Академик проф. др Србољуб Живановић

ПРАВОСЛАВНО-КАТОЛИЧКИ ДИЈАЛОГ И УЛОГА КАТОЛИЧКИХ СВЕШТЕНИКА, ЧАСНИХ СЕСТАРА, КРИЖАРА И КАТОЛИКА УОПШТЕ У ГЕНОЦИДУ НАД СРБИМА, ЈЕВРЕЈИМА И РОМИМА У ЈАСЕНОВАЧКОМ СИСТЕМУ ХРВАТСКИХ КОНЦЕНТРАЦИОНИХ ЛОГОРА

 “Највећа завера ћутања је она о злочинима геноцида почињеним у Југославији за време II светског рата који су организовани од стране Ватикана”

Бертранд Расел

Историјске чињенице говоре да су папе и римокатолици уз помоћ земаља западне Европе вековима водили борбу против источне Европе, Византије, а у првом реду против Православља. Походи крсташа на исток нису ишли да би се ослободио Христов  гроб, већ да би се уништила Византија и успоставило Латинско царство. Српска држава, као јака православна земља, која је после слабљења Византије преузела у великој мери њену улогу стајала је на путу тежњама Рима и Запада да прошире своју власт на исток. Српска православна црква је била и остала тврђава коју је требало разрушити да би се Риму и Западу отворио пут на исток. Књиге би се могле написати о томе шта су све папе, римокатолици и државе западне Европе предузимали у својој вековној борби против Срба. Као пример може да послужи писмо које је упутио папа првом мађарском краљу Степану I (Иштвану), пошто му је подарио круну. У том писму га је упозорио да на територији његове нове краљевине, католичке државе, има 42 шизматичка (православна) манастира, а ниједан католички, па да се нешто треба учинити да се то стање промени. Тако се већ у XII и XIII веку водила  интензивна борба против православних Срба. Ратови које су започели крсташи настављају се ширењем католицизма у српским земљама под страном влашћу (Турске, Немачцке, Аустрије и Мађарске) и то “огњем и мачем, пером и речју”.

 При томе се не бирају средства, јер “циљ оправдава средство”. Циљ римокатолика је да се истреби Православље, па макер и силом, убиствима, мучењима, протеривањима, силовањима и осталим најгрознијим методама. У тој вековној борби против Срба, који су упорно чували Православље и никада нису ни под највећим притиском пристајали да  признају папу за поглавара Цркве, римокатолици су решили да се изврши систематски геноцид над Србима. Србе је требало збрисати са лица земље. Геноцид над Србима није почео у Хрватској за време II светског рата. Њега је било и у XVIII и  XIX, као и  у ранијим вековима. Проблем је што људи мало читају и уче историју, па се многи догађаји заборављају. Тако је заборављено да су католици Хрвати и босански муслимани као грађани Аустоугарске извршили грозан геноцид над Србима у току I светског рата. Краљевина Југославија није желела да се о томе пише и говори да би се избегла мржња и освета против Хрвата и муслимана у заједничкој држави. Тако Хрвати и муслимани никада нису осуђени нити кажњени за злочине које су починили Србима у току I светског рата. Зато никога не треба да зачуди што су католици Хрвати и босански муслимани починили још теже злочине у току II светског рата над Србима, Јеврејима и Ромима.

Римокатолици, у првом реду Фрањевци, који су били најбројнији у Хрватској држави, која је тада обухватала и Босну и Херцеговину, као и делове Србије, вековима су васпитавали децу Хрвата да мрзе све оне који нису католичке вере, у првом реду православце и Јевреје. Католички свештеници и вероучитељи у држави Хрватској, у школама, на проповедима и зборовима позивали су Хрвате да побију, муче, силују, пљачкају, кољу, насилно покрштавају православне Србе. Српској деци су резали три прста десне руке да се више никада не могу крстити на православни начин.

Независна држава Хрватска је одмах по свом оснивању 1941. године прогласила за званичну доктрину да једну трећину Срба треба одмах побити, једну трећину треба превести у  католичку веру, а једну трећину протерати са хрватске територије. У присуству сада блаженог Алојзија Степинца, надбискупа и примата загребачког (потоњег кардинала) Алојзија Степинца, и папског нунција  Ђузепе Марконеа, као и свих босанских и хрватских бискупа хрватски сабор или парламент је изгласао једногласно расистичке законе по којима су Срби, Јевреји и Роми изгубили сва људска и грађанска права. Протерани су из својих кућа и вековних огњишта, са својих имања, истерани из службе и са радних места. Сваки католик Хрват или муслиман могао је да опљачка, убије, закоље, мучи или силује Србе, Јевреје и Роме, а да за то не сноси никакву одговорност. Роми су проглашени за нижу класу, за врсту животиња које треба истребити. Роме су сви убијали, а нико није бројао број побијених. Хрватска држава је организовала концентрационе логоре за уништење Срба, Јевреја и Рома. Но поред тих великих логора у свим местима, у градовима и селима вршена су мучења, пљачкања,  клања и силовања, жртве су живе бацане у јаме и раке, у дубоке вирове Саве, Уне, Сане, Врбаса и других река. Злочине су чинили обични грађани Хрватске, католици и муслимани, сељаци, учитељи, свештеници, интелектуалци  и сви други. У Хрватској тада није било ни нациста ни фашиста, док нерођена деца, одојчад и ситна деца нису могли бити никакви политички противници. Злочин је организовала држава Хрватска са својим установама, војском, полицијом, разним католичким организацијама као што су крижари, фрањевци, усташе, часне сестре итд. Хрвати су били једини народ на свету који је своје жртве прво животињски мучио - тешко и дуго, без хране и воде, вадећи им очи и одсецајући делове тела па их усмрћивали пребијањем, клањем, ударањем маљевима у лобању, бацањем живих у гротло пећи, кувањем сапуна од жртава, бацањем живих у бездане јаме, затрпавањем живих у насипе и гробове, вађењем нерођене деце из утроба мајки итд. Немци су на пример, вршили убијања жртава брзо и ефикасно, гледајући да искористе остатке лешева као сирови материјал, док су хрватски католици и муслимани своје жртве предходно дуго мучили и свирепо се изживљавали пре него што би их заклали или убили. Подстицање на мучење и убијање Срба, Јевреја и Рома, чинили су на жалост бројни свештеници католичке цркве, часне сестре, вероучитељи и католички активисти. Према америчким изворима преко 1400 католичких свештеника у Хрватској, Босни и Херцеговини је у току II светског рата лично клало, мучило, силовало, убијало на разне начине и насилно преводило у католицизам Србе, Јевреје и Роме. Међународна комисија за истину о Јасеновцу има податке за 1171 таквих католичких свештеника. У то нису убројане часне сестре – злочинци. Исказано простим језиком од свака три католичка свештеника двојица су били убице. До сада је идентификовано близу 400 јама, вртаца и бунара у које су бацане жртве – најчешће живе. Једно од најгрознијих и најбројнијих  места страдања и убијања Срба, Јевреја и Рома је био Јасеновачки систем хрватских логора за истребљење. Логори и стратишта су се налазили на левој обали реке Саве у месту Јасеновац и околини као и на десној обали Саве - у Доњој Градини и околини. У оквиру јасеновачког система логора налазио се и концентрациони логор за истребљење мале деце. Логор је био подељен на четри дела. У првом делу била су деца до једне године старости. У другом делу била су мала деца од једне до четри године старости. У трећем делу била су деца старија од четри године, а у четврти део стављали су болесну децу. Католичка држава Хрватска је била и остала једина земља на свету која је измислила и организовала концентрационе логоре за истребљење мале деце.

Један од католичких и језуитских идеолога ултранационалистичког устаства, главни организатор крижара и других католичких организација је био, сада блажени, Ханс Иван Мерц кога је прогласио за блаженог папа Иван Павле II. Мерц је школовао генерације католичких свештеника и активиста и напајао их мржњом према православним Србима и Јеврејима. Захваљујући његовом утицају већина католичких свештеника, нарочито фрањевачког реда, затим часне сестре, крижари и други су лично мучили, клали и убијали, силовали и вршили друге блудне радње над Србима и Српкињама, Јеврејима и Јеврејкама, Ромима и Ромкињама. Слични злочинци су били  сада блажени, Доминик Мандић, који се истакао организовањем бекства католичких кољача у Јужну Америку и САД после II светског рата, и наравно надбискуп и кардинал загребачки, примат Хрватске, Алојзије Степинац, који је благосиљао убице Срба и Јевреја крвавих руку и који је лично насилно преобраћао православце у католичку веру, обећавајући им да ће се спасити уколико постану католици. Он је допринео доношењу најгорих расистичких закона у Хрватској.

Мора се рећи да су католички свештеници и њихови бискупи и надбискупи били изузетно свирепи према свештеницима и епископима Српске православне цркве. Св. Петру Дабробосанском су чупали браду, поткивали га, забијали му клинове под нокте да би га на крају убили. Св. Платону Бањалучком су ложили ватру на грудима, распорили га и затим удавили у реци Врбасу. Св. Саву Трљајића су грозно мучили, па затим бацили у Катину јаму без дна. Католички свештеници су силовали жене, сестре и ћерке православних свештеника, као и других православаца. Терали су свештенике да гледају како им убијају децу, па су их потом терали да им читају опело.

Све ово што сам до сада изнео може многима изгледати као резултат болесне маште или злочиначке тежње да се окриви католичка црква или Хрвати и Муслимани за невероватна зверства која су починили. Зато сам приморан да изнесем известан број сведочења жртава које су успеле некако да преживе, затим сведочења изнета пред судовима после рата, дневнике које су убице и мучитељи водили приликом вршења злодела, а који су откривени после II светског рата, као и оно што су написали у својим књигама заточеници који су успели да побегну и преживе, а који су својим очима гледали и били сведоци почињених злочина. Било би потребно да се напише хиљаде књига да би се изнело све оно сазнање које су несрећне жртве описале. Ја могу да наведем само неколико примера.

У својој књизи “Српска младеж среза Перушић (Лика) жртве геноциде 1941-1945 год.” Дане Ластавица наводи писмо једног италијанског официра у коме пише: ”Шта су им ти јадни Срби учинили? Да ли је хумано извлачити нерођену децу из утроба мајки, па их онда вешати на зиду са натписом – ”Српско месо – један динар килограм”… Они су побили очеве те деце…Они су изводили српске мајке са много деце из њихових кућа, да би одмах после тога њихове комшије Хрвати са својом децом започели пљачку својих дојучерашњих суседа… Ти исти Хрвати су отимали децу од српских мајки, хватали их за ноге и разбијали њихове главе о дрвеће и камење, да би их потом бацили у јаме..” Исти аутор даје и једну илустративну табелу жртава у једном месту:

Деца до 1 године старости – 40

Деца од 1 до 7 године старости – 142

Деца од 7 до 12 године старости 97

Деца од 12 до 15 године старости – 65

Омладина од 15 до 20 година старости – 145.

Све то од укупно 1441 убијене особе. Има безброј таквих примера.

Душан Бурсаћ у својој књизи “Анђели у паклу” поред осталог на страни 26 даје опис како су католичке часне сестре тровале српску децу.

Једна од жртава мучења и клања која је успела да преживи јер је недоклана жива бачена у раку из које се у току ноћи извукла госпођа Зорка Делић-Скиба, поред осталог пише како ју је часна сестра вукла за косу да би јој истурила врат да би га хрватски кољац лакше пререзао. Њему је међутим задрхтала рука, па је недоклано дете бацио у гробницу.

У својој књизи “Сасечено стабло Данонових”, Цадик Данон пише: “Децу су отимали од мајки на најбруталнији начин…Убица би дохватио једно по једно дете и разбијао му лобању маљем, па га онда бацао у гроб. Аутор је ово гледао са одстојања од 30 метара.

У својој књизи “Највећи злочини данашњице” Др. Драгослав Стијаковић описује злочине које су починили католици Хрвати и муслимани на преко 500 страна. Најужаснији су описи клања трудних жена из чијих су утроба вађена нерођена деца, која су убијана, или пак описи силовања малих девојчица, ученица и младих жена.

У књизи “Независна држава Хрватска” Васа Казимировић наводи извештаје појединих немачких официра. Капетан Глез Вон Хорстенау  је писао 14 јуна  1941 год.: “На животињски начин они су убијали чак и новорођену децу…многе жене и деца су лежали на голом камењу…голи скелети…командант логора је дивља животиња…силовали су жене, мучили их и на крају убили…убијали су децу…”

Пишуци о почињеним злочинима од стране Хрвата и муслимана, Душан Бабић поред осталог наводи како су Тито и партизански покрет били против тога да се спречи убијање Срба, Јевреја и Рома и како су тежили да се истина о злочинима не сазна. Тако наводи случај о страдању чланова оделења за пропаганду комунистичке партије у Карловцу, који су написали чланак о масакру Срба. Сви су изведени пред преки суд партизанских јединица и осуђени на смрт. Погубљени су 13-ог и 14-ог јула 1941. године. Он такође наводи да је католичка црква Хрватске дочекала са добродошлицом стварање Независне државе Хрватске и да су католички свештеници одиграли значајну улогу у масакру српског живља. Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је 28-ог априла 1941. године издао окружницу којом је поздравио стварање Независне државе Хрватске и то не само “као син хрватског народа већ шта више као представник “свете столице”. ”Хрватска мора да постане прочишћен простор на коме живе само Хрвати.

Гојко Везмар у књизи “Усташки злочини у Лици 1941 – 1945 год” износи имена следећих католичких свештеника, убица и мучитеља Срба, Јевреја и Рома, а такви подаци постоје и за многа друга места:

Часни Драгутин Кукољ, Вероучитељ у гимназији; Никола Масић, наставник. Обојица су регрутовали децу за чланове крижара и наводили их да чине злочине.

Јосип Бујановић – поп Јоле, Миховил Марбер, Стјепан Габрић, Дон Крсто Јелинић, Љубо Магаш, Владимир Ступарић, Каргацин, Никсић, Јосип Банић, Грга Старчевић, Јосип Фајдетић, Бруно Варијаза, као и многи други.

Др Никола Николић, лекар и заточеник Јасеновца, иначе Хрват, пише о злочинима које је починио Фратар Вјекослав или Томислав Филиповић – Мајсторовић звани Фра Сатана. Он је у свештеничкој одежди клао малу децу. Исто то је радио и Љубо Милош. Др. Срећко Перић, католички свештеник је позивао испред олтара у  својој цркви: ”Хрвати, идите и побијте све Србе, али прво убијте моју сестру која се удала за Србина. Када завршите са убијањем, вратите се натраг у цркву и сва ће вам недела бити опроштена.” У писму које је послао Хрватској влади Фра. Петар Берковић описује злочине које је починио. Фра Алојзије Ћосић је добио хрватски орден за злочине почињене над Србима, Јеврејима и Ромима.

Дане Ластавица пише о силовању девојчица. Већина је силована док су приморавали њихове мајке да гледају. Приликом испитивања на суду после II светског  рата, Јозо Боровац је признао да је натерао Стојанку Булат да држи своју тринаестогодишњу ћерку Милеву док ју је силовао. Учитељицу Стану Арнаут су силовали њени ученици Хрвати. Ђуро Затезало пише да су малоумни и перверзни католички свештеници везивали децу за груди мајки, па их онда убијали да би се мајке што више мучиле, затим би и њих убили.

Фрањевац Јозо Фелициновић у своме личном дневнику пише да је у једној бараки насао списак са именима жена које су ту силоване, са датумима када су силоване и са именима злочинаца који су их силовали. Девојчице су силоване на јавним местима тако да је свако могао да посматра силовање. Имали су обичај да узимају невиност девојчица од 14 година. Деца су терана да гледају силовања мајки.  Постојао је обичај да се натерају девојке да се скину наге да би свако могао да их гледа. Потом су доводили војнике да их силују, а потом су убијане.

Веома је тешко, практично је немогуће да се све каже у једном излагању. Можемо само да се надамо да ће истина о злочинима католика Хрвата и муслимана  једнога дана изаћи на видело.

Сада се поставља питање Православно-католичког дијалога после свих ових грозних злочина које су починили католици над Србима, Јеврејима и Ромима. Римокатолици се надају да ће се злочини заборавити ако се о њима не говори и не пише. Књиге о њиховим злочинима одкупљују и спаљују. Покушавају да убеде млађе да су приче о њиховим злочинима само преувеличане маштарије. А живих сведока још увек има. Има и преживелих жртава. Поједини епископи Српске православне цркве рођени после II светског рата, одрасли и школовани у комунизму, затровани некаквим екуменистичким идејама желе да се упусте у некакав дијалог са католицима. Прелазе преко чињенице да православни верују у Господа Исуса Христа, а католици у једног човека, који се зове Папа, и који тврди да је он Христос на овом свету. Наши симболи вере се разликују. Ми не верујемо у исто. Постоје огромне догматске разлике. Католичка црква се налази у расулу. Свакодневно се појављују све нови и све тежи скандали. Препуна је педофила, хомосексуалаца и настраних особа. Стотине хиљада католика напушта католицизам. О томе пише сва светска штампа. О томе говоре католички бискупи. Па ипак има српских епископа који би желели некакво помирење или бар дијалог са римокатолицима. Можда су они добронамерни и желе свеопште помирење свих хришћана, па су зато спремни да се одрекну учења Светога Саве, оснивача Српске Цркве. Са друге стране папа  Пије XII је у мају 1941. год. примио у аудијенцију ратног злочинца и шефа хрватске државе Анту Павелића  који је донео најгрозније расистичке законе против Срба, Јевреја и Рома, као и групу хрватских кољача. Католичка црква се никада није оградила од оваквог поступка. Папа Јован Павле II се залагао 1991 год. за истребљење Срба и за бомбардовање Републике Српске од 30-ог августа до13-ог септембра 1995. Подржао је незакониту агресију против Србије коју су извршиле САД и НАТО савез 1999 год. Пет пута је долазио у Босну и Хрватску, био је само неколико километара од стратишта јасеновачких логора али никада није нашао за вредно да очита бар једну молитву за невине жртве католичког дивљања у току II светског рата, већ је напротив прогласио за будуће светитеље најозлоглашеније крвнике и подстрекаче геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима. Исти овај папа је подржао католичку организацију “Ђовани Веко” која се залаже да се “отвори Света Гора Атонска” и да се православни манастири претворе у хотеле, музеје, јавне куће и места за забаву. Садашњи папа Језеф Рацингер или Бенедикт XVI бо је припадник Хитлерове младежи (Хитлер југенд). Он наставља политику својих предходника и спроводи идеју глобализма. Нажалост, он има подршку једног турског и америчког послушника у Цариграду, васељенског патријарха Вартоломеја I, који је спреман да све опрости католицима и папи. Цариградска патријаршија је још 1993. године покушала да прошири своју власт над свим православним живљем у свету. Желео би да укине утицај других Православних Цркава у свету, као што су Руска Црква која има више православних верника него све остале Православне Цркве у свету заједно - Српска, Бугарска, Румунска и друге, и да он постане нека врста источног папе над свим православцима. Васељенског патријарха подржавају у тим тежњама неке српске и руске владике. Уводе се у Православну Цркву некакве новотарије, које иду ка приближавању католичком обреду од кога се и многи католици одричу. Римски папа наравно подржава ову тежњу васељенског патријарха, који заборавља да  је наша Црква саборна и да никада неће пристати да има некаквог папу или врховног поглавара. Римокатолицима би сасвим одговарало да се Православне Цркве распадну услед стварања раскола. Распарчане, лакше би се могле савладати. Верници који чине “живо тело свете Цркве” не могу да прихвате тзв. новотарско или екуменско понашање појединих владика.

САД као велика светска сила подржава тежње римокатолика да разбију Православну Цркву. Америка је активно помогла Хрватима католицима и босанским муџахединима у рату против Срба 1991. до1995. године. На Косову и Метохији су католички свештеници у редовима окупаторских снага НАТО савеза пљачкали српске манастире и светиње и односили реликвије. Када је са Косова, из Призрена протерана православна богословија истога дана су језуити отворили свој семинариј. Ако су поједини српски епископи заборавили први концентрациони логор за истребљење Срба који су организовали Хрвати и Мађари у току I светског рата у Араду, и уколико желе да забораве 700000 страдалих Срба у Јасеновачким логорима, онда ће се народ окренути против њих. Не смемо да заборавимо речи светог патријарха српског изречене у Јасеновцу: ”Као хришћани морамо да праштамо, али као људи не смемо да заборавимо.”

Из свега изнетог произлази да до дијалога православаца и католика не може да дође без признања грехова и покајања. Римокатолици треба да се одрекну својих неканонских доктрина, а папа да се одрекне своје “непогрешивости”. Тек после тога би могло да се размишља о некаквом дијалогу који би водио римокатолике поново у окриље свете Православне Цркве.