|
 Владимир Димитријевић
ПАТРИЈАРХ ВАРНАВА, ЕКУМЕНИЗАМ И ПАЦИФИЗАМ У наше дане, екуменизам и пацифизам постали су модерни (или, боље рећи, „постмодерни“), тако да се неки њима и хвале. Христос, Неуједначитељ и Неуједначиви (тако га је звао Св. Николај Жички) није био екумениста – говорио је да је спасење само у Њему; није био ни пацифиста – тврдио је да је донео мач, а не мир, мач који раздваја добро од зла.
Следећи Христа, наши првојерарси су држали мач Његов кад год је требало бранити Светињу. Један такав, мученик за веру, био је и патријарх Варнава (Росић). Да бисмо видели његов став према екуменизму и пацифизму, доносимо беседу коју је одржао на Српску Нову 1937. годину: >>Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока, они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале (патријарх мисли на папу). Тим уговором они хоће да доведу до тријумфа тога поглавара на Балкану, за којем они теже хиљадама година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најпре византијски патријарси и цареви. Када је њихово оружије малаксало, борбу су прихватили наши главни Немањићи на челу са св. Савом. Када је српско царство пало на Косову, и сами Турци су се борили против латинске најезде на Балкан. Знали су Турци лажни карактер те интернационале, па јој нису дали на Балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави, знали су да та интернационала не преза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, па нису улазили ни у какав компромис са њом. Православну веру Османлије су понекад и гониле, али су је сматрале за веру и поштовале као веру. Међутим, на ону црну интернационалу гледали су не као на веру, него као на политику. И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају капије и пуштају је да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Не какви туђинци, но крштени синови Светосавске Цркве... Нека је част Турцима и нека је срам таквим православцима и таквим Србима... ...Пребацују нам што уводимо политику у Цркву! Не уносимо ми политику у Цркву, него уносе отров у цео организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење... Ко ће казати народу истину ако не народна света Црква? Одакле ће се чути глас Божији и глас пригушене народне свести, ако не из Светосавске Цркве? Ја се не бојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам ово требао раније рећи. Бојим се одговараћу зато пред судом Божијим...<< Ове речи скупо су га стајале. Умро је, по свему судећи отрован, у доба борбе против Конкордата. Па ипак, жив је и бесмртан у Небеској Србији, одакле и данас соколски кличе и позива нас под крсташ барјак, скупа с Владиком Николајем и Оцем Јустином! Одазовимо му се, браћо Срби! |
