Поштовани посетиоци,

У прилогу доносимо предговор књиге „Надбискуп геноцида“ (о Алојзију Степинцу – прим. „Борба за веру“), италијанског аутора  Марка Аурелија Ривелија, који је написао владика Артемије, а који нам је на српском и руском језику послао један од наших посетилаца из Русије. Превод предговора на српски сачињен је из руског издања књиге.

Уредништво

 +++

Епископ Артемије

 Књига која је пред нама, драги читаоче, јесте још један зрак светлости на чињенице које сведоче о (у историји добро познатој и довољно осветљеној истини) улози Ватикана и католичке цркве уопште, на политичка, ратна и геноцидна збивања широм света. Овај зрак је утолико значајнији зато што осветљава једно конкретно парче историје у одређеном исечку времена, нама блиског и болног, из бурне и мученике историје српскога народа. Оно што даје посебну вредност овој публикацији је чињеница да је њен писац странац – Италијан по народности и римокатолик по вероисповести, те му се ни с једне стране не може приписати  пристрасност у односу на српски народ. Марко Аурелио Ривели, као научник и историчар, руководио се искључиво љубављу за утврђивање истине о трагичним збивањима пред и током другог Светског рата на простору ткзв. НДХ. Своју причу је ткао на разбоју докумената  која су му била доступна и утврђених чињеница, те његова излагања, објављена на италијанском и српском језику још 1999. имају снагу приповедања очевидца и посматрача тих историјских збивања.

Посебно је драгоцено што, иако католик по верском убеђењу,  разоткрива и осветљава одговорност римокатоличке цркве у Хрватској, за та стравична и геноцидна збивања, као и улогу у томе и самог Ватикана и тадашњег понтифекса папе Пија XII. О тој нечасној улози најречитије говори сам назив  књиге – НАДБИСКУП ГЕНОЦИДА (L’ Arcivescovo del genocidio), и поднаслов: Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској 1941-1945.

О садржају саме књиге, шта тек рећи? Довољно је погледати њен садржај, па да све буде јасно. Стравични наслови: Кама и крст; У име Бога; Логори за истребљење... па – Христова усташка Хрватска, Божија творевина; Колаборација у Ватикану, Пастири и вуци Господњи... Човек мора да се запита: како то иде једно с другим? Шта има благи Христос са тим монструозним  и крволочним чудовиштем, које је како по броју жртава, тако и по врстама примењених метода мучења увелико превазишло и надмашило све оно што је шпанска инквизиција чинила. Свака страница ове књиге показује и открива свирепост коју до тада род људски није упознао.

Довољно је видети податак на 43-ој страни ове књиге да све усташке војне јединице имају своје капелане, од којих неки „лично учествују у акцији истребљења“ (Срба), док остали се задовољавају тиме да оправдају покољ „у име Бога“. Таквих „војних капелана има укупно 150 и подређени су апостолском и војном намеснику, тј. примасу Хрватске Алојзију Степинцу. А мало даље сазнајемо да су „искрена и вјерна подршка“ и признања која монсињор Степинац даје Поглавниковој диктатури... уследили након првих вести о усташким расним покољима.

Усташки злочини над Србима, Јеврејима и Ромима попримају вид пандемије. Јасеновац, Јадовно, Стара Градишка, Глина и многобројна друга стратишта, позната су као фабрике мучења и уништења. Милости није било ни за кога. Ни за децу. Систематичност и ефикасност усташких злочинаца таква је да узнемирава чак и хитлеровске окупационе власти. Само не монсињора Степинца и папу Пија XII. Они чак налазе разлоге који их радују. Злочин истребљења „шизматика“ прати и злочин насилног „прекрштавања“ србоправосла-ваца које је Поглавник одредио као пут паралелан истребљењу.

Циљ је јасан: очистити Хрватску од нехрвата, пре свега од Срба. Што претекне усташкој ками и католичком крижу, то бива прогнано. Познат је план: трећину (Срба) побити, трећину – покрстити, трећину протерати. Ипак, најуспешнији су били у реализацији прве трећине. Нажалост, нису имали у виду (чак ни верски прелати) да се Божjи човек (а поготову један народ) не може убити, јер као убијен он силније живи и јаче прети, и притискује савест, него за живота, што се и овога пута пoказало као непобитна чињеница.

Монструозни подухват Поглавника Павелића и његових сарадника само су потврдили историјску истину да зло добра донети не може. Хрватски народ и католичка црква добили су неизбрисиви каиновски печат на своме челу који их обележава за сву њихову будућност и вечност. А њихове жртве, Јасеновачки (и сви други) мученици од њих пострадали, задобили су венац вечнога живота, јер су пострадали за Истину радујући се. Њима у част Свети Владика Николај саставио је Службу, у којој им се обраћа са дивљењем:

„Мученици нови под хумкама влажним,

Победа је ваша над хришћанством лажним“.

                                                                   Епископ   +АРТЕМИЈЕ

+++

ПРЕДИСЛОВИЕ

Дорогой читатель, перед вами книга, являющаяся еще одним лучиком света, освещающим хорошо известную историческую истину о роли Ватикана (и католической церкви в целом) в политических и военных событиях, приводивших к геноциду. Этот луч света важен, ибо он высвечивает один конкретный кусочек мученической истории сербского народа во вполне определенном – не таком уж и далеком – отрезке времени.

Тот факт, что автор книги – итальянец по происхождению и католик по вероисповеданию – добавляет ценности этой публикации. Поэтому ни с какой стороны нельзя приписать ему пристрастность по отношению к сербскому народу. Марк Аурелио Ривели, как ученый и историк, руководствовался исключительно любовью к утверждению истины о трагических событиях накануне и в течении Второй Мировой войны на территории т.н. НДХ. Свое повествование он ткал из пряжи  документов и «железно» подтвержденных фактов, а потому изложение событий (опубликованное на итальянском и сербском языке еще в 1999) имеют ту силу, которой обладает свидетельство очевидца.

Особенно драгоценно то, что он – будучи убежденным католиком – раскрывает меру ответственности римо-католической церкви в Хорватии за геноцид, а также роль Ватикана и тогдашнего понтифика папы Пия XII. Об этой роли красноречиво говорит само название  книги – АРХИЕПИСКОП ГЕНОЦИДА (L’ Arcivescovo del genocidio), и подзаголовок: «Монсеньор Степинац, Ватикан и усташеская диктатура в Хорватии 1941-1945».

Что можно сказать о книге? Достаточно посмотреть  содержание – и все будет ясно.

Заглавия говорят сами за себя: Кинжал и крест; Во Имя Бога; Лагеря истребления... и – Христова усташеская Хорватия, Божье творение; Колаборация в Ватикане; Пастыри и волки Господни... Человек должен задаться вопросом: как может одно сочетаться с другим? Что общего у благого Христа с тем монструозным и кровавым чудовищем, которое как по числу жертв, так и по разнообразию примененных методов мучений многократно превзошло и превысило все то, что натворила испанская инквизиция. Всякая страница этой книги показывает и открывает свирепость, которая доселе была неизвестна людскому роду.

Чего стоит, например, информация о том, что усташеские боевые единицы имеют своих капелланов, некоторые из которых «принимали личное участие в акциях истребления» (сербов),  довольствуясь оправданием резни тем, что творилась она «во Имя Божье». Такие «военные капелланы» (а в совокупности их было 150 душ) находились в подчинении апостольскому и военному наместнику, т.е. примасу Хорватии Алозию Степинацу. А чуть дальше узнаем, что „искренняя и верная поддержка“ и признание, которое монсеньор Степинац дает диктатуре Поглавника... последовали после первых известий о усташеской расистской резне.

Усташеские преступления над сербами, евреями и цыганами принимают характер пандемии. Ясеновац, Ядовно, Старая Градишка, Глина и многочисленные другие лобные места, известные как фабрики мучений и уничтожения. Милости не было никому. Даже детям. Систематичность и эффективность усташеских злодеев была такой, что возмутила даже гитлеровские оккупационные власти.

Но только не монсеньора Степинаца и папу Пия XII. Они даже изыскивали причины для радости.  Злодейство истребления „схизматиков“ сопровождало злодейство насильного „перекрещивания“ православных сербов, которое Поглавник определил в качестве пути, параллельного истреблению.

Цель ясна: очистить Хорватию от нехорватов, прежде всего, от сербов. Все, что мешает усташескому кинжалу и католическому «крыжу», должно будет изгнано. План прост: треть (сербов) убить, треть – «перекрестить», треть – изгнать. Самыми успешными  они были в осуществлении первой трети плана. К сожалению, даже религиозные прелаты не понимали того, что Божий человек, (да и целый народ) убить нельзя, ибо мертвые пробуждают совесть куда сильнее, нежели живые.

Монструозная затея Поглавника Павелича и его соратников лишь потверждает историческую истину, что никакого добра зло принести не может. Хорватский народ и католическая церковь получили на свое чело неизгладимую каиновскую печать, которая обозначит все их будущее и вечност. А их жертвы, ясеновацкие (и все другие) мученики от них пострадавшие, обрели венцы вечной жизни, ибо с радостью пострадали за Истину. В их честь Святой Владыка Николай составил Службу, в которой обращается с восхищением:

   „Мученики новые под холмиками влажными,

     Победа ваша над христианством ложным“.

Епископ   +АРТЕМИЙ