у Неапољ код мајке.После њене  смрти отишао је   са девет ученика, некадашњих ратних другова, на  Сицилију где је почео да проповеда Јеванђеље. Будући да су у то време ( владао цар Декије),  хришћани страшно гоњени,  кнез Квинтијан је ухватио Никона и његове другове и много  их је мучио. Мучитељи су прво посекли стотину деведесет Никонових ученика и другова,  а  Никона су, како је записано у његовом житију,  везивали  коњима за репове, бацали  га с високе стене у провалију и мучили на разне друге начине, али светитељ је, после свега, остајао жив. На крају су га посекли мачем и оставили у пољу, верујући  да ће га појести  животиње. После неког времена наишао је туда неки болесни чобан, закачио ногом тело светитеља, и одмах оздравио. Кад се сазнало за то, хрићани су узели светитељево тело и  достојно га  сахранили.

Свети мученик Сава Стратилат, пореклом из готског племена,  у време цара Аврелијана био је   војвода у Риму. Посећивао је  често хришћане по тамницама и помагао им. Због велике чистоте и поста, према црквеном предању,  Бог му је дао власт над нечистим духовима. Кад је  оптужен као хришћанин смело је стао  пред цара, бацио  пред њега свој војнички појас  и признао да је хришћанин. Због тога је, како је записао његов животописац,  мучен на разне начине: ''шибан, струган гвожђем, опаљиван свећама'', али све је издржао. Видевши очигледно да му Бог помаже, његових седамдесет   војника  примило  је Христову веру. Због тога су, по царевој наредби, сви посечени. Светом Сави се у тамници јавио  сам Христос, у великој светлости, храбрећи свог мученика. Потом је Сава био бачен у дубоку реку и тако је завршио свој земаљски живот. Пострадао је 272. године.

А петнаестак година касније још један војник цара земаљског постао је војник Цара Небеског. То је  био Свети мученик Севастијан, родом  Италијан. Школован је у Милану,   где је изучавао војне вештине припремајући се за војни позив. Пошто је  био храбар,  способан и наочит допао се цару  Диоклецијану, који га је  поставио  за началника своје дворске гарде. У тајности је исповедао  хришћанску веру, а  као  частан, правичан и милостив био је омиљен  од својих војника. Где год је могао  спасавао је  хришћане, а где то није могао он их је храбрио  да неодступно гину за Христа. Двојицу браће,  Марка и Маркелина, који су били у тамници због Христа и на ивици да га се одрекну и поклоне идолима, Севастијан је утврдио  у вери и охрабрио их  за мучеништво. Када им је  говорио  да се не боје смрти за Христа,  како је записао животописац, његово лице се просветлило – постало је светло  као  лице анђела Божијег. Осим тога Севастијан је многе исцелио и многе привео крштењу и вери, који су доцније страдали за Христа.

На крају је изведен  пред цара Диоклецијана, који  га је укорио  за издајство, а Севастијан му је рекао: ''Ја се свагда молим Христу моме за здравље твоје и за мир царства Римског.''  То је много разгневило цара, па је наредио да га голог  стрелама стрељају. Војници су  престали са тим иживљавањем тек кад се светитељево тело више није видело од забодених стрела.И кад су сви помислили да је мртав, он се јавио да је жив и да му није ништа. То је наљутило  незнабошце и они су га немилосрдно тукли моткама док га нису убили. Страдао је 287. године,  у време цара Диоклецијана и епископа римског Гаја. Исте године за Христа је страдао и Свети мученик Савин Мисирац. Био је старешина родног града  Хермопоља. За време једног гоњења хришћана он се удаљио у неку планину са многим другим хришћанима, и затворио се у колибу где је проводио време у посту и молитви. Међутим проказао га је неки просјак, који му је доносио храну и коме је светитељ многа добра учинио. После тога Савина су ухватили са још шесторицом  хришћана. Дуго су их мучили а затим су их бацили у реку Нил где су скончали.

У  време кад је римским царством владао безбожни цар Диоклецијан и кад су Христови следбеници страшно  мучени  и прогањани,  Свети Георгије је, као ратник и победоносац, својим примером,  храбро показао како се иде за Христом и како се са њим дели судбина све до голготске смрти. Тај христочежњиви младић, рођен у Лиди  270. године, како каже његов животописац,  од малена је одгајан и васпитаван побожно. Родитељи су му били угледни и благочестиви људи. Отац му је мученички пострадао за Христа, а мајка се после тога преселила са њим у своју родну Палестину. Будући да је био изузетно способан и надарен официр,  Георгије је у двадесетој години добио висок чин трибуна (у рангу данашњег пуковника), а  због показане храбрости у биткама, цар га је произвео у  војводу. Али Георгије је више волео да буде војник и војвода Цара Небеског, него цара  земаљског. Пошто је био хришћанин, он се супротставио цару и његовом наређењу да се хришћани муче и убијају. Разделио је  сву своју имовину и пошао за својом вером и истином. Цар се због тога јако разгневио  и наредио је  да га баце у тамницу и  да га муче како  би се предомислио. А што су га више мучили, мученик је  имао све јачу  и јачу веру и  још више узносио  хвалу и благодарност Богу. Свети оци су записали да је Свети Георгије мучен страшним  мукама, али његова вера је била толико јака  да је издржао све. Знао је да је Господ са њим, јер му је послао  анђела у виду младића, који га је охрабрио  речима: "Радуј се"! Видевши тај призор, војници су се уплашили и одмах су обавестили цара. Цар је наредио да му се ноге ставе у кладе, а на прса тежак камен. Потом су га  вешали на точак, под којим су биле  даске са великим ексерима, и тако су га окретали  док му цело тело није  постало  крваво. Онда су  га, како је владика Николај записао у Охридском прологу,   закопали  у ров, тако да му је само глава била  ван земље, и оставили су  га у рову три дана и три ноћи.После су му  преко неког мађионичара дали  смртоносни отров. Али  при свим тим мукама Георгије се  непрестано молио  Богу, и Бог га је исцељивао тренутно и спасавао од смрти на велико удивљење народа. Кад је молитвом васкрсао једног мртваца,  тада су многи примили  Христову веру. Међу њима је  била и царева жена Александра.  Најзад,  цар је осудио  Георгија и своју жену Александру на смрт - посечење мачем. Блажена Александра издахнула је на губилишту пре посечења, а Свети  Георгије био је  посечен (6. маја 303. године, у Никомидији).

Много је примера који сведоче о чудесним догађајима везаним за Светог Георгија, о томе како светитељ помаже онима који му се обрате за помоћ. Због тога је црквени песник и саставио овај предиван тропар: ''Као ослободитељ заробљеника  и заштитник сиромаха,  лекар болесника, помоћник царева,  победоношче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога  да се спасу душе наше.''

Свети мученици Христофор, Теона и Антонин били су млади официри у служби цара Диоклецијана. Када је свети великомученик  Георгије био мучен, они су гледали његове муке, као и чуда која су се том приликом догодила. Када су видели све то изашли су пред цара, одбацили оружје, скинули са себе војничке појасеве, и исповедили име Исуса Христа. Због тога су много  мучени и на крају бачени у огањ. Пострадали су у Никомидији 303. године. А Свети мученици Евсевије, Неон, Леонтије и Лонгин  били су другови Светог Ђорђа из војске.Кад су видели шта је све њихов ратни друг претрпео и чудеса која су пратила то трпљење, одмах су примили хришћанску веру и због тога су били посечени.

И  Свети мученици Евстратије, Аксентије, Евгеније, Мардарије и Орест,  живели су у  време христоборних царева Диоклецијана и Максимијана. Евстратије је био  римски војвода у јерменском граду Саталиону, Евгеније му је био  друг у војсци, Орест такође угледан војник, Аксентије свештеник а Мардарије грађанин и земљак Евстратијев, будући да су обојица из града Аравракина. Царски намесници Лисије и Агрикола мучили су  најпре свештеника Аксентија. Видевши невино страдање хришћана Евстратије је пришао Лисију и изјавио  да је хришћанин. А док су  мучили  Евстратија,  Евгеније је стао пред судију и узвикнуо: ''Лисије,  и ја сам хришћанин.''  После тога, када су Евстратија (са осталим мученицима)  проводили кроз град Аравракин, видео  их је Мардарије са крова своје куће, опростио се са женом и двоје деце, и појурио за њима вичући: ''И ја сам хришћанин као и господин мој Евстратије.'' А светом Оресту, кога животописац описује као  младог, високог  и красног  војника, испао је крст из недара  пред Лисијем, по чему је Лисије видео  да је хришћанин, али Орест је то и сам признао. На крају су сви страдали.Аксентије је посечен, а Евгеније и Мардарије су издахнули   у току мучења. Орест је преминуо на усијаном гвожђу, а Евстратије,  кога је  пред смрт у тамници причестио свети Власије, у усијаној пећи, Њихове мошти касније су пренете  у Цариград и сахрањене у цркви њиховог имена — Светих Петочисленика. У тој цркви, према предању,  њих су виђали живе, а свети Орест јавио се и светом Димитрију Ростовском. Од светог Евстратија остала је дивна молитва која се чита на суботној полуноћници: Величаја величају тја, Господи! Њихове главе се  налазе у цркви Пресвете Богородице у Пећкој патријаршији.

 Свети мученик Андреј Стратилат у време цара Максимијана био је трибун у римској војсци, са службом у Сирији. Водио је римску војску против Персијанаца, када је и произведен за војводу (стратилата). Пред одлучујућу битку изабрао је најбоље војнике и рекао им да ће, ако буду призвали Бога у помоћ,  победити непријатеља. Тако се и догодило: Андреј се победоносно вратио  у Антиохију. Тада су га завидљивци оптужили  да је хришћанин, а он је храбро пред царским намесником исповедио  веру у Христа. После много мучења, намесник га је затворио у тамницу и послао писмо цару у Рим. Знајући колика је Андрејева популарност, цар је одговорио  да га нипошто не убијају,  него да га пусте и вребају другу прилику и разлог. Кроз Божје откровење Андреј је сазнао  за ту наредбу. Окупио је  своје најбоље војнике (њих 2593), и отишао  с њима у Тарс Киликијски, где их је све крстио  епископ Петар. Гоњен и ту од царских власти, Андреј се са војницима  повукао  у јерменску планину Таврос. Ту их је, у једном кланцу, док су били  на молитви, стигла римска војска и све до једнога посекла, јер се ни Андреј ни његови војници, жељни мученичке смрти за Христа, нису хтели да бране На том месту  избило је  врело лековите воде. Тела мученика потајно је сахранио епископ Петар.

Свети мученик Теотекн био је  римски официр у Антиохији за време цара Максимијана. Када је пред царем требало да принесе  жртву идолима, светитељ је рекао: ''Ја верујем у Христа Бога, и њему ћу принети на жртву себе - жртву живу." С каменом о врату потопљен је у море после великих мучења.И  Свети мученик Солохон,  родом Мисирац, римски војник под војводом Кампаном, служио је истог цара. Када је стигла  царска наредба -  да сви војници принесу жртве идолима, Солохон се изјаснио као хришћанин. То исто учинила су  и два његова друга: Памфамир и Памфалон. По наређењу  војводе, много су их тукли и мучили, после чега су Памфамир и Памфалон издахнули, а  Солохона, који је све издржао,  наставили су да муче. Војвода је, измишљајући начине мучења, наредио војницима  да му мачем отворе уста и унутра саспу идолску жртву, али  мученик им није дозволио да то учине. Најзад су му, како је записано у житију,   писаћим пером  проболи оба уха и тако оставили  да умре. Али хришћани су узели  мученика и однели  у дом једне удовице, где се мученик окрепио и опоравио. После тога  учио је верне да буду истрајни у вери и у мукама за веру. Преминуо је 298. године.

И Свети мученик Акакије  био је римски  официр у време цара Максимијана. Одговарајући на суду за веру у Христа, он је рекао да је благочестиву веру наследио од својих родитеља, и да се у њој утврдио видећи многа чудесна исцељења од моштију хришћанских светитеља. После великих мука претрпљених у тракијском граду Пиринту,  Акакије је одведен  у Византију где је издржао  нове муке, док најзад није  био посечен. Страдао је  303. године.

Светoг великомученика Прокопија,   рођеног у Јерусалиму, који се пре крштења звао  Неаније, крстио је у тамници сам Господ Исус Христос и дао му име Прокопије. По очевој смрти, мајка га је потпуно одгојила  у духу римског идолопоклонства. Кад је Неаније одрастао, видео  га је једном цар Диоклецијан и узео  на свој двор у  војничку службу.  А кад је цар почео  да прогони хришћане, послао је  и Неанија на један такав задатак у Александрију. Но, на путу у Александрију десило  се Неанију нешто слично као некада Савлу. У трећи час ноћи био је  јак земљотрес и тад му се  јавио Господ речима: "Неаније, камо идеш, и на кога устајеш?" Неаније је у страху упитао : "Ко си ти, Господе? Не могу да те познам". Тада  се у ваздуху показао пресветао крст и од крста је дошао  глас: "Ја сам Исус распети Син Божји". И још му је Господ рекао: "Овим знамењем побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом".

 Неаније је дао  да се направи крст какав је видео, и уместо да се бори против хришћана кренуо је  с војском против Агарјана који су нападали Јерусалим. Као победник ушао је  у град и објавио  мајци да је хришћанин. Изведен је пред судију, и после великих мучења бачен је  у тамницу. У тамници му се јавио  Христос, крстио  га и дао  му име Прокопије. Једног дана,  на тамнички прозор дошло му је дванаест жена и рекле  су му да су и оне слушкиње Христове.  Тада су и оне  бачене у исту тамницу, а  Прокопије их је учио  вери Христовој, нарочито томе како ће примити  мученички венац. Зато се свети Прокопије помиње у чину брачних венчања, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих дванаест жена биле су изложене страшним мукама. Гледајући њихове муке и храброст Прокопијева мајка је, такође, поверовала у Христа, те је заједно са њих дванаест била погубљена. А када је свети Прокопије био  изведен на губилиште, дигао је  руке према истоку и помолио  се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за свету Цркву, да узрасте и распростре се,  и да Православље сија до скончања времена. И, према предању,  с неба му је  јављено да је услишена његова молитва, после чега је светитељ посечен мачем. Страдао је  у Кесарији Палестинској 303. године.

Свети мученици Сергије и Вакхо  били су високи војни достојанственици на двору цара Максимијана који их је поштовао и уважавао због њихове храбрости, верности и мудрости. Када је цар сазнао да су они хришћани сва његова љубав претворила се у гнев,  нарочито када су отворено одбили да учествују у свечаностима  жртвоприношења идолима. Наредио је да им се одузму војничка одела и сви знаци части, достојанства и чина. Обукли су их у женске хаљине, о врат су им ставили гвоздене обруче, и тако  их водили улицама града Рима да би им се ругали и исмевали их. Потом их је цар протерао у Азију свом намеснику Антиоху,  који је и стигао  до тог положаја захваљујући  Сергиу и Вакху, јер они  су га својевремено препоручили цару. Када их је Антиох почео да саветује да се  одрекну Христа и да се спасу мука и смрти, светитељи су му одговорили: "И част и бешчашће, и живот и смрт - све је једно ономе ко иште царства небескога".

 Намесник је покушао да их убеди да се одрекну Христа да би себе спасли бешчашћа, мука и смрти, али оба светитеља остали су чврсти у својој вери. Свети Вакхо издахнуо је под батинама намесникових војника у граду Варвалису, а свети Сергије одмах потом био је мучен и посечен у граду Росафу у Сирији. Оба ова мученика страдала су око 303. године. По Сергију (Срђу) у народу се овај празник зове Срђевдан.

И Свети мученик Мина, Мисирац по пореклу,  био је  официр. Као истинити хришћанин, није  могао мирно да гледа одвратно жртвоприношење идолима, па је  напустио  и војску, и град, и људе, и отишао  у пустињу. Јер, како је записао свечев животописац,  Светом  Мини је било лакше да живи са  зверима него с безбожним људима. Једног дана, прозеревши  незнабожачко празновање у граду Катуанији, светитељ се   спустио у град  и пред свима објавио своју веру у Христа,  говорећи против  идолопоклонства и незнабоштва. На питање кнеза  Пироса ко је он и одакле долази, светитељ му је  одговорио: ''Отаџбина ми је Мисир, име ми је Мина, био сам официр, но видећи идолопоклонство, одрекох се ваших почасти. Сад дођох да пред свима објавим Христа мога као Бога истинога, да би и он мене објавио као слугу свога у Царству Небеском.''

Чувши то,  Пирос је Светог  Мину ставио на велике муке. У житију је записано да су га ''шибали, стругали гвозденим четкама, опаљивали  свећама, и мучили  разним другим мукама'',  да би га  га на крају (око 304. године)   посекли. Тело су му бацили у огањ  да га хришћани не би узели. Ипак, уз Божију помоћ, хришћани су  спасили неке делове и  сахранили их, а доцније су те остатке пренели  у Александрију и   над њима изградили цркву.  Свети Мина је, према речима оца Јустина Поповића,  познат као  велики чудотворац. Помаже свима који га славе и призивају у помоћ. Више пута се јављао  као ратник на коњу  да помогне вернима.

Свети мученик Калистрат био је   родом из Картагине, из хришћанске породице. Један од његових предака био је  војник по имену Неокор, који је  служио  у Јерусалиму у време страдања Господа. Видевши многа чудеса при Христовој смрти, Неокор је поверовао  у Христа и био  крштен од апостола. Тако је у свој дом донео Христову веру, па је и Калистрат од малих ногу био  васпитан као хришћанин. Кад је ступио у војску, био је  једини хришћанин у свом пуку. Убрзо су  га открили и пријавили војводи Персентину, великом  мучитељу хришћана. После страшног мучења, Калистрат је  на крају бачен у море, али, како је забележено у житију,  спасила га је Божија сила, те је здрав изашао из воде. Видевши  Калистратово трпљење и чудеса,  49 војника је поверовало у Христа. Бијени су заједно са Калистратом  и затворени у тамницу. Ту их је светитељ научио вери и укрепио их. Једне ноћи у тамницу су банули војници  и убили  Светог  Калистрата и 49 његових другова ( 304. године). Над  њиховим моштима доцније је подигнута црква.

Кад је цар  Диоклецијан једном приликом дошао у  град Никомидију и почео  да мучи хришћане, пред њега је изашао  градоначелник Аникита, потоњи Свети мученик Аникита, и храбро исповедио своју веру у Христа. Осим тога, изобличио је  идоле као ''глуво и немо камење'',  коме разуман човек не може да се клања. После таквих речи, по царевом наређењу, војници су му одсекли језик. Али, како је записано у житију, Аникита је силом Божјом и даље говорио. Тад су пустили  лава на њега, но лав се само умиљавао и није му ништа наудио. Затим се догодило још једно чудо: изненада је пао Херкулов храм.Видевши та чудеса и трпљења светитеља, Аникитин рођак Фотије  пришао је Аникити и пољубио га,  објавивши  да је и он хришћанин. Потом је рекао цару: "О идолопоклониче, постиди се, богови су твоји ништавила!" После такве увреде, цар је  наредио  да га одмах посеку. Но,  џелат је, дигавши руку на Фотија,  сам себе убо мачем и умро.                

Аникиту и Фотија су потом дуго мучили а затим су их затворили у тамницу, где су провели три године. А кад су их извели из тамнице опет су их дуго мучили а затим бацили у ужарену пећ, где су у највећим мукама издахнули. Тада су и многи други хришћани својевољно пошли за њима у ватру и изгорели. Пострадали су  око 305. године. Свети Аникита и Фотије призивају се у молитвама при јелеосвећењу и водоосвећењу.

Свети великомученик Димитрије прошао је пут од војводе до страдалника, а, према неким изворима, у време страдања био је ђакон. Рођен је у Солуну,  у време цара Максимијана (285-305). Тај славни и чудотворни светитељ, како је записао његов животописац,  био је једино дете добрих и благородних, али бездетних родитеља. Измољен од Бога, као једини и дуго чекани, с великом пажњом је однегован и васпитаван. Отац му је био војвода, а кад је он умро, христоборни цар Максимијан поставио је Димитрија уместо оца за солунског војводу, и том приликом му је  рекао: ''Чувај отачаство своје, и очисти га од безбожних хришћана и убиј свакога који призива име Распетога.'' Димитрије се, примивши се тог положаја, трудио да на сваки начин помогне хришћанском живљу. Неко време успевао је тајно то да ради, али   како то није могао сакрити, он је почео јавно да штити хришћане и да народ одвраћа од многобоштва и упућује их на Христов пут.Када је цар чуо за Димитријева дела,  веома се разгневио и одлучио је  да сам то провери. Једном,  враћајући се из рата са Самаритима, цар је свратио у  Солун да провери  да ли је истина оно што је чуо о Димитрију.

А Димитрије,  сазнавши унапред да ће цар посетити Солун предао је  свом верном слузи Лупу своје имање и богатство и наредио му да све подели сиромасима. Почео је да се моли и  пости припремајући се за мученички венац. Када га је цар упитао о вери, он је неустрашиво пред њим признао да је хришћанин и изобличио је царево  незнабожачко многобоштво. Због тога је цар одмах наредио да га затворе у тамницу. Док је седео  у тамници, јавио му се  анђео Божји у великој светлости,  са прекрасним рајским венцем, и рекао му: ''Мир ти, страдалче Христов, буди храбар и крепи се.''  Ово виђење разгорело је  у Димитријевом срцу љубав према Богу  и он све јаче желео  да страда за Христа.

Једном је Димитрију у тамницу дошао  по благослов хришћанин Нестор. Тражио  је молитвену помоћ и благослов од Димитрија да победи истакнутог царевог мегданџију Лија, који је многе хришћане уморио. Овај младић, будући Свети великомученик Нестор,  примио је  Христову веру у Солуну од самог Светог Димитрија. У то веме приређивао је цар Максимијан у граду разне игре за народ, а љубимац му је био  гладијатор Лије, голијатског раста и снаге, који је сваког дана изазивао људе на мегдан и убијао их. За његове борбе цар  је направио  посебно борилиште,  као једну  терасу  са стубовима. Испод терасе су била  пободена копља са оштрицама у вис, па када би Лије некога у рвању победио, бацао би га са терасе на та  копља. Међу Лијевим жртвама били су  и многи хришћани, јер кад се нико не би пријавио на мегдан Лију, цар би наредио да се на силу изведу хришћани да се боре против њега. Нестор то није могао да гледа  па је решио да изађе на мегдан џиновском Лију. Свети  Димитрије га је благословио, прекрстио  га знамењем крста на челу и на прсима, и прорекао му: "Лија ћеш победити, али ћеш за Христа пострадати".

Добивши благослов, Нестор је отишао  на мегдан  Лију и с Божјом помоћу победио  га. Лијева погибија силно је ожалостила  цара, и он је одмах наредио  да блаженог Нестора посеку мачем (306.године). Али ни  Несторева смрт није утешила цара. Кад је сазнао да се Нестор борио с  Димитријевим благословом,  одмах је наредио  да Димитрија убију. У зору,  26. октобра, џелати су пошли ка тамници  да изврше задатак. Затекли  су великомученика како се без страха моли Богу. Са лица му је, каже животописац, сијала  нека светлост. Џелати нису смели да му приђу, па су га из даљине гађали копљима и тако убили. Његово тело хришћани су тајно сахранили.

Слуга  Димитријев Луп био је  у тамници када су војници проболи светитеља копљима. Кад  је Св. Димитрије био  убијен, Луп је умочио  скут своје хаљине и прстен у његову крв и с тиме је  касније, исцељујући људе,  чинио велика чуда по Солуну. Кад је сазнао за то,  цар Максимијан је наредио  да га убију, али војници који су кренули оружјем  на Лупа, изненада су се  окренули један против другог и израњавали се. Како Луп још није био  крштен, према речима животописца, молио се Богу  да Бог некако устроји његово крштење пре смрти. Тада се  изненада пролила  вода из облака и мученик је, док су га мучили, на тајанствен начин,  примио  крштење.

После дуго  времена, када су престала гоњења хришћана,  над гробом Светог Димитрија подигнут је мали храм. У  њему су се догађала многа чудеса  и многи болесници су се исцелили. Касније је неки илирски велможа,  Леонтије, пошто је пред моштима светитеља исцељен од неизлечиве болести, из благодарности  саградио много већу  цркву на место старе. Светитељ му се јавио  два пута. Када је цар Јустинијан хтео да пренесе светитељеве мошти из Солуна у Цариград, од гроба су искочиле пламене искре и чуо се глас: "Станите и не дирајте!" И тако су мошти светог Димитрија остале заувек у Солуну.

 Свети великомученик Димитрије је заштитник града Солуна и покровитељ Сибира, који је Русији припојен 26.новембра 1581. године. У Солуну постоји више предања како је Димитрије и после смрти штитио свој град, чинећи га неосвојивим за непријатеље. У нашем народу Митровдан је једна од већих слава, крсно име неких еснафа и дан одржавања заветине у многим местима. Обичај је код нашег народа да се на Митровдан отпуштају слуге којима је истекао уговор и изнајмљују нови. Овај дан је познат и по томе што су се хајдуци тада растајали да би негде презимили и поново се састали о Ђурђеву дану следеће године (Митровданак  хајдучки растанак; Ђурђев данак хајдучки састанак).

Свети великомученик Теодор Тирон био је  војник  мармаритског пука у граду Амасији, када је, под царевима Максимилијаном и Максимином,  почео страшан прогон хришћана. Младић није хтео да крије да је хришћанин па је жестоко кажњен. Неки судија је наредио  да га стрпају у тамницу и да тамницу запечате. Хтео је на тај начин да га умори глађу. Теодору се у тамници јавио сам Исус Христос и охрабрио га речима: ''Не бој се Теодоре, ја сам с тобом, не узимај више земаљске хране и пића, јер ћеш бити у другом животу, вечном и непролазном, са мном на небесима''.  У тамници се  тада појавило мноштво анђела, који су својим сјајем и белином осветлили тамницу, што је веома уплашило стражаре. После тога, свети Теодор је изведен из тамнице и мучен, а потом осуђен на смрт. Бацили су га у огањ  и тако је уморен (306. године).

У суботу прве недеље великог Часног поста, пада празник Светог великомученика Теодора Тирона. Тога дана се у православним домовима кува жито као за крсну славу. Тако се  слави успомена на један догађај из првих векова хришћанства. За време римског цара Јулијана Апостате,   326. године,  знајући да хришћани посте, наређено је  да се по пијацама  у граду све намирнице попрскају животињском крвљу, како се они не би причестили. Међутим Св. Теодор Тирон јавио се цариградском архиепископу Евдоксију и казао му да  хришћани из Цариграда ништа не купују на пијаци од намирница него да у својим домовима те недеље кувају пшенична зрна и мешају  са медом, и то узимају уместо хране. Хришћани су тако и урадили  и достојно примили причешће. Као успомену на тај догађај у овај дан  домаћице кувају жито као за славу и служе своје укућане и госте који тога дана дођу у кућу.

Свети мученици Евтропије, Клеоник и Василиск били су другови светог Теодора Тирона. Кад је  Теодор убијен, они су остали у тамници иза њега, и дуго нису били осуђени због смене царског намесника у граду Амесији. Када је стигао нови намесник, још нечовечнији од свог претходника, наредио је  те су  му извели ову тројицу младића.  Евтропије и Клеоник  били су рођена браћа, а Василиск рођак светом Теодору. А да су били блиски као три рођена брата показали су и пред намесником, кад су  рекли: "Као што је Света Тројица недељива, тако смо и ми по вери недељиви и по љубави неразлучни". Узалудна су била сва ласкања од стране намесника, и узалудни покушаји да поткупи Евтропија. Најпре га је  позвао да с њим вечера, што Евтропије је одбио речима из Псалама: благо мужу који не иде на савет нечестивих. Потом му је понудио  огромно благо - сто и педесет литара сребра - што је Евтропије такође одбио  подсетивши  намесника  да је Јуда због сребра изгубио душу. После свих убеђивања и мука,  прва двојица су осуђена на распеће, а Василиск на посечење мачем.Два брата распета су на два крста и они су хвалили Христа, што их је удостојио  оне смрти  којом и он  умро. Страдали су 308. године.

Док  био је   римски официр у Мисиру, Свети мученик Вар је био потајни хришћанин. Кад је  седам хришћанских учитеља било бачено  у тамницу, Вар их је обилазио, снабдевао  их и служио  им. На крају је решио  да пође њиховим путем. Кад је један од учитеља  издахнуо  у тамници и кад је  кнез извео мученике и видео да  их је шест, питао је  где је седми. "Ја сам седми", рекао  му је Вар и бесни кнез је прво њега изложио  мукама. Најпре су га, како је записано у житију,  ударали штаповима а затим су га  привезали за дрво и ножевима одсецали  комад по комад меса, све док мученик није издахнуо (307. године). Варово тело  било је бачено на ђубриште, али  ту се десила удовица неког официра,  Клеопатра, са сином Јованом,  и она је Варове мошти тајно  сахранила у своме стану. Потом је затражила  од кнеза дозволу да тело свог мужа пренесе из Мисира у Палестину. Као жени официрској кнез јој је то одмах дозволио, али она је уместо мужевљевог пренела Варово тело. Донела је  мошти мученика у своје родно село Едру,  близу Тавора,  и тамо их сахранила а затим је подигла  и храм Светом Вару.

Кад је завршена изградања  Клеопатра је  позвала епископе и свештенике да освештају цркву. Том приликом било се окупило мноштво хришћана, јер је сва околина веома поштовала Светог   Вара,  као великог исцелитеља и чудотворца. После службе побожна ктиторка пришла је моштима светитеља  и молила је: ''Молим ти се, страстотрпче Христов испроси ми у Бога оно што је њему угодно а мени и моме сину  јединцу корисно". Тек што је изашла из  цркве, њен син се разболео.У житију је записано да га је обузела  нека ватра, и било му је све горе и горе, а око  пола ноћи је издахнуо. Жалосна и очајна мајка дошла је на Варов  гроб и почела говорити: ''О угодниче Божји, зар ти мени тако помажеш?" Изговорила је и друге тужбалице а затим је, изнемогла, пала у лаки сан. Наједанпут јој се јавио  Свети  Вар са сином Јованом. Оба су били  светли као сунце, у оделу бељем од снега, опасани златним појасевима, а на глави су им били прекрасни венци. Светитељ јој је рекао: ''Ниси ли сама молила, да просим  од Бога што је њему угодно а теби и сину твоме корисно? Ја молих Бога, и он, по неизреченој благости својој узе сина твога у небеску војску. Ако желиш, ево узми га и дај га у војску цара земаљскога." Чувши то,  млади Јован загрлио је  Светог  Вара и рекао му: ''Не господару мој, не слушај матер моју, и не враћај ме у свет, пун неправде и безакоња, из кога си ме избавио". Блажена Клеопатра се преставила 327. године.

Свети Кир и Јован били су бесребреници и чудотворци.Нису били браћа по крви, али јесу  по духу. Кир је најпре живео у Александрији и као лекар лечио људе. Уверивши се у то да болести нападају људе највише због грехова, он је увек упућивао болеснике да покајањем и молитвом очисте душу од греха да би кроз то повратили и здравље. А када је настало  Диоклецијаново гоњење хришћана Кир се удаљио  у Арабију где је примио  монашки чин. Но као што је био чувен у Александрији тако се прочује и у Арабији те су људи и ту долазили  за помоћ. Чувши за Кира, Свети Јован, тада римски официр у Едеси, дошао је  у Арабију да га види. Видевши се, они су се одмах зближили  и почели да се  заједно  подвизавају. У то време у граду Канопу мучена је нека хришћанка Атанасија, са три кћери. Кад су  чули за то,  Кир и Јован су дошли  у Каноп да храбре мајку и ћерке да не отпадну од вере. И, благодарећи саветима светитеља, Атанасија је претрпела сва мучења  не одрекавши се своје вере и на крају је погубљена са кћеркама. Теоктиста је имала петнаест, Теодотија  тринаест и Евдокија  једанаест година. Тада  су мучитељи ухватили Кира и Јована, па су их, после много мучења, посекли ( 311. године). Забележена су многа чудеса везана за ове светитеље.У време цара Аркадија њихове мошти пренесене су у Рим.

Још док је био војник у Анкири, Свети мученик Јевстатије   је признао да је хрићанин и због тога је, као и многи други,  подвргнут суду.А кад је  то признање поновио и на суду,  неки  војвода Корнилије наредио је да му, како је записано у житију,  ''проврте стопала, провуку кроз њих  конопац и да га тако вуку до реке и оставе у реци.'' Али, светитељ је, захваљујући Божијој помоћи, после свега остао жив и здрав и јавио се војводи. Кад га је војвода видео  жива, толико се уплашио и збунио да је извадио  мач и пробо се тим мачем. После тога Јевстатије је живео још неко време. Преминуо је 316. године.

Тих година у  војсци цара Ликинија службовао је римски војвода Теодор, градоначелник града Ираклије, потоњи Свети великомученик  Теодор Стратилат. И он је један од оних војвода који су се  одрекли одликовања и почасти и пошао за Христом. Обратио је многе у Христову  веру и храбро позвао идолопоклоничког цара Ликинија да учини исто. Због тога је, како је записано у његовом житију,  ''најпре бијен са   600 удараца по леђима и 500 по трбуху, а затим је  дигнут на крст,  испробадан стрелама,   па  посечен.'' За време мучења Свети  Теодор је непрестано говорио: "Слава теби Боже мој, слава ти". Пострадао је  319. године. Сматра се заштитником војника. Његове чудотворне мошти пренете су из Евхаите у Цариград и сахрањене у цркви Влахерни.

И Свети мученик Гордије,  родом  из  Кесарије Кападокијске,  био је један од официра  у римској војсци у време цара Ликинија,  који се одрекао чинова и одликовања, скинуо војну униформу и удаљио се од света. У време гоњења хришћана напустио је војску и отишао у  Синајску пустињу. Усамљен на планини Хориву, како је записао његов животописац, Гордије је проводио време у молитви и размишљању о тајнама неба и земље. Нарочито је размишљао о сујети и ништавности свега онога око чега се људи толико муче и боре на земљи, па је  пожелео  да умре и пресели се у непролазни и нетрулежни живот. С том жељом он је сишао  у град у време неких незнабожачких игара. Пријавио се градоначелнику као хришћанин. Узалуд га је овај одвраћао од вере  ласкањем и претњама. Гордије је остао непоколебљив,  говорећи: "Није ли очито безумље куповати овим кратковременим животом вечну муку и погибао душевну?" На смрт осуђен, он је, према предању,  радосно журио на губилиште и  успут говорио џелатима о науци Христовој. Посечен је  320. године.

Светих четрдесет мученика у Севастији (Младенци), били су војници римске војске, али искрени и одани хришћани. У време Ликинија запретили су им на суду одузимањем војничке части, али један од њих рекао је судији: ''Не само част војничку, но и тела наша одузми од нас; ништа нам није драже и часније од Христа Бога нашега''. После тога, војвода је  наредио  да их каменују, али се камење враћало мучитељима. Силно разљућени војници   бацили су их у језеро у време великог мраза. У близини су поставили топло купатило као изазов ономе који не буде чврсто веровао у Христа. Један од четрдесеторице није издржао и ушао је  у купатило. А после тога, према предању, на небу се појавила   чудна светлост и загрејала језеро. Са светлошћу се на главе измучених младића спустило 39 венаца. Тада је један стражар са обале ушао  у воду, исповедио Христово име,  и на њега је сишао четрдесети венац.

А кад су сутрадан судије виделе да су младићи живи,  наредили су да их поново муче. Прво су им пребили  цеванице, а затим су их  спалили и бацили  у воду. Трећег дана мученици су се јавили у сну месном епископу Петру и позвали га да извади из воде њихове мошти. Хришћани су, према једној легенди,  ноћу изашли на језеро, нашли њихове мошти (кости су  сијале у води као свеће) и све их сахранили. Страдали су 320. године.

Свети  цар Констатин, рођен од оца Констанција Хлора и мајке Јелене, 275. (или 280.) године.Није прошао пут од војника до монаха, нити је страдао као мученик,  али је прошао тежак пут од војсковође и  цара до светитеља! По очевом наређењу, са седамнаест година је одвојен од мајке због њеног ''ниског'' порекла. Али напуштена Јелена (света царица Јелена), иако је била удаљена од сина, није престала да утиче на његову личност. А утицала је само својим примером – преданим служењем Христу.

За свог живота Свети  Цар Константин задужио је хришћанство и хришћане. После визије из 312. године, он је почео верује, као што је увек истицао, у једног Бога. Пред бој са надмоћнијим Максенцијем, када је прелазио Алпе и улазио у Италију, јашући на коњу, на небу је угледао светлосни крст са натписом: ''Овим ћеш победити''. Војска иза њега видела је исто. Збуњен и замишљен дочекао је ноћ. У сну му се јавио Спаситељ са истим небеским знаком и заповедио му да га стави на ратне заставе. Ујутро је издао такво наређење војсци. Прва застава са крстом позната је под именом Лабарум. Константин је Христов монограм ставио на шлем, док су га војници носили на штитовима. Уз Божију помоћ победио је Максенција (који се удавио у реци Тибар 29.октобра 312.) и свечано ушао у Рим. Од тог тренутка отворено је веровао у једног Бога.

Године 313. прогласио је Милански едикт, којим се дозвољава јавно исповедање хришћанства и оно се  изједначава са осталим култовима. Призната је  хришћанска  црква добивши  право јавног богослужења, организовања, деловања, а свештеници су добили  одређене привилегије (не служе војску, не плаћају порез, и др.). Ради измирења у цркви Константин је сазвао  сабор у Никеји 325.године, који је био у знаку јединства и саборности. Године 330. пребацио је  престоницу из Рима у Визант-Константинопољ, ударивши  темеље византијском царству које ће широм света, уз поштовање римске традиције, раширити грчку мудрост и прославити Христово име.На челу царства Константин је од 306. године, а умро је у Никомедији 22. маја 337.

 Свети великомученик Артемије, родом Мисирац,  био је први војвода цара Константина. Кад се цару јавио  победни крст окружен звездама, тај крст видео је и Артемије, поверовао је  у Христа и крстио  се. Доцније, у време цара Констанција, овај цар га  је послао у Јеладу да пренесе мошти Светог  Андреја из Патраса и Светог Луке из Тиве у Цариград. Пошто је то  обавио, постављен је за августалија и царског намесника у Мисиру. У том  звању дочекао је  владавину Јулијана Одступника. Кад је овај богоодступни цар пошао  на Персијанце, наредио је  и Артемију да са својом војском дође у Антиохију,  што је овај и учинио. У то време цар је мучио двојицу  хришћанских  свештеника, Евгенија и Макарија. Видећи то, Артемије је изашао  пред цара и упитао га: "Зашто, царе, тако нечовечно мучиш невине и Богу посвећене мужеве, и зашто их присиљаваш да се одрекну  од православне вере?" Тада  је Артемије прорекао  цару да му је погибија близу,  а разјарени цар изгнао је ону двојицу свештеника у Арабију,  а Артемију је скинуо  војнички чин  и наредио  да га шибају. После тога, према предању,   Артемија су затворили у тамницу, где му се јавио сам Исус Христос  исцеливши   га и утешивши. Цар је наредио да  Артемија положе  на један камен и да га притисну другим тешким каменом. Тако су му мучитељи здробили тело а затим су му одсекли главу. Цар је кренуо на Персијанце и срамно погинуо, као што му је Свети  Артемије и прорекао. Светитељ је страдао  362. године.

Један од великих учитеља и просветитеља цркве, Свети Пахомије Велики (292-346), био је римски војник пре него се замонашио. У његовом житију је записано како је постао хришанин. Био је војник и био је некрштен. И,  када је једном, стицајем околности, на силу бачен у тамницу, био је запрепашћен тиме што су ноћу, у том за њега непознатом граду, долазили хришћани у затвор да доносе понуде затвореницима које не познају и који нису њихове вере, да им умивају ране и да се брину око њих. И Пахомије је рекао: ''Ово је дело Божије''.

Подигао је први манастир у данашњем смислу и уместо у разбацане отшелничке колибице, монахе је сместио под један кров. То је вид монашког живота - општежиће или монаховање у заједници са другом браћом. Ту монаси живе заједно и подчињавају се заједничком уставу у законито основаном манастиру. Такав устав први је дао Свети Пахомије, али  коначни организациони утицај на монаштво имали су списи Св. Василија Великог. У Житију Светог Серафима Саровског је записано да је он,  осим храмовне молитве, у келији испуњавао и правило које је за сваки час дана и ноћи прописао преподобни Пахомије Велики. То правило, по заповести коју је Анђео дао светом Пахомију, требало је вршити дванаест пута у току дана и дванаест пута ноћу.

У време Јулијана Одступника,  када је царев војвода Вакх повео римску војску против Франака, у тој војсци био је и војник  Варвар, потајни хришћанин, потоњи Свети мученик Варвар. У то време, према једној легенди, на страни Франака ратовао је  неки јунак, сличан древном Голијату, који је позивао Римљане да му изађу на мегдан и омаловажавао их. Варвар је, по савету војводе Вакха, одлучио  да му се супростави.Замоливши се Богу, изашао је на мегдан диву и победио га, а видевши то, франачки војници су  се уплашили и побегли. Тада је војвода приредио весеље, наредивши да се идолима принесу жртве. Али при том жртвоприношењу војвода је  сазнао  да се Варвар држи по страни. Када га је упитао  о томе, Варвар је изјавио  да је он хришћанин. Војвода је о томе одмах обавестио цара, а цар је наредио  да се Варвар стави на најтеже муке. Но Варвар је све поднео са ретком храброшћу и  присебношћу. При његовом мучењу показала су се  се многа чудеса, и многи војници,  видевши то, примили су Христову  веру. Међу њима је био и сам војвода Вакх са Калимахом и Дионисаијем. Прво су посечена њих тројица а затим и свети Варвар (362. године).

Свети мученици Мануил, Савел и Исмаил били су рођена браћа. Као хришћани били су  официри - високи чиновници на двору персијског цара Аламундара. Овај цар их је упутио цару Јулијану Отпаднику да воде преговоре и утврде мир између Рима и Персије. Том приликом цар Јулијан је  приредио светковину и са својим велможама принео је жртве идолима. А  кад су персијски изасланици одбили  да принесу жртве и приказали се  као хришћани разјарени цар их је затворио у тамницу. После мучења их је посекао а тада је, према предању,  био велики земљотрес: земља се расцепила  и примила  тела светих мученика како их  незнабошци не би спалили. Доцније су хришћани нашли тела и сахранили их.

 Над моштима светитеља догодила су се многа чуда  а многи незнабошци примили су Христову веру. Чувши како је Јулијан нечовечно  поступио према његовим изасланцима, персијски цар покренуо је војску против њега и потукао га до ногу,  али и он сам је погинуо у том боју.

Свети мученик Евсигније био војник за време цара  Максимијана,  цара  Константина Великог и његових синова. Присуствовао је мучењу светог мученика Василиска,  а, према предању,  удостојен је да види мноштво анђела и  самог Господа Исуса Христа, како од анђела прима душу овог  светог мученика. Кад је ратовао у време цара Константина  видео је крст  који се јавио цару. Пошто је у војсци одслужио пуних шездесет година, у време владавине Константинових синова  повукао се из војне службе и настанио  у Антиохији, у  родном граду. Од тада живот је проводио у посту, молитви и чињењу добрих дела. Али један догађај у време  Јулијана Одступника утицао је на светитељево страдање. Два завађена човека на  улици узели су га за  судију. Евсигније  је досудио правду правоме, због чега се криви наљутио, отишао цару и оптужио га као хришћанина. Цар је позвао Евсигнија на суд, но он је изобличио  цара за одступништво од вере и

укорио га светлим примером великог Константина. Огорчени Јулијан наредио је да му одсеку главу. Евсигније је страдао 362. године,  у дубокој старости.

Свети Јован војник био је војник у време цара Јулијана Одступника и потајни хришћанин. Кад је, по царевој наредби, био послат да убија хришћане, он их није убијао него им је помагао да се сакрију. Због тога је бачен у тамницу у Цариграду, али кад је цар погинуо, Јован је ослобођен. Није се вратио војној служби него се сав предао подвигу, живећи у чистоти и светости.

Упокојио се мирно у старости. После смрти више пута се јављао онима који су од њега тражили помоћ. У народу се верује да молитве овом светитељу помажу да се пронађу лопови.

 О животу Светих мученика Јувентина и Максимина мало се зна. Њихово страдање за Христа познато је из једне беседе Светог Јована Златоуста. И они су били војници у време цара Јулијана Одступника. На једном војничком пиру, у обичном разговору,   осудили су цара због гоњења хришћана. Неко је о томе обавестио цара  и двојица светитеља су, како је у то време било уобичајено,  завршили у тамници. Неки цареви људи посетили су их с намером да их одврате од Христове вере, говорећи им како су се многи њихови другови одрекли Христа, али нису успели.Светитељи су им витешки одговорили: "Зато баш ми морамо стајати храбро и принети себе на жртву због њиховог одступништва". После тога посечени су мачем, а њихове мошти су се показале чудотворнима.

Међу онима који су прошли необичан пут од официра до епископа био је и Свети  Мартин. Рођен је у Панонији, у једном граду Штајерске,  316. године,  од родитеља незнабожаца. Отац му је био  римски официр, па је и млади Мартин, мимо своје  воље,  отишао у војничку службу. Међутим,  он је већ био „оглашен" у хришћанској цркви, коју је заволео од раног детињства. Путујући једне зиме са друговима ка граду Амиену, он је видео  пред капијом града једног просјака где скоро  наг дрхти од мраза. Мартин се сажалио, изостао  од другова, скинуо  са себе војнички огртач и сабљом га  пресекао  на двоје: једну половину дао је просјаку, а другом се он огрнуо, и отишао. Те ноћи јавио  му се у сну сам Исус  Христос, огрнут у ону половину његовог огртача, рекавши  анђелима  својим: ''Мартин је тек оглашен, и ево обуче ме својом одећом!" Изишавши из војске Мартин се одмах крстио, а с њим се крстила и његова мајка. После тога, замонашио се у епархији Светог  Иларија Поатијског, где се истински подвизавао.Био је веома смирен и имао је дар  чудотворства. Када се упразнила  столица епископа у Туру, сви су хтели  да им  Мартин буде  епископ, али Мартин није хтео ни да чује. Но неки грађани Тура лукавством су га довели за епископа. Наиме,  они су дошли  пред капију Мартиновог манастира и јавили су  игуману да неки болесник чека пред капијом и моли да изађе и благослови га. Када је Мартин изашао, они су га узели и одвели у Тур, и учинили  епископом.

Св. Мартин је  још пре крштења, као официр, имао слугу  кога је више сматрао братом него слугом. Често га је и сам служио не стидећи се тога.

Када га је Свети  Иларије хтео произвести у свештеника, он је са сузама одбио  ту почаст и умолио је  епископа  да му само дозволи да буде монах у неком забаченом месту. Једном је Мартин путовао  из Француске за Панонију, да обиђе своје родитеље. Када је прелазио Алпе, ухватили су  га разбојници и хтели су да  га убију. Један од њих је замахнуо мачем да посече Мартина, а кад је видео да је он потпуно миран и да се не плаши, спустио је мач и упитао: ''Ко си ти?''

Мартин му је казао  да је хришћанин  и да се зато није уплашио, јер зна  да је Бог,  по великој милости,  увек близу људи, а нарочито у часовима опасности. Разбојници су се дивили  врлини Светог Мартина, а онај који је био замахнуо мачем  на њега поверовао је  у Христа, крстио  се, а  доцније и замонашио. Епископ Турски Мартин упокојио се 397. године.

И Преподбни Александар  је скинуо официрску униформу и обукао монашку. Рођен је у неком месту у Азији, школовао се у Цариграду за официра,  али чекао га је сасвим други животни пут. Читајући Свето Писмо наишао је  на Спаситељеве речи: "Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном". Ове речи толико су утицале  на њега  да је одмах сву имовину разделио  сиротињи  и удаљио  се у пустињу. После дугог подвижништва  установио је обитељ са нарочитим уставом. По том уставу богослужење у његовој обитељи текло је непрекидно, дању и ноћу. Братија су била подељена у 24 групе;  свака група  знала је свој час дана или ноћи  и одлазила у цркву  да настави читање и појање претходне групе.  Путовао је много, просвећивао људе Христовом вером,  чинио чудеса и остарео служећи Богу. Преминуо је у Цариграду  430. године, а његове мошти су се показале као чудотворне.

 Свети Далмат био је најпре официр у војсци цара Теодосија Великог. Цар га је веома поштовао,  али светитељ је, одричући се чинова и одликовања,  презирући све што је светско,  узео свога сина јединца Фауста  и с  њим је отишао у предграђе Цариграда, у обитељ светог Исакија, где су се обојица постригли у иноке. Свети Исакије се радовао што је Далмат сав предан богоугодном животу и пред своју смрт поставио га је за игумана место себе.Доцније се та обитељ по Далмату назвала далматска.

   Предајући се молитви и посту, према црквеном предању, Далмат је побеђивао невидљиву демонску силу. Участвовао је на III Васељенском сабору, и борио се против Несторијеве јереси. Преминуо је  V веку. А његов син  Фауст, који је у свему подржавао оца,  скончао је мирно,  као и његов отац, у далматској обитељи.

  За Христову веру,  са више од  4000 хришћана,  523. године,  пострадао је и Свети мученик Арета. Био је  градоуправитељ у Неграну,  у земљи Омиритској (јужна Арабија), којом је владао неки јеврејин Дунаан, опаки гонитељ хришћана. Решен да потпуно истреби хришћане, опколио је  Негран и поручио  грађанима да ће их,  ако се не одрекну Христа,  све глађу поморити. Грађани су  затворили  капије и узалуд је Дунаан покушавао  да освоји град. Тада се безакони кнез заклео  грађанима да им ништа неће учинити, само нека му отворе капије да уђе и узме данак који му дугују. Хришћани су поверовали  и пустили су  Дунаана. Тада је кривоклети кнез позвао себи старца Арету (старцу је тада било 95 година) и друге угледне грађане и све их је посекао мачем. Настао је  велики покољ по граду о чему је обавештен и византијски цар Јустин.Чувши за то,  цар Јустин је позвао  етиопског цара Елезвоја да крене на Дунаана са својом војском и освети невине хришћане. Елезвој је ударио на Дунаана и  погубио му сву војску, а њега је мачем посекао.

Иначе, Свети Елезвој,  цар Етиопски,  био је потпуно одан  Христовој вери.Кад је подигао  војску против кнеза Дунана, у  почетку није имао  успеха и изгубио је  доста војске у безводној пустињи. Тада је  горко плакао пред Богом дајући обећање  да ће се замонашити ако му Господ помогне да победи крвника. Победивши Дунаана, Елезвој се вратио  у Етиопију  и одмах напустио царски двор.Ступио је  у манастир и подвизавао  се као истинити монах пуних 15 година. Упокојио се 555. године. Чинио је чуда и пре и после смрти.

Свети Јефрем патријарх антиохијски  био је војвода у време византијског цара Анастасија.  Изабран да обнови Антиохију, порушену земљотресом, Јефрем је своју дужност испуњавао веома дисциплиновано и с љубављу. Међу обичним радницима био је и  неки епископ, који је из непознатих разлога  оставио епископство, и нико није знао  ко је он. Кад је једном тај човек легао  да се одмори, војвода Јефрем је видео како се изнад тог човека извија огњени стуб до неба. Позвао га је и упитао  ко је он, а човек му је, након устручавања,  рекао  да је епископ.  Јефрему је прорекао  да ће постати патријарх антиохијски, што се касније обистинило.

Животописац је записао да је Св. Јефрем,  због своје доброте, чистоте и ревности за Православље имао велики дар чудотворства. Једном је  убедио неког јеретика да је Православље истинито тако што је, док се молио, три сата држао  свој омофор у ватри,  а ватра га уопште није оштетила.

Свети Јефрем је преминуо 540. године.

Свети мученици  Давид и Константин били су  хришћански кнежеви из Аргвента. Због отвореног исповедања Христове вере,  Калиф Емил ел Муменим, у Имеретији  их је, 730. године,  осудио на смрт:  потопљени су у реци. Према легенди, пред смрт су се молили Богу  да Бог опрости грехе свима онима који буду њих призивали у помоћ. По свршеној молитви ударио је  гром и чуо се глас с неба да им је молитва услишена.Мошти им почивају у Грузији, у манастиру  Мочамети.

Свети мученик Теофил Нови као војвода цара Константина и Ирине био је  заробљен од Агарјана и четири године је држан у тамници. Кад је одбио све притиске муслимана да напусти хришћанску веру био је посечен (784.године).

У време цара Теофила (829-842)  Свети Евдоким је био  млади и амбициозни официр у царевои  војсци, који се трудио да живи по јеванђељским заповестима. Рођен је  у Кападокији од благочестивих родитеља, Василија и Евдокије.

 У житију је забележено да је чувао чистоту и  био милосрдан према беднима.  Волео је да чита свештене књиге и да се моли Богу, избегавајући  сујетне забаве и празнословље. "Усред метежа и сујете светске беше као крин усред трња и као злато усред огња", забележио је његов животописац. Због његових необичних  врлина  цар га је поставио  за кападокијског војводу. Преминуо је млад,  у тридесет трећој години живота. Више пута се показало да су му мошти чудотворне. Један болесни човек дотакао се његовог гроба и оздравио. На тај начин устало је и једно непокретно дете. Осамнаест месеци после сахране, кад је његова мајка отворила сандук,  тело је било  као живо, без икаквог знака трулења.Од светитељевог тела осећао се диван мирис.Мошти су доцније пренете у Цариград  и сахрањене у новој цркви Пресвете Богородице, коју су изградили светитељеви родитељи.

Преподобни Јоаникије Велики  родио се у селу Марикати, у Витинији. Чувајући овце као дечак, према речима животописца,  често се повлачио у самоћу и остајао на молитви оградивши стадо крсним знамењем да се не би удаљавало и разилазило. Касније је био узет у војску, где је исказао  велику храброст, нарочито у ратовима против Бугара. Кад је завршио са војном службом и кад је скинуо униформу, повукао  се на Олимп азијски и  замонашио. Подвизавао се 50 година. А, како је записано у житију, имао је од Бога обилат дар чудотворства: лечио је све болести, изгонио демоне, укроћивао звери, нарочито змије. Прелазио је преко воде као по сувом, бивао невидљив за људе кад је то пожелео, прорицао будућност. Одликовао се великим смирењем и кроткошћу, иако је физички био веома  крупан и снажан.. Упокојио се 846. године,  у дубокој старости.

Преподобни Петар Патриције био је  цариградски племић и војвода у време цара Никифора. У једноме рату с Бугарима цар Никифор је убијен, а Петар,  са педесет грчких војвода и кнежева,  заробљен и бачен у тамницу. После изласка из тамнице војвода Петар је презрео  сву светску славу, оставио  жену и сина, и удаљио се на гору Олимп, где се као монах и ученик светог Јоаникија Великог подвизавао тридесет четири године. По смрти жене и сина настанио  се у Цариграду, где је  у посту и молитви провео још осам година и упокојио  се  865. године,  у седамдесет седмој години живота.

Света браћа Ћирило и Методије рођена су у Солуну, у кући знаменитих родитеља. Важе као словенски апостоли и утемељивачи хришћанства међу Словенима.Старији брат Методије провео је, као официр, десет година међу Словенима (македонским) и тако научио словенски језик. Имао је дипломатског искуства јер је, као и отац, био гувернер провинције (Струмичке). По повратку у Грчку замонашио се, а мало касније придружио му се и млађи брат Ћирило (Константин). По повратку у Цариград саставили су словенску азбуку и почели да преводе црквене књиге са грчког на словенски. На позив кнеза Растислава отишли су у Моравију да шире Христову веру, а умножене црквене књиге давали су свештеницима који су настављали рад на просвећивању. На папин позив били су у Риму  где се Ћирило разболео и умро 14. фебруара 869. године.

 Методије се вратио у Моравију и наставио ширење вере међу Словенима све до смрти 6. априла 885. године. Његово дело наставили су његови ученици са епископом Климентом на челу.

Свети Симеон Метафраст, Цариграђанин,  изузетног светског и духовног образовања, царски логотет и први великаш на двору. Живео је чисто и непорочно као истински аскет. Одликовао се и великом војничком храброшћу у државничком мудрошћу, због чега га је цар Лав Мудри веома ценио и послао на Крит да преговара о миру с Арапима. Свршивши успешно ову мисију, он се вратио  у Цариград и повукао  се од света и светских послова. Писаоје житија светитеља - саставио 122 нова животописа и исправио 539. Упокојио се око 960. године, а његове мошти су се показале као чудотворне.

Свети мученик Јован Владимир, краљ српски, родио се у  Захумљу. Владао је Дукљом - Зетом у време снажења цара Самуила (976-1014), који је покорио његову Зету (Дукљу) а њега одвео у ропство. Цар Самуило му је касније дао своју ћерку Косару и послао га да управља својом државом. После пораза Самуила (1014. године) од византијског цара Василија II (976-1025),  у династичким разрачунавањима, Самуилов синовац Јован Владислав убио је Самуиловог сина наследника Гаврила Радомира (1014-1015), као и њиховог зета Јована Владимира (1016), који је проглашен за светитеља. Његов животописац је забележио да је владао  мудро и милостиво. Мошти светог краља почивају у његовом манастиру у Елбасану и над њима се и данас дешавају многа чудеса. Овом крунисаном мученику, 1925. године,  подигнута је црква код манастира Св. Наума, као ктитору овог славног манастира.

Према речима владике Николаја,  у историји српског народа два човека сликају се  као свети Јован Крститељ, са две главе: са једном на рамену и другом у руци. То су два света владара мученика: краљ Владимир и кнез Лазар. Обојица су посечени, и обојица су до дан данас остали живи. Управо то и означавају две главе, са којима их слике представљају. Посечена глава у руци означава њихову телесну, мученичку смрт, а здрава глава на рамену означава бесмртност њихове душе. Цар Ирод је посекао главу Јована Крститеља, али није могао посећи његов живот. Кад год је злочинац ударио смртоносним ножем по праведнику, увек су извршена два злочина истовремено: убиство и самоубиство. Једним и истим ударцем злочинац је убијао тело праведнику и душу самоме себи.

Наш свети краљ, како каже владика Николај,  од младости је познао Господа Исуса Христа, одрекао се себе, добровољно узео свој крст, и пошао за Њим. Сва страдања у животу   примао је  без роптања  и подносио их са истрајношћу и надом. Није водио ни један нападачки рат. Његови ратови били су одбрамбени, ради  уклањања ода зла. Повлачио се с војском у неприступне планине штедећи крв како свог народа тако и својих непријатеља. 

Свети Александар Невски, син кнеза Јарослава,  руски кнез, поштован као владар и  светкован као Божји човек, умро је као монах Алексеј  1263. године. Дошао је до положаја великог кнеза и војсковође, а онда је, одричући се свих положаја, почасти, награда и одликовања, обукао у монашку ризу. Он је,  како је записао  отац  Јустин Поповић,  од ране младости заволео Христа. Године 1236. постао је новгородски  кнез. Победио је Швеђане  на реци Неви, 15. јула 1240. године, због чега је и назван Невским. Био је силан, али  не толико војском колико вером у помоћ Божију. Пред битку је говорио војницима: "Бог није  у сили него у правди".

Поставши 1250. године велики кнез Владимирски, Александар Невски се веома трудио да подиже и уређује руску земљу, која је  у то време патила од татарског насиља. Није био само  заштитник и чувар Православља него и неустрашив исповедник свете православне вере.У  Златној Орди татарској није се хтео поклонити идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом рекао је кану Батију: "Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари и идолима  нећу се поклонити. Хришћанин сам и не клањам се твари; клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме који је створио небо и земљу; њему служим и њега почитујем". Због његове мудрости, храбрости, телесне снаге и красоте, како је записао његов животописац,  уважавао га је и кан татарски. Зидао је многе цркве и чинио безбројна дела милостиње.

Александар је кнезовао двадесет седан година. Пред крај живота  примио је  монаштво, добивши монашко име Алексије. Упокојио  се 14. новембра 1263. године, у својој 43. години. Сахрањен је  у манастиру Рождества Пресвете Богородице, у Владимиру. При сахрани се догодило чудо. Кад му је митрополит хтео ставити  у руку опроштајну грамату, светитељева рука се сама отворила и примила  грамату. Године 1724, по наређењу цара Петра Великог, мошти светога кнеза пренете су у Петроград, у Александро-Невску лавру, где почивају и сада.

Једном  су се Александровом војводи јавили свети мученици  Борис и Глеб и обећали своју помоћ кнезу. Ова двојица светитеља били су  синови Св. Владимира, великог кијевског кнеза и жене му Ане, сестре византијског  цара Василија II. Свети Владимир пре смрти ( 1015.) поделио је  своју кнежевину дванаесторици синова. Свјатополк, који је држао Кијев, није хтео извршити очеву вољу, већ је неколико плаћених убица задужио да поубијају сву његову браћу, што је био  страшан пример похлепе за влашћу. Свети Борис, кнез Ростова, био је убијен само неколико дана након очеве смрти. 

Како је Борис био племенит, види се по томе што је својим четама забранио  да оружјем ударе на Свјатополкове емисаре. Чинио је то зато што није хтео да нашкоди  старијем брату кога је у срцу држао очевим замеником. Свети Глеб, још као дечак, био је убијен исте године,  кад се враћао с пута у Кијев. Јарослав, Владимиров прворођенац и кнез Новгорода, победио је 1019. године Свјатополка, и заузео Кијев, којим је владао 35 година. Он је 1020. године дао да се  тела Бориса и Глеба пренесу у цркву Св. Василија у Вишгороду и почео их је, због њихове трагичне смрти, поштовати  као мученике, а његов пример следили су  многи. Грчки метрополит у Кијеву у XII веку  прогласио их је светима. Та два света мученика стоје на почетку украјинске и руске Цркве. За Русе и Украјинце они су узори ненасиља, они који радије иду у смрт него да некоме учине нешто нажао. Сврстани су међу страстотрпце, то јест међу оне који трпе муке, дакле, мученике у правом смислу речи.

Међу бројним српским династијама, како истиче Миле Недељковић у ''Малој српској библиотеци'',  највећи допринос српској држави и народу дала је династија Немањића, која је столовала два века (1169-1371;1381). У осам нараштаја Немањића, колико их је било по мушкој линији, од којих нам је поименце познато више од шездесет, као светитеље славимо деветнаест Немањића, а и више од овог броја имајући у виду и женске потомке.

Стефан Немања, преподобни Симеон Мироточиви, оснивач српске средњовековне државе и лозе Немањића, није мученички страдао, али је, према речима светог владике Николаја, био троструки мученик: за Христа, за народ и за своју душу. И пре њега било је српских жупана и светитеља мученика. Били су Часлав, Војислав,  Бодин, свети Јован Владимир и други,  и сви су пропатили  за свој народ. Пропатили су  и свети Јован Осоговски и Јован Рилски,  и света Петка српска, и ко зна колико њих,  али, како вели владика Николај,  Немања је све њих ујединио у себи.Био је ратник и државник, народољубац и богољубац, богаташ и убоги подвижник, светски човек и светац. Имао је два крштења, два имена, два звања, а по смрти два гроба. Прво је крштен по католички, потом, кад је одрастао, одбацио је латинско крштење и крстио се по православном закону. Био је владар и маченосац, а под старост монах и крстоносац. Прва гробница му је била у Хиландару а потоња у Студеници.

Српски аристократи од памтивека су се повлачили од света у манастире и пустиње исто као обични људи. Света Петка српска, преподобна мати Параскева,  била је од племићког рода. Од великашког и знаменитог рода била су и она тројица славних духовника, свети отац Прохор Пчињски, Гаврил Лесновски и Јован Рилски. Они су служили Господу далеко пре Немање и Саве, али служење монашким путем, у великом стилу и са великим замахом, почело je   тек од ова два светитеља.  

Према речима владике Николаја,  ни један православни народ није имао толико владара, који су добровољно сишли с престола и отишли у манастир да као прости монаси, својим монашким подвигом, послуже Христу. Замонашио се моћни Немања, па његов син Растко, па краљ Стеван Првовенчани, па краљ Урош, кнез Предислав (Сава II), краљ Драгутин, па полубраћа цара Душана, па Ана, супруга Немањина, и краљица Јелена Градачка и Јелена сестра краља Дечанског, и царица Јелена Душанова, па царица Милица, и деспотице Ефимија и мајка Ангелина и њен син Максим са још повише чланова куће Бранковића, у Срему, у Ердељу и у Румунији. Многи српски племићи после Косова повукли су се у Свету Гору и тамо као монаси скончали. Велики број њих испунио је српске и грчке манастире у Палестини. Чак и Синајска Гора имала је Срба монаха. Нису се они повукли од света у манастир да спасу свој земаљски живот од смрти, него да служењем Христу Богу заслуже вечни живот.

Стефан Немања постао је велики жупан 1169, а српску државу је осамосталио 1180. године. Предавши у старости престо сину Стевану (1196), Немања се замонашио у Студеници под именом Симеон, а одатле, након две године, прешао у Свету Гору (манастир Ватопед). По подизању Хиландара из рушевина, умро је 13/26. фебруара 1200. године, одакле је његове свете мошти син Сава пренео у Студеницу (1208).

Био је ожењен Аном, ћерком грчког цара Романа IV. Њена задужбина је Богородичин манастир на ушћу  Косанице у Топлици, у којем се замонашила под именом Анастасија и провела последње дане.

 Стефан Првовенчани (преподобни Симон)  први је крунисани српски краљ.  При крају живота се замонашио, као и његов отац и млађи брат. Умро је као монах Симон 1228. године, а тело му и  данас почива у манастиру Студеници. Од 1196.  до 1217. године био је рашки велики жупан, а на краљевском престолу био је од 1217. до 1227. године.Наследио га је син Радослав.

 Стефан Првовенчани  био је владар васпитан у византијском духу, љубитељ књижевности и  "врло разуман и вешт приповедалац", како је о њему рекао Савин биограф Теодосије. Његово дело Живот и подвизи светог Симеона (око 1216) јесте прва наша целовита биографија, у којој је обухваћен сав Немањин живот, од рођења до смрти, као и догађаји после смрти у којима се испољила његова натприродна моћ.

 Најмлађи Немањин син Растко, потоњи Свети Сава, није био ни војник, ни војвода, ни краљ, јер се добровољно одрекао од свих светских блага и почасти и пошао монашким путем – путем Јеванђеља. Оснивач је лечилишта, устројитељ манастирског жића и законоправила за братију, установитељ школа и покретач књижевног препорода у нас. Речју, прво име наше културе за дуги низ векова. Осамосталио је српску Цркву 1219. године и постао њен први архиепископ. При томе се не сме запоставити и његова политичка, дипломатска и државничка улога коју је незамењиво мудро одиграо, доприневши успону српске средњовековне државе. Упокојио се у недељу, 14/27. јануара 1235. године у бугарском граду Трнову.  

А средњи син Стевана Првовенчаног, краљ Владислав, који је наследио на престолу старијег брата Радослава (1227-1234), многозаслужни је бранитељ и утемељивач православља. Краљ Владислав је за кратке владавине (1234-1243) сузбијао богумилску јерес, спречио упад херцега Хрватске Коломана, очувавши границу православља на реци Цетини, одолео је и монголској најезди. Овековечен је као градитељ манастира Милешеве, у који је допремио из Бугарске мошти свога стрица светог Саве. Црква га светкује 7. октобра, када је главна светковина и његовог оца Стевана Првовенчаног (Светог Краља).

Најуспешнији на владалачком трону је био трећи син Стевана Првовенчаног, краљ Урош I (1243-1267), који је ојачао Србију и знатно је економски унапредио. Градитељ Сопоћана, Урош  I Немањић, кога је збацио с престола син Драгутин, постао је монах Симеон. Упокојио се 1./14. маја 1277. године.

Четврти син краља Стевана Првовенчаног,  ревносни следбеник свог великог стрица, светог Саве, наш трећи по реду архиепископ (1263-1271), назван Сава II (световно име: Предислав)  замонашен је у Хиландару. Постао је епископ хумски, да би потом на архиепископском трону заменио Арсенија Сремца. Као гонитељ јеретика заслужан је за јачање светосавксог православља. Његов главни помен у цркви је 21. фебруара. Помиње се и друге недеље по Духовима  када је спомен на светитеље атоске.

И  краљ Драгутин је умро као монах. Мање је значајан као рашки краљ (1276-1282), али од великог  значаја као владар наших западаних страна (сремски краљ 1284-1316), у којима је учвршћивао православље. Предао је престо млађем брату Милутину на сабору у Дежеви 1282. године. Ктитор је манастира Св. Ахилија у Ариљу, Троноше код Лознице, Ћелија код Ваљева, Раче на Дрини, Папраче код Зворника, Тавне код Тузле, Липља код Бањалуке и других. Представио се 2. марта 1316. године, а главни спомен у цркви му је 29. октобра/12. новембра под именом монаха Теоктиста, када се празнује и краљ Милутин, њихова мајка краљица Јелена и обретење часних моштију Стефана Дечанског.

Краљ Милутин је утемељивач српске државне моћи која ће под његовим унуком царом Душаном бити на врхунцу. Владао је четири деценије (1282-1321) и подигао око четрдесет задужбина, више но што су их сви Немањићи пре њега подигли. Градио је по свој српској земљи, затим у Светој Гори, Јерусалиму и на Синају. Најчувенији међу његовим задужбинама је Грачаница на Косову. Главни спомен светог Милутина у цркви је 30. октобра/12. новембра. А Краљ Стефан Дечански (1321-1331) најтрагичнија је личност у владалачкој лози Немањића. Кажњен, безмало ослепљен од оца, за чијом је влашћу посегао, а збачен, заточен и на крају уморен (у Звечану 1336. године) по налогу сина, с правом је понео епитет краља мученика. Захвалан светом Николи који му је спасао вид, краљ српски Стефан Урош III (краљ Дечански) подигао је прелепе Високе Дечане и по њима је прозван Дечански. У цркви се празнује 11/24. новембра, а са њим се овога дана спомиње и монах Стефан (Урош IV, син краља Драгутина).

 Средњовековна Србија је била у зениту државне моћи за владе цара Душана (1331-1355), чије је крунско дело Законик.  Владари из лозе Немањића су по правилу умирали у монашком звању и проглашавани су за свеце. Цар Душан је у том погледу изузетак.

Последњи изданак, са којим је по мушкој линији изумрла лоза Немањића је Јован, син епирског цара Синише (Симеона), млађег полубрата цара Душана Немањића. Јован се по очевој смрти одрекао царске власти и замонашио. У цркви се празнује 3. маја као преподобни Јоасаф, назван Метеорит, по својој задужбини Великим Метеорима, посвећеним Преображењу Господњем. Скончао је у миру 1423. године.

Цар Лазар Хребељановић, Свети  великомученик кнез Лазар, није се као владар замонашио, али је храбро носио свој крст све до Голготе, определивши  се за Царство Небеско. Родио се 1329. у граду Прилепу, а страдао је  у боју на Косову,  28. јуна 1389. године. Његов животописац је забележио да је још као дете био благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитаван је у хришћанској вери и побожности. Oбновио је манастир Хиландар и Горњак, подигао манастир Раваницу и Лазарицу и многе друге цркве и манастире.

Борио се против турске најезде и у сукобу  на Косову пољу  против турског цара Мурата био је  посечен. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини, манастиру Раваници (код Ћуприје), а затим пренето у Раваницу (Сремску), па   у Саборну цркву у Београду. Сада су  његове свете и чудотворне мошти у манастиру Раваница код Ћуприје.

Определивши се за Царство Небеско и приневши себе за косовску жртву и са собом сав српски народ, Свети кнез Лазар је показао колика је била његова љубав према Цару Небеском. Учинио је то из чисто Јеванђелских разлога.  А и сама песма каже:"Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека".

Преподобни Тит Војник (Печерски) испочетка је био војник и у боју са непријатељем одликовао  се јунаштвом. У једној бици био је  рањен у главу и  болест га је приморала  да се одрекне војничке службе. Примио је  иноштво у Печерском манастиру, где је сав преостали живот оплакивао своје грехе и пред смрт је добио од Бога вест о њиховом праштању. Преподобни Тит Војник, кијево-печерски, сахрањен је у Даљњим пештерама у 14. веку.

Свети Стефан Штиљановић, свети кнез,  рођен је у Паштровићима. Био је српски деспот и велики родољуб и праведник Божји. Према речима његовог животописца, овај великан и српски кнез може се по свему упоредити са светим Александром Невским и светим краљем Јованом  Владимиром. Као кнез није се замонашио, али га је Господ, на чудесан начин, прославио као праведника.Умро је почетком 16. века (највероватније 1515. године). На његовом гробу, често се ноћу појављивала светлост, према којој су и пронађене његове мошти. Када је Стефанова жена Јелена видела његове нетљене мошти, замонашила се у манастиру где је до краја провела свој подвижнички живот. Стефаново тело дуго је почивало у фрушкогорском манастиру Шишатовцу. За време Другог светског рата пренето је у Београд и положено у Саборну цркву где се и данас налази. Свети Стефан и Јелена Штиљановић славе се 17. октобра.

Свети Андреј кнез Смоленски из љубави према Христу напустио је светску славу и част, скрио се у један манастир, и ту, прерушен и непознат, служио као црквењак 30 година. Упокојио се 1390. године. Његове чудотворне мошти пронађене су 1540. године.

Свети Јован Рус рођен је на југу Русије од богобојажљивих родитеља. Још као млад, 1711 године, учествовао је  у битци против Турака. Делећи несретну судбину многих руских војника, светац је  заробљен и продан као роб турском команданту коњице из села Прокопион, поред Цесареје у Малој Азији.

Блаженом Јовану било је наређено да ради у штали, где је и спавао. Скроман и понизан, како је забележио његов животописац,  сматрао је чошак штале као свој мали рај где је могао слободно да приноси молитве истинитом Богу. Његове вера, смерност, храброст и благост духа полако су омекшавали агино срце,  који му је после неког времена понудио собицу за спавање. Али Јован је више волео да остане у штали. Много времена проводио је у молитви.  Седмично се причешћивао у оближној цркви, знајући да без снаге у Христу, неће моћи да издржи на путу праве вере. Ноћима је кришом одлазио у припрату цркве ради бдења.

Постоји легенда о томе како је Јован, једном приликом, на тајанствен начин, послао свом господару, који је био на ходочашћу у Меки,  тањир пилафа (јело од жита). Према предању, агина жена је, за време једног породичног окупљања, рекла како би ага био задовољан кад би с њима могао да једе пилаф. После тога, Јован је узео тањир пилафа и, док се молио, тањир је нестао. Доцније се показало да је ага тај тањир с врућим пилафом нашао у својој соби,  која је иначе била закључана. То је протумачено као Божије чудо и Јована су сви сматрали  за праведника који је нашао милост код Бога.

Још једном је Ага са својом женом покушавао да убеди преподобног да промени место свог боравка, али је светац је радије наставио да живи у штали,  где је са вољом испуњавао своје дужности и настављао са својим подвигом. Кад је оболео и предвидео своју   кончнину позвао је духовника и замолио га да га причести. Будући да су то Турци строго забрањивали, свештеник се досетио да  Свете Причешће стави у удубљену јабуку, и да јабуку облије воском. После причешћа преподобни се  упокојио (27. маја 1730.). Живео је око 40 година, а,  по агином наређењу, сахрањен је по хришћанским обичајима.

Као дар своје љубави према свецу,  ага је  приложио скупоцено одело да покрива његове мошти. Три године касније на његовом гробу појавила се светлост. Уједно светац се јавио и своме духовнику преносећи му -  да је воља Божја да се он откопа, јер је његово тело нераспаднуто. До 1924. године његове  мошти су лежале у цркви Светог  Георгија у Прокопиону. У време  размене становништва између Грчке и Турске, много хришћана из Прокопиона пресељено је  на оток Еубоиа, који су са собом понели и мошти свог светитеља -  Светог  Јована Руса. Грци су га примили са великим одушевљењем и  у његову част саградили су величаствен храм у селу Прокопиону Новом. После упокојења преподобни је учинио многа чудеса.

И Свети Игњатије Брјанчанинов, велики писац православне духовности, школовао се и припремао за официрски позив, а отишао у монахе, путем Јеванђеља. Родио се петог  фебруара 1807. године у селу Покровском Вологодске губерније и на крштењу добио име Димитрије. Његов отац Александар Семјонович Брјанчанинов био је  угледни племић, а мајка  Софија Атанасјевна потпуно је била посвећена породици, васпитању деце. У житију је записано да је Димитријев ум заблистао од најранијег детињства. Рано је почео да чита књига, а најомиљенија му је била  "Училиште побожности", где се описује живот древних подвижника. У родитељском дому од одабраних учитеља примио је врхунско образовање. Рано је открио лепоту молитве и у њој нашао дубоки смисао и радост.

Када је  напунио петнаест година, по очевој жељи,  уписао се  у Главно инжењеријско училиште у Петрограду. Веома брзо је показао своје умне способности, скромност и истинску побожност. Био је омиљен гост на литерарним вечерима у чувеним петроградским домовима. Људи из отменог света покушавали су на све начине да за себе придобију ову изузетну личност. Но његова душа, како је записао животописац, била је  загледана у непролазне вредности. Кад је постао официр и кад је требало да почне његова војничка каријера, одлучио је да војну униформу замени монашком, и тада су почела велика искушења. Најтеже му је било то што су његови родитељи упорно покушавали да га одвоје од монашког пута, а без њиховог  благослова није могао да започне монашки живот. У то време се  тешко разболео, што је била опомена свима да  попусте пред овим очигледним знаком Божије воље. Године 1827. Димитрије је постао искушеник у Александро-Свирском  манастиру, добивши за духовног руководитеља  оца Леонида, будућег Оптинског старца. Неколико наредних година провео је у потпуној послушности. Прилике су од њега захтевале да промени више манастира, где се сусретао са искусним духовницима. Замонашен је 1831. године и добио је име Игњатије. Ускоро је постао игуман Тројице-Сергејеве пустиње близу Петрограда. Као настојатељ предано је руководио душе монаха, поучавајући их божанственој науци, што му је представљало извор највеће радости. У Сергијевој пустињи написао је већину својих дела.

Духовни пут је захтевао од оца Игњатија велика одрицања и пожртвовања. Не осврћући се на своје слабе телесне снаге, обнављао је и подизао манастире, примао многобројне посетиоце, а ноћи проводио у дугим молитвеним бдењима. Често је морао да мења боравиште, да прихвата и оне дужности које његовој природи нису одговарале. Одувек је тежио усамљеништву, али му се та жеља није остваривала. Године 1857. изабран је за епископа Кавкаског и Црноморског. На дан свога нареченија рекао је: "Од младости сам  стремио  дубокој пустињи и нипошто нисам мислио о служењу Цркви у било каквом чину свештенства. Да будем епископ свога срца и да приносим на жртву Христу помисли и осећања, освећена Духом,  то је висина којој је био управљен мој поглед."

Епископ Игњатије није дуго управљао Кавкаском епархијом. Тешка болест вратила га је, овог пута заувек, у Николо-Бабајевски манастир. Ту га је, 30. априла 1867. године,  на тихој молитви затекла смрт за коју се свесрдно припремао током свог земног живота.

Владика Игњатије Брјанчанинов оставио нам је драгоцена духовна дела: "Огледи из аскетике",  "Аскетска проповед и писма мирјанима",  "Допринос савременом монаштву" и "Отачник". Његова дела, заснована на православном светоотачком предању, извиру из проживљеног аскетског искуства. То се осећа по благодатној сили која се упија у душу онога који их чита. Сам светитељ своја дела је сматрао "власништвом свих савремених подвижника православне цркве". Разлог за то он наводи у писму С. Д. Нечајеву: "Постојали су у мом животу тренуци, или у време тешких жалости, или после дуготрајног безмолвија, тренуци, у којима се јављала у срцу моме "реч". Та реч није била моја. Она ме је тешила, поучавала, испуњавала нетрулежним животом и радошћу  и затим одлазила. Дешавало се да записујем мисли које су тако јарко сијале у тим блаженим тренуцима. Читам после, читам не своје, читам речи које су се спустиле из некакве више сфере и остале као поука".

Још један руски официр,  гардијски пуковник Леонид Чичагов, скинуо је официрску униформу и обукао прво свештеничку а затим и монашку одећу, напредујући до митрополита (митрополит Серафим).  Његово име се најчешће спомиње код откривања моштију и канонизације преподобног Серафима Саровског Чудотворца (1759-1833).  Преподобни Серафим проглашен је за светитеља  19. јула 1903. године, а у томе je, осим цара мученика Николаја II,  запажену улогу имао и Чичагов.

Крајем деветнаестог  века, како је казивала  мати Серафима (у свету Софија Александровна Булгакова), једна је од последњих сестара из манастира Дивјејева,    у Саров је почео да долази будући митрополит Серафим, тадашњии  гардијски пуковник Леонид Чичагов. Причала јој је искушеница Дуња да је блажена Прасковја Ивановна, дочекавши  Чичагова први пут, погледала испод  његовог рукава и рекла: "А, рукави су вам поповски." Пуковник је ускоро био рукоположен за свештеника. Прасковја Ивановна непрестано га је наговарала: "Пошаљи молбу цару да изваде мошти." Чичагов је почео да сакупља материјале о преподобном Серафиму, написао је летопис и поднео га цару.

Цар Николај је инсистирао да се мошти открију, али је скоро цео Синод био против. Изговор је био: "Куда и зашто ићи у шуму да би се нашле само кости?" С друге стране, Синод није показивао добру вољу да канонизује онога који је  пророковао пропаст православне Русије и пад монархије. У то време та пророчанства су изгледала сасвим  невероватна. Али  Цар је упорно тражио од Синода да почну да разматрају канонизацију и најзад, 1902 године, молба је одобрена.

У то време блажена Прасковја Ивановна петнаест дана је постила,  ништа није јела и једва је  ходала. Једне вечери дошао је Чичагов, тада још архимандрит Спасо - Јевфимијевског манастира у Суздаљу.

"Мајко, одбили су да открију мошти", рекао је Чичагов.

"Прими ме под руку,  идемо по вољи", одговорила је  Прасковја Ивановна.

Блажену је са једне стране прихватила њена келејница, мати Серафима, са друге  архимандрит Серафим. Те вечери, 12. јануара 1903. године,  прегледали су  остатке  преподобног Серафима. У то време,  из села Ламасова, дванаест  врста од Сарова, угледали су светло над Саровом. Сељаци су дотрчали мислећи да је пожар. Питали су: "Где је код вас избио пожар? Видели смо одсјај." "Нигде није било пожара", одговорили су им. После је један монах рекао: "Ноћас је комисија отворила остатке баћушке Серафима."

Када су цар и царица  за време канонизације светитеља били код блажене Прасковје Ивановне, у пратњи је био и архимадрит Серафим, бивши гардијски пуковник.

Пишући о Светом Јовану Кронштадтском, у књизи ''Небо на земљи'', митрополит Вениамин Федченков (1880-1961), спомиње митрополита петроградског Серафима (Чичагова)  као једног од епископа који придају велики и највећи значај Литургији. Он истиче да је митрополит Серафим један од духовника који  убедљиво призивају своје парохијане ка Литургији и причешћивању, као највернијем и најсилнијем средству против духовног зла и навале невјерја на Русију. Ту се напомиње да је митрополит Серафим Чичагов био блиски духовни ученик оца Јована Кронштантског и да се у речима митрополита Серафима крије дух баћушке Јована. Митрополит Серафим  је аутор Летописа Серафимо-Дивјејевског манастира, Житија преподобног Серафима Саровског  и Акатиста  преподобном и богоносном оцу  Серафиму, Саровском чудотворцу. Књиге су објављене поводом канонизације преподобног Серафима  1903. године.

Митрополит Серафим  (Чичагов Леонид Михајлович) рођен је 1856. године у Санкт –Петербургу. Образовање је стекао у Императорском Пажевском корпусу и био је веома запажен официр, примивши више руских и страних ордена. Године   1879. ступио је у брак са   Н.Н. Дохтуровом. Промислом Божијим имао је духовну подршку од Светог и праведног оца Јована Кронштадтског. По његовом савету, одрекао се светских блага,  награда и одликовања и војничких почасти,  и решио да буде војник  Цара Небеског. Године 1891, у чину гардијског пуковника Преображенског пука, напустио је  војску и прешао у Москву – да се припреми за  службу у Светој Цркви,  а рукоположен је у ђакона,  а затим у  јереја - 1893. године. До1898. године је радио као свештеник, а те године је пошао монашким путем. Пострижен је и добио је монашко име Серафим, по преподобном Серафиму Саровском. Године 1918. постао је митрополит и од тада бољшевичка власт му није давала мира. До 1937. године више пута су га осуђивали, затварали и пуштали, а те године, 7. децембра, осуђен је на смрт за ''контрареволуционарну монархистичку агитацију''. Стрељан је 11. децембра у Московској области, на тзв. Бутовском полигону. Другачије није ни могао да сконча тако велики духовник у таквом  безбожничком режиму, официр цара земаљског и цара небеског, кога је волео и поштовао Свети  цар мученик Николај,  коме је заштитник Свети Серафим Саровски,   а духовни учитељ Свети Јован Кронштадски.  Осамдесетједногодишњи болесни и немоћни старац није ништа признао. Гледајући смрти у очи, држао се као и сви његови славни претходници који су скинули официрску  униформу и обукли монашку, кренувши путем Јеванђеља.

Свештеномученик митрополит Серафим (Чичагов) канонизован је 23.фебруара 1997. године.

И Свети Јован Шангајски, епископ Шангаја, западне Европе и Сан Франциска, хранитељ гладних, исцелитељ болесних, учитељ, добротвор и чудотворац, пре монашења био је официр.  Као осамнаестогодишњак, завршио је Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету. Дипломирао је четири године касније, а кад је у Русији избила револуција, кренуо је у рат на страни цара борећи се против бољшевика. У једној борби рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. Али није то пресудно утицало на живот младог официра Михаила Максимовића, потоњег светитеља. У Успењској цркви у Харкову чувале су се чудотворне иконе, а у гробници је почивао чудотворац, архиепископ Мелентије Леонтович. Тај свети подвижник борио се са сном проводећи ноћи непомично стојећи, с рукама подигнутим увис, не лежући никада у кревет. Михаило се дивио том светитељу,  а касније је  и сам  четрдесет година успевао у истом подвигу ноћног бдења  никада се не спустивши на кревет.

Свети Јован Шангајски (Михаило Максимовић), како је записао његов животописац, родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији, у месту  Адамовски. Михаилов отац био је важна личност - челник племства, а стриц ректор Кијевског универзитета. Отац му је био српског порекла, а  породица Максимовић избегла је у 18. веку из Србије у Русију испред турских освајача. Побожни родитељи сину су на крштењу дали име по светом Михаилу. Из породице Максимовић још један члан био је  проглашен  за светитеља. Био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар.

У време грађанског рата у Русији млади Михаило Максимовић са породицом је дошао  у Србију. У Београду је уписао Теолошки факултет и завршио га 1925. године. Живећи као избеглица, продавао је новине и тако издржавао породицу. Нико није ни слутио да је тај вредни продавац новина племић аскета  са два завршена факултета. Кад је, 1924. године, руски владика Антоније постао поглавар Заграничне цркве (Руске цркве ван отаџбине),  у Руској цркви у Београду произвео је младог Михаила у чтеца. Замонашио се годину дана касније,  у Миљковом манастиру код Свилајнца, добивши име Јован, по  Светом  Јовану Тоболском.

Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Ту се, први пут, сазнало за његов чудесни начин живота. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић који је ђацима често понављао: ''Децо, слушајте оца Јована јер је он анђео Божији у људском обличју.'' Волели су га људи свих вера, православни и католици, муслимани, Јевреји... Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима.

Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. И тамо је био неуморан. Кад му је једном приликом нога, услед стајања, толико отекла да му је живот висио о концу, сместили су га у болницу. Изашао је из болнице без дозволе и отишао право у цркву: одржао је цело бдење, а оток је нестао. „Како је тешко отргнути се од молитве и вратити се земаљским стварима!”, говорио је често епископ Јован Максимовић. Будући да су му ноге од непрекидног стајања стално отицале, често је служио бос. Борећи се са сном, поливао се хладном водом. Никада није одлазио ни у госте. Тамо где треба једноставно би се појавио, понекад и у необично време - усред ноћи.

Патио је због патње деце. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Важио је за исцелитеља и, што је такође важно - бесребреника.

Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресветој Богородици.

У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године. Неуморни епископ Јован успео је и у том послу. У Николајевској цркви у Сијетлу 19. јуна 1966. године (по старом календару) служио је литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом... Ту је уснио за овај свет и тако завршио свој чудесни, натприродни подвиг лишавања себе сна и одмора. На дан смрти пратио је чудотворну икону („Курскаја - Коренаја”), икону Пресвете Богородице. Пред њом се и упокојио. Тада су га положили у постељу први пут после четрдесет година.

Шест дана лежало је његово тело а да се нимало није осећало, као ни касније, 1993, када је ковчег поново отворен. Опело епископу Јовану у цркви Пресвете Богородице радости свих жалосних у Сан Франциску трајало је чак седам сати. Године 1993. проглашен је за свеца.

Крај