Поштовани посетиоци,

Са великом радошћу у срцу обавештавамо вас да је из штампе изашла, на српском језику, нова књига  Павела Тихомирова под насловом „О крсту Светог Владике Николаја“. Књигу нашег драгог брата у Христу Павела Тихомирова, сарадника "Руске народне линије“, најтоплије вам препоручујемо, а овом приликом објављујемо предговор српском издању књиге, који је написао г. Ранко Гојковић. Иначе, књига ће се моћи набавати на предстојећем Сајму књига у Београду.

+++

 Ранко Гојковић

Пре него што нешто напишем о овој књизи, хтео бих српском читаоцу да кажем пар речи о аутору, Павелу Вјачеславовићу Тихомирову, инжењеру, историчару и публицисти, чија је књига „Зона прећуткивања“ изашла  и на српском језику. Аутор је многих чланака на тему српске историје, културе, политичког и црквеног живота у српским земљама. Као бродоградилишни инжењер није радио, али његовој сензибилној уметничкој природи, инжењерске студије су сигурно користиле. У његовим аналитичким радовима запажа се та дивна спона уметничке лепршавости са математичком логиком и запажањима. После НАТО агресије на Југославију, Тихомиров долази у Србију да, како је написано у предговору за књигу „Зона прећуткивања“, пробија информативну блокаду према српском народу. Постојани је аутор Руске информативне агенције Руска народна линија (www.ruskline.ru), где, углавном на српске теме, својом изврсном аналитичком проницљивошћу брани углед српског народа пред многобројним читалаштвом те руске православне информативне агенције. Заједно са супругом Светланом васпитава петоро деце: Христину, Уљану, Саватија, Јегора и Вјачеслава. У тешким данима после бомбардовања, око четири месеца (од 11. септембра 1999. до половине јануара 2000. године) помаже сестринству манастира Пећка патријаршија, посебно помажући око контаката са КФОР-ом и УНМИК-ом, док нису стигли први преводиоци. Мало је познат податак да је много пре него што је процурила информација о монструозној  „Жутој кући“ и вађењу и препродаји органа заробљених Срба, Тихомиров у својој књизи описао један такав језив случај (са човеком кога је познавао из времена његовог боравка на Косову и Метохији).

   Када сам прочитао рукопис ове књиге на руском језику, одмах сам помислио да ова књига мора бити преведена на српски језик. Не ради се о томе да српски читалац не зна многе детаље из своје историје и из живота свога светитеља, него о једном здравом осмишљавању свега онога што се дешавало нашем народу у епохи Светог Владике Николаја. Тихомиров је, првенствено као верујући православни  хришћанин, који је својом руском душом искрено заволео народ српски, као посматрач са стране, у овој књизи покушао да испише светосавско поимање српске историје, епохе светог Николаја српског. По моме скромном мишљењу – више него успешно. Његово светосавско осмишљавање трагичних српских подела на четнике, партизане и љотићевце, (које су се из трагичног ратног периода пренеле и у послератни период и у српску емиграцију и које и данас трају) даје наду да се те поделе могу превазићи. У тренуцима када је наш народ пред провалијом, сличном оној у којој се нашао пред Други светски рат, превазилажење тих подела и повратак са содомског европског пута на пут светога Саве и Светога Николаја, представља услов биолошког опстанка српскога народа. Програмски данас звуче ове речи Владике Николаја, упућене српском народу, које Тихомиров цитира на једном месту у књизи:

 „Са три стране ударили су зли ветрови на тебе, са севера и запада и југа. Остао ти је само Исток, одакле је мир души твојој.

Од Истока је дошао мир души твојој. Од Истока ти је Христос јављен. Твој свети Сава окренуо те је лицем ка Истоку; кад год ти је мука, да би се окренуо Истоку и поклонио Богу Спаситељу своме.

Окрени се и сада Истоку. Сада ти је мука. Ударили су зли ветрови на тебе, и мука је духу твоме. Три су најгора ветра: безверство, маловерство и кривоверство.“

Нажалост, као што нам је то Тихомиров показао на више места у књизи, и из српских црквених кругова стизала су тумачења српске историје, која не само да су била неистинита, него су још више потпиривала трагичне поделе у српском национу. А нападно зближавање појединих српских архијереја са „хришћанством лажним“ (како римокатолицизам назва Српски Златоусти), коме смо сведоци последњих месеци, само нас удаљава од тог спасоносног светосавског и светониколајевског пута. Нека би дао Свемилостиви Господ да молитвама Светог Николаја српског, сви они и ја грешни са њима, и сав род наш српски, задобијемо дар спасоносног покајања. Без њега, овај апокалиптички суноврат српске државе и Цркве може донети само, не дао Бог, нова стравична страдања нашег народа. А брату Павелу желим од срца, добро здравље и да настави са оваквим богоугодним трагањем и осмишљавањем истине о српској прошлости. Нека га молитве Светог Николаја српског чувају од свакога зла.

На самом крају, хтео бих као преводилац да дам једну напомену и извињење српском читаоцу. Тихомировљева књига препуна је цитата, међу њима има и много цитата из српских извора. Ја, нажалост, нисам имао при руци сву литературу коју је користио Тихомиров, тако да ће неки цитати делимично изгубити на оригиналности, јер је њих Тихомиров преводио са српског језика, а ја тај превод наново преводио са руског на српски. Ако Бог да, па ова књига доживи друго издање, исправићемо и тај недостатак.

На Усековање главе светог Јована Крститеља,

лета Господњег, 2010. године по Рождеству Христовом,

Ранко Гојковић