Владимир Димитријевић

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ВАРНАВА И ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ

Још приликом хиротоније, на Преображење 1947. у Саборној цркви у Београду, изговорио је беседу која је наговештавала његову будућу судбину:

>> Драга браћо и сестре!

Висина части, по Христовом мерилу, додељује се људима према висини спремности на жртву. Онај који мало жртвује, малу ће и част добити. Онај који много жртвује много ће и части примити. Онај, који је међу људима примио највећу част, поднео је, пре тога, и највећу жртву. Јер је Он, по Својим сопственим речима, најпре морао проћи Голготу, да би тек после тога ушао у Своју славу. И како да томе мерилу побегну људи, кад му се потчинио и сами бесмртни Бог. Они који беже од жртве беже и од једине части под овим Божијим сунцем, за коју је вредно борити се. Кад је Господ наш Исус Христос послао своје апостоле у свет, Он је поставио жртву као програм и метод њиховог живота. И само спремност на апостолску жртву удостојила је галилејске рибаре апостолске части. Ово мерило, постављено једном у основе Христове Цркве, остало је као неизменљиво и незаменљиво мерило кроз све дане њене историје, и као такво ће остати у све дане до свршетка века. Висока част, у Христовој Цркви, значи високу жртву.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, на челу с Његовом Светошћу патријархом српским Господином Гаврилом, руковођен Духом Светим, изабрао је моју недостојност за Епископа Цркве Христове. Тим избором осудио ме је на жртву Голготе Христове. А осудивши ме на ту највећу жртву, указао ми је највећу част која се смртноме човеку указати може. И ја, у овоме часу и са овог места, недовољним речима људског језика, из све душе и из свег срца, благодарим Његовој Светости патријарху и отачественим архијерејима српским на указаној ми части Голготе. Све што могу рећи, и највише што могу рећи, то је, да ћу се радосно испети на своју Голготу, и да ту част никад нећу заменити ни с којом другом чашћу под овим Божијим сунцем.

Епископска служба голготска је жртва, јер је епископска служба апостолска служба, а апостолима је Господ рекао: Чашу коју Ја пијем испићете; и крштење којим се Ја крстим крстићете се. (Мар 10, 39). А чаша коју је Господ испио и крштење којим се крстио, шта је друго било, него чаша Голготе и крваво крштење Својом сопственом крвљу.

Но, Сину Божијем на овом свету био је сваки дан по једна страшна Голгота, и Његова чаша меда потпуно је ишчезла у бескрајној чаши жучи коју је драговољно испио. И Његове су се речи испуниле: чашу коју је Он испио, испили су и апостоли Његови, и крстили су се оним истим крштењем којим се и Он крстио. Од дванаесторице, једанаесторица су пролила своју крв. Али као што је и њиховом Учитељу сваки, а не само последњи дан Његовог живота био по једна страшна Голгота, тако је исто било и ученицима. Почевши од онога дана када су се, страха ради јудејскога, били сабрали у једну тмурну јерусалимску одају, па све до онога часа када су својом крвљу запечатили своје дане. А као што је било апостолима, било је и епископима. Ко ће пребројати гробља мученичких архијерејских костију, разасутих по земљи од апостолских времена па све до времена варварског двадесетог века, и ко ће измерити дубоко море архијерејске крви у коме су потонули безбројни животи архипастира Христове Цркве. И исто онако као што је Сину Божијем Велики петак био само последња и најстрашнија у низу свакодневних Његових Голгота, и на исти онај начин на који су апостоли својом последњом крвавом жртвом само закључили број свих безбројних жртава свога апостолског живота, исто тако и на исти тај начин и епископ је осуђен да сваког часа буде спреман, не само на ону последњу и највећу жртву, него и на све оне велике и мале жртве, и на сва она велика и мала умирања од којих је саткано ткиво његових дана. Да, јер епископи су они који су, као некада апостоли, оставили оца свога и мајку своју, и жену и децу и кућу и благо своје, који су се одрекли сами себе, и узели крст свој, и пошли за Христом. Ово је основна формула епископског живота, и из ње, као реке из свога извора, извиру његова свакодневна умирања и његове свакодневне жртве.

Епископ нема своје личне радости, нити има своје личне туге. Радост Цркве његове је лична радост, и жалост Цркве његове је лична туга. Губитак Цркве је његов лични губитак, али је и победа Цркве његово лично славље. Свака хула на Бога пада на епископа као лична увреда, и свако ругање Сину Божијем као поруга самоме њему. Свака неправда мора се коснути његове душе, и свако насиље мора изазвати његов праведни гнев. Свака сиротињска суза мора се сточити низ његово лице, и свако рањено срце јаукнути кроз његова уста. Ко ће чинити добро, а епископ да се не радује, ко ће радити зло, а епископ да не буде тужан? Епископ проживљује Голготу када гледа како људи трче за смртним људима, а од Бесмртнога Бога окрећу своје главе. Он проживљује Голготу када гледа како семе Еванђеља пада на пут, и птице га небеске зобљу, и како пада у трње и тамо га трње дави. Да, епископство је Голгота, јер епископ мора Истину ставити изнад живота, а ми знамо да је много пута кроз историју говорење истине значило губљење живота.

Је ли потребно да вам изнесем овде пресјајне примере епископске жртве? Да вам набројим све оне бесмртне мужеве Цркве који су својом крвљу цементирали њене темеље, и који су подигли њене сводове од мрамора својих мученичких костију? Далеко би ме то одвело и дуго бих вас овде задржао. Али, зар је то и потребно чинити нама, благочестивој деци Српске православне дабробосанске епархије? Зар је потребно, да бих показао лик епископа-мученика, лутати кроз простор и време, кад је такав један лик засијао пред нашим сопственим очима и у наше сопствене дане. То је лик нашег Митрополита, Блаженопокојног Петра Зимоњића...

А нама, браћо, још и сада звуче у ушима непрестано понављане и умилне архипастирске речи Митрополита Петра: „Брат је мио које вере био!" Али он није само зборио, он је и творио. Он је своју љубав даривао и десно и лево. А браћа, шта она учинише? Какво му уздарје дадоше? За љубав дариваше га логором, а за братство и јединство послаше га у земљицу црну. Радуј се блажена душо Митрополита Петра! Ти си постала слична Христу и апостолима Његовим. Ти си на овоме свету поднела највећу жртву, да би на ономе свету примила највећу част.

И ето зато, премда познајем слабости своје сопствене душе, ја се не бојим да ће моја нога задрхтати на трновитом путу Голготе којим сам се данас упутио. Јер кад би она и хтела задрхтати, светлост и топлота ових безбројних примера Христових хероја повратиће јој сигурност и снагу.

У својој првој архипастирској беседи, браћо и сестре, хоћу да упутим неколико речи вама Христољубивој деци оне Цркве чији сам Епископ ја данас постао. Наоружајте се, браћо и сестре, духовним оружјем, јер Христова Црква води данас по целоме свету један страшан рат. Тај рат Цркве није рат за позиције земаљске власти и силе, него рат за спасење људских душа, борба да се оне отму из мрачног и смртоносног загрљаја сатаниног, и поврате у благо наручје Оца небеског. Ова борба није од данас или од јуче. Она је стара колико је стар и сам човечији род. Али ова борба никад није била тако силна, као што је силна у наше дане, јер су данас богатство и моћ саблазнили људске душе. Да, тај рат с поднебесним духовима злобе, то је оно чиме је Црква данас заузета, а не рат с политичким партијама и странкама овога света. Јер Христовој Цркви мало је стало до тога која ће партија завладати светом, али јој је много стало до тога, да светом завлада љубав, истина и правда. Јер док не завлада то троје, неће никада завладати мир. Ја се уздам, браћо, у вашу љубав према Спаситељу и у нашу веру у Бога. Ја се надам да ову битку нећете изгубити ви, него ваш непријатељ, ђаво. Али не заборавите да ћете ту битку задобити једино оружјем жртве. Жртве велике и мале. Не заборавите да сте ви потомци оног косовског кнеза који је жртвовао земаљско да би задобио небеско, и не заборавите ни то, да сте ви деца једног народа, који не поседује ништа велико што није платио ценом велике жртве. И, зато, ако у некоме од вас живи жеља да побегне од жртве, нека преобрази ту жељу, данас на Свето Преображење, у жељу да еванђеоском жртвом задобије еванђелски венац победе.

А хвала вам, браћо и сестре, што сте данас принели Богу жртву молитве за благослов у моме будућем раду.

Хвала нека је и мојој браћи свештеницима, који су данас, заједно са мном принели Господу Бескрвну Жртву, и помолили Му се да ми за нове дужности подари и нове силе.

А Господ наш, Који нам је кроз највећу Жртву даровао највећу победу, нека дарује победу патријарху нашем, и свему вођству наше свете Цркве, које у једном Христу једну жељу има и које у једном Богу само једна мисао води, и нека дарује победу свој Цркви Православној, победу велику и славну, победу над свим вразима Њеним. Амин.<<

Запамтимо ове свете речи: „Да, епископство је Голгота, јер епископ мора Истину ставити изнад живота, а ми знамо да је много пута кроз историју говорење истине значило губљење живота!“

Владика Варнава је, због свог духовног става, сметао безбожницима, и они га хапсе крајем децембра 1947. године, да би се направила симетрија са суђењем Алојзију Степинцу. Осуђен је на монтираном процесу, као тобожњи сарадник усташких банди, али и као онај ко је вршио „шовинистичку пропаганду против Хрвата и муслимана“. Чак су га оптужили да је људе поучавао енглеском језику „како би били спремни за дочек страних поробљивача“.

Владика Варнава се на суду држао храбро и исповеднички. На питање јавног тужиоца да ли и „друга Тита“ сматра аналфабетом, он је одговорио да су и Тито и сви други који неће да знају за три слова – БОГ – аналфабете. Додао је: „Не изненађује ме што ми судите и што је већ толико свештеника осуђено, јер су то и Турци и усташе и Немци чинили“.

Владика је робијао у тешким условима у Стоцу, Зеници и Сремској Митровици. Понижавали су га на све могуће начине: ошишали су га, обријали, проморавали да ради најтеже послове, забрањивали да свештеник дође и да га причести. Док су га пребацивали  из Зенице у Сремску Митровицу, изазвали су несрећу – локомотива је ударила у одвојени вагон за превоз робијаша, при чему је владика Варнава тешко повређен, једва оставши у животу.

После одлежане робије, титоистички режим наставља да га шиканира: не само да му не дају да отпутује у САД, чији је држављанин по рођењу био, него му не дају ни увоз аутомобила без царине, што је било омогућено свим инвалидима. (а Варнава је, после несреће на прузи, био инвалид.)

Такође, пошто је био под паском УДБЕ, Св. Архијерејски Сабор СПЦ није смео да удовољи његовој молби да га врате на архијерејску дужност. Ретко ко га је и посећивао. Милост му је указао понајвише владика сремски Макарије, који га је сместио у манастир Беочин у своју епархију. Па ипак, на сахрани Варнавиној, ни владика Макарије није смео да каже ни једну реч о покојниковом страдању од комуниста – толики је страх владао у епископату.

Уосталом, СА Сабор СПЦ, на чијем челу је стајао патријарх Герман, морао је да чини велике уступке комунистичкој власти, настојећи да сачува минимум црквено – народног интереса. Тако је патријарх Герман успео да спречи формирање „Југословенске“ Православне Цркве и да не призна УДБИНУ творевину – „Македонску цркву“. Али, зато је Сабор морао да рашчини владику америчко-канадског Дионисија; урађено на захтев Тита (против кога је Дионисије организовао демонстрације кад је зликовац посетио америчког председника Кенедија), ово рашчињење довело је до тешког раскола, залеченог (али не сасвим исцељеног) почетком деведесетих година 20. века. У разговору са Милошем Минићем, вођеном 11. децембра 1967 (о коме Минић реферише Титу), патријарх Герман је морао да се брани од оптужби за ставове емиграције. Минић пише Титу:

>>На моје питање како гледа на упорно настојање нарочито у последње време реакционарне четничке и друге српске политичке емиграције /укључујући и краља Петра/, повезане са сличним реакционарним елементима у земљи, да дође до ближих веза са Српском православном црквом и њеним руководиоцима, тј. да политички искористе настали спор у вези са аутокефалошћу Македонске православне цркве ради продубљивања сукоба између две цркве, ради изазивања раздора између српског и македонског народа, ради разбијања сарадње и заоштравања осноса СП цркве и државе, патријарх Герман је врло кратко одговорио. Упозорио је да не би требало да томе придајемо већи значај него што та активност има. Подсетио је на успешно настојање СП цркве да уклони владику Дионисија у САД који је био оруђе најреакционарнијих кругова. Категорички је изјавио да и он и СП црква никакве политичке везе с реакционарном емиграцијом не желе да имају нити имају и да он ову социјалистичку државу сматра својом државом чијем развоју и напретку треба да доприноси и СП црква у границама својих могућности.<<

О судбини владике Варнаве у својој књизи „Свештеномученик епископ Варнава Настић“ (Београд 2004.) пише протојереј Саво Б. Јовић, и сам бивши страдалник у Титовим казаматима:

>>По изласку из сремско-митровачког затвора, а на интервенцију Светог архијерејског синода, Епископ Варнава је из Сарајева премештен у Београд, где је једно краће време боравио у манастиру Ваведењу у коме су га посећивали многи верници. Властодршцима се ово није свиђало па су га преместили у Патријаршију, где је остао седамдесет дана, а онда је Државни секретаријат за унутрашње послове ФНРЈ донео Решење, потписано од стране државног секретара Светислава Стефановића, којим су га преместили у манастир Гомионицу, Епархија бањалучка.

У том Решењу се каже: „На основу чл. 69 Закона о извршењу казни, мера безбедности и васпитно-поправних мера решавам, да се Настић Танасије Војиславу - Варнави, рођ. 1914. године у Герију, САД, који је пуштен на условни отпуст решењем Министарства унутрашњих послова НР Србије III Пов. бр. 7877 од 26. јуна 1951. године, промени одређено место пребивалишта и одређује му се, као ново место пребивалишта манастир Гомионица, НР Босна и Херцеговина.

Именовани је дужан, у смислу чл. 69 ст. 1-4 ЗИК-а, да се у новоодређеном месту пријави надлежним органима унутрашњих послова у року од седам дана по пријему овог решења, које се завршава, као и свако, речима: Смрт фашизму - Слобода народу".

Свети архијерејски синод је о овоме одмах обавестио Епископа бањалучког Василија, који је актом бр. 102/53 од 29. септембра 1953. године известио Свети архијерејски синод да се: „Дана 29. јуна 1953. године, Епископ Господин Варнава, у пратњи секретара Црквеног суда Епархије бањалучке протојереја Бранимира Давидовића, пријавио начелнику Унутрашњег одсјека за срез бањалучки од кога је био врло лијепо примљен. Начелник га је упутио да се пријави милицији у општинском одбору у Бронзаном Мајдану, рекавши му да се у Бањалуци може задржати неколико дана ради свршавања приватних послова: консултовање лекара у вези болесне ноге и друго.

У манастиру Гомионици, под сталном стражом, Епископ Варнава је провео пет година и шест месеци. За то време је од Светог архијерејског сабора 27. марта 1954. године, тражио да буде реактивиран.

Епископ бањалучки Василије, актом бр. 60 од јануара 1954. године доставио је ову молбу Светом архијерејском синоду.

Свети архијерејски синод, актом бр.744/ зап.215 од 5. априла 1954. године, по овом питању, обратио се представницима власти, и од Државног секретаријата за унутрашње послове добио следећи одговор:

„Извештавамо вас да правни положај викарног Епископа Варнаве Настића одговара правном положају лица на условном отпусту.

Питања условног отпуста регулисана су Законом о извршењу казни, чл. 66. и др".

Затим је патријарх Викентије у пратњи Епископа: Банатског Висариона, Браничевског Хризостома и Будимског Германа, чланова Светог архијерејског синода, посетио Савезну верску комисију где је у разговору са председником ове Комисије Добривојем Радосављевићем, затим председником Верске комисије НР Србије Исом Јовановићем, чланом Петром Ивичевићем и секретаром Милојем Дилпарићем, поред других питања, покренуо и случај Епископа Варнаве Настића.

Добривоје Радосављевић је тада рекао да о његовом реактивирању као епископа, не може бити ни говора.

Иначе, из овог његовог дрског одговора види се понашање властодржаца и њихово све жешће мешање у црквена питања. Из дана у дан обруч се све више стезао, а притисак на архијереје Српске православне цркве је бивао све жешћи. Ово потврћује и пример Епископа Нектарија (Круља), кога је, пред полазак у Београд на заседање Светог архијерејског сабора, на коме је требало да буде изабран нови Српски патријарх, крајем јуна 1950. године, посетио шеф тузланске Озне и после краћег разговора упитао, за кога ће да гласа?

После Епископовог одговора: „да ће то Дух Свети да одреди," незвани „гост" му је осорно запретио: „Дух Свети смо ми и ви ћете гласати за онога кога вам ми наредимо. У противном, не враћајте се у Тузлу."

 Знајући ово, нема места чуђењу зашто је Епископ Варнава остао у манастиру Гомионици све до 10. јануара 1959. године, када су му представници власти из Сарајева и Бањалуке, лично саопштили да му је, 25. децембра 1958. године, истекла казна затвора у трајању од једанаест година, и да је од тада слободан грађанин с пуним правом кретања.

Међутим, и поред овога решења, он никада више није био слободан човек, јер је и даље остао под стражом која га је непрестано чувала.

Из манастира Гомионице је, на позив и заузимање епископа сремског Макарија, поново дошао у манастир Крушедол, где је боравио до 1963. године, када су га преместили у манастир Беочин.

Овде су му стражу удвостручили што сведочи Епископ сремски Макарије у свом извештају Светом архијерејском синоду, где каже: „Његово Преосвештенство Епископ хвостански Варнава се налази све време у кућном притвору где га чувају три службеника Удбе и три наоружана милиционара. Такође, каже да његово психичко и физичко стање, у коме се налази, није ни мало утешно".

Патријарх Герман је одмах интервенисао код државних органа тражећи да га ослободе кућног притвора, али је од њих добио одговор, у коме се каже: „Епископ Варнава налази се у кућном притвору зато што га неке личности ван земље желе илегално пребацити у иностранство". (Син.бр. 89/зап. 15 од 11. фебруара 1964.)

У ствари, стражу су му појачавали увек када би у посету нашој земљи долазио неки страни државник, или док је трајало заседање Светог архијерејског сабора. И не само да су му стражу појачавали, већ су га из манастира Беочина знали да протерају у манастир Гомионицу, само да би био што даље од Београда. Ово потврћује и једно његово писмо, које је 27. маја 1960. године, упутио Светом архијерејском сабору.

„Данас, пише он, 27. маја 1960. године, посетио ме је представник државне власти и саопштио ми да треба да се вратим у манастир Гомионицу, како, у сваком случају, не бих био присутан за време заседања Светог архијерејског сабора. Саопштио ми је и да треба да повучем своју молбу за реактивирање.

Како по Еванђељу немамо право да се супростављамо сили државних власти, ја се одмах враћам у манастир Гомионицу. Своју молбу за реактивирање, пак, не могу повлачити, јер сматрам да је она исправна и канонски и правно.

Светом архијерејском сабору препуштам да је он по свом богонадахнутом нахођењу реши."

Светом архијерејском сабору одани,

Епископ хвостански у пензији

+Варнава

Године 1958. децембра 25, мој споменути правни положај је прошао, испуњењем једанаестогодишњег рока моје робије. Очекивао сам да ће Свети архијерејски сабор поступити у духу и по речима свога решења из 1954. године и на своме идућем редовном заседању од 1959. године реактивирати ме. Међутим, то се није десило, нити се одлука из 1954. године остварила.

Због тога сам сматрао за потребно да пред саборско заседање 1960. године лично одем у Београд, и да Његовој Светости патријарху, господину Герману, у својству Председника Светог архијерејског сабора, лично предам своју поновљену молбу, са одговарајућом напоменом о неоствареном решењу из 1954. године.

Међутим, државне власти ФНРЈ захтевале су мој одлазак из Београда, као и повлачење моје молбе. Прво сам, покоравајући се државној сили, учинио, а друго, тј. повлачење молбе нисам, јер је моја молба оправдана и основана како по црквеном тако и по државном праву.

Свети архијерејски сабор није, ни те 1960. године, моју молбу решио. Уместо тога, ставио је Светом архијерејском синоду у дужност да прибави лекарско мишљење о моме „здравственом стању", упркос чињеници да ја, безмало, већ пуну деценију ходам оним истим ногама које су пре 10 година биле сломљене - о чему су се својим сопственим очима, без икаквог „лекарског мишљења" могли уверити сви они који су их видели - као и чињеници да је лом мојих ногу био разлог моме пензионисању, а никакво друго „здравствено стање". Уосталом, и Свети архијерејски синод је јасно показао да је свестан свега овога кроз чињеницу да ни кроз цео период од лањског до овогодишњег заседања Сабора никаквог лекара није послао.

Из свега овога јасно је да је на Светом Архијерејском Сабору од стране Државе био вето у односу на моје реактивирање. Другим речима, узрок мога нереактивирања није лежао у Светом архијерејском сабору, већ у односу који је постојао између државних власти ФНРЈ и мене.

У циљу регулисања тих односа ја сам имао више контакта с представником државних власти, у току којих је констатовано да на мојој страни више не постоји идентичност оних околности које су биле узрок мога досадашњег стања, и после истека једанаестогодишњег рока робије, као и узрок вета на Светом архијерејском сабору.

Ја сам, у смислу писменог документа нестанком споменутих околности у односу између државних власти ФНРЈ и мене, упутио овим властима своју писмену изјаву, у којој сам формулисао и свој садашњи став, као плод тога искуства.

У смислу и на основу ове изјаве, а у самом њеном склопу, упутио сам државним властима ФНРЈ молбу да скину вето са Светог архијерејског сабора у односу на моје реактивирање, и дозволе му да ме у свом овогодишњем заседању реактивира, и додели ми у надлежност епархију по сходноме избору. Ваша Светости у Христу брат,

Крушедол,

5. V 1961. год.      

Епископ хвостански у пензији

+Варнава

P.S.-Напомена:

Молим да се као оправдавајућа чињеница, што Вама ово није раније стигло, узме у обзир то да ово није зависило од мене, већ од више силе.

Еп. +Варнава

P.P.S. Ради потпуности напомињем и то да Светом архијерејском сабору не подносим, осим овога, никакву другу формалну молбу, прво, стога што сам је до сада већ два пута подносио, друго, зато што се она имплицитно у овоме садржи; а, треће, стога што се она као таква, тј. као опет поновљена искључује већ и самим речима одлуке прошлогодишњег Светог архијерејског сабора: „...ако наће за потребно (Свети Архијерејски Синод) да предмет поново изнесе пред Свети архијерејски сабор на идућем редовном заседању".

Колико, и како, пак, речи Светог архијерејског сабора „ако нађе за потребно" болно потресају моју душу - у светлу чињенице да је целокупан тај мој „предмет" плод моје жртве само и једино Христа, и Христове Цркве ради - друго је једно питање, и о њему нећу да говорим."

Еп. +Варнава

Из ове молбе јасно се види да је њему било јасно ко му спречава повратак у Епархију и реактивирање. Нажалост, ова молба, као ни претходне није могла бити позитивно решена.

Када се поново вратио из манастира Гомионице у манастир Беочин, овде су га, 11. априла 1964. године, посетили Епископи: Славонски Емилијан, Рашко-призренски Павле (садашњи патријарх) и Бањалучки Андреј, као и протојереј Младен Младеновић, главни секретар Светог архијерејског синода.

По свом повратку у Београд они су, Светом архијерејском синоду, поднели извештај у коме се, између осталог, каже: „да је посета трајала, од 11. до 13. часова, и да им је Владика Варнава саопштио да је он и даље у конфинацији, али да не зна зашто је конфиниран у манастиру и да стално тражи да буде саслушан од надлежних органа, али до тога не долази, као и да су они који га чувају пажљиви према њему и да од њих лично нема никаквих непријатности".

Сам Епископ Варнава је од Савезног извршног већа писмено тражио да га ослободи кућног притвора у коме се безраложно налазио. У том писму, од 24. јануара 1964. године, Владика каже: „Иако тешки уздаси вековног српског чемера „Кадија те тужи, кадија ти суди" одјекују и кроз моје дане, јер није могуће да власт којој се обраћам није узрок онога због чега јој се обраћам. Међутим, ја се тој власти обраћам ипак, у још једва живећој нади да ће се, можда, и на мени прекинути та црвена нит законског вакума, и успоставити влада одговорне правде.

С поштеном намером у души, и ведрим надама пред собом, пошао сам тешких зимских дана 1944-45. године у партизане, с чврстом одлуком да, макар и у уском кругу своје личне надлежности, саставим руку старе, вечне Истине, чији сам слуга тада био и сада остао, с руком онога што ми се чинило да може бити нови облик непромењиве суштине Вечнога. Плодови тога полета сасушили су се у клици. Али ја сам остао исти, и моја служба Истини непромењена.

После тога прохујале су две деценије. Седамнаест година, од те две деценије у мом животу испуњено је празнином пустиње.

Зашто се све то догодило? У ствари, само зато што је мени у СФРЈ (Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији) било дозвољено хришћанство, али не и његова примена. Дозвољено ми је било да проповедам Христово Јеванђеље, али не и оно што то Јеванђеље значи, може и мора значити у животу живих људи.

Одржао свега три до четири беседе и за њих добио једанаест година тешке робије с принудним радом. Да сам те исте беседе одржао у 1963. или 64. години, уместо у 1947. години, ником живом у СФРЈ не би пало на памет да ме за то шаље на робију. Јер шта су биле те беседе? Примена Јеванђеља на 1947. годину. Примена са свим компонентама позитивности у себи, са компонентом родољубља, па и онога у категорији послератне економске обнове. У том смислу моја беседа О Христовом плану била је, шта више, апотеза првог петогодишњег плана СФРЈ, употпуњена, логично, вечним Христовим вредностима. Па ипак, ја сам отеран на тешку робију.

А на робији, у загушљивом и мрачном подруму, оном истом истицијатом у коме је и Гаврило Принцип капао дане свога бесмртног родољубља, са тешким длетом у ненавикнутој руци, истеривао сам страшне робијашке норме, од 1948. и 49. године, да бих, истеравши их, заслужио кукурузу са чемерном робијашком чорбом. Ту, на том месту с којим се никаква демократија неће моћи похвалити у аналима своје историје, доживео сам једно језиво и величанствено признање. С длетом у руци, слушао сам звуке затворског звучника, који су продирали кроз решетке подрумског прозора. Руководиоци ФНРЈ бранили су се од информбировске инфамије. Нису се бранили топовима. Бранили су се оним истим принципима истине и правде, због чије сам проповеди ја био у том подруму. Али ја сам и даље остао на тешкој робији.

Екстра уставност и ванзаконитост мога статуса, каже даље Епископ, да се само формално-правно изразим, моје муке су се продужавале, тако из године у годину и из Републике у Републику. И по формално издржаном року друштвене изолације, ја сам и даље остао у присилној изолацији. Изолацији, на првом месту, од вршења епископске дужности, на коју сам имао, и дан данас имам право и по Црквеним и по државним законима.

Догодило се у пљуску правног и људског лишавања којим сам био засипан од стране СФРЈ, да сам био почаствован и нечим што се мора назвати цинизмом, пре него безакоњем. Мени, по решењу Државног завода за социјално осигурање, инвалиду рада I категорије, оспорили су државни судови законско право таквог инвалидитета на ослобођење од плаћања царинских дажбина на увезена кола. А када је ради жалбе на негативно решење Врховног  суда било потребно да добијем још један документ своје инвалидности, поред несумњивих докумената којима је суд већ располагао, онда је завод за социјално осигурање у Новом Саду, чак и на моје поновљене захтеве, одбио да ми изда тражени документ. У исто време, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве у два маха, 1960. и 1961. године одбио је да ме реактивира, под изговором да сам инвалид. Дакле, инвалид за епископску службу, али здрав за царинске дажбине. Ни овај правни парадокс XX века неће бити трофеј славе за СФРЈ.

На ову парадоксалну неправду жалио сам се председнику Југославије Јосипу Брозу Титу, најпре писмом, па онда телеграмом, али епископ српске мученичке Цркве није био удостојен ни обичног одговора. У исто време, мој робијашки сакејлијник, бискуп Петар Чуле, удостојен је, већ годинама, и своје бискупске столице. Његова је црква клала моју, а не моја његову.

И коначно, кроз буру моје екстра правне егзистенције загрмео је и финални крешчендо незаконитости. Већ више од шест месеци ја сам лишен основног људског и грађанског права кретања, праћен, у првом делу овога времена, као дивља звер, органима Државне безбедности на сваком километру и метру који сам својим колима прошао, а затим коначно затворен у услове правог и крутог кућног затвора. Све ово без икаквог, мени познатог, разлога, без икаквог мени датог објашњења и без ма каквог урученог ми писменог решења.

Није ми познато каквим „документима" располажу државне власти СФРЈ, али једно знам као што знам самога себе; ма са чим те власти располагале од свега онога што сам икада иком рекао, или написао ни једна јота од тога не прелази границе људских, природних и грађанских права кодификованих у свим уставима и законима цивилизованих савремених држава, укључујући и СФРЈ. Суђен, ма на ком суду, осим стаљинистичком, ма за шта, што ти, евентуални „докази" или „материјали" садрже, ствар моје одбране не би била предмет напора, већ предмет лаке лепршаве игре. Шта више, ја бих се нужно, аутоматски и формално, морао преобразити из туженог у тужитеља.

Жалосно је, закључује он, и у исто време невероватно, да она тајна државна полиција, тј. југословенска, за коју се са дивљењем шапуће да је прва, и, ваљда, једина, на време јавила Кенедију о припреманом атентату, да та иста служба познавања људи и њихових намера не познаје свога сопственог грађанина кога држи у шаци већ седамнаест година. Зар одговорни и задужени људи СФРЈ још нису упознали човека, хришћанина и епископа Варнаву Настића, и зар још не знају да он никада не би учинио оно од чега се сада машинком чува да не учини.

„Шта ћемо вам крити у кучине"! Ради се и о Америци, о тамошњој жељи српског народа и о жељи тамошње Српске Цркве, да ја преузмем неке функције њихове Црквене управе. Као што знате та је жеља врло давнашња. У последње време, услед стицања околности, она је постала још актуелнија. Али оно што вероватно не знате, је чињеница да сам ја од првог па до последњег дана давао тамошњим својим пријатељима на знање; да ја никада нећу хтети ништа друго осим само законито и обема странама пожељно. На томе и сада стојим и стајаћу до краја. А оно што, такође, нажалост, не знате, то је друга чињеница, да су ме тамошња браћа и потпуности послушала и једино на тој линији и раде на мом одласку у Америку. Јасно је само по себи, да стратегије неодговорних појединаца не долазе у обзир.

У закључку свега реченога, а у име правде и разборитости, и у најбољем интересу, не на првом месту мом личном, већ таквом интересу саме СФРЈ, тражим да се ово безразложно, неосновано, и у потпуности некорисно стање правне абнормалности, у које сам, на штету угледа СФРЈ стављен, одмах укине, а да се у мени престане гледати потенцијална претња ма каквим и ма којим легитимним интересима ове државе. Да ми се, исто тако, без одлагања поврати законито људско право кретања, и да ми СФРЈ, и опет, не само у мом личном интересу, почне враћати, што брже то боље, једно по једно од овде наведених, оспораваних и одузетих права.

Желећи СФРЈ од Бога свако вођство и свако руководство, остајем у нади да ће се постићи још један корак у освајању људске правде".

На ово писмо никада није стигао одговор, а нама остаје да се питамо, зар се заиста могло овако поступати са човеком, Владиком за кога се поуздано знало, да је био светог живота.

Архиђакон Викентије (Вујовић), који је у манастиру Беочину био уз њега, и не само он, многи попут њега сведоче да је Владика био стално у строгом посту и молитви. Ово, „строго" подразумевало је да понедељком, средом и петком није ништа јео. Уторком и четвртком само на води, а суботом и недељом на уљу. Рибу је узимао само на велике празнике, а месо никада. Чак је, како каже архиђакон Викентије (Вујовић), пост и молитву препоручивао и полицији, која га је чувала. Наиме, једном приликом им је, на њихову примедбу да ће и они, ако би погинули у аутомобилској несрећи заједно са њиме отићи у рај, одговорио: „У царство Божије иду само спремни, као и да без: поста, молитве, покајања и причешћа, нема раја ни вечнога живота."<<

На крају, после свих мука, владика Варнава је, по свему судећи, отрован приликом зубарске интервенције.

У чему је судбина владике Артемија слична судбини владике Варнаве?

У томе што су и један и други уклоњени са својих архипастирских дужности због онога што би се могао назвати „црквено-политичким“ радом. Владика Варнава је, у својим проповедима, оштро устао против безбожног комунизма и гажења права Срба у Титославији; владика Артемије је оштро устао у одбрану Косова и Метохије у саставу Србије, а против екуменизма у црквеној и глобализма у световној сфери. Титов режим је сурово узвратио владики Варнави, а врхушка Новог светског поретка, утемељена, између осталог, на крви и сузама косовских Срба, је, преко својих послушника у Србији, решила да сломи владику Артемија. У случају владике Варнаве, СА Синод и СА Сабор СПЦ држали су се, уз извесне покушаје да му се помогне, пасивно и уплашено; у случају владике Артемија, неки су се активно укључили у уклањање политички неподобног архијереја (какав је био владика америчко-канадски Дионисије у Титово доба), а други су, бар за сада, пружили известан отпор или се понели у складу с изреком: „Вежи коња где ти газда каже“. И захтев владике Варнаве и захтев владике Артемија за реактивирање нису прихваћени, иако су канонски утемељени.

Владика Варнава је, као и владика Артемије данас, био омиљен у народу, поставши симбол духовног отпора србофобној тиранији. Зато су га и премештали тамо – амо и држали под паском.

Основна, пак, сличност ових архијереја је у њиховој, хришћански доследној, исповедничкој чврстини, која сведочи да се Реч Божја не да везати, и да је глас савести јачи од свих сила овога света.

И Варнавом свештеномучеником и Артемијем исповедником руководи схватање архијерејског служења као голготског сараспињања Вечном Архијереју, Христу. Епископ је заиста икона Христова, али пре свега као распети за своју паству, за правду и истину Царства Небеског. Он је овде да служи, а не да му служе; он је овде да страда, а не да буде инквизитор; он је овде да сведочи – а сведочење је, на грчком, мартирија – мучеништво.

Молитвама свештеномученика Варнаве, Господе Исусе Христе, Велики Архијереју наш, помози епископу Артемију који крст свој носи, а Србској Цркви дај мира, љубави и благодати преизобилне, по којој ће нас познати као Твоје ученике!

Амин, Боже дај!